Mlađan, D., Marić, P., Baras, I., & Cvetković, V. (2011). Aktivnosti Sektora za vanredne situacije na usklađivanju politike Republike Srbije sa bezbednosnom politikom EU [Activities of the Sector for Emergency Situations in harmonizing Serbian policy with the EU security policy]. Usklađivanje spoljne politike Srbije sa bezbednosnom politikom EU (pp. 479–492). Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.

AKTIVNOSTI SEKTORA ZA VANREDNE SITUACIJE NA USKLAĐIVANJU POLITIKE REPUBLIKE SRBIJE SA BEZBEDNOSNOM POLITIKOM EVROPSKE UNIJE U OBLASTI CIVILNE ZAŠTITE

  

Prof. dr Dragan Mlađan,vanredni profesor KPA, Beograd; Predrag Marić, Pomoćnk Ministra-Načelnik Sektora za vanredne situacije MUP RS; Ivan Baras, Pomoćnik načelnika Sektora za vanredne situacije MUP RS; Vladimir Cvetković, saradnik u nastavi, KPA.

 

Abstract: This paper explains the way of cooperation and association in the field of emergency management in the European Union (EU). Natural and technical disasters and emergencies are not limited by national boundaries or beyond the capabilities of adequate response of affected countries, and the EU is forced to build and develop capacities in those areas of common security. Republic of Serbia as a potential candidate country for EU membership, build up its own system of protection and rescue in emergency situations, which in most elements is compatible to the EU system. Sector for Emergency Management of the Ministry of  Interior, is the most important carrier of construction, harmonization and coordination of the system in the Republic of Serbia (RS), as well as a system of civil protection and humanitarian assistance of EU.

Ključne reči: vanredna situacija, međunarodna saradnja, civilna zaštita, opasnost, rizik, upravljanje, evropska Unija, Republika Srbija, Sektor za vanredne situacije.

 

1. Uvod

Elementarne-prirodne nepogode, katastrofe, vanredne situacije i krize ne poznaju granice. O tome jasno svedoči tragedija u nuklearnoj centrali u Černobilju i Fokušimi (posledice su se osetile u mnogim zemljama po stanovništvo, industriju, poljoprivredu, ekologiju i socijalnu sferu). Samo u 2010. godini u svetu je stradalo od elementarnih nepogoda 400.000 hiljada, pogođeno 207 miliona ljudi a procenjena šteta iznosi 109 milijardi američkih dolara[1].                                                                             

Sve češće,  prilikom velikih elementarnih nepogoda, tehničkih i tehnoloških vanrednih situacija postoji potreba za međunarodnom humanitarnom pomoći. Ova pomoć je potrebna i prilikom  složenih humanitarnih  hitnih  slučajeva u koje spadaju[2]:                                                                                         a) Civilni konflikti, ukorenjeni u tradicionalnoj etici, plemenskom i religijskom animozitetu (obično zajedno sa široko rasprostranjenom okrutnošću);                                                                                          b)  Masovni pokreti naroda da se sklone od konflikta ili u potrazi za hranom, koji rezultuju stvaranjem izbeglica i interno raseljenih lica;                                                                                                                   c) Velikom pomeranju ekonomskog sistema, koje za rezultat ima hiperinflaciju i devalvaciju valute, veliko opadanje bruto nacionalnog proizvoda, veliki porast nezaposlenosti i propast tržišta;                                                                                                                                                               d) Slabljenje organa državne vlasti, tako da javne službe prestaju da postoje, a politička kontrola slabi.  

1. e) Opadanje dostupnosti hrane, što često ima za rezultat ozbiljnu neuhranjenost i povremeno izgladnjivanje.
2. Regulisanje bezbednosti u vanrednim situacijama u Evropskoj uniji

Evropska komisija je u novembru (2010) usvojila dokument «Evropska Strategija unutrašnje bezbednosti u pokretu: pet koraka napred ka bezbednijoj Evropi».                                           Ovim akcionim planom za sprovođenje strategije unutrašnje bezbednosti izrađuje se krovni mehanizam četvorogodišnjih mera u kojima je u grupi V—Efikasno  upravljanje vanrednim situacijama[3].

