УПРАВЉАЊЕ РИЗИЦИМА У КРИЗНИМ СИТУАЦИЈАМА ИЗАЗВАНИМ КЛИЗИШТЕМ
Проф. др Слободан Миладиновић
Доц. др Владимир М. Цветковић
Проф. др Срђан Милашиновић
Miladinović, S., Cvetković, V. M., & Milašinović, S. (2018). Upravljanje rizicima u kriznim situacijama izazvanim klizištima. Kriminalističko-policijska akademija.
Рецензенти:
- Проф. др Слободан Марковић
- Проф. др Славољуб Драгићевић
- Проф. др Владимир Јаковљевић
Садржај
1.1. Појам клизања и клизишта. 11
1.2. Узроци клизања и настанак клизишта. 14
1.3. Снимање топографске површине и препознавање клизишта. 19
1.5. Динамика (фазе) клизања. 27
1.6. Елементи и морфологија клизишта. 29
1.8. Класификација клизишта. 34
1.8. Остала гравитациона кретања стенских маса низ косину. 39
2.1. Површина литосфере, примарни чинилац за формирање клизишта 46
2.1.1. Геолошка грађа земљине коре. 48
2.1.1.1.1. Дубинске магматске стене. 53
Moнцонитпорфирити и диорити. 54
2.1.1.1.2. Вулканске (изливне) стене. 55
2.1.2. Физичко-механичке и отпорно-деформабилне особине стена у доступном делу земљине коре. 67
2.1.2.1. Физичке карактеристике стена. 68
2.1.2.2. Механичке карактеристике стена. 78
2.1.2.2.1 Отпорно-деформабилне карактеристике. 79
2.1.3. Врсте природних средина и њихов утицај на стабилност тла и појаву клизишта. 85
2.1.3.2. Естуарни терени (делте) 87
2.1.3.3. Пролувијални терени. 88
2.1.3.5. Терени од дина и бархана. 89
2.1.3.7. Делувијални терени. 91
2.1.3.8. Eлувијални терени. 92
2.1.3.9. Колувијални терени. 92
2.1.3.10. Осулински терени. 94
2.1.3.11. Кречњачки (карстни) терени. 94
2.1.3.12. Терени састављени од чврсто везаних стена. 96
2.1.5. Природни агенси који неповољно утичу на стабилност терена 107
2.1.5.1. Утицај површинских вода на стабилност терена. 107
2.1.5.2. Утицај подземних вода на стабилност терена. 110
2.1.5.2.1. Утицај везаних подземних вода на стабилност тла. 111
2.1.5.2.2. Утицај слободних подземних вода на стабилност тла 112
2.1.3. Утицај земљотреса на стабилност и појаву клизишта. 117
2.1.7.1 Утицај земљотреса на стабилност тла. 123
2.1. Oпасност, ризик и рањивост код процеса клизања. 127
2.2.2. Дигиталне базе података о клизиштима. 135
2.2.2.1. Базе података у свету. 136
2.2.2.2. Пројекат израде катастра клизишта за процену ризика у Србији 137
2.2.2.3. BEWARE пројекат за евиденцију података о клизиштима у Србији. 145
2.1. Распрострањеност клизишта у свету. 147
2.2. Развијеност процеса клизања у србији. 150
3.1. Mетодологија регионалних истраживања нестабилних терена. 161
3.2. Методологија детаљних истраживања клизишта. 163
3.3. Приказ и тумачење резултата истраживања и испитивања. 170
4.1. Превентивне санационе мере. 173
4.2.1. Санационе мере на одвођењу површинских вода. 175
4.2.2.1. Дренирање терена. 178
4.2.2.1.1. Дренажни ровови. 178
4.2.2.1.2. Депресиони бунари. 179
4.2.2.1.4. Дренажни поткопи. 181
4.2.2.1.4. Супхоризонтално дренирање. 182
4.2.2.1.5. Дренирање вертикалним дреновима. 183
4.2.2.1.7. Дренажни теписи. 184
4.2.2.1.8. Дренажне маске. 184
4.2.2.1.9. Дренирање терена електричним методама. 185
4.2.2.1.10. Дренирање терена термичким третманом.. 186
4.2.3. Побољшање карактеристика тла инјектирањем падине. 191
4.2.4. Потпорне конструкције у функцији санације клизишта. 192
4.2.4.1. Потпорни зидови од набијеног бетона. 194
4.2.4.2. Потпорни зидови од армираног бетона. 194
4.2.4.3. Потпорни зидови од армираног бетона са затегом.. 195
4.2.4.3. Потпорни зидови од монтажних елемената. 196
4.2.4.4. Потпорни зидови од габиона. 196
4.2.4.5. Потпорни зидови од армираног тла. 198
4.2.4.6. Дубоко фундиране потпорне конструкције. 199
4.2.4.7. Санација клизишта биолошком заштитом (озелењавањем) 203
4.2.3. Поступци и мере за квалитетно истраживање нестабилног тла и санацију клизишта. 204
5.1. Теоријско одређење криза и катастрофа. 206
5.2. Дистрибуција кризних ситуација изазваних клизиштима. 213
5.2.1. Геопросторна дистрибуција. 213
5.2.2. Временска дистрибуција. 213
5.3. Преглед литературе о испитивању знања и перцепцији о кризним ситуацијама. 213
6.1. Предмет и циљ истраживања. 213
6.3. Подручје истраживања. 213
7.1. Перцепција знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем 214
7.2. Чиниоци утицаја на перцепцију знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем.. 214
7.2.1. Утицај пола и година старости на перцепцију знања. 214
7.2.2. Утицај члана породице и образовања на перцепцију знања 214
7.2.3. Утицај запослености и успеха у школи на перцепцију знања 214
8.1. Објективно знање ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем 214
8.2. Чиниоци утицаја на објективно знање ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем.. 214
8.2.1. Утицај пола и година старости на објективно знање. 214
8.2.2. Утицај члана породице и образовања на објективно знање. 214
8.2.3. Утицај запослености и успеха у школи на објективно знање 214
9.1. Познавање правилног реаговање ученика у кризним ситуацијама изазваним клизиштем.. 215
9.2.1. Утицај пола и година старости на познавање правилног реаговања ученика. 215
9.2.2. Утицај члана породице и образовања на познавање правилног реаговања ученика. 215
9.2.3. Утицај запослености и успеха у средњој школи на познавање правилног реаговања ученика. 215
Предговор
Клизање делова површинског слоја Земљине коре један je од најчешћих геодинамичких процеса. Као последица овог процеса постају клизишта. И у случајевима када су мањег интензитета и на мањим површинама клизишта представљају озбиљан проблем скоро у свим деловима света, јер су узрок економских и социјалних губитака и наносе директну и индиректну штету приватним и јавним добрима. Непосредну штету стварају у тренутку активирања, оштећењем објеката и људским губицима унутар површине угрожене клизањем. Посредна штета се исказује кроз дуже временско раздобље, смањењем вредности објеката оштећених материјалних добара клизањем, губитком продуктивности због прекида производње или промета и трошковима санације штете.
Врло често постајемо свесни постојања клизишта тек кад се активирају и униште све пред собом. Па и тада нова клизишта стварају проблеме људима који ту живе, а остали су само посматрачи који већ следећег дана, због нових догађаја, забораве шта се десило све до следеће појаве клизишта са новим штетама па често и људским жртвама.
На основу познавања механизма клизања, клизишта су природне појаве. Међутим, природа само омогућава услове за њихово формирање, а кључни чинилац у њиховом покретању је човек. У сталној тежњи да управља природом и природним законима и процесима, а у циљу унапређења животних услова и стандарда као и технолошког напретка, човек је све мање спреман да прихвати дешавања у природи на начин како су се некад дешавала. Из тог разлога настоји да успостави контролу над природним појавама па и над клизним процесима, односно клизиштима. У покушају да спречи настанак и развој клизања терена, човек користи достигнућа науке и стечена искуства примењена кроз санационе мере. На жалост човек својим грешкама изазваним незнањем, нехатом, непланским развојем, неконтролисаном експлоатацијом природних ресурса и др. утиче на појаву клизишта. Величина штете настале клизањем повећавају се са економским развојем. О размерама штете изазване клизиштима,може се објективно судити према подацима из развијених земаља, где се врше објективна изучавања узрока и последица, начин борбе са клизиштима, прогноза развоја процеса и планирање штете приликом изградње.
Обзиром да су клизишта важан чинилац животне средине, да би се човек од њих заштитио неопходно је при изучавању оваквих терена добро изучити све аспекте законитости њиховог појављивања и њима прилагођавати методолошке и радне поступке. У новије време оваква истраживања спадају у област екогеолошких истраживања и спроводе се у процесу планирања, пројектовања и грађења објеката. При томе треба стално имати у виду да је тло сложена природна творевина, скоро увек хетерогена у погледу физичко-механичких својстава са процесима који мењају својства земљишта током времена. Уважавање ових процеса, њиховог просторног распрострањење и степена активности знатно би се смањиле могуће штете од ових егзогених процеса.
Аутори исказују посебну захвалност рецензентима проф. др Слободану Марковићу, проф. др Славољубу Драгићевићу и проф. др Владимиру Јаковљевићу који су својим одличним сугестијама у великој мери унапредили текст монографије.
