Cvetković, V., Protić, D., & Stefanović, D. (2023). Integrisano smanjenje rizika od katastrofa izazvanih požarima: pregled literature [Integrated Disaster Risk Reduction from Fire Hazards: A Literature Review]. Diplomatija i Bezbednost, 6(2), 11–70.

Владимир М. Цветковић1

Дарко Протић2

Дејан Стефановић3

ИНТЕГРИСАНО СМАЊЕЊЕ РИЗИКА ОД КАТАСТРОФА ИЗАЗВАНИХ ПОЖАРИМА: ПРЕГЛЕД ЛИТЕРАТУРЕ

Сажетак: Широм света, различите врсте пожара не престају да изазивају озбиљне материјалне и нематеријалне последице, приморавајући људе и њихове институције да осмишљавају и примењују различите превентивне (грађевинске, машинске, електротехничке, архитектонске итд.) мере с циљем ублажавања ризика од таквих догађаја. Коришћењем интегрисаног приступа смањења ризика од катастрофа обезбеђује се виши ниво ефикасности ублажавања вероватноће и последица будућих пожара. Предмет рада представља свеобухватна анализа и дескрипција различитих превентивних мера заштите од пожара, система заштите од пожара са освртом на опрему, програме едукације из области заштите од пожара и обучавања грађана, припремљености за реаговање као и тактичких елемената за ефикасан одговор у катастрофама изазваним пожарима. У циљу реализације прегледа литературе о интегрисаном смањењу ризика од катастрофа изазваних пожарима коришћена је историјска и компаративна метода, као и метода анализе садржаја. Резултати прегледа литературе могу бити искоришћени за унапређење смањења ризика од катастрофа изазваних пожарима у Србији.

Кључне речи: катастрофе, пожари, смањење ризика, ублажавање, превенција, реаговање, одговор, тактички елементи.

УВОД

Премда је ватра кроз историју играла фундаменталну улогу у унапређењу услова свакодневног живота човечанства, пружањем заштите, развијањем технологије и индустрије, уједно је представљала перманентну опасност од настанка катастрофа изазваних пожарима (Cavallini, Papagni, & Preis, 2007) поред других извора угрожавања безбедности (Jevtić, 2019; Jovićević, 2021; Krga, 2019; Vučić, 2020). Истраживање пожара је, стога, од велике користи за продуковање знања о начинима и разлозима њиховог појављивања и развијања на одређене начине, делотворности различитих мера безбедности

 

‌1 Универзитет у Београду, Факултет безбедности, Београд (Србија); Научно-стручно друштво за управљање ризицима у ванредним ситуацијама, Београд (Србија); Meђународни институт за истраживање катастрофа, Београд; vmc@fb.bg.ac.rs.‌

2 Министарство унутрашњих послова РС, Београд (Србија); Научно-стручно друштво за управљање ризицима у ванредним ситуацијама, Београд (Србија); proticd91@gmail.com.

‌3 Министарство унутрашњих послова РС, Београд (Србија); Научно-стручно друштво за управљање ризицима у ванредним ситуацијама, Београд (Србија); destefanovic@gmail.com.

и разлозима њихове (не)делотворности, учењe о вероватном понашању људи у пожарима, као и откривањe нових трендова у друштву и њихових импликација на заштиту од пожара. Подаци о пожарима драгоцени су за различите гране науке о безбедности пожара јер доводе до проактивнијег управљања ватрогаством као и до ревизија прописа у овој области (Steen- Hansen, Storesund, & Sesseng, 2020). Независно од врсте катастрофе, процес управљања њима уобичајено се састоји од четири животна циклуса – ублажавања, припремљености, одговора и опоравка. Парадигма управљања катастрофама недавно је померила фокус са пружања помоћи у случају катастрофе на припремљеност за катастрофе, ублажавање ризика и смањење рањивости (Kwon & Ryu, 2020).

Велики број пожара у стамбеним зградама у прошлости био је резултат непажљивог одлагања материјала за пушење у корпе за отпадни папир, као и недостатка прописа о превенцији и безбедности (Cavallini et al., 2007; Leistikow, Martin, & Milano, 2000). Иако су, као резултат забране пушења у већини зграда, такви пожари постали ређа појава, електронске канцеларијске опреме, односно употреба неисправне, модификоване или неодобрене електричне опреме, неисправност система за дистрибуцију електричне енергије, недовољно простора између између електричне опреме за грејање и запаљивих материјала итд. постали су главни узроци пожара у стамбеним објектима савременог света (Rather). Критичну забринутост услед пожара у стамбеним објектима осликава чињеница да се тамо догађа 39,7% свих пожара, на које је друштво одговарало на различите начине, укључујући нтервенције ватрогасаца, осигурање, грађевинске прописе, едукацију о опасностима од пожара, контролу употребе материјала и производа у зградама и дизајн зграда како би се одупрли ефектима ватре (Vučić, 2020; Xin & Huang, 2013).

Многе емпиријске студије показале су да је припремљеност становника (Proroković, 2018; Јерић, 2021) за катастрофе кључна за њихово суочавање са утицајем катастрофа (Godschalk, Rose, Mittler, Porter, & West, 2009; Hoffmann & Muttarak, 2017; Iftikhar & Iqbal, 2023; Janković, Sakač, & Iričanin, 2023; Lindell, 2013; Rajani, Tuhin, & Rina, 2023; Xu et al., 2019). Један од истицаних начина за ублажавање претњи од катастрофа је лична спремност грађана. Упркос томе, евидентан је велики степен неприпремљености држава и грађана на катастрофе, што је резултовало све већим нагласцима о значају истраге начина перципирања и суочавања људи са опасностима, уместо фокусирања искључиво на физичке опасности (V. Cvetković, Adem, & Aleksandar, 2019; Gaillard, Liamzon, & Villanueva, 2007; Mercer, Kelman, Lloyd, & Suchet‐Pearson, 2008; Ocal, Cvetković, Baytiyeh, Tedim, & Zečević, 2020; van Manen, 2014).

Историјски посматрано, у фокусу истраживања припремљености за пожаре превасходно се налазило питање идентификовања најефикаснијих начина комуникације ризика од катастрофа и подстицања понашања припремљености путем јавних кампања и програма за едукацију о катастрофама и комуникације ризика од истих (Akter, Roy, & Aktar, 2023; Baruh, Dey, & Dutta, 2023; Cvetković, Romanić, & Beriša, 2023; Sergey & Gennadiy, 2022; Shibru, Operea, Omondi, & Gichaba, 2022). Данас су створене нове могућности информисања и унапређења припремљености заједнице за екстремне догађаје путем технологија заснованих на Интернету и мобилних уређаја, иако се као недостатак истих неретко појављује неосетљивост информација на друштвени конктекст (Verrucci et al., 2016). Управо зато, први корак у спровођењу ефикасних стратегија информисања и припремљености, заснованих на новим технологијама, представља идентификовање различитих нивоа рањивости појединаца и домаћинстава и фактора који утичу на начин припреме, реаговања и опоравка од катастрофе (El-Mougher, 2022; Hossen, Nawaz, & Kabir,

2022; Kabir, Hossain, & Haque, 2022; Mohammed & Maysaa, 2022; Odero & Mahiri, 2022; Podder, Hasan, & Islam, 2022; Teo, Goonetilleke, Ahankoob, Deilami, & Lawie, 2018).

ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ И КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЖАРА

Поред угрожавања људских живота, пожарне катастрофе узрокују значајну економску и еколошку штету, док се њихов настанак углавном доводи у вези са различитим људским грешкама или кваровима система (Muhammad, Ahmad, & Baik, 2018). Пожар је једна од главних катастрофа у урбаном окружењу (Rather), као и у руралним заједницама, нарочито међу онима које живе у дрвеним стамбеним конструкцијама и имају нижи социоекономски статус, које тиме неретко сносе виши ниво ризика од катастрофе (Chan et al., 2018). Током протекле деценије, број природних и технолошких катастрофа се повећао вишеструко. Према статистици, број катастрофа се по години повећао за 60% у периоду 1999.-2001. године у поређењу са претходним периодом од 1994. године до 1998. године. Највећи пораст забележен је у земљама ниског економског развоја, у којима је регистровано повећање од 142% (Khan, Vasilescu, & Khan, 2008), премда је распрострањеност вероватно и већа услед недовољног пријављивања пожара (Lambie, Best, Tran, Ioane, & Shepherd, 2015). Пожари узрокују више од 300.000 смртних случајева годишње широм света, а милиони људи остају са трајним повредама: око 95% ових смртних случајева узрокованих пожарима је у земљама са ниским и средњим приходима (Twigg, Christie, Haworth, Osuteye, & Skarlatidou, 2017). Такође, приближно 80% свих смртних случајева од пожара у Европи и Сједињеним Државама догађа се у домаћим условима (Hahm, Knuth, Kehl, & Schmidt, 2016). Закон о заштити од пожара дефинише пожар као процес неконтролисаног сагоревања којим се угрожавају живот и здравље људи, материјална добра и животна средина („Службени гласник РС“, бр. 111/09, 20/15, 87/18). Према Цветковићу (2020), пожаре је могуће класификовати на основу неколико различитих критеријума, попут величине: мали, средњи, велики, катастрофални односно блоковски; места настанка: унутрашњи и спољашњи; док се фазе развоја пожара деле на почетну, разбукталу и фазу живог згаришта. Према међународној класификацији пожара, на основу гориве материје пожари се деле у 5 основних категорија A – F: у класу A спадају пожари чврстих горивих материја, у класу B пожари запаљивих течности, у класу C пожари запаљивих гасова, у класу D пожари запаљивих метала и у класу E пожари уља и масти (Ponomarenko et al.,

2019).

Последњих 40 година у Бразилу се догодило неколико великих пожара који су резултирали људским и материјалним губицима. То је довело до иницијатива вођених друштвом које су заједно са празнинама у националном законодавству проузроковале разноликост прописа о сигурности пожара у зградама који су били применљиви само у одређеним случајевима (Rodrigues, Rodrigues, & da Silva Filho, 2017). Одсуство централне власти у управљању ризицима у ванредним ситуацијама и недостатак координације унутар и између организација повезаних са пожарима је разлог неефикасног и неефектног система управљања ризицима. На државном нивоу мере ублажавања су окренуте ка структурним аспектима занемарујући неструктурне елементе попут знања и капацитета појединаца/заједнице. Повећањем индивидуалних капацитета за одговор, утицај пожара би могао бити значајно смањен (Khan et al., 2008). Случај из Делхија, града ком влада регулаторни хаос, сиромаштво, незнање и непоштовање прописа, пружа доказе да добро вођене ватрогасне службе, заједно са тржишним подстицајима и решењима успевају да

обезбеде релативно висок ниво заштите упркос дисфункционалној или непостојећој законској регулативи (Cobin, 2013; Цветковић и Протић, 2021).

Тренутне мере заштите од пожара доводе до неједнаког нивоа заштите од пожара у зградама, пружају минималне стратегије за ублажавање опасности и не узимају у обзир савремене изазове, ризике и претње од пожара. Суштинске мере које би довеле до ублажавања опасности од пожара у зградама укључују поуздане системе заштите од пожара, спровођење грађевинских мера, правилно коришћење електричних уређаја и подизање свести јавности. Истраживања показују да је неопходно спровођење обука за побољшање заштите од пожара, увођење нових материјала заснованих на перформансама (Kodur, Kumar, & Rafi, 2019). Европски стандард standard EN 13501-1 пружа класификацију отпорности на пожар за све производе и грађевинске елементе. Конструктивни производи су класификовани у Еврокласе A1, A2, B, C, D, E i F. Производи класификовани у A1 и A2 класе су негориви материјали (цемент, бетон, стакло, камен, керамика), док су материјали од B до F гориви по растућем редоследу (European Standard EN 13501-1:2010).