 

Februara (2009) Evropska komisija je usvojila „Saopštenje o pristupu zajednice u vezi sa prevencijom prirodnih i izazvanih katastrofa“, postavljajući pritom uopštene okvire za prevenciju katastrofa i predložila mere kojima bi se umanjio uticaj katastrofa.                                                             Ovo Saopštenje se zalagalo za razvoj EU i nacionalnih politika, podržavajući ciklus upravljanja katastrofama: adaptacija, smanjenje rizika od katastrofa, prevencija, odgovor i otklanjanje posledica katastrofa.

 

Zaključak Saveta u vezi sa društvenim okvirom prevencije katastrofa u okviru EU, koji je usvojen novembra (2009) predviđa posebnu komisiju (rok: do kraja (2010))  koja će zajedno sa zemljama članicama EU da razvija smernice EU[4], a uzimajući u obzir zalaganje na nacionalnom nivou za metode mapiranja opasnosti i rizika, procene i analize, kako bi se olakšale ovakve akcije u državama članicama i kako bi se osigurala bolja uporedivost među državama članicama.

 

Države članice se takođe pozivaju, da pre kraja (2011), obezbede Komisiji raspoloživost informacija o sopstvenim velikim  rizicima, a Komisija će do kraja (2012), pripremiti međusektorski pregled glavnih prirodnih i veštačkih rizika sa kojima bi se EU mogla suočiti u budućnosti, i uzimajući u obzir, tamo gde je to moguće i relevantno, budući uticaj klimatskih promena i potrebe za klimatskom adaptacijom.

 

Zakonodavstvo EU reguliše mnoge rizike. Pored direktiva koje govore o poplavama[5] industrijskim  akcidentima[6] i kritičnim infrastrukturama[7], EU je izdala jedan broj zakona u oblasti industrijskih hazarda (Npr: Popis EC 1406/2002 i 2038/2006 koji obavezuje Evropsku agenciju za sigurnost na moru da reaguje na zagađenje koje izazivaju brodovi; Direktiva o proceni uticaja na ekologiju 85/337/EEC; Direktiva o strateškoj ekološkoj proceni  2001/42/EC).                                                        Takođe su definisani i konktretni standardi o prevenciji u okviru Evrokodova[8].

 

3.     Civilna zaštita u Evropskoj Uniji u slučaju vanrednih i kriznih situacija

Evropska unija nema integrisan sistem za odgovor na katastrofe.[9] Usvajanjem Lisabonskog dopunjenog sporazuma (2009) („Sporazum o funkcionisanju EU“) postavljen je kamen temeljac evropske civilne zaštite (sistem saradnje u oblasti civilne zaštite počeo je i  razvijao se  Rezolucijama koje su usvojene (1987-1999).                                                                                      

 

Lisabonski dopunski sporazum, je uveo nekoliko promena u vezi sa civilnom zaštitom. Član 6 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije definiše da će u oblasti civilne zaštite „Unija imati nadležnost da sprovodi prateće, koordinirajuće i komplementarne radnje“.

 

Član 176c Ugovora predviđa da se redovan zakonodavni postupak primenjuje na usvajanje zakona u oblasti civilne zaštite. Ovim će Evropski parlament biti u potpunosti obuhvaćen kao su-zakonodavac i pojednostaviće se proces donošenja odluka u Savetu jer će se tada primenjivati glasanje kvalifikovane većine.

 

Takođe, Član 176c Ugovora takođe definiše da „Unija podstiče saradnju između država članica kako bi se unapredila efikasnost sistema za prevenciju i zaštitu od prirodnih katastrofa i katastrofa izazvanih ljudskim faktorom.” Evropsko zakonodavstvo će uspostaviti mere koje su neophodne za postizanje ovih ciljeva, ipak, bez usklađivanja sa zakonima i propisima država članica.