Београд, 2017. године Аутори
Клизишта представљају најизразитије ерозивне падинске процесе које карактерише кретање растреситог или стеновитог материјала низ падину по клизној површини под утицајем гравитације. Клизишта су увек резултат поремећаја равнотеже (стабилности) унутар тла. Клижење представља „покушај“ тла да се врати у равнотежно (стабилно) стање. На настанак клизишта утичу бројни фактори: литолошки састав, нагиб топографске површине, ниво подземних вода, поремећај тла, тектонска кретања, вулканизам, земљотреси[1], антропогени фактори. Клизишта могу да настану и на релативно благим падинама, али ризик од стварања клизишта расте са повећањем нагиба терена. Код нас се клизишта називају и урвине (плазина, руч, попузина). Назив „урвина“ у нашу стручну литературу увео је Петар С. Јовановић, односно преузео је народни израз за ову појаву који се користи у Шумадији, области са највећим развићем клизишта у Србији.
Клизишта као савремени геолошки и геоморфолошки процес јављају се широм света и представљају глобални проблем. Процењује се да у свету на годишњем нивоу од последица клизања терена страда на хиљаде људи, а штета прелази више милијарди долара. Упркос великом развоју науке и технологије, економске и социјалне штете од клизишта непрекидно расту. Стварање значајних материјалних вредности на Земљиној површини доприноси и већим губицима. Климатске промене у последњој деценији утицале су да Србија постане подручје које је у великој мери угрожено овом појавом. Велике поплаве 2006. и 2014. године активирале су велики број клизишта, а штете које су настале су огромне. Дешавања из 2014. године, по ко зна који пут, подсетила су нас на катастрофалне и свестране последице ове појаве. Клизишта као природна катастрофа имају трајни карактер, а последице се санирају деценијама. Немаран и нестручан однос човека према природи и њеним законима један је од честих узрока који доводе до појаве клизишта: неправилна и бесправна изградња, девастација шума, нерегулисана корита река и потока, дивље депоније, водоводна и канализациона мрежа, пропусти и одводи испод путева и пруга и др. Човек је велики непријатељ не само природи већ и самом себи. Превенција је увек јефтинија од санирања последица.
У Србији је угрожено око 20 000 km2 површине (око 25%) активним или пасивним клизиштима. Евидентирано је око 36 000 клизишта распоређених доста неравномерно. Највише их је по падинама терцијарних (неогених) наслага, у планинским, брдовитим и благо заталасаним подручјима где је заступљена глинена компонента. Већина клизишта је стара, реактивирана радом човека, изградњом саобраћајне и друге инфраструктуре, енергетских објеката и објеката у урбаним просторима. Према неким проценама, у Србији је 70–90% поремећаја стабилности у последњих 40 година, потпуно или делимично, изазвано људском делатношћу. Клизишта представљају озбиљан проблем за привредно, урбанистичко и саобраћајно планирање, изградњу нових објеката и заштиту животне средине.
Свој живот човек заснива на површини Земљине коре. На њој обавља све животне активности и гради неопходне грађевинске објекте. Због тога је врло битно у каквом стању стабилности се налази површина Земље на којој ствара услове за своју егзистенцију. У колико не води довољно рачуна о терену и његовој стабилности, као простору где обавља своје производне активности, и неправилним радом наруши стабилност земљине површине долази до деструкције и поништавања његовог рада и настанка великих материјалних штета.
Једна од појава која доводи до поремећаја стабилности Земљине површине јесу клизишта или урвине. По Раденку Лазaревићу (Лазаревић, 1975) клизишта су вид општег денудационог процеса који је доста распрострањен на Земљиној површини, и то у подручјима влажне климе и нормалног рељефа, укључујући и субполарне пределе. То су места где настаје споро, али понекад и релативно брзо кретање површинских слојева под утицајем Земљине гравитације, која савлађује силе кохезије и трења, најчешће посредством подземне воде. Ако је оваквим кретањем захваћен велики простор, последице могу да буду трајног и далекосежног значаја. Процес клижења мења постојећи рељеф и ствара специфичну серију ерозивних и акумулативних облика. Према броју, обиму и разноврсности клизишта, Србија је испред свих земаља Балканског полуострва. У већини земаља, па и код нас, клизишта представљају непредвидиве природне непогоде које понекад имају теже последице од земљотреса. Досадашња проучавања и искуства у овој области допринела су значајним резултатима у познавању природе, механизма и санације клизишта. Штете које клизишта наносе насељима, саобраћају, пољопривреди и другим привредним делатностима морају да подстичу стално унапређивање методологије истраживања и санације клизишта са циљем да прогнозе њиховог активирања буду поузданије, санациона техничка решења сигурнија и просторно планирање и уређење земљишта рационалније. Развој информатике може да се искористи за брзо и ефикасно прикупљање и коришћење података који су битни за појаву и процес клизања терена. Евидентирање клизишта, дугорочно прикупљање и праћење процеса од значаја за активирање клизишта дају могућност израде „карата вероватноће ризика од клизишта“. На овај начин би се смањили ризици код извођења грађевинско-техничких радова, скратило време пројектовања и избегли непредвиђени губици у току изградње, а друштво заштитило од озбиљних негативних последица.
Клизишта су размерно најчешће појаве егзогених геодинамичких процеса. То је нарочито изражено у подручјима која се, са становишта услова живота човека, оцењују као најповољнија. Присутна су скоро у свим литолошким срединама и климатским условима, од екватора до полова. Причињавају тешкоће и штете како при изградњи, тако и при коришћењу различитих објеката на површини терена, али исто тако и подземних објеката. Штете по појединачном клизишту нису занемарљиве и крећу се од неколико десетина до неколико стотина хиљада долара. Само у Сједињеним Америчким Државама процењују се на око два билиона долара годишње (Мартиновић и Голубовић, 2004). У већини држава штете настале од клизишта се и не мере.
1.1. Појам клизања и клизишта
Клизиште (енг. Landslide, фр. Glissementdu terrain, нем. Rutschung, рус. Oползень) термин је за стеновиту или растреситу стенску масу одвојену од подлоге која под утицајем гравитације клизи низ падину. Клижење не мора да буде по јасно дефинисаној површини (клизна површина). Средина по којој је кретање тела клизишта назива се клизна зона.
Клизиште је један од геоморфолошких облика колувијалног процеса и геодинамички процес у инжењерској геологији. Више од једног века научници различитих струка покушавају да одреде, дефинишу и класификују продукте егзогених динамичких сила на падинама површинског дела литосфере.Прве дефиниције падинских процеса заснивале су се на издвајању појединих врста и процени количине покренутог материјала (Сања и др. 2013). Са развојем науке уочава се разноврсност и комплексност покрета на падинама, узима се у обзир начин кретања материјала и израчунава се брзина кретања. Процес клижења може да се дефинише као „кретање приповршинског геосистема у физичком времену, које је одређено његовим међусобним деловањем са спољашњом средином или елементима геосистема (Боднарик, 1981). Треба разликовати клижење од клизишта.
Важна карактеристика процеса клижења је његова променљивост у физичком времену. Да би се у потпуности сагледао и истражио процес клизања, неопходно je увести појам стања процеса у одређеном временском пресеку. Резултати процеса клижења у одређеном тренутку могу да се представе продуктом или творевином која се назива клизиште. Због тога је неопходно да се разликују процес и продукт процеса, односно клижење од клизишта. Клижење подразумева промену састава, својстава, стања стена или тла и деформације унутар покренуте масе. Под клизиштем се у литератури подразумевају све деформације топографске површине на падинама (клизишта, тецишта, одрони, сипари и др.). Клизишта представљају део геолошке средине, ограничене површине и дубине клизања, где се без губитка контакта са стабилном основом врши гравитационо кретање стенске масе у (хипсометријски) ниже делове терена, под утицајем природних и антропогених чинилаца. Основни погонски механизам је деловање гравитације или силе теже. Разноврсност и сложеност процеса кретања стена на падинама утицали су на изостанак опште усвојене међународне класификације ове појаве. Данас постоји преко 200 класификација. Оне се углавном заснивају на врсти кретања (померања) и врсти средине (материјала) који су у покрету.
Табела 1. Деформације терена на падинама према врсти кретања (померања) и врсти средина (материјала) према Дејвиду Ј. Варнесу, 1978.