У Европи постоји тренд ка повећању квалитета и извршења прописа. Комисија ЕУ је 2017. основала Европску комисију за размену информација о пожару (FIEP). Платформа окупља државе чланице како би се олакшала размена информација међу њима, а планирано је да се користи за промоцију најбољих пракси широм Европе. Савез модерних зграда је оквир који има за циљ да се државама чланицама пруже јасне основе за изградњу законске регулативе, уз структурисан списак елемената ради постизања заштите од пожара у високим и средњим зградама. Овај оквир налаже поштовање принципа супсидијарности (de Hults & El Houssami). Срж система заштите од пожара у зградама су техничка и научна знања која се примењују у области инжењерства, архитектуре и урбанизма, јер упркос мултидисциплинарном знању које укључује људско понашање у пожарним ситуацијама, заштита од пожара у стамбеним објектима укључује примену и одржавање активних и пасивних система заштите, као и обуку особља за хитне случајеве (Rodrigues et al., 2017).

Стратегија заштите од пожара у за период 2002.-2017. године оцењује стање у области заштите од пожара у Републици Србији као незадовољавајуће. Као најважнији проблеми у овом документу препознати су: недовољна припремљеност субјеката заштите и спасавања за спровођење превентивних мера; непостојање планова за управљање ризиком; безбедносна култура становништва је на изузетно ниском нивоу; број ватрогасаца спасилаца је испод европског нивоа, саобраћајна структура је незадовољавајућа, као и капацитет јавне водоводне мреже. У истом документу предложено је да се постојеће стање у систему заштите од пожара унапреди ангажовањем свих субјеката заштите од пожара кроз размену релеванних информација („Службени гласник РС“, бр. 21/2012). Ради остварења оптималног стања безбедности у области заштите од пожара стратегија наводи постизање следећих специфичних циљева: донети нова законска решења; унапредити систем превентивне заштите; унапредити метеоролошки мониторинг и прогнозу метеоролошких услова за појаву пожара у шумским подручјима; обезбедити функционалну интеграцију свих служби; побољшати сарадњу, координацију и расположивост информација; унапредити брзину и ефикасност реаговања, унапредити међународну и регионалну сарадњу, побољшати знање и техничку опремљеност субјеката система заштите од пожара, развијати безбедносну културу грађана (Цветковић и Протић, 2021). Ризик од настанка пожара може се посматрати као вероватноћа настанка пожара и последица или поремећаја

/ штете која се може очекивати уколико до пожара дође (Watts & Hall, 2016).

СТРУКТУРНЕ И НЕСТРУКТУРНЕ ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД

ПОЖАРА

С циљем смањења броја пожара у стамбеним јединицама, стратегије превенције пожара почеле су масовно да се употребљавају од стране ватрогасних и спасилачких служи (Shai, 2006; Цветковић и Протић, 2021). У Уједињеном Краљевству развијен је програм

„Сигурно и добро проверено“ којим лице одговорно за безбедност идентификује потенцијални ризик у стамбеном објекту, информише станаре шта да раде како би смањили и спречили ризик од настанка пожара, креира план евакуације у случају настанка пожара и осигурава постојање функционалних детектора дима у стамбеним објектима. Програм је превасходно намењен категоријама становништва изложеним већем ризику, те су њиме обухваћени и други ризици који могу бити присутни, попут рањивих категорија становништва (Diekman et al., 2008; Цветковић и Протић, 2021).

Постоји неколико различитих превентивних мера које могу допринети смањењу броја повређених и смртних случајева у пожарима у стамбеним објектима, али не постоје поуздане информације о томе које су мере ефективне за коју групу станара. Као резултат тога, често су примењиване опште мере на све популационе групе, што се показало неефикасним у односу на примену одређених мера на одређене групе, попут старијих, инвалида, деце итд. (Runefors, Johansson & van Hees, 2017). Једна од препорука (Bruck & Thomas, 2008) је да се популација посматра са аспекта заштите од пожара и да се становништво подели на две основне групе за које су потребне различите стратегије. Прву групу чинила би најрањивија категорија (старији, инвалиди) а другу шира јавност. Ова подела је неопходна и важна јер се ефикасност мера значајно разликује међу групама. Када је реч о првој групи, инсталација система за сузбијање пожара могла би да смањи ризик настанка пожара за 80%-85%, а број смртних исхода за 14%. Такође, ови системи би требало да буду уперени на заштиту спаваће собе и кухиње. У другој групи би требало промовисати детекторе за дим, док би залагање за побољшање перформанси ових уређаја требало да буде лица задужење лица одговорних за безбедност (Bruck & Thomas, 2008). Када је реч о детекторима дима, Son (Son, 2014) предлаже да детектори топлоте (споро-осетљиви) уступе место детекторима дима због способности детектовања пожара у раним фазама. Такође, испитивања ефикасности детектора дима показала су да би фотоелектрични детектори требало да имају предност пред јонизационим, с обзиром на знатно већу брзину реаговања од јонизационих у тињајућем пожару, док су за пламене пожаре јонизацијски детектори били незнатно бржи од оптичких (Steen-Hansen et al., 2020). Најбоља врста осигурања против губитака имовине и живота проузрокованих пожаром јесте усвајање проактивних мера заштите, плана заштите и спасавања у комбинацији са различитим врстама система за детекцију и гашење пожара (Nyankuru, Omuterema, & Nyandiko, 2017; Цветковић и Протић, 2021).

Веома значајан корак у драстичном смањењу броја пожара укључује померање фокуса са гашења пожара и одговора у ванредним ситуацијама на систематску превенцију пожара. Свакако, овакав преокрет захтева побољшање едукације, предузимање иницијативе, коришћење статистике, методологије и других алата за систематску превенцију, односно спречавање пожара (Rosenberg, 1999). Берингер (Beringer, 2000) је у свом истраживању дошао до сазнања да више од 50% испитаника дели став да би њихове домове у случају пожара заштитили ватрогасци. Ова студија упире прст у потребу за даљим развијањем свести у заједници, едуковањем становништва и фокусирањем на изградњу

отпорности међу станарима у руралним и урбаним подручјима. Едукација и отпорност су кључне за изградњу самозаштите у случају пожара и предузимање таквих акција може умногоме олакшати и помоћи деловање ватрогасне службе (Цветковић и Протић, 2021).

Ниво заштите зависи од спремности станара да реагују у датој ситуацији али и од нивоа припремљености, што укључује мере попут планирања евакуације, организовања и спровођења обука и симулација, дефинисања сигурних излаза, безбедних зона итд. У истраживању које су спровели Hanea и сарадници (Hanea & Ale, 2009) утврђено је да у објектима у којима је спроведена обука за реаговање у случају пожара, једном у три године, шансе да не буде жртава повећане су за чак 91,4%. Ове мере могу да помогну да се смањи неопходно време за евакуацију и охрабре станари да се крећу брже, као и да пруже помоћ онима којима је неопходна. Поред тога, мере заштите од пожара које предузимају надлежне ватрогасне службе огледају се у постојању одређеног броја ватрогасаца у ватроасним јединицама, доступној опреми и могућношћу да обезбеде ефикасно спасавање и гашење пожара (Xin & Huang, 2013; Цветковић и Протић, 2021).

У јефтиним стамбеним зградама забележен је највећи број инцидената услед пожара у поређењу са другим типовима зграда, при чему су узроци пожара присуство великог броја извора паљења, неадекаватна опрема за гашење пожара, недостатак обуке станара о ризицима и побољшању сигурности. Препоруке укључују разматрање новог распореда просторија, побољшање активних и пасивних система заштите, спровођење обука како би се унапредила свест и знање о пожарној безбедности (Akashah, Baaki, & Lee, 2017). Сходно резултатима студије коју су спровели Runefors, Johansson и Van Hees (Runefors, Johansson & Van Hees, 2016), оквирно 80%-90% свих смртних случајева повезано са пожарима догађа се у стамбеним насељима. Резултати показују да системи за сузбијање пожара (прскалице) имају највећи проценат ефикасности (68%), потом детекторски активирани системи у спаваћој и дневној соби (59%) и детектори дима (37%). Поред тога, аутори су утврдили да се ефикасност мера значајно разликује међу различитим групама становништва, и стога предложили да се спроведе статистичка анализа којом би се анализирале карактеристике популације а потом и спровеле адекватне мере заштите (Runefors, Johansson & Van Hees, 2016; Цветковић и Протић, 2021). У фокусу истраживања спроведеног у Кенији је ефикасност обука за реаговање у случају пожара и одговор станара и утврђено је да је обука за заштиту од пожара суштинска за одбрану од пожара јер на њима станари стичу знања о томе како настају различите врсте пожара и вештине неопходне за сузбијање и гашење истих (Nyankuru, Omuterema, & Nyandiko, 2017; Цветковић и Протић, 2021; Cvetković et al., 2022).

СИСТЕМИ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА СА ОСВРТОМ НА ПРОТИВ ПОЖАРНУ ОПРЕМУ

Концепт потпуне заштите од пожара у зградама може се постићи побољшањем пасивне конструкције зграда за заштиту од пожара, активним системима заштите од пожара и управљањем противпожарном безбедношћу (Chow, 2004). Мере заштите од пожара обично су комбинација активних и пасивних система заштите од пожара. Активни системи заштите контролишу ватру односно њене ефекте предузимањем акције од стране појединца или уређаја који се аутоматски активирају. Пасивне мере заштите су оне које су имплементиране у самој фази изградње објекта. Најважнија компонента пасивне заштите је отпорност на пожар, којом се спречава ширење пожара и урушавање објекта (Buchanan &

Abu, 2017). Превентивне мере заштите укључују употребу сигурних односно материјала отпорних на ватру, намештаја од дрвета (дрво има спорији процес сагоревања), конструкције отпорне на ватру, осигурати сигуран излаз и улаз у објекат, као и средства за гашење пожара. Уређаје за сузбијање дима требало би да поседује сваки стамбени објекат, јер највећи број смртних случаја услед пожара настаје од последица гушења, а не услед директне изложености пламену (Chow, 2004).

Како наводи Hall (Hall, 2000), значајну улогу у смањењу последица пожара имају системи заштите и раног упозорења, у које убрајамо системе за детекцију дима, аутоматске системе за гашење пожара (прскалице) и употребу незапаљивих материјала у конструкцији. Ипак, специјална заштитна опрема попут аларма, иако је осмишљена да пружи станарима довољно времена да напусте објекат, није довољна, безбедност станара у највећој мери зависи од њих самих, да ли су људи спремни да реагују када се пожар догоди (Hall, 2000). Аларми су уређаји који упућују на ситуацију која захтева хитну акцију и обично шаље позив на евакуацију. Постоје две врсте алармних система: прости и комплексни. Основна функција простих система јесте упозоравање и узбуњивање станара, док су сложени системи умрежени са одређеним ватрогасним службама којима се у случају избијања пожара шаље директан сигнал (OSHA, 2015). Примери укључују: станице за ручно извлачење, детектор распршивача, детекторе дима, детекторе топлоте, детекторе пламена, оптичке детекторе, детекторе угљен-моноксида, системи за суво хемијско гашење пожара, мокри хемијски системи за гашење, детекторе угљен диоксида и други системи детекције гаса (OSHA, 2015).

Стратегија заштите од пожара за високе зграде је суштински везана за функцију времена. Садржи две основне компоненте: време потребно за излаз и перформансе зграде. Перформансе зграде подразумевају структуру односно конструкцију зграде и опрему која ублажава ширења пожара. Перформансе зграде се односе на време које зграда може издржати ефекте пожара, без урушавања, а да при том остане функционална. Време повезано за евакуацијом се обично изражава у минутима, док се структурна компонента мери сатима. Ризик се јавља када се ова два времена преклапају односно уколико се зграда обруши у току евакуације, као што је био пример са Светским Трговинским центром (Cowlard, Bittern, Abecassis-Empis, & Torero, 2013).