 

Lisabonskim dopunskim sporazumom uvedena je i klauzula o solidarnosti (član 188 P) „Unija i njeni članovi delovaće zajedno i solidarno ukoliko je zemlja članica  predmet terorističkog napada ili žrtva prirodne ili ljudskom rukom izazvane katastrofe“.

 

Evropska komisija, kao vlada EU, je odgovorna za pružanje podrške i dodatne pomoći naporima na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou na sprečavanju katastrofa, pripremljenosti lica odgovornih za civilnu zaštitu i intervenciju u slučaju katastrofe.

3.1.Mehanizam za civilnu zaštitu EU (Uspostavljen Odlukom Saveta EU 2001/792/ES.) koji organizaciono pripada Generalnom direktoratu za međunarodnu saradnju, humanitarnu pomoć i civilnu zaštitu Evropske komisije (ECHO- Europian Commission for Humanitarian aid and Civil Protection), je prva od tri mogućnosti saradnje EU u slučaju VS i ima za cilj omogućavanje koordinacije između zemalja članica u toku operacije pružanja pomoći kod katastrofa i VS.

Zakonski okvir koji uređuje evropsku civilnu zaštitu u obliku u kojem se danas nalazi  (EC DG ECHO) temelji se na dva glavna zakonska propisa, a to su Odluka Saveta kojom se uspostavlja Mehanizam civilne zaštite (izmena, 2007/779/EZ, Euratom) i Odluka Saveta kojom se uspostavlja Finansijski instrument za civilnu zaštitu (2007/162/EZ, Euratom) [10].

Ova dva zakonska propisa su komplementarna i zbog toga što Finansijski instrument za civilnu zaštitu finansira Mehanizam zajednice za civilnu zaštitu.

 

Mehanizam se sastoji od niza elemenata i aktivnosti, uključujući:

a). identifikaciju interventnih timova i druge interventne podrške koja stoji na raspolaganju u zemljama članicama radi interventne pomoći u slučaju katastrofa;

b). uspostavljanje i primenu programa obuke za interventne timove i drugu interventnu podršku, kao i za stručnjake za ekipe za procenu i/ili koordinaciju;

c). radionice, seminare i pilot projekte o glavnim aspektima intervencija;

d). uspostavljanje i po potrebi slanje timova za procenu i/ili koordinaciju;

e). uspostavljanje i upravljanje zajedničkim sistemom  za vezu i informisanje u slučaju katastrofa;

f). pridonošenje razvoju otkrivanja i sistemu ranog upozorenja za katastrofe koje mogu ugroziti teritoriju država članica, s ciljem omogućavanja brzog odgovora država članica i Zajednice, kao i njihovom uspostavljanju kroz studije i procene potreba i iskoristivosti tih sistema.

 

Finansijski instrument civilne zaštite omogućava državama učesnicama da od Evropske komisije zatraže da im obezbedi podršku i sufinansiranje za prevoz pomoći civilne zaštite do države pogođene vanrednom situacijom, pod određenim uslovima[11].

 

Akcioni program Zajednice u oblasti civilne zaštite, (usvojen i menjan u periodu od (1999-2006) namenjen je obezbeđivanju podrške i dopunjavanju napora država učesnica na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou implementacionim radnjama za zaštitu lica, imovine i životne sredine u slučaju prirodnih i tehnoloških katastrofa[12].

Kao deo pripremne radnje u vezi sa sposobnošću EU za brzo reagovanje u (2009), Komisija je odlučila da razmotri potencijalna poboljšanja kada se radi o resursima  u EU, pa je izradila:                                                                                        1. Studiju  o zajedničkim modulima resursa za suzbijanje šumskih požara (2010);                                                                             2. Studiju o jačanju EU kapaciteta za reagovanje na katastrofe.