Врсте померања |
Врсте материјала | ||
Основна стена | „Инжењерско тло“ | ||
Bedrock | Претежно крупнозрно | Претежно ситнозрно | |
1. Одроњавање | Стенски одрон | Дробински одрон | Одрон тла |
2. Обрушавање | Стенска обрушавања | Дробинско обрушавање | Обрушавање тла |
ротациона | Клижење стена | Клижење дробине | Клижење тла |
3.Клижење | Клижење блокова стена | Клижење дробинских блокова | Клижење блокова тла |
транслаторна | Клижење стена | Клижење тла | |
4.Наноси
(планарна ерозија) |
Стенски наноси | Дробински нанос | Земљани нанос |
5.Тецишта | Тецишта
(дубока пужења) |
Дробинска бујица | Земљана бујица |
6.Сложена померања | Комбинације две или више врста основних померања средина |
Под појмом клизишта највећи број аутора (Питли, 2010; Балтеану и др., 2010) подразумева низ процеса на падинама као што су урушавање, превртање, клижење у ужем смислу, бочно ширење, течење и друге сложене покрете. Пузање, бубрење тла и слегање као широко распрострањени видови кретања на косим теренима не сматрају се клизиштима. По Нонвејеу, кретања и деформације на нагнутим површинама могу да се сврстају у две групе. У прву групу спада пузање које се односи на споро кретање „слоја“ паралелно са површином падине. Брзина кретања је мања од 300 mm/годишње[2]. Клизање се односи на кретање масе тла низ падину релативно великом брзином. Неки аутори брзину кретања не сматрају пресудном за разликовање пузања од клизања. Поуздан критеријум по Ортолану (2007) је постојање или непостојање клизних плоча и клизних зона у којима је настало кидање везе и покретање материјала. Ако се јасно разликују, може се говорити о клизишту. Међутим, ако су деформације у дубљим деловима, без наглашених клизних површина и формирања плоча кидања, треба говорити о пузању. Од осталих падинских процеса клизишта се издвајају по значајној територијалној распрострањености и осетљивости на природне и антропогене промене (Гутиереш и др., 2010). Код проучавања врло је важно да се раздвоје узроци настанка и непосредних покретача клизне масе. Узроци настанка клизишта се деле на пасивне и активне. У пасивне се сврставају литолошки састав, нагиб падине, нагиб слојева, експозиција падине, вегетација и др. Активни узроци делују непосредно на дестабилизацију нагиба. То је промена нагиба усецањем путева, оптерећење падине подизањем грађевинских објеката или природним таложењем материјала, променом нивоа подземне воде, крчењем вегетације и др. Покретање процеса клизања долази услед активирања покретача самог процеса клизања као што је повећање хидростатичког притиска и смањење трења због јаких киша, поплава или отапања снега, настанка земљотреса или непосредне антропогене активности на изградњи путева, мостова, пробијања тунела и др. (Смит и Питли, 2009). Уочавање и издвајање узрока и покретача клизања и угрожених антропогених елемената пресудан је аспект за смањивање опасности од клизања.
Клизиштима се највише поклања пажња само када су активна, док се у раздобљу када су умирена или „спавају“ на њих углавном заборавља (Старкел, 1966). Клизишта се, као последица динамичких покрета површинског дела Земљине коре у простору и времену, са научног и техничког аспекта савременије и методолошки потпуније изучавају у првој половини двадесетог века. Данашња сазнања о клизиштима истичу да могу да настану на копну и под морем, да су врло разноврсна по облику, начину постанка, врсти тла на којима настају и узроцима настанка. Клизишта могу да буду последица природних непогода, а могу да буду и узрок природних катастрофа. Са појавом нових трендова у грађевинарству и нових захтева у изградњи грађевинских објеката намеће се потреба за укључивањем већег броја научних дисциплина и свеобухватнијим изучавањем клизишта. Поред геолога и геоморфолога, укључују се геомеханичари, геофизичари, геодете и други стручњаци из сродних дисциплина. Незаобилазна су теренска истраживања, а посебно лабораторијска, геомеханичка, хидрогеолошка, геодетска и геофизичка испитивања. Научно-технолошки развој допринео је значајним сазнањима о природи, механизму и санацијама нестабилних терена, односно клизишта. Међутим, неопходно је стално унапређивање методологије истраживања и санације клизишта како би прогнозе њиховог активирања биле сигурније, техничка решења санације функционалнија, а просторно планирање и уређење земљишта рационално. Брзо и ефикасно прикупљање, обрада и коришћење података који се односе на настанак и развој клизишта обављају се методама савремене информатике. Бројна научно-стручна саветовања и друге публикације које се баве овим проблемима омогућавају размену знања и искустава у погледу изучавања, пројектовања и извођења нових и савремених санационих решења за клизишта. Евидентирање клизишта и стално праћење појава које утичу на појаву клизишта дају могућност прецизне израде „карата вероватноћа ризика од клизишта“, којима би се човечанство заштитило од катастрофалних последица.
1.2. Узроци клизања и настанак клизишта
Падина или косина на терену је изломљена раван са различитим апсолутним висинама њена два краја. Падине могу да буду природне или вештачке (антропогене). Антропогене су вештачки створене косине, као што су усеци и насипи. Падину чине два основна елемента – страна или раван падине, површина између подножја и врха, и нагиб који представља угао који заклапа раван падине са хоризонталом. Он зависи од висинске разлике подножјa и врха падине. Када тангенцијални, клизни напони на падини постану већи од клизне чврстоће материјала (сила отпора), на тој падини долази до пуцања површине и настанка клизишта. Клизање је, уопште узев, првенствено резултат кидања везе на контакту масе која се креће и подлоге. Стручњаци сматрају да почетак клизања настаје када су изједначене сила смицања дуж падине и сила отпора, које представљају клизну отпорност стена у основи. Обично се јавља више фактора или узрока покретања слојева на падинама.
Иницијатор може да буде само један, али и више фактора који изазивају клижење. Врло често узроци су у самом тлу (стени), начину њиховог настанка и условима који су тренутно успостављени у њима. Они су садржани у њиховом педолошко-геолошком саставу, тектоници, рељефу, подземној и површинској води. Све узроке ове врсте можемо поделити на узроке који доводе до промене састава стена, изменâ структуре и текстуре, механичке дезинтеграције услед губљења везивне отпорности, уситњавања монолита, мржњења и др. Издвајамо узроке који доводе до промене физичких особина стена као што је слабљење кохезије, смањење чврстоће смицања, повећање влажности, запремине и тежине; затим, узроке који доводе до промена напонског стања на падини променом оптерећења изградњом објеката, засићења водом, променом правца подземне воде; најзад, узроке који доводе до промена конфигурације топографске површине извођењем земљаних радова, променом нагиба изградњом саобраћајница, деловањем матице водених токова, ударима таласа, изградњом платоа, насипа, одлагалишта и др.
Скица 1. Клизиште
На почетак клизања утичу механички и хидродинамички фактори или удружени овакви фактори. Механички фактори су: моменат преоптерећења или прекорачење дозвољеног оптерећења падине, затим динамички потреси (минирање, кретање возила), земљотреси, лавине и др. Хидродинамички фактори су: нагла промена хидрауличног притиска подземне воде брзим снижењем или порастом нивоа издани са ефектом порних притисака и узгона, пуцање водоводних и канализационих цеви, промена нивоа стајаћих и текућих вода, промена механичке и хемијске суфозије. Све ово утиче на бурну реакцију тла на егзогене и ендогене процесе и силе које настоје да наруше равнотежу на падини у смислу њеног померања. Клизишта могу да настану и на вештачки створеним косинама као последица неусаглашености конструкције косине са чврстоћом материјала у ком је косина, ако се узму у обзир предвиђена сеизмичност подручја и промене нивоа подземних вода. Узроци нестабилности падина могу да буду природни (геолошки и морфолошки) и антропогени (табела 2).
Табела 2. Иницијатори и фактори клизања (по Highland-у и Bobrowsk-ом, 2008.)
Иницијатори „окидачи“ | Фактори клизања | ||
Природни | Антропогени | ||
Геолошки | Морфолошки | ||
Интензивне падавине | Мека тла, неконсолидовани морски седименти и сл. | Тектонска и вулканска издизања | Ископи на косини или ножици |
Нагло топљење снега | Осетљива земљишта | Насипање нестабилног тла | |
Дуготрајне интензивне падавине | Слабо везана земљишта | Поплаве од отопљеног леда | Оптерећење врха косине насипом или грађевином |
Нагло снижење или издизање нивоа вода и таласи | Тла са резидуалним параметрима чврстоће на смицање | Ерозија ножице водотока | Подизање или спуштање нивоа воде у језеру |
Земљотрес | Тла са пукотинама и прслинама | Ерозија обала таласима,
глацијална ерозија ножице |
Крчење шума |
Вулканска ерупција | Тла са неповољном слојевитошћу, косине, порозност | Ерозија бочних ивица | Наводњавање и заливање травњака |
Отапање и одлеђивање | Неповољно усмерени структурни дисконтинуитети (боре, раседи, контакти итд.) | Подземна ерозија
(суфозија, отапање) |
Екплоатација руда и одлагање јаловине |
Замрзавање и одлеђивање | Слојеви изразито различите водопропусности | Оптерећење косине на врхи или таложење на косини | Потреси код минирања или пробијања звучног зида авиона |
Ерозија као последица скупљања и ширења | Велике разлике у отпорности (отпорна, мека, врло пластична тла | Уништавање вегетације (шумски пожари, суша) | Истицање воде из цевовода (водовод, канализација и сл.) |
Поплаве | Промена тока или струја река грађевинским радовима |
Клизање најчешће почиње у оним деловима падине где је највећи број услова испуњен за образовање клизишта. Углавном су то нижи (ножични) делови падине, затим по честоти настанка могу да буду средњи делови, а најређе клизање започиње на врху падине. У средњим деловима падина клизање може да настане ако су нагиби већи, а нису последица промене литолошког састава. Ако су падине дуге и стрме, на њима се могу образовати два или више клизишта, једно изнад другог или независно једно од другог. Ова појава каракактеристична је за високопланинске падине, сложеног литолошког састава, са стенама различите отпорности и водопропустљивости. У најзначајније природне узрочнике поремећаја стабилности косина, по Јасмини Шкиљо (2013), спадају:
- Физичко и хемијско распадање стена
- Ерозиони процеси код природног просецања падина
- Промена хидрауличког градијента код наглог снижавања нивоа акумулација или великих речних токова
- Утицај подземних и површинских токова
- Нагиб косинâ природних падина
- Тежина воде или снега после интензивних падавина
- Нагомилавање материјала на падинама услед ранијих клизних покрета
- Ерозивни рад морских и језерских таласа
- Бубрење тла
- Мржњење и одмрзавање тла (стена)
- Просторни положај саставних елемената стена (слојевитост, дисконтинуалност) у односу на диспозицију падине
- Просторни положај стена различитих физичко-механичких карактеристика у структурној грађи падине
- Исушивање тла (стварање зјапећих пукотина – тзв. полигонално тло које омогућава лакше понирање површинских вода и повећање расквашења и тежине тла)
- Филтрациони притисци код кретања воде кроз тло
- Сеизмичке активности које могу да изазову нова и покретање старих клизшта.