Истраживање које је спровела Juneja (Juneja, 2005) указало је на утицај и важност функционалног система заштите од пожара у стамбеним зградама. Наиме, у стамбеним зградама је забележен највећи проценат смртних случајева услед пожара (95%), највећи постотак повреда (80%), највећи проценат инцидената (72%) и највиши ниво губитака имовине (59%) услед пожара. У стамбеним зградама постоје системи заштите од пожара који контролишу раст ватре и ширење дима, као што су системи за вентилацију, грајање, системи за одвођење дима и прскалице. Редовно одржавање ових система је кључно уколико желимо поуздано активирање у случају незгоде. Примера ради, систем прскалица може значајно да умањи последице пожара тако што сузбија и контролише ватру. Статистика показује да је број преминулих услед пожара смањен за 81% у стамбеним зградама које поседују систем прскалица у поређењу са оним које га не поседују (Xin & Huang, 2013). Системи противпожарних прскалица омогућавају рано откривање пожара, његову контролу и гашење. Уколико су прописно инсталирани и одржавани, системи противпожарних прскалица су изузетно корисни у сузбијању пожара. Уз њих, важно је напоменути и систем ватрогасних црева који доводе воду за ручно гашење пожара у великим објектима. Вода се у ове системе доводи аутоматски или путем прикључка за довод

воде. Ови системи су изузетно значајни када је у питању одговор ватрогасне екипе унутар саме зграде, док недостатак истих може имати катастрофалне последице (OSHA, 2015).

У стамбеним зградама користе се подједнако активне и пасивне мере заштите. Активни системи заштите од пожара укључују аутоматску детекцију пожара и системе за сузбијање пожара, док је главна сврха пасивних система да покушају да успоре ширење ватре. Циљ коришћења система заштите од пожара јесте да одрже температуру у згради испод критичне у току пожара (како не би били угрожене електричне инсталације и сама конструкција), али и задрже пожар у делу у ком је избио и спрече даље ширење (Mróz, Hager, & Korniejenko, 2016). Како би се унапредили активни системи заштите Chow предлаже развој и имплементацију нових технологија за детекцију и сузбијање ватре и дима, опреме за брже кретање ватрогасаца и спасилаца, као и спровођење водоводних мрежа у урбаним срединама за потребе гашења пожара (Chow, 2004).

Безбедност стамбених објеката се мери временом које је потребно да се сви станари евакуишу ван зграде. Што је време за евакуацију краће, зграда се сматра безбеднијом. Висина многих модерних зграда данас у комбинацији са ограниченим бројем вертикалних излаза повећава време неопходно за евакуацију. Стога, степенице морају бити дизајниране као сигурна зона која ће станарима обезбедити сигурну евакуацију и прелазак из угрожених места у сигурну зону. Да би било која акција спасавања од пожара била успешно спроведена спениште мора остати без дима и топлоте, а конструкција зграде чврста, узимајући у обзир време које станари проведу на степеништу током евакуације. Без адекватне заштите и адекватне ширине степеништа, када се дим шири зградом и ходницима евакуација постаје готово немогућа. Честа метода да се осигура да степениште буде заштићено од продора дима јесте уградња система за одржавање притиска (Cowlard et al., 2013). Модерну архитектуру одликују стаклене конструкције, што би у случају пожара могло да створи додатне проблеме. Пуцање и пад стакла услед високих температура би само повећао доток кисеоника и тиме поспешило фазу сагоревања што би довело до веће материјалне штете и људских губитака (Chow, 2006). Као једно од решења у ограничавању пожара је и употреба различитих материјала у изградњи, попут бетона и гипса. Међутим, бетон иако се сматра добром изолационом баријером у случајевима када је густ и непропусан, може довести до експлозивног пуцања услед ватре. Још једна група заштитних материјала су аблативни материјали који служе за заштиту челичних конструкција (Mróz et al., 2016).

Захтеви које стамбене зграде морају да испуњавају у Кини у погледу заштите од пожара су следећи: пасивна конструкција – коришћење материјала отпорних на ватру, средства за бекство и средства приступа; активни системи заштите познати као инсталације ватрогасне службе – аларми и други системи за детекцију пожара, системи за сузбијање пожара, системи за управљање димом, помоћни системи попут система за основно снабдевање и осветљење у случају ванредног стања (Chow, 2006). ). У 16 савезних држава у Немачкој је уведена обавеза увођења детектора дима за смањење ризика од пожара у стамбеним објектима. Анализа указује да имплементација ове мере доприноси спасавању живота. Да би се анализирала ефикасност ове мере упоређују се ризици од пожара пре и после увођења обавезе постављања детектора дима, а резултате би требало проверити када се пракса пренесе у друге земље (Festag, 2020).

Како би побољшали ефикасност система за детекцију пожара у стамбеним објектима, одређени аутори (Seebamrungsat, Praising, & Riyamongkol) су осмислили и предложили посебан систем за детекцију пожара у зградама. Систем користи HSV и YcbCr модел боја уз дату могућност да разликују наранџасту, жуту и високу светлост од позадине.

HSV модел боја се користи да прикупља информације о боји и светлости, док YcbCr користи за детекцију и анализу светлости, јер разликује светле фотографије ефикасније него било који други модел. Раст пожара се проверава на основу различитих кадрова. Аутори наводе да овај систем много брже детектује пожар тако што прати и анализира светлост, крајњи исход је значајна редукција у губицима живота и имовине. Тачност овог система експериментално проверена је више од 90%, доказујући његову ефективност и корисност. Hagen је проучавао да ли је систем гасних сензора и термопарова способан за откривање и разликовање различитих врста пожара. Резултати истраживања показују да је систем сензора за гас способан да брже детектује пожар од система детектора дима, без повећане стопе лажних аларма. Уз то, систем сензора за гас у стању је да препозна разлику између разбукталих пожара, тињајућих пожара и уочи изворе сметњи (Hagen & Milke, 2000).

ЕДУКАЦИЈА ИЗ ОБЛАСТИ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА И ОБУКЕ

Уколико се планови за катастрофе, попут оних за било које друге врсте спасилачких операција, не тестирају у различитим програмима обуке, не учине разумљивим широј јавности, подржани одговарајућим ресурсима и по потреби ажурирају биће неефикасни. Прибављање способности за ванредне ситуације од стране обичних људи знак је грађанског и културног напретка, али најважнији фактор свега је спремност на катастрофе (Masellis, Ferrara, & Gunn, 1999; Цветковић и Протић, 2021). Значај напредних припрема за катастрофе огледа се у спасавању живота, смањењу повреда, спречавању штете на имовини и критичној инфраструктури, истовремено омогућавајући заједницама бржи опоравак (Kagawa & Selby, 2012; Petal & Izadkhah; Shaw, Shiwaku, & Takeuchi, 2011). Један од начина за смањење негативних утицаја катастрофа који све више добија на значају је образовање о катастрофама, које укључује образовање о ризицима од катастрофа, стратегијама ублажавања и припремљености (Johnson, Ronan, Johnston, & Peace, 2014).

Oбразовање о катастрофама не би требало да буде ограничено само на ученике школе, већ га треба промовисати међу породицама и заједницама. Приликом развијања и обезбеђивања образовних програма о катастрофама неопходно је узети у обзир потребе свих група становништва и ниво њихове припремљености за катастрофе. Поред тога, од велике је важности постојање мреже за размену актуелних информација повезаних са катастрофама унутар и изван породице (Jung, Kim, & Choi, 2020). Чини се да се комбинацијом теоријских и практичних активности у програмима школе, породице, заједнице и самообразовања постижу се најбољи резултати (Codreanu, Celenza, & Jacobs, 2014; Цветковић и Протић, 2021). Свакако, на темељу чињенице да су деца најосетљивија група у друштву, образовање о катастрофама данас се приоритетно бави начинима побољшања њиховог нивоа отпорности и преноса информација како би се смањили ризици од катастрофа у њиховим домовима (Lidstone, 1996; Ronan, Alisic, Towers, Johnson, & Johnston, 2015). Према резултатима неких студија, људи никада не заборављају оно што су научили у раном добу, стога је веома корисно за људе да науче превенцију од катастрофа и методе смањења ризика у детињству (Collymore, 2011). Поред тога, деца су у стању да шире поруке широм свог друштва, почев од родитеља. Будући да је више од половине становништва у многим земљама у развоју млађе од 18 година, могуће је пренети виталне информације већини становништва путем знања, вештина и ентузијастичне мотивације деце. С тим у вези, значајно је напоменути и да је ниво прихватања деце од стране родитеља у овим земљама генерално висок (Izadkhah & Hosseini, 2005).

Премда су пожари у школама јавна брига због повећане инциденце, повреда и смрти ученика, као и уништавања имовине, чини се да оне нису адекватно припремљене за пожарне катастрофе (Gichuru, 2013). Сигурност школских зграда корисна је за смањење катастрофа у кратком року, док образовање о катастрофама може имати пресудну улогу у развоју културе смањења катастрофа на дужи рок (Shiwaku & Fernandez, 2011; Shiwaku, Shaw, Kandel, Shrestha, & Dixit, 2007). Зависно од услова и времена, породица или школско особље могу пружити прву помоћ и руководити евакуацијом деце на сигурна места, стога обука деце у потпуности зависи од образовања породица и школа (Bosschaart, van der Schee, Kuiper, & Schoonenboom, 2016). Постоји потреба за пружањем знања о ублажавању катастрофа, посебно у основној школи, и за развојем „Безбедносне културе (Winarni & Purwandari, 2018). Сходно резултатима студије који су указали на неприпемљеност средњих школа, Gichuru и сарадници (Gichuru, 2013) су препоручили руководству школе да размотри додавање опреме за гашење пожара како би била адекватна, као и редовно прегледавање исте; апарати за гашење пожара треба да буду лако доступни, прозори не смеју бити роштиљ, излази очишћени од препрека, уређаји за гашење пожара треба повећати и врата отворити према споља. Поред тога, главни учитељи, наставници, ненаставно особље и студенти треба да буду упознати са плановима евакуације, све заинтересоване стране треба подсетити на план евакуације, утврдити места окупљања и обавестити заинтересоване стране, школе треба да имају поступке узбуњивања и много окупљалишта у случају пожара. На крају, све заинтересоване стране треба да буду обучене за заштиту од пожара (Gichuru, 2013).

Протеклих година Јапан је увидео значај образовања о превенцији од катастрофа у раном добу и осмислио је приручнике за обуку о превенцији од катастрофа за основне и средње школе. Постоје неки образовни програми као што су радионице, вежбе и маневри, оперативни тренинзи и превентивне мере које су намењене деци у заједници (Aldrich & Benson, 2008). Винарни (Winarni & Purwandari, 2018) је предложио интеграцију апликације за мобилно учење у основној школи која би могла да побољша способност смањења ризика од катастрофа. Експеримент који је спровео показује утицај образовне мобилне апликације на разумевање ученика о спремности на катастрофе. У Кини и на Филипинима су 2016. године спроведене интерактивне вежбе у оквиру пројекта „Спасимо децу“ током којих су учени вештинама спасавања живота. У Кини је тим поводом организован дан учења у три школе где су деца учила о значају припремљености за реаговање на катастрофе. Ученици су имали прилику да искусе симулацију земљотреса и противпожарну евакуацију и да науче практичне вештине као што је припрема комплета прве помоћи (Цветковић, 2019). Нови Зеланд и САД су земље које су се приоритетно фокусирале на образовање деце на националном нивоу, у ту сврху су направљени различити програми који своју примену налазе у формалном, неформалном и активностима у локалној заједници (Tuladhar, Yatabe, Dahal, & Bhandary, 2015).