Evropska Komisija je pokrenula i IPA projekat (Instrument za pred-pristupnu pomoć) o saradnji u poslovima civilne zaštite za zemlje kandidate i potencijalne kandidate u trajanju od dve godine, (dec.2010. – dec.2012). Cilj programa je da zemlje korisnice približi evropskom Mehanizmu civilne zaštite i doprinese razvoju njihovih mogućnosti civilne zaštite.

 

U organizaciji i finansiranju Civilne zaštite EU učestvuju i zemlje kandidati. Članstvo se stiče potpisivanjem Memoranduma o razumevanju (Memorandum of Understanding – MoU) sa Evropskom komisijom. Zemlje plaćaju godišnji finansijski doprinos, čija visina zavisi od visine bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, i broja stanovnika.

 

Mehanizam učešća zemalja kandidata podrazumeva:

– Učešće u Odboru civilne zaštite,

– Učešće u pripremi i izvršenju programa i projekata u zajedničkom interesu, finansiranje prevoza, treninga, vežbi, razmeni stručnjaka,

– Povezivanje nacionalne Službe civilne zaštite sa Centrom za praćenje i informisanje – MIC, i sa drugim zemljama učesnicama kroz SESIS

– Saradnja sa EU i 31-om zemljom učesnicom u civilnoj zaštiti pomoći pri intervencijama tokom hitnih slučajeva.

 

Mehanizam učešća zemalja potencijalnih kandidata podrazumeva:

– Potencijalni kandidati, zajedno sa zemljama kandidatima u tom mehanizmu, imaju prvi prioritet, kada je u pitanju međunarodna saradnja;

– Neophodno je da se obezbedi maksimalna saradnja, koja bi dovela do što bržeg povezivanja sa Evropskim civilnim mehanizmom zaštite;

– Takođe, cilj je potpuna integracija u budućnosti.

Mehanizam za civilnu zaštitu u Zajednici ima veliki broj alata čiji je cilj da obezbede bolju pripremljenost i efikasno reagovanje na katastrofe na nivou Zajednice.

 

3.2. Alati mehanizma za civilnu zaštitu

3.2.1. Centar za praćenje i obaveštavanje (The Monitoring and Information Centre – MIC) predstavlja operativno jezgro mehanizma. Njime rukovodi generalni direktor ECHO Evropske Komisije i dostupan je 24 sata dnevno. Centar obezbeđuje državama pristup platformi, on je sredstvo civilne zaštite („sve na jednom mestu“) koje je raspoloživo svim članicama učesnicama. Svaka država unutar ili van Unije pogođena velikom katastrofom može da zatraži pomoć preko MIC.  Čim MIC primi zahtev za pomoć, Centar ga odmah prosleđuje mreži nacionalnih tačaka za kontakt (organi civilne zaštite), koji procenjuju svoje raspoložive resurse i obaveštavaju MIC, da li su u mogućnosti da pomognu ili ne. MIC tada upoređuje ponude sa potrebama i obaveštava državu, a   ima i ulogu koordinatora uparivanjem ponuda pomoći koju nude države učesnice državi pogođenoj katastrofom.

U okviru ovog sistema posebnom direktivom EU koja se primenjuje od jula (2003), uveden je jedinstveni telefon – telefon broj 112 za VS u svim zemljama članicama[13] i on predstavlja jednu od tema obuhvaćenih u okviru Direktive o univerzalnom servisu (član 26) koja nakon revizije 2009. godine (telekom paket), predviđa sledeće:

• Pristup svim telekomunikacionim uslugama koje iniciraju pozive u okviru nacionalnih

planova numeracije

• Bolji pristup hitnim službama za lica sa invaliditetom
• Odgovaranje na i tretiranje poziva upućenih nacionalnim brojevima za hitne slučajeve i

bez osvrta na tehnološke mogućnosti

• Jačanje obaveze za informacije o lokaciji pozivaoca i kriterijumi za tačnost i pouzdanost
• Obaveštavanje posebno namenjeno putnicima

 

Evropski građani u teškim situacijama mogu da pozovu broj 112 i dobiju službe za hitne slučajeve u svim državama članicama. Stoga svako ko putuje u okviru EU treba da zapamti samo jedan broj čime se garantuje brža i efikasnija intervencija.