У антропогене узроке нестабилности падина могу да се сврстају:
- Изградња грађевинских објеката на условно нестабилним теренима
- Изградња канала
- Изградња површинских копова
- Изградња темељних јама
- Пуцање инсталација и неконтролисано истицање воде код водоводних и канализационих система
- Девастација терена (крчење и огољење земљишта)
- Неадекватно засецање, усецање и насипање природних падина
- Динамичка оптерећења саобраћајница уз падине и косине
- Вибрације од радова тешких машина
- Велике количине експлозива код масовних минирања
- Пројектовање и подсецање падина са неповољном слојевитошћу
1.3. Снимање топографске површине и препознавање клизишта
Најважнији поступак у елеминацији или смањењу штета од клизања је детаљно геолошко снимање терена, израда карата стабилности са издвајањем условно стабилних и нестабилних делова. На тај начин се могу избећи стара привремено умирена клизишта и подручја за која постоји сумња да на њима могу настати нова клизишта. У већини случајева, условно стабилни и нестабилни терени могу да се препознају по карактеристичним детаљима који указују на могућност појаве клизања. У приручнику „Живети на клизишту“ аутори Р. Дервишевић и З. Ферхатбеговић (2014) наводе следеће детаље на терену који упућују на нестабилно тло и могућност настанка клизишта:
- стрм нагиб изграђених од слабо везаних или невезаних седимената, нарочито оних који имају удубљен облик;
- велика разуђеност рељефа са разноврсним микрооблицима који се често неправилно смењују;
- дубоке и стрмо усечене долине и јаруге, нарочито у слабо везаним, невезаним и механички јаче оштећеним каменитим и стенским масама;
- вертикално усечене обале површинских токова, јаруга, вододелница, подсечене ножице падина и стрме обале река и језера;
- заталасан изглед падине који није последица денудације и нормалне ерозије падина;
- „степенаст“ рељеф са ужим или ширим пукотинама или само прслинама;
- стенске масе чија се физичка својства брзо и лако мењају под утицајем атмосферских талога и спољашњих чинилаца;
- знатна механичка оштећеност стенских маса, са две или више прслина или пукотина, од којих је бар једна са блажим нагибом од нагиба падине;
- постојање раседа или раседних зона који се засецају код извођења земљаних радова;
- дебеле наслаге површинског распаднутог материјала преко нагнуте подлоге;
- велика наводњеност нагнутих терена;
- велике и нагле осцилације нивоа река, језерâ и вештачких акумулација при њиховом пуњењу или пражњењу;
- појава групе или низа извора који се разливају по падини;
- појава пиштевина или расквашених делова на косинама усека, засека или насипа;
- појаве прслина, пукотина и других деформација на објектима (зграде, потпорни зидови, мостови и др.);
- кривљење ограда њива, промена редова уредно посађених воћака;
- биолошка огољеност стрмих падина, односно делови терена без траве и шумског биља уништеног ранијим клижењем;
- појава кривих стабала („пијана шума“);
- појава шевара, рогоза, зукве и друге барске и подбарске вегетације на падини и
- појава на падини врбе и других врста листопадног дрвећа које иначе расте на теренима са водом плитко испод површине.
Појаву клизања и настанак клизишта на терену илуструје појава пукотина и денивелација површине. На основу величине и начина појављивања пукотина могуће је одредити узроке који су довели до процеса клизања и утврдити тип клизишта. Пукотине су најчешће управне на правац клизања. Ако су на челу клизишта, онда су под оштрим углом, а на бочним деловима клизишта пукотине су паралелне. То значи да чеоне и бочне пукотине одређују границе клизишта. На основу малих, у низу распоређених пукотина које су настале на површини терена, пре појаве других видљивих трагова разарања, могуће је одредити стање клизишта, наговештај потенцијалног клизања или већ развијену и активну појаву клизања. Пукотине су последица појаве клизних напона. Оне често указују на почетак клизања, после чега се може очекивати и премештање клизне масе. Анализом пукотина може се одредити тип будућег клизишта, што је врло битно за даљу анализу и доношење одлука код градње или извођење санационих мера. Ако су зидови пукотина благо повијени, конкавни, у одређеном правцу и исклињавају са порастом дубине (пукотине потковичастог облика), најчешће се ради о ротационом клизишту. Када су пукотине са уједначеним пречником, без исклињавања, онда се вероватно ради о блоковском кретању. Ова појава је карактеристична за случајеве разарања стенског материјала због појаве напрезања (A. Ибрахимовић, 2013).
Са развојем клизања, у телу клизишта настају нове пукотине. Осим пукотина, индикатори клизања су и нови геоморфолошки облици, хидролошке појаве или вегетацијске особености. Један од честих морфолошких облика је клизни цирк који представља површинску слику клизног тела. У границама клизног цирка запажају се елементи као што је чеони ожиљак карактеристичан по денивелацији површине, затим се уочавају клизне терасе супротног нагиба у односу на падину, појава воде у облику мањих бара или извора мање издашности са барском вегетацијом. У простору цирка могуће је уочити испупчења и плитка удубљења настала кретањем клизног тела. Површина је заталасана са неправилним облицима и стенским блоковима. Широке пукотине омогућавају степенасто спуштање и дељење клизног тела на мање зоне. При дну клизне површине депонује се клизни материјал са карактеристичним ваљкастим формама травног покривача. Када је клизање у облику течења клизне масе, у подножју косине ствара се лепезаста плавина покренутог материјала захваћеног клизним процесом. Ако је клизање у облику стенских блокова, јављасе истискивање тла у облику клизног таласа.
Због карактеристичног морфолошког изгледа, терен захваћен клизањем јасно се уочава на топографским картама према изгледу и распореду изохипси. Увлачење изохипси у терен и смањење интервала одсликава чеони ожиљак, велике падове и недостатак масе у том делу падине. У ножичном делу клизишта запажа се супротна појава, извлачење изохипси из терена у смеру ножице падине и повећање интервала између изохипси, што указује на вишак масе у том делу падине и блаже нагибе. Клизни циркови су на топографским картама препознатљиви по неуједначеним интервалима изохипси, што је резултат промене топографске површине и честе смене рељефних форми. Све запажене промене топографске површине и појаве нових клизишта уцртавају се на топографску карту у њеној стварној просторној димензији. То је одређивање граница клизишта. Истовремено се одређује и гравитационо подручје које потенцијално може да прихрањује постојеће клизиште новим клизним масама. На тај начин се омогућава оцена ризика клизног процеса у свим његовим фазама развоја у функцији природних и антропогених утицаја.
1.4. Механика клизања
Искуство и опажања указују да, иако су испуњени неки од услова који доводе до нестабилности падина, до клижења долази само ако се поремети фактор сигурности или гранични момент равнотеже. Фактор сигурности (Fs) је дефинисан као однос клизне чврстоће тла tf и клизног напрезања tm, односно сила које гурају и сила које се одупиру клизању:
Скица 2. Равнотежа чврсте масе на косини по Н. Грубићу (2006)
Ако се угао нагиба (косине) означи са β, а угао отпора (трења) φ, може се из троугла сила извести : Сила Т, која покреће масу низ нагиб, може да се изрази као Т = G sinβ, сила отпора или сила трења која се супротставља клизној сили једнака је R = N tgφ = G cosβ tgφ. Сређивањем изведених релација може се израчунати фактор сигурности (Fs), који представља однос сила које покрећу масу низ нагиб и сила отпора или трења:
Fs = = =
Масе на косини су у стању мировања или равнотежи све док је сила отпора већа или једнака клизној сили, односно сили која покреће масу низ нагиб.
Према скици 3 може се објаснити стабилност косина, гранична равнотежа, поремећај граничне равнотеже и почетак клизања. Гранична равнотежа постоји све док је сила отпора (W) већа и у неким случајевима једнака вучној или сили клизања (F). Вучна сила је компонента тежине (Q) површинског нестабилног слоја који је паралелан са клизном површином и делује у правцу пада клизне површине. Она зависи од тежине слоја који је покренут или постоји могућност да се покрене, у тонама, и синуса угла нагиба клизне површине (i = sinα). Из овога следи да је F = Q i. Сила отпора зависи од коефицијента трења по површини клижења (f = tgφ), укупног притиска на клизну површину у тонама (N = Q cosα), затим силе кохезије у тонама на 1 m2 површине клижења /C/ и површине клизне равни (Ω). Сведено, значи да је W = tgφ Q cosα + C Ω, или W = Nf + C.