Када је реч о младим одраслим људима (18-24 године), умешаност у несигурно понашање од пожара је изузетно великa. Испитивањем мишљења студената на два новозеландска универзитета о проблему небезбедног понашања и употребе ватре међу младим одраслима, као и о најбољим начинима за укључивање ове групе у безбедно понашање код пожара утврђене су извесне разлике између оних учесника који су се упуштали и оних који нису у несигурно понашање, премда су обе групе су у целини биле сличне (Lambie, Best, Tran, Ioane, & Shepherd, 2018). Стога су аутори закључили да ће кампање усмерене на младе одрасле особе вероватно бити најуспешније. Предлози младих

одраслих за начине за боље укључивање младих у безбедно понашање у погледу пожара укључују бољу едукацију о безбедности пожара, кампање које истичу негативне последице пожара, употребу жртава пожара у кампањама, кампање посебно намењене младој одраслој популацији и коришћење ТВ рекламе и Facebook-a (Lambie et al., 2018). Постојећа литература такође сугерише да кампање за популацију младих одраслих треба да се темеље на истраживању и теорији, користећи стратегије као што су хумор, позитивност, утицај вршњака и интервенције социјалних норми (Lambie et al., 2015).

У данашње време, међу разноврсним методама едукације, симулације се истичу као једна од најдрагоценијих јер омогућавају суочавање корисника са реалним неизвесностима и притисцима који прате процес доношења одлука у свим фазама проактивног и реактивног спречавања или ублажавања ризика од катастрофа (Cvetković & Martinović, 2021; Cvetković & Andrić, 2019). Сврха симулације катастрофа је: пружање знања о опасностима од катастрофа; повећање свести о катастрофама; провера спремности поступака и опреме за управљање катастрофама; и смањење броја жртава уколико се катастрофа заиста догоди (Gunawan et al., 2019). Пожарне ситуације, нарочито у затвореном простору који дели већи број људи, карактеришу велика ограничења у ватрогасно-спасилачким активностима због брзог пораста пожара и потешкоћа у вези са вентилацијом и обезбеђивањем путева за евакуацију (Cha, Han, Lee, & Choi, 2012), као и наступање менталне збуњености становништва, односно, тзв. ,,личности катастрофе“које је неопходно превазићи искуством унапред (Kim & Han, 2018). Комплетна обука за такве услове која укључује репродуковање стварних пожарних ситуација изискује огромне социјалне/економске трошкове, јер би зграде или путеви требало да буду затворени или да се нове зграде граде за потребе обуке, као и могућност тровања токсичним гасовима и урушавања структуре током процеса. Управо зато, од кључне важности су симулатори за обуке за пожаре засновани на виртуелној стварности, који пружају широј јавности или неискусним ватрогасцима или командирима широко искуство из друге руке, тако да могу брзо доносити одлуке и сигурно и организовано реаговати у стварним пожарним ситуацијама (Cha et al., 2012).

Систем обуке за превенцију пожарне катастрофе у виртуелној стварности који су предложили Ooi и сарадници (Ooi, Tanimoto, & Sano) састоји се од вежби за евакуацију, ватрогасне обуке и свеобухватне обуке. Прво, ВР вежбе за евакуацију корисници могу научити стицањем искуства у методама евакуације у случају пожара. Друго, корисници могу проћи обуку за ватрогаство у виртуелној стварности стицањем искуства у методама гашења. Коначно, у општој обуци, корисници могу искусити пробну обуку у случају пожара на основу знања стеченог у евакуацији и ватрогасним вежбама. Спровели су експеримент поделивши учеснике у две групе: једна група је обучена користећи постојеће методе уз употребу наставних материјала, док је друга обучена употребом предложене методе. Након тога су спровели свеобухватну обуку и евалуацију како би истражили да ли овај систем показује побољшање у односу на постојеће наставне методе. Резултати су показали да је предложени систем постигао боље резултате у погледу пажње, релевантности, самопоуздања и задовољства корисника. Даље, за групе обучене предложеним системом, просечни ризик од евакуације играча током ВР свеобухватне обуке био је -6,45 п, време почетка гашења пожара било је -10 с мање и корисник је могао безбедно и брзо да делује против катастрофа (Ooi et al.). Налази студије коју су спровели Хусеин и сарадници (Huseyin & Satyen, 2006) такође показују важност обуке о заштити од пожара у унапређивању знања људи о сигурности пожара и њиховог реаговања у случају пожара који би могао довести до смањења стопе страдалих у пожару. Наиме, испитивањем 158 учесника старости између 18

и 80 година утврдили су да обука за заштиту од пожара повећава ниво знања о сигурности пожара и тачност одговора на пожар. Поред тога, особе средњих година су тачније реаговале на пожар него млађе и старије одрасле особе (Huseyin & Satyen, 2006) (Цветковић и Протић, 2021).

Тан и сарадници (Tan et al., 2017) су истраживали припремљеност за катастрофе међу студентима 10 различитих универзитета на југу Кине и открили да су студенти изразили велике жеље за знањем о припремљености за катастрофе (85,5% студената је изразило жељу за систематским курсом за катастрофе, док је 75,4% изразило је спремност да похађа такав курс), посебно за вештине спасавања. Аутори су стога изнели закључак о потреби потојања систематских курсева катастрофа фокусираних на вештине спасавања на свим универзитетима, као и о потеби извођења семестралних вежби за катастрофе у циљу унапређења едукације и припремљености. Ово је нарочито важно ако се има у виду истраживања о процени ефикасности образовних интервенција за подизање знања о смањењу ризика од пожара. Наиме, Чан и сарадници (Chan et al., 2018) су на основу анализе упитника пре, непосредно након и 17 месеци после интервенције утврдили да се знање о коришћењу ватрогасног покривача, позивању тачног телефонског броја за хитне случајеве, искључивању неискоришћених електричних уређаја и некоришћењу воде за гашење електричних пожара одмах побољшало након интервенција. Такође, испитаници су показали боље разумевање да се противпожарни покривачи могу борити против пожара ако се користе на одговарајући начин, и да се знање одржавало 17 месеци (Chan et al., 2018). Пример увођења споменутих курсева је државни универзитет Оклахома који годишње нуди два прописна курса пожара, на коме се уписало и активно учествовало више од 600 ученика (Weir). На територији Републике Србије, у организацији Научно-стручног друштва за управљање ризицима у ванредним ситуацијама организује се велики број онлајн курсева који, између осталог, укључују стицање знања о тактици гашења пожара (https://upravljanje- rizicima.com/online-kursevi/). Налази истраживања које су спровели Ли и сарадници (Lee et al., 2018) указују на ефикасност онлине обуке и едукације у Кини против пожара. С обзиром на подложност болница пожарима, изазовну евакуацију и чињеницу да обука за превенцију пожара и евакуацију лицем у лице може одузети време здравственим радницима од неге пацијената, утврдили су да споменути вид обуке против пожара може ефикасно побољшати знање здравствених радника о превенцији и евакуацији пожара.

ПРИПРЕМЉЕНОСТ ЗА КАТАСТРОФЕ ИЗАЗВАНЕ ПОЖАРИМА

Упркос извештавању од стране појединаца и домаћинстава да су свесни различитих ризика (Perez-Fuentes, Verrucci, & Joffe, 2016), усвајање мера спремности и даље је на ниском нивоу, чак и у регионима са високим ризиком (Joffe et al., 2019), чиме се повећава вероватноћа да претрпе каскаду штетних ефеката које прате катастрофу (Perez-Fuentes et al. 2016). Управо зато, учешће грађана препознато је као кључно за све четири фазе управљања ванредним ситуацијама (ублажавање, припремљеност, реаговање и опоравак), док се одговорност локалних самоуправа темељи на промоцији аутентичног учешћа грађана у свим фазама (Wu, Chang, & Tso, 2016). Лична припремљеност за ванредне ситуације може се дефинисати као скуп знања, способности, обученог понашања као и одговарајуће опреме

за решавање хитних случајева док не буде присутна стручна помоћ (Goersch & Werner,

2011).

Бројни пожари у зградама потврдили су важност понашања станара за преживљавање (Kobes, Post, Helsloot, & Vries), док је присуство ватрогасне опреме у домаћинству један од значајнијих индикатора припремљености за пожар (Stumpf, Knuth, Kietzmann, & Schmidt, 2017). Чак и ако покушај гашења пожара није могућ или успешан, правовремено откривање дима је спасоносно. Управо зато, полазећи од значаја детектора дима у спасавању живота, упозоравањем становника на пожар, и у смањењу штете на имовини ако се рано открију, у Немачкој се обележава „Дан детектора дима“. Од почетка кампање за промоцију употребе детектора дима у Немачкој 2000. детектори дима инсталирани су у отприлике 50% немачких домаћинстава, а годишњи смртни случајеви због пожара смањени су за половину (Stumpf et al., 2017). У САД-у су учесталост и озбиљност пожара навели агенције попут Америчке шумарске службе да охрабре становнике да заштите своје домове, имовину и заједнице усвајањем Firewise препорука, док је њихово усвајање доведено у везу са следећим факторима утицаја: искуство пожара, упознатост са Планом заштите од пожара и висок ниво перцепције ризика за своју заједницу (Wolters, Steel, Weston, & Brunson, 2017).

Истраживање спроведено у Нигерији обухватило је 43 јавне зграде и 108 станара и показало да банке, зграде и болнице посвећују највише пажње у обезбеђивању и одржавању опреме за заштиту од пожара. Студија је такође открила да скоро 52% испитаника има оскудно знање о коришћењу сигурносне опреме и завршена је препоруком да постојећи законски прописи о заштити о пожара треба да буду имплементирани, а станари зграда треба да учествују у обукама о заштити од пожара, пружању прве помоћи у случају катастрофе и процесу евакуације (Adeleye, 2020). Како наводи Цветковић (Цветковић, 2020), да би се унапредила безбедност и припремљеност грађана за реаговање у случају настанка пожара, грађане треба едуковати о начину коришћења апарата за гашење пожара. Као мера превенције, неопходно је осигурати запаљиве материјале у подрумима, таванима, ходницима зграда и домаћинстава. Пре изласка из домаћинства неопходно је проверити да ли су сви електрични уређаји искључени, а нарочито уколико је планиран дужи боравак изван стамбеног објекта. Такође, важан предуслов заштите је редовно одржавање евакуационих пролаза (Цветковић, 2020).

У Сличној студији спроведеној у Танзанији испитивана је припремљеност за случај избијања пожара у погледу присуства противпожарне опреме, знања и свести међу корисницима зграде о њиховом коришћењу. Том приликом, утврђено је да је удаљеност ватрогасне јединице један од најважнијих фактора који утичу на припремљеност и реаговање у хитним ситуацијама (Sierra, Rubio-Romero, & Gámez, 2012). Више од половине испитаника (51%) споменуте студије није умело да рукује противпожарним алатима и опремом; 91% испитаника је указало да су недостатак обуке и недовољне оријентације у згради разлози недостатка знања о реаговању у случају опасности; још један важан елемент који је испитан студијом јесте да ли би испитаници потражили помоћ у случају пожара, забележено је да чак 81,5% испитаника не зна број ватрогасне службе; 63% испитаних је одговорило да би прва инстинктивна реакција била да побегну са места несреће, док је само 22% одговорило да би потражили помоћ ватрогасне службе (Kobes, Helsloot, De Vries, & Post, 2010). Студија коју је спровео Kihila (2017) фокус ставља на број станара у зградама, присуство запаљивих материја и приступачност датог објекта. Наиме, откривено је да у 40% зграда станује већи број од оног који је предвиђен, 30% зграда је имало ватрогасне

јединице које нису у функцији, 50% зграда је имало складиште запаљивог материјала, у 90% зграда су се одржавали догађаји који су окупљали више од 100 лица на једном месту, 70% зграда није имало довољно воде за гашење пожара, а 50% зграда није имало лако уочљиве приступне тачке за ватрогасну службу.