Kod pružanja pomoć van granica EU ostvaruje se koordinacija između zajednice i OCHA (Kancelarija-biro (direkcija) za koordinaciju aktivnosti humanitarne pomoći OUN (UN-OCHA – Office for the Coordination of Humanitarian Affairs).                                                                                                                                                      

                                                                                                                                                           3.2.2. Sistem za obaveštavanje u slučaju opšte opasnosti (The Common Emergency and Information System-CECIS) predstavlja pouzdan sistem upozoravanja na Internetu i aplikaciju za obaveštavanje osmišljenu s namerom da se olakša komunikacija među državama članicama u vanrednim situacijama. Sistem obezbeđuje integrisanu platformu za slanje i primanje upozorenja, pojedinosti o potrebnoj pomoći, za obezbeđivanje pomoći i pregled razvoja trenutne vanredne situacije tokom njenog odvijanja u online dnevniku.

Pokrenut je takođe i program obuke s ciljem unapređenja koordinacije intervencija pomoći civilne zaštite obezbeđivanje kompatibilnosti i komplementarnosti između interventnih timova iz država učesnica.

Moduli civilne zaštite su izrađeni od nacionalnih resursa iz jedne ili više država članica na dobrovoljnoj osnovi. Oni doprinose kapacitetima za brzo reagovanje civilne zaštite koje zahteva Evropski savet u svojim Zaključcima iz (2005) i koje zahteva Evropski parlament u svojoj Odluci iz januara (2005) o cunami katastrofi. Komisija je utvrdila trinaest modula civilne zaštite(2008/73/EC, Euratom and 2010/481/EU, Euratom) zajedno sa državama članicama.

3.3. Sporazumom za koordinaciju krizama (Crisis Co-ordination Arrangements) iz (2006), (druga mogućnost) EU je uspostavila ujedinjen proces donošenja političkih odluka EU za VS (u tom slučaju se formira grupa za upravljanje krizom koja je sastavljenja od visokih funkcionera EU).

 

3.4. Mehanizam civilne i vojne Evropske bezbednosti i odbrambene politike (European Security and Defence Policy- ESDP) je treća mogućnost EU, a ostvaruje se preko Generalnog sekretarijata saveta za ESDP za operacije vojnog ili civilnog upravljanja krizama.                                       U okviru EU funkcioniše mreža specijalizovanih evropskih centara koji se bave naučnim istraživanjima u oblasti sprečavanja i otklanjanja posledica prirodnih i tehnogenih katastrofa.

4. Aktivnosti Sektora za vanredne sitacije

Republika Srbija kao potencijalni kandidat za članstvo u  EU, izgrađuje sopstveni sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, koji je u većini elemenata kompatibilan sistemu EU.

Usvajanjem Zakona o vanrednim situacijama (2009), Srbija je učinila značajan korak ka sistemskom regulisanju i povećanju efikasnosti u obezbeđenju sigurnosti kako svojih tako i građana koji prolaze kroz našu zemlju, ali i susednih zemalja.

Zakon je urađen na osnovu značajnog iskustva naše zemlje u vanrednim situacijama, a i po ugledu na zemlje koje služe kao primer efikasne i organizovane zaštite stanovništva u vanrednim situacijama u EU.

U zakon su implementirane smernice i sugestije Međunarodne strategije Ujedinjenih nacija za smanjenje rizika od katastrofa (UN/ISDR – International Strategy for Disaster Reduction), Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP – United Nations Development Programme), i dr.

 

U 2009. godini formiran je Sektor za vanredne situacije (Sektor),  koji je u implementaciji Zakona pripremio preko 20 podzakonskih akata koji su usvojeni ili su u fazi usvajanja.