Скица 3. Механизам клизног процеса по Г.Д. Дубелиру
По Г. Д. Дубелиру површински слој падина ће остати у равнотежи све док је:
F ≤ W или Q sin.α ≤ tg φ · Q · cos α +
tg α ≤ tg φ · Q +
tg α ≤ tg φ +
tg α ≤ tg φ +
i ≤ f +
Вредност специфичног притиска р = може се заменити са yh, где је y – запреминска тежина слоја у t/m3, а h – његова дебљина у m.
До поремећаја равнотеже и покретања слојева на косини најчешће може доћи у следећим случајевима:
- повећање нагиба услед ерозије тектонских поремећаја, земљотреса и др
- повећање оптерећења нагомилавањем материјала на врху падина h >
- утицајем јаких киша и кретањем у смеру косине подземних вода, чиме се смањује трење (f) и чврстоћа тла (C) f + < i
- смрзавање и одмрзавање тла
- неадекватно засецање и усецање природних падина
уништавање биљног покривача и остали претходно наведени фактори.
До поремећаја равнотеже, отварања пукотина и пуцања површинског слоја долази првенствено на контакту масе која се креће и подлоге. Узрок поремећаја је промена односа сила које држе у равнотежи слојеве стена на косинама. Почетну фазу клизања на косинама представља споро кретање, углавном површинских слојева, које се назива пузање. Брзина се мења током године. Смањењем сила отпора и клизних параметара тла, долази до пуцања слојева на нагибу и појаве клизишта. При томе се у доњем делу клизног тела (при ножици) тло под притиском сабија, док се при врху развлачи (в. скицу). Због напрезања се при врху отвара пукотина. Појава пукотине је сигуран знак нестабилности падине. Врло често пукотина прелази у клизну површину. Појава клизишта може да буде нагла са великим померањем у кратком временском инервалу, после чега покренута маса може да се заустави у новом равнотежном положају. Клизање у неким случајевима може да буде дуготрајан и сложен процес.
Ако је за стабилност по прорачунима минималан услов да је фактор сигурности Fs > 1,5, из скице се види да је потребан угао трења од 35º. Тачност одређивања угла трења креће се у границама плус/минус 10%, што значи да је проблем параметарски осетљив и да се тражи висок степен поузданости при одређивању угла трења. Фактор сигурности зависи и од коефицијента трења. Ако је мање трење, брже је кретање, и обрнуто. На коефицијент трења утиче структурна грађа тла и он се може израчунати у лабораторији путем огледа смицања. Овлаженост покренуте масе и клизне површине убрзавају процес клизања. Природни угао трења (φ) јесте онај у коме се тло или стене које граде нагиб налазе у равнотежи. Тангенс природног угла φ назива се коефицијент трења (f), односно tgφ. Коефицијент стабилности зависи и од величине фракција које граде основну стену. Ситнозрне стене (песак, лапорци, глине, лес и муљ) могу да се покрену и под мањим нагибом: што је фракција ситнија, угао нагиба потребан за покретање масе је мањи. Исто важи и за влажност. Већа влажност повећава пластичност, а угао и коефицијент трења се смањује. Довољни су и мали падови да дође до кретања.
Скица 4. Промена фактора сигурности зависно од угла трења (по Н. Грубићу, 2006)
Табела 3. Коефицијент угла трења и угао трења у зависности од структуре и влажности (по Д. Г. Дубелиру)
Назив стене | Коефицијент трења по клизној површини tg φ | Угао трења φ |
Дробина по стеновитој клизној површини | 0,65 | 33º |
Дробина по влажној клизној површини | 0,25 | 14º |
Шљунак, дробина и глина | 0,72–0,95 | 36–43º |
Везани глиновити слојеви у сувом стању | 0,6–0,9 | 30–45º |
Везани глиновити слојеви у влажном стању | 0,30 | 18º |
Везани глиновити слојеви у јако влажном стању | 0,16–0,8 | 8–14º |
1.5. Динамика (фазе) клизања
Клизишта као егзогени чинилац обликовања Земљине површине постоје кроз читаву геолошку историју Земље (Bertolini et al., 2004). Сви егзогени процеси, па и клизишта, имају своју динамику развоја. Целокупан процес гравитационог премештања масе са виших у ниже хипсометријске тачке на падини дешава се кроз одређене мање или више јасне фазе. Велики број клизишта може да буде у почетку неприметан. Налазе се у стању релативне стабилности или спорог кретања. Деловањем неких од егзогених сила може да дође до поремећаја равнотеже и настанка клизишта. Већина активних клизишта у Апенинима и другим планинским подручјима (Старкелу, 1966) настала су на местима где су постојала у ранијој геолошкој прошлости, посебно холоцену, али су била умирена, покривена вегетацијом и тешко уочљива.
Терзаги (1950) покушао је да графички представи фазе у процесу клизања. Његов приказ може се односити на поједине тачке на површини клизишта. Механизам клизања је знатно сложенији, зависно од типа клизишта. Такође, и процес клизања не дешава се истовремено у свим тачкама клизне површине која је пресудна за дубину и брзину покретања површинског слоја. Терзаги и остали аутори који су дефинисали основне фазе у процесу клизања сматрају да поделу за свако појединачно клизиште треба прилагодити познавању геолошке грађе и структуре клизишта, стању и својству материјала на падини и динамици развоја клизног процеса. У процесу стварања клизишта могу се издвојити четири фазе.
Фаза припреме клизног процеса може да траје месецима или чак годинама. У том периоду долази до промена физичко-хемијског разарања и растварања, влажности и других физичких својстава, смањења отпора смицања, промена нагиба падине, појаве пластичности и др. Приликом земљотреса ова фаза може да буде знатно краћа, сведена на неколико минута. Дужина ове фазе такође зависи од општег стања распаднутости материјала, нагиба падине, прилива површинских и подземних вода, смањења чврстоће, носивости и др. У првој фази услед гравитације на врху косине смањењем кохезије слабе силе отпора и долази до поремећаја граничне равнотеже. Опада коефицијент стабилности, долази до пораста клизних сила. Настају прве деформација терена, на површини се јављају дискретне клизне пукотине, пластичне деформације и пузање. Пукотине малог пречника касније прерастају у зјапеће.
Другу фазу или фазу главног премештања карактерише повећање бочног притиска у правцу ножице клизишта. Овде долази до збијања тла. Ствара се подручје пасивне граничне равнотеже. Збијена маса понаша се као потпорна грађевина и придржава клизну масу са врха косине. Под притиском на клизној површини долази до опадања отпора чврстоће на клизање, што се постепено шири по читавој клизној плочи. Долази до надјачавања силе отпора од стране клизних сила на великој површини клизне плоче, што изазива нагло пуцање и интензивно покретање тла, које се манифестује као клизање. Брзина клизања зависи од услова конкретног локалитета. У овом стадијуму може доћи до даљег одвајања клизне масе дељењем у више комада (блокова). Блокови могу да имају различиту брзину кретања и различите фазе у процесу клизања. Независност блокова је условна и они реално, због близине, утичу један на други, односно на укупни процес клизања. У току овог стадијума формирају се морфометријски и морфоскулптурни елементи клизишта.
У трећој фази или тзв. фази секундарног премештања покренута маса, после главног премештања, кроз нове окрете заузима нови положај. Доводи се у равнотежни положај део клизне масе која је у претходној фази била нестабилна. Ово су спорадична кретања ограниченог обима у већ формираном клизном телу. У овој фази може доћи до кретања по секундарним клизним равнима или кретања ван граница клизишта као наговештај нових клизања на падини. Завршна фаза или фаза смиривања настаје када се у довољној мери промени геометрија топографске површине и клизна маса нађе у равнотежном стању. У овој фази поново је коефицијент стабилности изнад коефицијента клизних сила. На падини остају савремени геоморфолошки процеси који обликују ново постклизно стање на падини.
1.6. Елементи и морфологија клизишта
Да би се клизиште као егзогена појава боље разумело, неопходно је да се одреде делови и елементи клизишта у терминолошком и морфометријском смислу. Постоје извесне разлике у дефинисању појединих делова клизишта код различитих аутора. Комисија за клизишта у свом билтену дефинисала је терминологију за опис елемената клизишта[3]. Анализа предложене терминологије показује да се код нас поједини елементи клизишта дати у овој подели не издвајају и не користе, што значи да за њих не постоје одговарајући термини. Ми смо навели поделу која је у употреби у нашој литератури и истраживачкој пракси.
Чеони ожиљак (А-B ) – налази се на хипсометријски највишим деловима клизишта, где клизна раван избија на површину терена. Његова надморска висина није битна; креће се од неколико десетина метара у приморском подручјима до 3000–4000 метара у вулканским областима. Код нас се висина чеоног ожиљка креће од 200 до преко 1000 метара. Најчешћи су између 400 и 500 метара. Ожиљак се још назива и клизни одсек или чело цепања. Настаје одједном и може да буде монофазни или полифазни, али је углавном сукцесивни (регресивни). Висок је 1–50 метара, углавном је полукружан или шкољкаст, односно конкаван, а врло ретко конвексан или кривудав и увек је праћен попречним зјапећим и дубоким пукотинама.
Ножица клизишта-стопа (F-G) – хипсометријски најнижа тачка, где клизна раван избија на површину, а настаје у фази акумулације клизног материјала. Положај овог дела клизишта у обнављању процеса прогресивно се мења. Најчешће се у овој зони јављају извори мале издашности и повећана расквашеност терена.