Приступи припремљености за катастрофе засновани на заједници повезани су са политичким трендом уважавања знања и капацитета локалног становништва и представљају елемент стратегије управљања катастрофама и смањења ризика који све више добија на значају (Allen, 2006). Агенције за управљање катастрофама улажу различите нивое ресурса у заједнице како би се припремиле за низ опасности. Рајан и сарадници (Ryan, Johnston, Taylor, & McAndrew, 2020) апострофирају значај удружене употребe широког спектра техника за промену понашања, укључујући ангажовање заједнице лицем у лице, као део укупног напора који Агенције за управљање кататрофама треба да предузимају.

Како би се развила интегрисана стратегија управљања катастрофама која мотивише допринос грађана и домаћинстава смањењу ризика од пожара, пресудан је увид у понашање ублажавања ризика од пожара. Трој (Troy, Carson, Vanderbeek, & Hutton, 2008) истиче локалну базу података која пружа различите ресурсе као што су физички, информативни и људски, за употребу у одговору као критичну компоненту припремљености за катастрофе. Такође, наглашава да одржавање такве базе може постати заједничка одговорност невладиних организација у заједници и јавних и приватних организација заједнице. Овај процес је од великог значаја како за мобилизацију ресурса тако и за процену локалног знања и ресурса и подизање свести у заједници. Аутор закључује да је припремљеност за катастрофе заснована на заједници ојачана комбинацијом комбинацијом одговарајуће информационе технологије и сарадничких односа између НВО-а и организација заснованих на заједници (Troy et al., 2008).

У студијама припремљености истичу се различити програми за ублажавање пожара чија је сврха повећање свести становништва и рад на минимизирању шансе за настанак штете на личном нивоу и нивоу заједнице. У том смислу, препоручује се постављање крова отпорног на ватру, стварање одбрамбеног простора око куће и смањење оптерећења горивом у заједници као део напора које становници могу предузети да би се суочили са потенцијалним опасностима од пожара (Robinson, 2012). Милети (Mileti, 1999) указује на значај примера заједница одрживог ублажавања опасности у погледу преласка са управљања ванредним ситуацијама на локалну одговорност и способност. Такође, наводи и бројне друге предности партиципативних процеса, као што су пружање могућности генерисања и дистрибуирања информација, развијања осећаја заједништва и идеја. Анализа различитих аспеката припремљености и одговора на тешке пожаре у Викторији 2009. године сугерише да програми заштите од пожара у заједници треба да нагласе ризике повезане са задржавањем ради одбране имовине; и како људи треба да се припреме како би безбедно напустили град уколико прети пожар (McLennan, Elliott, Omodei, & Whittaker, 2013).

Програми у Аустралији попут Community Fireguard-а и сличних теже унапређењу знања група суседа о припремљености и заштити имања у случају пожара (Gibbs et al., 2015), док у националном парку Јаспер у Канади становници око викендице језера Едит активно учествују у раду пчела како би помогли парковима Канаде у управљању горивом око њихове заједнице (Gilbert, 2007; McGee, 2011). Значајан пример у Америци представља национални програм Firewise Communities, осмишљен да подстакне становнике подручја подложних пожарима да предузму мере за смањење ризика од пожара по своје домове и

суседства, едукацијом људи о основама понашања у пожару и прилагођавању, односно заштити од истих. Имајући у виду да су многи домови у кругу од 100 метара од других домова и поседа, удруживање суседа ради договора о плану акције и предузимања одређених сигурносних корака је пресудно за ефикасно смањење ризика од паљења куће у заједници. Како би се постигао циљ програма, употребљавају се бројне методе попут радионица Firewise заједница, јавног образовања и интерактивне веб странице (Steinberg).

Поред учешћа у напорима заједнице да заштите своје домове, програм такође подстиче индивидуална понашања власника, усредсређена првенствено на уређење пејзажа и изградњу, а потом и на планирање за ванредне ситуације и евакуацију. У кругу од 200 стопа од куће која се назива зона паљења куће налазе се три одвојене зоне, од којих свака има своје специфичне препоруке за смањење или уклањање опасности од паљења. Зоне најближе дому захтевају највише уређења и одржавања. Препоруке укључују проређивање и растојање грмља и дрвећа, уклањање мртвог лишћа, игала и грана, коришћење камена и цигле у близини темеља куће, а не малчирање, стварање прекида за гориво као што су прилази или стазе, као и многих других. Када граде или обнављају дом користећи Firewise технике, власници кућа се подстичу да планирају своју изградњу узимајући у обзир непосредно окружење куће. Домови који су изложени већем броју горива и запаљивих материјала биће подложнији пожарима и имаће већу потребу за незапаљивим и ватроотпорним грађевинским материјалима. Најважнија места за употребу ватроотпорних материјала су на крову, спољним зидовима и додацима као што су палубе и тремови (Wolters et al., 2017).

Становници удружења власника кућа и малих заједница који су заинтересовани за побољшање заштите од пожара раде са државним шумарским и ватрогасним радницима и прате једноставан, флексибилан процес да би постали препознати као Firewise. До данас, више од 700 заједница у 40 држава препознато је као Firewise Communities/USA веб локације. Такође, постоје одређени услови које морају испунити како би задржали свој статус попут провођења годишњег рада на ублажавању, одржавања Дана ватре и документовања својих активности. Шаблон је у почетку захтевао од заједница да предузму четири корака: довршити процену заједнице и направити план; формирати Firewise одбор; одржавати Дан ватрогасног дана; уложити најмање 2 долара по становнику у локалне пројекте ублажавања пожара годишње. Свака заједница развија свој план заштите у сарадњи са лидерима заједнице, особљем агенције и професионалцима и одговорна је за његово спровођење (Steinberg). Крајњи циљ било ког пројекта уређења Firewise-а је стварање простора који се може бранити. Програм нуди водиче и видео записе који власницима домова дају упутства о томе који ће материјали, биљке и пејзажни дизајн учинити њихове домове најсигурнијима од пожара (Wolters et al., 2017).

Полазећи од потребе истраживања фактора који утичу на успех и неуспех различитих програма заснованих на заједници, Kyle и сарадници (Kyle, Theodori, Absher, & Jun, 2010) су утврдили да ће они који су највише везани за своје домове и заједницу бити најсклонији усвајању препорука за заштиту. Приметили су да димензије везаности за дом најјаче предвиђају активности усредсређене на дом и око њега, док везаност за заједницу снажније предвиђа активности засноване у заједници. Проучавањем три различита програма припремљености заједница, McGee и сарадници (McGee, 2011) су утврдили три главна разлога учешћа у истим: пожарно искуство, ангажовање агенција и лична и породична заштита. Поред тога, Ојерио и сарадници (Ojerio, Moseley, Lynn, & Bania, 2011) су открили да су социјално угрожене заједнице мање ангажоване у федералним напорима

за ублажавање пожара од осталих мање угрожених заједница. Ово откриће подржава могућност да су фактори који повећавају рањивост исти они који ограничавају приступ напајању и ресурсима. Међутим, истраживачи нису могли да документују емпиријско објашњење овог одсуства активности ублажавања. Као таква, више истраживања треба да прецизира разлоге због којих социјално угрожена популација не учествује у активностима за ублажавање утицаја пожара (Ojerio et al., 2011).

ТАКТИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ ОДГОВОРА НА КАТАСТРОФЕ ИЗАЗВАНЕ

ПОЖАРИМА

Суштински елемент изградње пожарне безбедности у стамбеним јединицама јесу обуке и едукација њених станара. У згради могу бити инсталирани најновији уређаји за превенцију и гашење пожара, али ако станари игноришу сигнале упозорења, не знају да рукују тим апаратима и не знају која су понашања пожељна а која их могу изложити још већој опасности, ни најновија технологија неће бити од помоћи и користи уколико се пожар догоди (Nyankuru, Omuterema, & Nyandiko, 2017). Три кључна аспекта управљања заштитом од пожара су: едукација и обуке станара из високих стамбених зграда; имплементација програма заштите и спасавања и евакуације; обезбеђење јасне сигнализације која упућује на излазе у случају пожара и локацију опреме за гашење пожара (Prashant & Tharmarajan, 2007).

Способност појединаца да одговоре на пожар зависи од тога да ли су у стању да примете знаке упозорења на опасност и донесу исправне и ефикасне одлуке које ће им помоћи да преживе позар без или са минималним здравственим сметњама и губицима имовине. Утврђено је да у раним тренуцима пожара становници осећају дим или чују аларм, али реагују са закашњењем. На самом почетку особа не процењује да је у опасности, игнорише ситуацију или тражи објашњење за тај феномен. Такви одговори често доводе до закаснеле мере евакуације или заштите (Tancogne-Dejean & Laclémence, 2016). Како наводе аутори (Tong & Canter, 1985), на људско понашање утичу други појединци, конструкција зграде и ефекти пожара. Споменути аутори такође истичу три стратегије за преживљавање пожара. Прва стратегија подразумева покушај гашења пожара, друга стратегија упућује на тражење заклона и чекање да стигне помоћ, док је у фокусу треће стратегије евакуација. Најважнији аспект сигурности једне зграде јесте могућност сигурног излаза. Важан предуслов заштите је да планови и опрема којим објекат располаже омогуће независан и адекватан одговор од стране станара зграде (Kobes et al. 2010). Исти аутори тврде да је понашање људи засновано на перцепцији ситуације. Корисници зграда се у првим моментима пожара ослањају само на сопствене ресурсе или на људе којима су окружени. Одговор људи у првим тренуцима пожара је одлучујући фактор за преживљавање (Kobes et al. 2010).

Фазе евакуације: а) потврда сигнала упозорења – перцепција ризика одређује реакцију. Иако су ватра и дим јасни показатељи опасности и потребе за евакуацијом, људи настављају са својим свакодневним активностима и чекају друге људе да покрену акцију, а тек потом се придружују (Graham & Roberts, 2000); б) доношење одлуке – корисници зграде се евакуишу користећи уобичајене руте, углавном главни излаз из зграде (Guylène Proulx, 2003); в) фаза кретања – испитивањем инцидената током ове фазе резултати показују да се људи суочавају са димом и они који су покушали да се евакуишу тим путем изјавили су да

су морали да промене правац или да се врате одакле су кренули због проблема са дисањем, смањеном видљивошћу, страхом и других разлога (Proulx, 2003).

Што је већи ниво доживљеног ризика станари ће брже донети одлуку о предузимању заштитних акција попут евакуације (Kinateder, Kuligowski, Reneke, & Peacock, 2015). С друге стране, када је праг доживљеног ризика мали станари могу да испоље пасивно понашање претварајући се да ситуација не представља претњу (Kuligowski, 2013). То доводи до закључка да је доживљени ризик директно повезан са временом одзива односно предузимањем акције. Једном када је донета одлука о евакуацији време кретања је одређено избором излазне путање и брзином евакуације. Брзина евакуације је одређена не само степеном покретљивости већ и нивоом доживљеног ризика. Примера ради, станари ће се спорије кретати и мирније напуштати зграду уколико сматрају да је ситуација релативно сигурна, али у случају да је ситуација у којој се налазе опасна по живот станари ће знатно брже напустити објекат (Choi, Lee, Park, & Lee, 2018).