Sektor je najznačajniji nosilac izgradnje, usklađivanja i koordinacije tog sistema kako u Republici Srbiji, tako i u sistem civilne zaštite i humanitarne pomoći EU.

 

Republika Srbija je izradila Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama[14], koji je usklađen sa drugim nacionalnim i međunarodnim dokumentima, kao što su: izmenjeni i dopunjeni Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju,

Nacionalna strategija održivog razvoja, Strategija nacionalne bezbednosti, Milenijumski ciljevi razvoja koje su definisale članice UN i dr.

 

Sektor za VS učestvuje u aktivnostima sledećih međunarodnih institucija i organizacija: Međunarodna strategija za smanjenje rizika od katastrofa Ujedinjenih nacija (UNISDR); Parcijalan ugovor Saveta Evrope – Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA- European and Mediterranean Major Hazards Agreement); Inicijativa za prevenciju i spremnost na katastrofe (DPPI – Disaster Preparedness and Prevention Initiative for South-Eastern Europe) Saveta za regionalnu saradnju za region jugoistočne Evrope; Program razvoja pri Ujedinjenim nacijama (UNDP); UN biro za humaniratne poslove (UN-OCHA); NATO -Civilno planiranje u vanrednim situacijama (CEP); Partnerstvo za mir (PfP), USAID- Programom PPES (Spremnost, planiranje i ekonomska sigurnost); Organizacija za zabranu hemijskog oružija (OPCW – The Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons); Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC – Organisation of Black Sea Economic Cooperation); Balkanska vatrogasna sportska federacija (BFSF – Balkan Fire Sport Federation); Međunarodna asocijacija vatrogasnih i spasilačkih službi (CTIF – International Association of Fire and Rescue Services); Svetska organizacija spasilaca (WRO – World Rescue Organisation) i dr.

 

• Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA)

 

EUR-OPA je osnovao Savet Evrope  (1987) kao osnovu za saradnju između evropskih i južno-mediteranskih zemalja na polju velikih prirodnih i tehnoloških nesreća. Oblasti delovanja ovog Sporazuma pokrivaju znanje, prevenciju, upravljanje rizicima, analize posle krizne situacije i rehabilitaciju.

 

Glavni ciljevi EUR-OPA sporazuma o katastrofama su da pojača i unapredi saradnju između država članica u multidisciplinarnom kontekstu kako bi obezbedili bolju prevenciju, zaštitu i organizaciju pomoći u slučaju velike prirodne ili tehnološke nesreće. EUR-OPA sporazum o katastrofama ima dve strane: političku i naučnu. Sporazum učestvuje i u implementaciji Hjogo okvira (2005-2015). Vlada Srbije je na sednici održanoj aprila (2009) prihvatila pristupanje Republike Srbije EUR-OPA Saveta Evrope.

Osnovni motiv za pristupanje ovom Sporazumu predstavljao je potrebu za daljim unapređenjem saradnje između Republike Srbije i EUR-OPA Saveta Evrope, odnosno državama članicama ovog Sporazuma, imajući u vidu da je ovaj Sporazum platforma za dalje produbljivanje saradnje sa evropskim državama na polju smanjenja rizika od katastrofa i organizacijama Ujedinjenih nacija, koje se bave ovim pitanjima.

 

 

• Inicijativa za prevenciju i spremnost na katastofe (DPPI) Saveta za regionalnu saradnju za region jugoistočne Evrope

 

Regionalni sastanak DPPI za jugoistočnu Evropu je forum/telo koje upravlja i donosi odluke za prevenciju i spremnost na katastofe, a sastavljeno je od načelnika, direktora, generalnih menadžera službi odgovornih za upravljanje u slučaju nesreća država potpisnica Memoranduma DPPI za jugoistočnu Evropu, a koje podržavaju ostale relevantne vlasti/ministarstava odgovorna za spremnost, prevenciju i upravljanje u slučaju VS.