Клизна површина – линија клизања (I) – представља површ дуж које се креће земљана маса. Постоји праволинијска, заталасана, кружноцилиндарска, изломљена и др. Врло је важно да се одреди на терену због одређивања облика и димензија клизишта. Она је бочно оштро засечена за 1–2 m и означава граничне стране клизног тела. Најчешће је равна, поготову ако се материјал креће по некој старој клизној површини, или ако су слојеви хоризонтални. У осталим случајевима површина је неравна, што се уочава по каскадама или преко инверсних падова.
Скица 5. Елементи клизишта
А-B – чеони ожиљак C – увала или депресија Е – трбух F-G – ожица или стопа H – тело клизишта (цртицама је означена граница) К – подлога клизишта I – клизна површина L1, L2 – крила клизишта А-G – дужина клизишта по оси Š – ширина клизишта (максимална) Ј – површина клизишта D1, D2 – секундарни ожиљци (клизне пукотине) df – дубина клизишта у тачки F d1, d2 – дебљина тела клизишта (максимална и просечна) |
Крила или бокови клизишта (L1, L2 ) – бочне контуре клизног тела, могу да се одреде просторно према странама света или лево и десно, ако се посматра од чела према ножици клизишта.
Тело клизишта (H) – укупно покренута земљана маса. Димензије су одређене дужином, ширином и дубином клизања. Код највећег броја клизишта дебљина је 0,5 m, код озбиљнијих кретања моћност слоја је 5–10 m, а код катастрофалних више десетина метара. Код таквих клизишта покренута маса износи и више милиона метара кубних покренутог материјала. Састоји се од два карактеристична дела; чеоног дела и језика клизања тела. Тело клизања може се по дужини поделити терасастим равнима или степенастим испупчењима са тзв. контрападом. У телу клизишта се сусрећу бројна трбушаста испупчења и плитка овална удубљења са појавом мањих водених површина. Она указују на откривену издан која ће временом нестати одземним отицањем према ножици клизишта на чијем се завршетку јављају повремени или стални извори.
Бокови клизишта (А-G) представљају границу (правац оивичења) између чела и ножице и увек се поклапају са правцем кретања клизног тела.
Подлога клизишта (К) – матична стена по којој се врши клизање.
Секундарни ожиљци – клизне пукотине (D1, D2) – дисконтинуитети дуж којих долази до комадања клизног тела и који настају у току кретања земљаних маса после главног стадијума клизања.
Гравитациони базис клизања (G ) – хипсометријски најнижа тачка у подужном правцу падине.
У морфометријске особине клзишта спадају:
Дужина клизишта (А-G) – линијско растојање од чела до ножице клизишта, мерено по централној оси кретања клизне масе
Ширина клизишта (Š) – растојање бочних ивица мерено управно на правац кретања клизне масе (управно на дужину)
Величина клизишта – однос дужине и ширине, показује класу и категорију клизишта
Површина клизишта (Ј) – укупна површина терена захваћена процесом клизања у хоризонталној пројекцији
Запремина клизишта (Јх d1, d2) – укупна маса клизног тела клизишта
Дубина клизања (d) – растојање од површине терена до клизне равни мерено управно на површину падине пре процеса клизања, релативни параметар који зависи од нагиба терена и клизне равни
Кота чела и кота ножице клизишта – добијају се уцртавањем клизишта на карту одговарајуће размере са очитавањем кота изохипси терена и инструменталним одређивањем у процесу геодетског снимања клизне масе
Нагиб клизишта – одређује се рачунски за цело клизиште ако је приближно истог нагиба, или за поједине делове клизне масе ако је нагиб променљив
Правац кретања клизишта – правац у коме се врши премештање клизне масе.
1.7. Зоне клизишта
С обзиром да се клизишта развијају по одређеној закономерности, код неких врста клизишта, као што су транслаторна, или клизишта код којих је кретање масе транслаторно, могу се издвојити три зоне. Зона прихрањивања клизишта налази се у почетном делу, изнад чела клизишта. У овој зони клизиште прикупља материјал за тело и обезбеђује континуитет процеса клизања на падини. Утврђивање ове зоне је од практичног значаја јер даје елементе за прогнозу даљег процеса клизања, обим, ток и карактер процеса. Досадашња искуства показују да је сврсисходно да при одређивању границе клизишта треба одредити и границе ове зоне. На тај начин се отвара могућност правовременог реаговања код извођења одговарајућих геотехничких мера и при санацији клизишта.
Зона транзита или зона преноса клизних маса налази се у средишњем делу клизишта. У овој зони дешава се пренос материјала или кретање тела клизишта. Издвајање ове зоне може да буде отежано, зависно од материјала који се налази у телу клизишта и стена од којих је састављена падина. Ако се ради о слабо везаном и деформабилном материјалу, идентификација ове зоне је отежана. Код чврсто везаних стена на клизној равни лако је одредити зону транзита.
Зона акумулације налази се у подножју косине захваћене клизањем. То је ерозиона база где се нагомилава клизни материјал. Овде долази до тзв „роловања“ травног покривача, када се периодично акумулирани материјал нагурава један преко другог[4]. Морфолошки изглед је специфичан, због чега је лако уочљив и препознатљив.
1.8. Класификација клизишта
Постоји више класификација клизишта које са заснивају на различитим критеријумима. Уопштено посматрано, могу да се издвоје опште, посебне и регионалне класификације. Опште класификације односе се на сва клизишта на Земљиној површини. У основи се ова подела ослања на приказ својстава средина где настају и процеса клизања. Посебне класификације процењују утицај битних чинилаца на развој конкретног клизишта и избор санационих мера. Регионалне класификације анализирају локалне и регионалне услове за образовање клизишта и законитости њиховог настанка. Правилном поделом на основу генетских каркактеристика, узрока настанка, облика и величине, могуће је стручно упознавање да би се предузеле адекватне санационе мере.
- Подела клизишта према средини појављивања
- Надводна
- Подводна
- Подела клизишта према активности
- Активно клизиште
- Потенцијално или смирено, „спавајуће“ клизиште
- Стабилизовано (санирано) клизиште
- Подела клизишта према времену настанка
- Примарна клизишта – на теренима који нису раније били захваћени
клизиштима
- Секундарна клизишта – настала су на простору који је у геолошкој прошлости био захваћен клизањем
- Подела клизишта према месту иницирања клизног процеса
- Делаксиона клизишта, која захватају доње делове падине (ножица), а подсецањем се шире на хипсометријски више стабилне делове падине до успостављања равнотеже
- Детрузивна клизишта настају на вишим деловима падине и сукцесивно се услед
оптерећења спуштају према ерозивној бази. Могу да настану градњом на врху
падине или због повећане влажности после интензивних падавина и топљења снега
- Подела клизишта према стању процеса клизања
- Активна клизишта – показују видљиве трагове кретања маса
- Нагла клизања – кретање видљиво, дешавају се у кратком времену (минути)
- Брза клизања – кретање уочљиво за релативно кратко време (неколико сати)
- Спора клизања – помаци нису видљиви или лако уочљиви
- Неактивна клизишта – не показују уочљиву активност
- Умирена – уочавају се, али не показују активност
- Фосилна – неактивна, прекривена млађим седиментима
- Подела клизишта према активности процеса клизања
- Изванредно спора: < 0,06 m/год.
- Врло спора: 0,06 – 1,5 m/год.
- Спора: 1,5 m/год – 1,5 m/ мес.
- Умерено брза: 1,5 m/ мес. – 1,5 m/дан
- Брза: 1,5 m/дан – 0,3 m/мин.
- Врло брза: 0,3 m/мин – 3,0 m/сек.
- Изванредно брза: > 3,0 m/сек.
- Подела клизишта према количини покренуте масе
- Врло мала, површине до 100 m2, запремине до 100 m3
- Мала, површине 100–1000 m2, запремине 100–5000 m3
- Средња, површине 1000–10000 m2, запремине 5000–100 000 m3
- Велика, површине 10000–100000 m2, запремине 100 000–1 000 000 m3
- Врло велика, површине > 100000 m2, запремине > 1 000 000 m3
По учесталости појављивања најчешћа су мала клизишта, затим следе врло мала и средње величине, док су велика, а нарочито врло велика, знатно ређа.
- Подела клизишта према максималној дубини клизне површине
- Површинска, дубине < 1,5 m
- Плитка, дубине 1,5 – 5,0 m
- Дубока, 5,0 – 20 m
- Врло дубока > 20 m
Површинска и плитка клизишта имају клизну површину плићу од сезонског колебања влажности и температуре. Код дубоких клизишта, површина клизања је дубља од сезонског колебања влажности и температуре.