Гашење пожара као одговор појединаца је најзаступљенији у стамбеним јединицама за које су појединци емотивно везани или економски укључени. У студији коју је спровео Bryan (Bryan, DiNenno, Drysdale, & Beyler, 2002), од 208 пожара који су укључени у истраживање 167 пожара (80%) није било пријављено ватрогасној служби. Разлог за то је што је већина непријављених пожара било угашено од стране станара зграде код којих је пожар избио, а којима су у помоћ притекле комшије. У моделу евакуације испитивано је време које је потребно рањивим категоријама за доношење одлуке (времену одзива) и време потребно за напуштање зграде (време кретања) у различитим условима. Овај процес се састоји од три основна елемента: перцепције ризика, способност проналажења излаза и брзина евакуације (Choi, Lee, Hwang, Park, & Lee, 2020). Занимљиво сазнање је да у 20% случајева жртва имала прилику да се евакуише али је изабрала да то не уради. Највећи број случајева је онај где станари покушавају да угасе пожар уместо да се евакуишу (82%), у покушају да спасу друге станаре или кућне љубимце (9%) или да позову ватрогасну службу пре евакуације (9%). Разлог који се крије иза овога јесте што људи нису у стању да предвиде брзину ширења пожара и због тога прецењују време које имају на располагању (Fridolf & Nilsson, 2011).

Непредвиђени догађаји попут пожара могу да проузрокују вишу стопу смртних исхода када у се у објекту налазе рањиве категорије станара. Рањиве категорије су оне категорије које су подложније негативном утицају високо-разичних ситуација због њихове немогућности да спроведу предоложене мере током евакуације (Oppenheimer et al., 2015). У истраживању које је спровео Rubadiri (Rubadiri, 1994) статистика указује да је значајан број настрадалих у пожарима патио од неке врсте инвалидности. У овом контексту, инвалидност је везана за физичко и ментално стање особе које утиче на њихову способност да реагују у случају опасности (Rubadiri, 1994). Старе особе су најизложеније ризику услед слабе покретљивости, брзог умора, збуњености, ослабљеног вида и слуха. Поред тога, старији људи често одбијају да се евакуишу из својих домова (Jenkins, Laska, & Williamson, 2007). Према резултатима једне од анкета коју су спровели Choi и сарадници (Choi et al., 2020) испитаници сматрају да старије особе (64,3%), особе са ослабљеним слухом (80,6%) и ментално заостале особе (75%) као оне који ће највероватније доживати неуспех приликом евакуације из зграде захваћене пожаром јер неће бити свесни опасности.

Модел одлуке о кретању станара дели кориснике зграде у две основне групе у случају пожара и за сваку групу предлаже два основна начина реаговања: људи остају тамо где се налазе; људи се премештају на сигурно подручје унутар или ван зграде. Аутори дају

предлог које стратегије су најбоље за коју групу станара, начинима прилагођавања планова када се ситуације развију у неочекиваном смеру (Groner, 2016). Студије које је спровео Proulx (Guylène Proulx, 2000) показују да не треба очекивати да ће само активирање аларма упозорити све станаре, да ће их подстаћи да хитно предузму акцију, иницирати евакуацију и оставити довољно времена да се безбедно напусти објекат. Допунски додаци попут гласовних порука, упутстава особља, спроведених обука, добро осмишљен и имплементиран план заштите од пожара значајно повећавају вероватноћу да станари одговоре на брз и одговарајући начин у случају опасности (Proulx, 2000). Особе које су изложене највећем ризику од пожара треба ду буду приоритет приликом пружања информација о неопходности предузимања одређених мера и акција, док се од особа које нису животно угрожене може захтевати да сачекају даље информације. Када се сматра да су особе на одређеном месту сигурне, треба их обавестити да дати простор не напуштају јер би тиме себе потенцијално довели у опасност (Proulx & Sime, 1991). У опасним ситуацијама доношење лоших одлука је вероватније. Правовремене и адекватне смернице су из тог разлога од круцијалне важности у пружању помоћи људима да се безбедно избаве из опасних ситуација у којима се налазе (Li et al., 2010). Брајан и сарадници (Bryan et al., 2002) су истраживали разлику у одговорима на пожар у зависности од пола. Испитаницима су понуђене четири могућности „Спаси породицу“, „Пронађи извор пожара“, „Зови ватрогасну службу“ и „Користи уређај за гашење пожара“. Резултати истраживања показују да су мушкарци више били оријентисани на активности везане за гашење пожара, док је прва реакција жена била евакуација и позивање ватрогасне службе. Код 14% мушкараца је иницијална реакција била да пронађу извор паљења (код жена 6%), док је код жена евакуација осталих чланова породице била прва реакција (11%). Код мушкараца је тај број био знатно мањи (3%) (Bryan et al., 2002).

У случају ванредних ситуација изазваних пожарима, станари зграда морају да дођу на сигурносно место, при чему им помаже евакуационо понашање. У том процесу се разликују два периода која чине евакуацију корисника из зграда: период пред евакуације – који се састоји од фазе пре аларма, фазе тражења информација и фазе одговора у којој се предузимају почетне заштитне мере, а који се окночава доношењем одлуке о евакуацији када наступа други период; и период евакуације. Пресудна тачка у периоду пред евакуацијом је одлука људи да се евакуишу, на коју утичу перцепција ризика и други људски фактори (Kinateder et al., 2015). Управо зато, бројне студије су изучавале перцепцију ризика од пожара у контексту евакуације зграда, како би се побољшао процес евакуације. Примера ради, Кин и сарадници (Qin & Gao, 2019) су утврдили да на процес тумачења ватрених наговештаја утиче неколико фактора, укључујући особине противпожарних знакова, архитектуру зграде у којој се јавља пожар и личне карактеристике. Тумачење такође значајно утиче на понашање у доношењу одлука и реаговању (Qin & Gao, 2019). На тумачење, односно перцепцију ризика, утичу психолошки, социјални, физички, политички (регулаторни и нормативни) и културни фактори, док су као доминантни фактори истакнути улога поверења, људског окружења (свакодневног и ванредног), физичког окружења (зграда) и безбедне климе у којој се догађај одвија (Tancogne-Dejean & Laclémence, 2016). О значају истраживања перцепције и понашања људи у условима пожарних катастрофа за постизање адекватне стратегије евакуације говори и чињеница о броју повређених особа у покушајима да се евакуишу са спратова изнад нивоа пожара, док су они који су сачекали помоћ ватрогасаца на месту и исту добијали бивали спасени (Mousavi & Kariminia, 2021). Показано је да су евакуисани у поређењу са неевакуисаним појединцима више размишљали

и разговарали о пожару. Евакуисани становници су такође ментално путовали назад и више проживели катастрофу; видели ватру, чули њен звук, више су је мирисали и осећали се узнемиреније, бесније и емоционално снажније. Штавише, евакуисани у поређењу са неевакуисаним учесницима проценили су да се њихов живот и поглед на свет променио услед катастрофе која их је задесила (Knez et al., 2021).

Имајући у виду да је на територији САД-а, нарочито Западне Америке, забележен огроман број пожара од средине деведесетих година прошлог века, неки од напора владиних агенција, које су почеле да обраћају пажњу на власнике кућа у подручјима склоним пожарима, укључују унапређење комуникације ризика и разумевање начина на који становници перципирају ризик (Vandeventer & Vandeventer, 2012). Мартин и сарадници (Martin, Martin, & Kent, 2009) су резултатима своје анализе указали на два значна фактора који имају директан утицај на понашања смањења ризика које предузимају власници кућа: уверења у сопствену способност суочавања са опасношћу и стално или сезонско запослење, док субјективно знање и локус одговорности имају посредан утицај на понашање смањења ризика. Ови последњи ефекти се посредују кроз перцепцију ризика појединаца. Значајан је утицај осећаја немоћи оних који имају искуство катастрофе на спречавање у предузимању акција (Fernandez, Tun, Okazaki, Zaw, & Kyaw, 2018), као и перцепција одговорности (Roth, 2015) као једна од најважнијих за ублажавање и минимизирање штете у случају пожара.

ЗАКЉУЧАК

Унапређење нивоа пожарне безбедности је комплексно питање које захтева један свеобухватни и мултидисциплинарни приступ. Поред високог нивоа стручне посвећености, потребна је и апсолутна и целокупна подршка друштва као и озбиљна и недвосмислена политичка посвећеност. Како би се унапредио ниво противпожарне безбедности у држави мора се променити приступ „од врха ка доле“, другим речима, ради постизања овог циља прво се мора поћи од промена на нивоу појединца. Да би држава била у стању да одговори на изазове, ризике и претње са којима се суочава требало би да прати примере добре праксе из света и примењује их у складу са потребама и могућностима своје земље.

С тим циљем су основане многе међународне организације и платформе које пружају размену информација, искустава, знања и праксе у области заштите од пожара. Поред надзора над имплементацијом закона о заштити од пожара, нормативних и техничких стандарда, прописа и планова, неопходно радити и на побољшању техничке опремљености ватрогасно-спасилачке службе, као и стручних компентенција припадника тих служби.

Први корак у изградњи ефикасног система заштите и спасавања јесте увођење предмета везаних за пожарну безбедност у образовне инситуције. Децу је кроз наставне и ваннаставне активности неопходно упознати са мерама заштите и начинима имплементације ових мера у свакодневном животу, како због личне заштите, тако и због тенденције својствене њима да усвојена знања преносе даље на чланове своје породице, чиме се посредно врши едукација. Заједница, а нарочито породица, као основна јединица друштва, има велику улогу када је у питању усвајање безбедносне културе. У Србији, потребно је наставити унапређивање законске и подзаконске регулативе али и ниво контроле над спровођењем законских норми. Поред тога, неопходна је што хитнија имплементација иновативних превентивних мера како би развијеност система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама изазваним пожарима била на подједнаком нивоу технолошке и друштвене развијености.

‌РЕФЕРЕНЦЕ

Akashah, F. W., Baaki, T. K., & Lee, S. P. (2017). Fire risk assessment of low cost high rise residential buildings in Kuala Lumpur: A case study. Journal of Design and Built Environment, 17.

Akter, R., Roy, T., & Aktar, R. (2023). The Challenges of Women in Post-disaster Health Management: A Study in Khulna District. International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 51-66.

Aldrich, N., & Benson, W. F. (2008). Peer reviewed: disaster preparedness and the chronic disease needs of vulnerable older adults. Preventing chronic disease, 5(1).

Allen, K. M. (2006). Community‐based disaster preparedness and climate adaptation: local capacity‐

building in the Philippines. Disasters, 30(1), 81-101.

Baruh, S., Dey, C., & Dutta, N. P. M. K. (2023). Dima Hasao, Assam (India) landslides’ 2022: A lesson learnt. International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 1-13.

Bosschaart, A., van der Schee, J., Kuiper, W., & Schoonenboom, J. (2016). Evaluating a flood-risk education program in the Netherlands. Studies in Educational Evaluation, 50, 53-61.

Bryan, J. L., DiNenno, P. J., Drysdale, D., & Beyler, C. L. (2002). Behavioral response to fire and smoke. The Society of Fire Protection Engineers (SFPE) handbook of Fire Protection Engineering edited by Philip J. DiNenno, Dougal Drysdale, Craig L. Beyler, 315-341.

Buchanan, A. H., & Abu, A. K. (2017). Structural design for fire safety: John Wiley & Sons.

Cavallini, M., Papagni, M. F., & Preis, F. W. B. (2007). Fire disasters in the twentieth century. Annals of Burns and Fire Disasters, 20(2), 101.

Cha, M., Han, S., Lee, J., & Choi, B. (2012). A virtual reality based fire training simulator integrated with fire dynamics data. Fire safety journal, 50, 12-24.

Chan, E. Y. Y., Lam, H. C. Y., Chung, P. P. W., Huang, Z., Yung, T. K. C., Ling, K. W. K., . . . Chiu, C.

P. (2018). Risk perception and knowledge in fire risk reduction in a dong minority rural village in China: a Health-EDRM Education Intervention Study. International Journal of Disaster Risk Science, 9(3), 306-318.

Choi, M., Lee, S., Hwang, S., Park, M., & Lee, H.-S. (2020). Comparison of emergency response abilities and evacuation performance involving vulnerable occupants in building fire situations. Sustainability, 12(1), 87.

Choi, M., Lee, S., Park, M., & Lee, H.-S. (2018). Effect of dynamic emergency cues on fire evacuation performance in public buildings. Journal of infrastructure systems, 24(4), 04018029.