U okviru ove inicijative Sektor sarađuje u projektima brzog prelaska granica vatrogasno-spasilačkih jedinica u slučaju požara, trening program upravljanja krizama, projekta zajedničkih jedinica za hitna dejstva u slučaju poplava, projekat harmonizacije seizmičkih mapa u regionu i učestvuje na Regionalnim sastancima DPPI i institucialnoj radnoj grupi DPPI.

 

• Telefon 112

 

Republika Srbija se vec par godina priprema za uvođenje jedinstvenog broja za hitne slučajeve 112 koji je njena obaveza kao i jedan od uslova za pristupanje EU i trenutno se nalazimo u fazi iznalaženja modaliteta finansiranja uvođenja broja 112.

 

 

 

5. 5. Zaključak

 

U situacijama, kada vanredne situacije prelaze granice jedne ili više zemalja, kao i u slučajevima kada prevazilaze  unutrašnje mogućnosti jedne zemlje u pogledu zaštite stanovništva i otklanjanja posledica, postaje očigledna potreba udruživanja snaga i sredstava više zemalja radi rešavanja ovih zadataka. Evropska  uzajamna pomoć je faktički postala neophodna na osnovu iskustva u borbi sa katastrofama i krizama. Evropska unija i pored svih postignutih rezultata, koji su u radu prikazani i dalje traga za efikasnijim i integrisanijim sistemom za odgovor i humanitarnu pomoć-civilnom zaštitom u slučaju vanrednih situacija. Srbija je posle svih kriza i vanrednih situacija kroz koje je prošla u poslednjoj deceniji dvadesetog veka i na početku dvadeset prvog veka razvila  sopstvene normativne, organizacione i materijalne pretpostavke  i ostvarila značajnu saradnju sa Evropskom unijom u oblasti zaštite od vanrednih situacija, ne samo zbog namere ulaska u uniju, već i zbog realne potrebe.

 

Activities of Sector for Emergency Management in Harmonization Policy of the Republic of Serbia with the European Union’s Security Policy in the Field of Civil Protection

5. Literatura

 

1. Senior Civil Emergency Planning Committee, Internet, 28/02/08, http//www.nato.int/docu/handbook/ 2001hb140501.htm.
2. Dragan Mlađan, Predrag Marić, Ivan Baras: Uloga i mesto Sektora za vanredne situacie MUP-a u međunarodnim organizaxijama i udruženjima, zbornik radova Srbija i regionalna saradnja, Instutut za međunarodnu politiku i privredu. – Beograd, 2011, 268 – 76.
3. UN/ISDR Međunarodna strategija UN za smanjenje rizika od katastrofa http://www.unisdr.org/
4. UNDP http://www.undp.org/
5. Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA) http://www.coe.int/t/dg4/majorhazards/Default_en.asp
6. Assessment Guidelines, Tasmanian State Emergency Service, Hobart.
7. Below R., Wirtz A., Guha-Sapir D: Disaster category classification and perilterminology for operational purposes: Common accord CRED and MunichRe, October 2009.
8. Crisis and Risk Network (CRN): Focal report 2: Risk analysis – Integrated risk
9. European Commission: Critical Analysis if the current practices and methodologies in Risk Assessment including Hazard Identification and Risk Mapping used in a representative sample of Member States, ENV.A.3/ETU/2009/007r.
10. EXCIMAP (European Exchange Circle on Flood Mapping): Handbook on goodpractices for Flood Mapping in Europe,
11. European Commission: Principles of multi risk assessment– Interaction amongst natural and man induced risks, FP6 SSA project, Contract 511264.
12. European Commission: Critical Analysis if the current practices and methodologies in Risk Assessment including Hazard Identification and Risk Mapping used in a representative sample of Member States, ENV.A.3/ETU/2009/007r.
13. EVROPSKI PARLAMENT A7-0220/2011 od 01.06.2011. izveštaj o univerzalnom servisu i broju 112 za hitne slučajeve </Titre><DocRef>(2010/2274(INI))
14. European Commission, Humanitarian Aid & Civil Protection, Internet, http://ec.europa.eu/echo/index_en.htm