- Подела клизишта према нагибу клизне равни
- Клизишта на врло благим падинама – < 5º
- Клизишта на благим падинама – 5–15º
- Клизишта на стрмијим падинама – 15–45º
- Клизишта на врло стрмим падинама (урвање) – > 45º
- Подела клизишта према типу губитка масе на падинама
- Одрони, сипари и лавине у чврстим стенама
- Блоковско откидање, одрон од матичне стене – слегањем или ротацијом
- Блоковска клизишта са истискивањем (LATERAL SPREAD) – испод слоја чврстих стена налазе се мекше стене, глине, водозасићени песак
- Клизни потоци – постоји више типова зависно од типа стене у којој се јављају и утицаја површинских и подземних вода
- Сложена клизишта, комбинација наведених
- Подела клизишта према положају клизне равни у односу на гравитациону базу
- Ножична клизишта – клизна раван излази на површину у нивоу
гравитационе основе
- Подножична клизишта – клизна раван спушта се испод нивоа гравитационе базе (ротациона)
- Подела клизишта према грађи падине и положају клизне равни
- Асеквентна клизишта – криволинијска површина клизања, настају у литолошки хетерогеним и анизотропним срединама
- Консеквентна клизишта – клизишта контактног типа која настају дуж дисконтинуитета између различитих стена са физичким и воднофизичким особинама; имају велику површину
- Инсеквентна клизишта – налазе се у хетерогеним и анизотропним срединама, одликују се неправилном линијом клизања која пресеца више различитих слојева; сложена и велика клизишта, тешка за санацију
- Подела клизишта према врсти стена у којој се одвија клизни процес
- Клизишта у механички оштећеним каменитим стенама
- Клизишта у глиновитим (слабо везаним) стенским масама
- Клизишта у растреситим (невезаним) стенским масама
- Клизишта у мешовитим (хетерогеним) стенским масама
- Подела клизишта према механизму клизања
- Смицање (слојно, вишеслојно, ротационо, степеничасто)
- Течење (суво, влажно)
- Клизишта са мешовитим механизмом клизања
- Генетска класификација клизишта
- Детрузивна клизишта I реда обухватају истискивања земљаних маса са појавом течења
- Консеквентна клизишта налазе се у чврстим стенама, карактерише их премештање клизањем падинских и дубинских наслага
- Делаксациона клизишта настају врло често на благим падинама (10–15%) у облику потока течења
- Течења слична делаксационим клизиштима
- Лепезна клизишта – течења великих размера услед поремећаја чврстоће глиновитих стена процесом растварања и повећања водозасићености
- Суфозиона клизишта – настају на падинама подлокавањем глиновитих и песковитих водозасићених слојева водом река, језерâ или морâ
- Клизишта у кори магматских и метаморфних стена лоцирана на стрмим падинама, специфичног механизма, настају у кишном периоду
- Подела клизишта по облику
- Клизишта полукружног облика
- Потковичаста клизишта – имају изражен клизни одсек и паралелне бочне стране
- Клизишта фронталног типа – издужена падина са ширином неколико пута већом од дужине, јасно изражен чеони одсек
- Издужена клизишта – дужина неколико пута већа од ширине, клизно тело пукотинама издељено на блокове
- Амфитеатрална клизишта – имају изражено проширење у чеоном делу, а сужење у ножичном делу; настају у изворишним деловима потока и река.
- Лепезаста клизишта – настају формирањем клизне лепезе у ножичном делу слободним разливањем клизне масе
- Клизишта кашикастог облика – имају карактеристично кружно до елипсасто проширење у чеоном делу, а наглашено сужење у средњем и ножичном делу
- Елипсаста и крушкаста клизишта – формирају се у средњем делу падине, ретко се спуштају до ерозионе базе
- Клизишта изометријског облика – карактеришу се приближно једнаком ширином и дужином
- Клизишта неправилних полигоналних контура – настају у чврстим стенама код којих се клизно тело формира у распадањем стенског масива дуж дисконтинуитета
- Клизишта без наглашених површинских контура – створена су течењем и пузањем локалних површинских маса
- Сложена клизишта – представљају модификацију претходно наведених
1.8. Остала гравитациона кретања стенских маса низ косину
1.8.1. Одроњавање
Одроњавање је облик кретања чврстих стенских маса које се састоји од наглог одвајања и гравитационог кретања слободним падом, клизањем, котрљањем или одскакањем низа стрму падину или косину. Одрони могу да настану природним путем, под утицајем температурних промена, воде, инсолације, бубрења, биогених процеса, земљотреса, вибрација и других сила на нагнуте делове Земљине површине састављене од чврстих стена које су испресецане бројним пукотинама. Исто тако, одроњавање се дешава код стрмо подсечених косина или поткопавања градњом саобраћајница и других објеката у зонама узаних долина и других косина. Котрљањем под утицајем гравитације или воде распаднути материјал се креће низ падину до подножја, где се нагомилава у облику косе или купе.
Брзина кретања зависи од нагиба, величине и облика распаднутих делова стене. Ефекти су различити, зависно од величине откинутих фрагмената, даљине до које се транспортују и елемената који су у домену њиховог непосредног утицаја (становништво, насеља, путеви, возила). Узроци појаве одрона су прекомерна напрезања у стопи падине код тензионих пукотина или продирање воде у структуру дисконтинуитета падине. Оријентација, међусобни однос и облик пукотина су врло битни за настанак одрона. Од димензија пукотина зависи величина одрона. Густина пукотина такође утиче на склоност падине одрону. Ако су пукотине испуњене водом или глином (црвеница у кречњаку), смањује се трење и повећава одрон. Грађевински радови у ножичном делу косине доводе до оштећења стенских маса у овој зони. Део масе у косини остаје без природног ослонца и врши се прерасподела напона. На овај начин настају нове пукотине дуж потенцијалних дисконтинуитета предиспонираних праваца, слабе кохезионе везе ако их је било дуж постојећих пукотина. Ископ косине, услед дефицита масе, доводи до прерасподеле напона. Повећавају се напони у равни косине. Највећа концентрација напона је у ножичној зони косине. Пукотине паралелне са косином отварају се, а истовремено расту.напони у равни пукотине. Ако дође до кретања инфилтрираних вода, то хидродинамички такође неповољно утиче на стабилност стенске масе. Интензивном циркулацијом повећава се испирање пукотина и измена њихових зидова. Све ове појаве неминовно доводе до осипања и одроњавања мањих блокова из ове зоне, односно до подсецања косине. Подсецање изазива поновну прерасподелу напона. Услед тога, у крајњем случају, настаје прогресивни лом и формира се одрон већих димензија који захвата читаво подручје косине. Одрон може да се јави и у стенском материјалу саграђеном од леса. Овде може да се манифестује одрон велике брзине као последица промена нивоа воде уз коју се падина изграђена у лесу налази (Тителски брег).Тело одрона може да буде хомогено или хетерогено. Хомогено тело одрона састављено је од већих или мањих комада истог литолошког састава, а хетерогено тело чине стене различитог састава. Величина монолита који чини тело одрона је различита, од ситних комада до блокова тежине неколко десетина или стотина метара кубних. Структура одрона је без видљивог уређеног просторног распореда и правила. Углавном је то произвољни размештај крупних и ситних комада стена. Порозност и пропустљивост на воду су врло изражени у телу одрона. Одрони се разликују по геолошкој грађи, величини стенске масе, месту настајања итд. Према величини, одрони се деле на:
- Одроне малог обима – до 1000 m3
- Одроне средњег обима – од 1000 до 100 000 m3
- Одроне великог обима – преко 100 000 m3
Одрони се углавном дешавају изненадно и трају кратко време. Санирање одрона је углавном врло сложено.
Слика 1. Шематски приказ (лево) и слика одрона (десно)
Извор: Хајленд, Л. М. и Бобровски П. (2008).
1.8.2 Осипање (сипари)
Осипање је процес механичког откидања стенске масе од матичне стене, чији се површински део налази у лабилном стању и ротационим котрљањем сакупља у подножју. Осипање је најчешће појединачно или у мањим запреминама са зрнима мањег пречника (10–100 cm), која се приликом кретања и даље уситњавају. Овај осулински материјал се нагомилава у виду купастог узвишења које се назива сипар. Комади са већом тежином због инерције имају дужу путању и таложе се у подножју сипара, а при врху је ситнији материјал. Процес стварања сипара је врло дуг. Могу да настану због измењене површине стене, појаве пукотина које мењају мраз, вода, инсолација, корење вегетације, земљотреси, лавине, абразија, речна ерозија и др. Сипаре може да изазове и човек потресима и градњом. Сталожени сипарски материјал има своју дужину, ширину и дебљину. Нагиби сипара износе обично од 20º до 40º. Ако је нагиб мањи од 15º, то су благо нагнути сипари. Сипари са нагибом између 15º и 30º сматрају се средње нагнутим површинама, а сипари чије површине прелазе нагиб од 30º су стрми сипари.
Код активних сипара сипарска маса се стално обнавља и површина је променљива. Код неактивних сипара сипарска маса је истих димензија. Ако је дебљина тела сипара до 3 m, то су танки сипари, средње дебели су од 3 m до 15 m, а дебели преко 15m. Према запремини материјала сипари могу да буду мали – ако је количина до 3000 m3, средње величине су они од 3000 m3 до 10 000 m3, а велики су преко 10 000 m3. Сипари су порозни, пропуштају воду, слабо су консолидовани, стишљиви, мале носивости и нестабилни.
Скица 6. Механизам одроњавања косине изазван вештачким усецањем
(По Лапчевићу и др., 1995)
А – после усецања
Б – после интензивног спирања и осипања
В – после спирања, осипања и мањих одроњавања
Г – после већих одроњавања
1.8.3. Течење или тецишта
У геоморфологији течење се сврстава у један од падинских процеса. То је савремени геодинамички процес валовитог кретања ситних слабовезаних стенских маса презасићених водом, при чему постоји јасна граница између некретаних и кретаних маса. Тецишта захватају плитке делове падина. Процес се дешава у засићеном тлу, брзо, изненадно покренут водом након обилних падавина, наглог топљења снега или услед динамичког дејства (земљотреси). Између клижења и течења постоји сложена веза. Један процес условљава други, при чему се сваки одликује карактеристичним особеностима. Да би настала тецишта, као и код клизишта, потребно је да се испуне геоморфолошки, геолошки и климатски услови.