Chow, W. K. (2004). Aspects of fire safety in ultra highrise buildings. International Journal on Engineering Performance-Based Fire Codes, 6(2), 47-52.

Chow, W. K. (2006). Fire Safety Provisions for Super Tall Buildings. International Journal on Architectural Science, 7(2), 57-60.

Cobin, J. M. (2013). The Effectiveness of D elhi’s Fire Safety Regulation Amidst Poverty, Ignorance,

Corruption and Non‐Compliance. Economic Affairs, 33(3), 361-378.

Codreanu, T. A., Celenza, A., & Jacobs, I. (2014). Does disaster education of teenagers translate into better survival knowledge, knowledge of skills, and adaptive behavioral change? A systematic literature review. Prehospital and disaster medicine, 29(6), 629.

Collymore, J. (2011). Disaster management in the Caribbean: Perspectives on institutional capacity reform and development. Environmental Hazards, 10(1), 6-22.

Cowlard, A., Bittern, A., Abecassis-Empis, C., & Torero, J. (2013). Fire safety design for tall buildings.

Procedia Engineering, 62, 169-181.

Cvetković, V. M., & Andrić, K. (2019). Edukacija građana o smanjenju rizika od katastrofa korišćenjem multimedijalnih sadržaja-društvene igre, kompjuterske igrice i simulacije. Vojno delo, 71(6), 122- 151.

Cvetković, V. M., Romanić, S., & Beriša, H. (2023). Religion Influence on Disaster Risk Reduction: A case study of Serbia. International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 66-81.

Cvetković, V., & Martinović, J. (2021). Upravljanje u nuklearnim katastrofama (Nuclear Disaster Management). In: Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u vanrednim situacijama, Beograd.

Cvetković, V., Adem, O., & Aleksandar, I. (2019). Young adults’ fear of disasters: A case study of residents

from Turkey, Serbia and Macedonia. International journal of disaster risk reduction, https-doi.

Cvetković, V., Dragašević, A., Protić, D., Janković, B., Nikolić, N., & Milošević, P. (2022). Fire Safety Behavior Model for Residential Buildings: Implications for Disaster Risk Reduction. International journal of disaster risk reduction, 75, 102981.

De Hults, Q., & El Houssami, M. (2019). A European framework to ensure fire safety in taller buildings.

3nd International Symposium on Fire Safety of Facades Paris, France, September 26-27, 2019

El-Mougher, M. M. (2022). Level of coordination between the humanitarian and governmental organizations in Gaza Strip and its impact on the humanitarian interventions to the Internally Displaced People (IDPs) following May escalation 2021. International Journal of Disaster Risk Management, 4(2), 15-45.

Fernandez, G., Tun, A. M., Okazaki, K., Zaw, S. H., & Kyaw, K. (2018). Factors influencing fire, earthquake, and cyclone risk perception in Yangon, Myanmar. International journal of disaster risk reduction, 28, 140-149.

Festag, S. (2020). Analysis of the effectiveness of the smoke alarm obligation–Experiences from practice.

Fire safety journal, 103263.

Gaillard, J.-C., Liamzon, C. C., & Villanueva, J. D. (2007). ‘Natural’disaster? A retrospect into the causes of the late-2004 typhoon disaster in Eastern Luzon, Philippines. Environmental Hazards, 7(4), 257- 270.

Gibbs, L., Sia, K. L., Block, K., Baker, E., Nelsson, C., Gilbert, J., MacDougall, C. (2015). Cost and outcomes associated with participating in the Community Fireguard Program: Experiences from the Black Saturday bushfires in Victoria, Australia. International journal of disaster risk reduction, 13, 375-380.

Gichuru, J. N. (2013). Fire disaster preparedness strategies in secondary schools in Nyeri central district, Kenya.

Gilbert, J. (2007). Community Education, Awareness and Engegement Programs for Bushfire: An Initial Assessment of Practices Across Australia: BBushfire Cooperative Research Centre.

Godschalk, D. R., Rose, A., Mittler, E., Porter, K., & West, C. T. (2009). Estimating the value of foresight: aggregate analysis of natural hazard mitigation benefits and costs. Journal of Environmental Planning and Management, 52(6), 739-756.

Goersch, H. G., & Werner, U. (2011). Empirische Untersuchung der Realisierbarkeit von Maßnahmen zur Erhöhung der Selbstschutzfähigkeit der Bevölkerung. In: Bundesamt für Bevölkerungsschutz und Katastrophenhilfe Bonn.

Graham, T. L., & Roberts, D. J. (2000). Qualitative overview of some important factors affecting the egress of people in hotel fires. International Journal of Hospitality Management, 19(1), 79-87.

Groner, N. E. (2016). A decision model for recommending which building occupants should move where during fire emergencies. Fire safety journal, 80, 20-29.

Gunawan, I., Afiantari, F., Kusumaningrum, D. E., Thasbikha, S. A., Zulkarnain, W., Burham, A. S. I., Cholifah, P. S. (2019). Improving disaster response through disaster simulation. Int. J. Innov. Creat. Chang, 5(4), 640-653.

Hagen, B. C. H. R., & Milke, J. A. (2000). The use of gaseous fire signatures as a mean to detect fires. Fire safety journal, 34(1), 55-67.

Hahm, S., Knuth, D., Kehl, D., & Schmidt, S. (2016). The impact of different natures of experience on risk perception regarding fire-related incidents: A comparison of firefighters and emergency survivors using cross-national data. Safety science, 82, 274-282.

Hall, J. R. (2000). High-rise building fires: The Association.

Hanea, D., & Ale, B. (2009). Risk of human fatality in building fires: A decision tool using Bayesian networks. Fire safety journal, 44(5), 704-710.

Hoffmann, R., & Muttarak, R. (2017). Learn from the past, prepare for the future: Impacts of education and experience on disaster preparedness in the Philippines and Thailand. World Development, 96, 32- 51.

Hossen, M. N., Nawaz, S., & Kabir, M. H. (2022). Flood Research in Bangladesh and Future Direction: an insight from last three decades. International Journal of Disaster Risk Management, 4(1), 15-41.

Huseyin, I., & Satyen, L. (2006). Fire safety training: Its importance in enhancing fire safety knowledge and response to fire. Australian Journal of Emergency Management, The, 21(4), 48-53.

Iftikhar, A., & Iqbal, J. (2023). The Factors responsible for urban flooding in Karachi (A case study of DHA). International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 81-103.

Izadkhah, Y. O., & Hosseini, M. (2005). Towards resilient communities in developing countries through education of children for disaster preparedness. International journal of emergency management, 2(3), 138-148.

Janković, B., Sakač, A., & Iričanin, I. (2023). Students’ perception of police readiness to respond to disasters caused by a COVID-19 pandemic. International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 39-51.

Jenkins, P., Laska, S., & Williamson, G. (2007). Connecting future evacuation to current recovery: Saving the lives of older people in the next catastrophe. Generations, 31(4), 49-52.

Jevtić, M. (2019). „Odnosi SAD i NR Кine kroz projekat „jedan pojas, jedan put “. Diplomatija i bezbednost, 2(2), 155-169.

Joffe, H., Potts, H. W. W., Rossetto, T., Doğulu, C., Gul, E., & Perez-Fuentes, G. (2019). The Fix-it face- to-face intervention increases multihazard household preparedness cross-culturally. Nature human behaviour, 3(5), 453-461.

Johnson, V. A., Ronan, K. R., Johnston, D. M., & Peace, R. (2014). Evaluations of disaster education programs for children: A methodological review. International journal of disaster risk reduction, 9, 107-123.

Jovićević, L. (2021). „Zaboravljeni rat” kroz prizmu Holivuda: Korejski rat u američkim filmovima tokom

Hladnog rata. Diplomatija i bezbednost, 4(1), 87-107.

Juneja, C. S. (2005). Analysis of Ontario fires and reliability of active fire protection systems.

Jung, E., Kim, G. U., & Choi, E. K. (2020). Factors affecting home‐based disaster preparedness among school‐aged children’s parents: A cross‐sectional study. Nursing & health sciences, 22(2), 138-148.

Kabir, M. H., Hossain, T., & Haque, M. W. (2022). Resilience to natural disasters: A case study on southwestern region of coastal Bangladesh. International Journal of Disaster Risk Management, 4(2), 91-105.

Kagawa, F., & Selby, D. (2012). Ready for the Storm: Education for Disaster Risk Reduction and Climate Change Adaptation and Mitigation1. Journal of Education for Sustainable Development, 6(2), 207- 217.

Khan, H., Vasilescu, L. G., & Khan, A. (2008). Disaster management cycle-a theoretical approach. Journal of Management and Marketing, 6(1), 43-50.

Kihila, J. M. (2017). Fire disaster preparedness and situational analysis in higher learning institutions of Tanzania. Jàmbá: Journal of Disaster Risk Studies, 9(1), 1-9.

Kim, J. K., & Han, D.-H. (2018). A Study of Introducing Virtual Reality for Fire Disaster Preparedness Training. The Journal of the Convergence on Culture Technology, 4(1), 299-306.

Kinateder, M. T., Kuligowski, E. D., Reneke, P. A., & Peacock, R. D. (2015). Risk perception in fire evacuation behavior revisited: definitions, related concepts, and empirical evidence. Fire science reviews, 4(1), 1-26.

Knez, I., Willander, J., Butler, A., Sang, Å. O., Sarlöv-Herlin, I., & Åkerskog, A. (2021). I can still see, hear and smell the fire: Cognitive, emotional and personal consequences of a natural disaster, and the impact of evacuation. Journal of Environmental Psychology, 74, 101554.

Kobes, M., Helsloot, I., De Vries, B., & Post, J. G. (2010). Building safety and human behaviour in fire: A literature review. Fire Safety Journal, 45(1), 1-11.

Kobes, M., Post, J., Helsloot, I., & Vries, B. (2008). Fire risk of high-rise buildings based on human behavior in fires.

Kodur, V., Kumar, P., & Rafi, M. M. (2019). Fire hazard in buildings: review, assessment and strategies for improving fire safety. PSU Research Review.

Krga, B. (2019). NATO agresija na SRJ 1999. g.–bitni bezbednosni problemi. Diplomatija i bezbednost, 9- 27.

Kuligowski, E. (2013). Predicting human behavior during fires. Fire Technology, 49(1), 101-120.

Kwon, S. A., & Ryu, S. I. (2020). What Role Do Disaster Victims Play as the Mainstream for Future Disaster Preparedness in Korea? Case Studies of Foundations Established by Disaster Victims. Social Sciences, 9(10), 182.

Kyle, G. T., Theodori, G. L., Absher, J. D., & Jun, J. (2010). The influence of home and community attachment on firewise behavior. Society and Natural Resources, 23(11), 1075-1092.

Lambie, I., Best, C., Tran, H., Ioane, J., & Shepherd, M. (2018). Evaluating effective methods of engaging school-leavers in adopting safety behaviors. Fire safety journal, 96, 134-142.

Lambie, I., Best, C., Tran, H., Ioane, J., & Shepherd, M. J. F. S. J. (2015). Risk factors for fire injury in school leavers: A review of the literature. 77, 59-66.

Lee, P. H., Fu, B., Cai, W., Chen, J., Yuan, Z., Zhang, L., & Ying, X. (2018). The effectiveness of an on- line training program for improving knowledge of fire prevention and evacuation of healthcare workers: A randomized controlled trial. PLoS One, 13(7), e0199747.

Leistikow, B. N., Martin, D. C., & Milano, C. E. (2000). Fire injuries, disasters, and costs from cigarettes and cigarette lights: a global overview. Preventive medicine, 31(2), 91-99.

Lidstone, J. (1996). Disaster education: Where we are and where we should be. International perspectives on teaching about hazards and disasters, 7-18.