Ovaj rad je rezultat realizovanja naučnoistraživačkog projekta pod nazivom Razvoj institucionalnih kapaciteta, standarda i procedura za suprotstavljanje organizovanom kriminalu i terorizmu u uslovima međunarodnih integracija. Projekat finansira Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (br. 179045), a realizuje Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu (2011−2014). Rukovodilac projekta je prof. dr Saša Mijalković

[1] Univerzitet Luvijan u Briselu  u okviru koga se vodi i izučava međunarodna statistika o katastrofama (The International Disaster Database – EM-DAT) i  Centre for Research on the Epidemilogy of Disasters – CRED.

[2] UN klasifikuju složene humanitarne hitne slučajeve kao “humanitarnu krizu u zemlji ili regionu gde postoji potpuni ili značajni nedostatak vlasti koji rezultira iz internih I/ili eksternih konflikta I koja zahteva međunarodni odgovor kojiprevazilazi mandate ili nadležnost bilo koje pojedinačne organizacije” (Džordž D. Hedou, Džejn A. Bulok, Dejmon P. Kopola: Introduction to emergency management, , Burlington,USA, 2011 ).

[3]  Izvor: Beogradski centar za bezbednosnu politiku , Beogradski centar za ljudska prava, bilten 19, (2010), str.1-3. Akcija 2, cilj 5 koji govori o “pristupu proceni pretnje i rizika, koji se usmerava na sve opasnosti.

[4] Smernice u potpunosti uzimaju u obzir postojeće zakonodavstvo EU, uključujući direktive o rizicima, jedan broj Evrokodova, a takođe i Zaključak Saveta o prevenciji od šumskih požara u okviru Evropske Unije, kao i rezultate najskorijih istraživanja u oblasti procene i mapiranja rizika.

[5] Direktiva o poplavama (Direktiva 2007/60/ES, Sl. List EU  L288/27).

[6] Direktivu 82/501/SEE (takozvanu Direktivu Seveso-II).

[7]Direktiva 2008/144/EC , Sl. List  EU L94/13)o identifikaciji i određivanju Evropskih kritičnih infrastruktura (ECI) i procena potreba da se poboljša njihova zaštita, fokusira se u prvoj fazi na energetske sektore (struja, nafta, gas) i saobraćajne infrastrukture.

[8] Npr.: Šumski požari-Evrokod 1 ; Zemljotresi i pomeranje tla- Evrokod 8 i Evrokod 7; Oluje i uragani- Evrokod 1.

[9] Nekadašnji evropski komesar Mihel Barnijer sačinio je izveštaj o civilnoj zaštiti u Evropi  (2006) na zahtev Predsednika Komisije. Izveštaj se usredsređuje na stvaranje evropskih snaga civilne zaštite („evropska pomoć“), uz pomoć resursa država članica na veoma sličan način kao i mehanizam.

[10] U  Mehanizmu su 31 država (27 država  članica  EU i 3 države  članice Evropskog ekonomskog  područja – Island,  Lihtenštajn, Norveška, kao i Hrvatska od (2009) i Makedonija od (2011).

[11] Finansijski koverat koji je dodeljen instrumentu u okviru finansijskog okvira EU od (2007-2013) iznosi 189.8 miliona EUR. Indikativni godišnji iznosi od 20 miliona EUR su raspoloživi za radnje u okviru EU i 8 miliona EUR za radnje u trećim zemljama.

[12] 2005/12/EZ Sl. list EU L6/7

[13]Broj 112 je jedinstveni broj telefona za hitne slučajeve za Evropsku uniju. Uspostavljen je Odlukom Saveta (1991)  (91/398/EEC) i pojačan dodatnim zakonima.

[14] Ovom Strategijom  se obezbeđuje ispunjenje preporuka Evropske unije za razvoj sistema nacionalne zaštite.