Lindell, M. (2013). North American cities at risk: Household responses to environmental hazards. In Cities at risk (pp. 109-130): Springer.

Martin, W. E., Martin, I. M., & Kent, B. (2009). The role of risk perceptions in the risk mitigation process: the case of wildfire in high risk communities. Journal of Environmental Management, 91(2), 489- 498.

Masellis, M., Ferrara, M. M., & Gunn, S. W. A. (1999). Fire disaster and burn disaster: Planning and management. Annals of Burns and Fire Disasters, 12, 67-76.

McGee, T. K. (2011). Public engagement in neighbourhood level wildfire mitigation and preparedness: case studies from Canada, the US and Australia. Journal of Environmental Management, 92(10), 2524-2532.

McLennan, J., Elliott, G., Omodei, M., & Whittaker, J. (2013). Householders’ safety-related decisions, plans, actions and outcomes during the 7 February 2009 Victorian (Australia) wildfires. Fire safety journal, 61, 175-184.

Mercer, J., Kelman, I., Lloyd, K., & Suchet‐Pearson, S. (2008). Reflections on use of participatory research

for disaster risk reduction. Area, 40(2), 172-183.

Mileti, D. (1999). Disasters by design: A reassessment of natural hazards in the United States: Joseph Henry Press.

Mohammed, E.-M., & Maysaa, J. (2022). International experiences in sheltering the Syrian refugees in Germany and Turkey. International Journal of Disaster Risk Management, 4(1), 1-15.

Mousavi, S. Y., & Kariminia, S. (2021). Analysis of human behavior in case of fire inside a high-rise building: effect of risk perception and Individual’s location. International Journal of Building Pathology and Adaptation.

Mróz, K., Hager, I., & Korniejenko, K. (2016). Material solutions for passive fire protection of buildings and structures and their performances testing. Procedia Engineering, 151, 284-291.

Muhammad, K., Ahmad, J., & Baik, S. W. (2018). Early fire detection using convolutional neural networks during surveillance for effective disaster management. Neurocomputing, 288, 30-42.

Ocal, A., Cvetković, V., Baytiyeh, H., Tedim, F., & Zečević, M. (2020). Public reactions to the disaster COVID-19: A comparative study in Italy, Lebanon, Portugal, and Serbia. Geomatics, Natural Hazards and Risk, 11(1), 1864-1885.

Odero, N. A., & Mahiri, I. (2022). The Complacency of Flood Victims, Socio Economic Factors, and Effects and Vulnerabilities of Floods in Lower Kano Plains, Kisumu County, Kenya. International Journal of Disaster Risk Management, 4(2), 59-77.

Ojerio, R., Moseley, C., Lynn, K., & Bania, N. (2011). Limited involvement of socially vulnerable populations in federal programs to mitigate wildfire risk in Arizona. Natural Hazards Review, 12(1), 28-36.

Ooi, S., Tanimoto, T., & Sano, M. (2019). Virtual reality fire disaster training system for improving disaster awareness.

Perez-Fuentes, G., Verrucci, E., & Joffe, H. (2016). A review of current earthquake and fire preparedness campaigns: What works?

Petal, M., & Izadkhah, Y. O. (2008). Concept note: formal and informal education for disaster risk reduction.

Podder, M., Hasan, M. K., & Islam, M. J. (2022). Seismic Vulnerability Assessment of Existing Buildings by Rapid Visual Screening Method: A Study on Ward 27 in Dhaka South City Corporation. International Journal of Disaster Risk Management, 4(2), 77-91.

Ponomarenko, R., Loboichenko, V., Strelets, V., Gurbanova, M., Morozov, A., Kovalov, P., .Kovalova, T. (2019). Review of the environmental characteristics of fire extinguishing substances of different composition used for fires extinguishing of various classes.

Prashant, T., & Tharmarajan, L. (2007). The essential aspect of fire safety management in high rise buildings. Faculty of Civil.

Proroković, D. (2018). Unutrašnji dijalog o Kosovu: deset objašnjenja i deset predloga. Diplomatija i bezbednost, 1, 43-56.

Proulx, G. (2000). Why building occupants ignore fire alarms: Citeseer. Proulx, G. (2001). Occupant behaviour and evacuation. New York.

Proulx, G. (2003). Smoke does not turn people back. Although most building occu-pants know that smoke kills, they often move through the smoke instead of away when evacuating a burning building. Studies show oc-cupants behave differently during a fire event than traditionally antici-pated by HVAC designers and fire protection engineers. ASHRAE Journal, 45(7), 33-35.

Proulx, G. (2003). moke does not turn people back. Although most building occu-pants know that smoke kills, they often move through the smoke instead of away when evacuating a burning building. Studies show oc-cupants behave differently during a fire event than traditionally antici-pated by HVAC designers and fire protection engineers. ASHRAE Journal, 45(7), 33-35.

Proulx, G., & Sime, J. D. (1991). To prevent’panic’in an underground emergency: why not tell people the truth? Fire Safety Science, 3, 843-852.

Qin, H., & Gao, X. (2019). How fire risk perception impacts evacuation behavior: A review of the literature. Rajani, A., Tuhin, R., & Rina, A. (2023). The Challenges of Women in Post-disaster Health Management:

A Study in Khulna District. International Journal of Disaster Risk Management, 5(1), 51-66.

Rather, J. A. Risk Perception and Knowledge in Fire Risk Reduction in an Urban Environment: A Study of Srinagar City.

Robinson, D. K. (2012). Understanding Firewise Investment: Examining Social and Biophysical Factors Related to Mitigation Engagement.

Rodrigues, E. E. C., Rodrigues, J. P. C., & da Silva Filho, L. C. P. (2017). Comparative study of building fire safety regulations in different Brazilian states. Journal of Building Engineering, 10, 102-108.

Ronan, K. R., Alisic, E., Towers, B., Johnson, V. A., & Johnston, D. M. (2015). Disaster preparedness for children and families: a critical review. Current psychiatry reports, 17(7), 58.

Roth, S. J. (2015). Assessing fire risk perception and risk communication in the Big Bear Valley: California State University, Long Beach.

Rubadiri, L. (1994). Evacuation modelling of mixed-ability populations in fire emergencies.

Ryan, B., Johnston, K. A., Taylor, M., & McAndrew, R. (2020). Community engagement for disaster preparedness: A systematic literature review. International journal of disaster risk reduction, 49, 101655.

Seebamrungsat, J., Praising, S., & Riyamongkol, P. (2014). Fire detection in the buildings using image processing.

Sergey, K., & Gennadiy, N. (2022). Methodology for the risk monitoring of geological hazards for buildings and structures. International Journal of Disaster Risk Management, 4(1), 41-49.

Shaw, R., Shiwaku, K., & Takeuchi, Y. (2011). Disaster education: Emerald Group Publishing.

Shibru, M., Operea, A., Omondi, P., & Gichaba, M. (2022). Impact of 2016-2017 drought on household livestock assets and food security: the case of pastoralists and agro-pastoralists in Borana zone, southern Ethiopia. International Journal of Disaster Risk Management, 4(1), 49-69.

Shiwaku, K., & Fernandez, G. (2011). Roles of school in disaster education. In Disaster education: Emerald Group Publishing Limited.

Shiwaku, K., Shaw, R., Kandel, R. C., Shrestha, S. N., & Dixit, A. M. (2007). Future perspective of school disaster education in Nepal. Disaster Prevention and Management: An International Journal.

Sierra, F. J. M., Rubio-Romero, J. C., & Gámez, M. C. R. (2012). Status of facilities for fire safety in hotels.

Safety science, 50(7), 1490-1494.

Son, B.-S. (2014). Basic Study for Performance Improvement of Fire Detectors System at Domestic Apartment Buildings. Journal of the Korea Academia-Industrial Cooperation Society, 15(1), 533- 538.

Steen-Hansen, A., Storesund, K., & Sesseng, C. (2020). Learning from fire investigations and research–A Norwegian perspective on moving from a reactive to a proactive fire safety management. Fire safety journal, 103047.

Steinberg, M. (2011). Firewise forever? Voluntary community participation and retention in Firewise programs.

Stumpf, K., Knuth, D., Kietzmann, D., & Schmidt, S. (2017). Adoption of fire prevention measures– Predictors in a representative German sample. Safety science, 94, 94-102.

Tan, Y., Liao, X., Su, H., Li, C., Xiang, J., & Dong, Z. (2017). Disaster preparedness among university students in Guangzhou, China: assessment of status and demand for disaster education. Disaster medicine and public health preparedness, 11(3), 310-317.

Tancogne-Dejean, M., & Laclémence, P. (2016). Fire risk perception and building evacuation by vulnerable persons: Points of view of laypersons, fire victims and experts. Fire safety journal, 80, 9-19.

Teo, M., Goonetilleke, A., Ahankoob, A., Deilami, K., & Lawie, M. (2018). Disaster awareness and information seeking behaviour among residents from low socio-economic backgrounds. International journal of disaster risk reduction, 31, 1121-1131.

Tong, D., & Canter, D. (1985). The decision to evacuate: a study of the motivations which contribute to evacuation in the event of fire. Fire Safety Journal, 9(3), 257-265.

Troy, D. A., Carson, A., Vanderbeek, J., & Hutton, A. (2008). Enhancing community‐based disaster

preparedness with information technology. Disasters, 32(1), 149-165.

Tuladhar, G., Yatabe, R., Dahal, R. K., & Bhandary, N. P. (2015). Disaster risk reduction knowledge of local people in Nepal. Geoenvironmental Disasters, 2(1), 1-12.

Twigg, J., Christie, N., Haworth, J., Osuteye, E., & Skarlatidou, A. (2017). Improved methods for fire risk assessment in low-income and informal settlements. International journal of environmental research and public health, 14(2), 139.

van Manen, S. M. (2014). Hazard and risk perception at Turrialba volcano (Costa Rica); implications for disaster risk management. Applied Geography, 50, 63-73.

Vandeventer, A., & Vandeventer, A. R. E. (2012). Factors Influencing Residential Risk Perception in Fire- Prone Landscapes.

Verrucci, E., Perez-Fuentes, G., Rossetto, T., Bisby, L., Haklay, M., Rush, D., Joffe, H. (2016). Digital engagement methods for earthquake and fire preparedness: a review. Natural Hazards, 83(3), 1583- 1604.

Vučić, M. (2020). Izazovi primene restriktivnih mera Evropske unije protiv sajber napada. Diplomatija i bezbednost, 3, 77-98.

Weir, J. R. (2008). Prescribed fire education at Oklahoma State University: training our future pyros.

Winarni, E. W., & Purwandari, E. P. (2018). Disaster risk reduction for earthquake using mobile learning application to improve the students understanding in elementary school. Mediterranean Journal of Social Sciences, 9(2), 205-205.

Wolters, E. A., Steel, B. S., Weston, D., & Brunson, M. (2017). Determinants of residential Firewise behaviors in Central Oregon. The Social Science Journal, 54(2), 168-178.

Wu, W.-N., Chang, K., & Tso, Y.-E. (2016). If only we knew what we know: Factors for mobilizing citizen participation in community-based emergency preparedness. Chinese Public Administration Review, 7(1), 77-109.

Xin, J., & Huang, C. (2013). Fire risk analysis of residential buildings based on scenario clusters and its application in fire risk management. Fire safety journal, 62, 72-78.

Xu, D., Yong, Z., Deng, X., Liu, Y., Huang, K., Zhou, W., & Ma, Z. (2019). Financial preparation, disaster experience, and disaster risk perception of rural households in earthquake-stricken areas: Evidence from the Wenchuan and Lushan earthquakes in China’s Sichuan Province. International journal of environmental research and public health, 16(18), 3345.

Јерић, К. (2021). Жандармерија у Угарској до Првог светског рата: Територијална организација, лични састав и официрски кор. Дипломатија и безбедност, 4(2), 95-114.