Способност великог простирања и разарајућа снага тецишта показала са на примеру региона Сан Франциска 1982. године, када је причињена материјална штета од преко 280 милиона долара. Код тецишта може да се покрене више врста материјала, као што су муљевити токови (mud flow), дробинске лавине (debris avalanches) и дробинске бујице (debris torrents). Процеси течења јављају се и на вештачким косинама насталим депоновањем земљаног материјала (одлагалишта рудника са површинском и подземном експлоатацијом) који је углавном у растреситом стању са повећаном ефективном порозношћу. Процес течења има неколико фаза: стварање плитких клизишта која отварају иницијалне пукотине у тлу, засићење растреситог покривача површинским или подземним водама и почетак течења масе као пластично-вискозног материјала. Тецишта настају у површинском слоју на падинама нагиба 26º–40º, крећу се великом брзином као житки муљ и остављају бразду дубине 1–3 m, чији је пречник 5–15m (М. Јоветић и др.,1995). Дужина трага се креће од неколико до неколико стотина метара. Наноси настали депоновањем материјала из тецишта припадају колувијалном тлу. Појави течења подложни су пескови, песковите и прашинасте глине, глине ниске пластичности и глине средње пластичности.
Слика 2. Течење
Извор: Р. Дервишевић и др.(2014)
Врло често је код пескова појава течења узрокована ликвефакцијом тла. Ова појава представља природни феномен када тло из чврстог стања прелази у течно. Овом феномену подложна су зрнаста тла (пескови, прашине) засићена водом. Трансформација тла из чврстог у течно, односно из стабилног у нестабилно, настаје повећањем порног притиска. Повећање притиска настаје дејством статичког или динамичког оптерећења на тло. Повећање порног притиска изазива смањење ефективних напона у тлу, а на тај начин и смичућу отпорност. Ликвефакција најчешће настаје када истовремено дође до садејства три чиниоца: ситнозрно тло (песак или прашинасти песак), постојање подземне воде и статичко или динамичко оптрећење. Ликвефакција се најчешће јавља при динамичком цикличном оптерећењу тла. Познати су бројни примери када су изазване велике материјалне штете: стара Грчка (373. г. пре н. е.), затим Нигати (Јапан, 1964), Валдез (Аљаска, 1964), Каракас (Венецуела, 1967), Токашиоки (Јапан, 1968), Сан Франциско (Северна Америка, 1971) и др.
2.1. Површина литосфере, примарни чинилац за формирање клизишта
Појам топографска површина односи се на танак део литосфере од њене површине до дубине на којој се осећају утицаји спољашњих сила (температура, падавине, воде, ветар, живи свет и др.). Дубина утицаја и интеракције није свуда иста, већ зависи од геолошких, хидрогеолошких, климатских и других утицаја. Литосфера је генетски, структурно и тектонски јако разноврсна, што је чини сложеном за изучавање. Површински делови углавном су нестабилне средине, малих отпорних својстава, подложни кретањима и деформацијама. У геолошкој хронологији стене на површини Земљине коре припадају најмлађој ери Земљине историје, кенозоику, углавном из терцијерне и квартарне периоде. Најмлађе квартарне геолошке формације прекривају највеће површине. Карактерише их испуцалост, порозност и пропустљивост за воду; због тога представљају области где најчешће долази до клизања и нарушавања стабилности.
Велики део површине литосфере чине флувијални, елувијални, делувијални, флувиоглацијални, пролувијални, естуарни, марински и други седименти који имају мале отпорне карактеристике и поседују велике могућности за настанак клизишта. Посебно велику нестабилност показују падинске елувијалне и делувијалне наслаге. Код њих је уочљива појава честог нарушавања напонског стања и стабилности, изражена је деформабилност као последица велике ерозије и деградације површинских стена у Земљиној кори. Падински терени су изложени и савременим егзогеним процесима као што су ерозија, вододерине, сипари, одрони и клизање терена. На првом месту по нестабилности налазе се растресита колувијална земљишта. Високо место припада моћним језерским глиновитим, лапоровитим, угљевитим, лесоидним и песковитим наслагама, поготову ако се слојевито смењују. У ову групу могу да се сврстају лапоровито-глиновити прослојци, лимонитска глиновита сочива, неконсолидовани вулкански пепео и флишни слојеви различите старости.
Стене из периода терцијара, креде, јуре и тријаса и чврсте седиментне и магматске стене, које могу да буду више или мање површински еродоване, представљају углавном стабилне терене. Међутим, од клизања нису изузети ни механички оштећени и дубоко распаднути вулканити плутонити, нарочито на контакту са другим стенама. Интересантно је напоменути да су терени од нискокристаластих шкриљаца по нестабилности одмах иза неогених слојева. Плитка ситна глинаста дробина, састављена од аргилошиста, микашиста, филита и других метаморфита, такође је подложна лаком клижењу и по незнатном нагибу. Падине састављене од високо кристаластих стена су стабилније. Клизишта на оваквим теренима су врло ретка и плитка, јер се на њима растресити слој дуго ствара, брже спира и малог је пространства (Мартиновић, Ж. и др., 2004).
Клижењу су подложни и пешчари различите гранулације, посебно црвени пермски пешчар или њихова миоценска сочива у глиновитим наслагама. Врло су нестабилне падине прекривене хетерогеним литолошким члановима дијабаз-рожначких наслага, посебно ако доминирају глинци, лапорци и овлажени пешчари. Нестабилни су и шкољкасти одломци серпентина, нарочито ако су настали од тектонски оштећене основе, врло лако се осипају и смичу по глаткој клизној површини. Падине саграђене од различитих кластита, ако су прожете прослојцима глина и лапора, а поготову ако их подсеца матица реке и ако су сагласни са нагибом падине, често су угрожене клизањем. Флишни терени еоценске старости, ако у њима преовладава глиновито-песковита или глиновита и лапоровита компонента, такође су подложни нестабилности. Овлажени глиновити и лапоровити састојци смањују отпорност и повећавају пластичност. Иако их карактерише посебан вид ерозије (хемијска ерозија), клизишта могу да настану у кречњачким и доломитским стенама тријаске и јурске старости, али само под условом да у подини ових стена леже глиновити шкриљци. Ако су горњи слојеви усаглашени са доњим, испресецани пукотинама, засићени водом до тог степена да хидростатички притисак надјача силе трења, доћи ће до кретања (Залесина у Горском Котару)[5]. Клизишта која настају у красу углавном су на странама вртача, увала и крашких поља, а захватају танак елувијално-колувијални застирач кречњака, посебно у време и после плитког проламања и спуштања дна поменутих облика. Овлажени флувиоглацијални хетерогени материјал настао распадањем морена од кристаластих шкриљаца у цирковима и валовима испуњеним водом такође је нестабилан и подложан клизању због велике тежине блокова. Занимљиво је да једино чисти лес не клизи. Чак се не одроњава и не цепа ако је сув. Ако дође до цепања, онда се одваја заједно са нестабилном влажном подином. Равничарски терени су стабилнији од нагнутих површина ако су истог геолошког састава. Изражен нагиб је предуслов за његову нестабилност.
Из изложеног можемо закључити да су стене у Земљиној кори примарни чинилац у формирању клизишта. Скоро све врсте стена подложне су клизању. Највећу нестабилност показују слабо везане водопропусне или ерозијом и тектонским покретима нарушене вертикалне структуре слојева. Такође су нестабилни и терени изложени трусним покретима. Региони са великим падавинама (преко 3000 mm годишње) нестабилнији су од терена са сушним климатом (испод 500 mm годишње). Стабилност у областима са великом количином падавина постиже се контролисаним прихватањем и одвођењем површинских вода. Терени са великим осцилацијама и високим нивоом подземних вода такође спадају у нестабилне.
2.1.1. Геолошка грађа земљине коре
Геолошка проучавања Земље као небеског тела углавном се односе на проучавање спољњег омотача Земље, односно Земљине коре – литосфере. У овом стеновитом омотачу дешавају се сви геолошки процеси везани за Земљу. Земљина кора сачињена је од великог броја разнородних геолошких творевина (стена). Стене се одликују разноврсним физичко-механичким својствима зависно од њиховог минералошког састава. За боље познавање магматских, тектонских, сеизмичких, метаморфних и других процеса у Земљиној кори неопходно је познавање стена, односно њиховог састава, текстуре, структуре и начина постанка. Стене су геолошке творевине које се међусобно разликују по структурном саставу и начину постанка. Особине стена зависе од минерала, основне материјалне компоненте од којих су састављене. Минерали дају стенама чврстину, еластичност, цепљивост, сјај, боју и друге особине. Као и стене, минерали се међусобно разликују по хемијском саставу, физичкој грађи, начину појављивања. Од распореда минерала, облика, хемијских, физичких особина, чврстине везе међу њима зависе и особине стена. Стварање минерала, као и стена, представља непрекидни низ постанка, распадања, промена и трансформација који се дешавају у Земљиној кори. Највећи број минерала настаје кретањем магме кроз литосферу до њене површине. Хлађењем магме почиње стварање минерала из самог растопа. Инеракција пара и гасова са хидротермалним процесом у завршним фазама магматске активности, приликом кретања кроз чврсте делове Земљине коре, доводе до минерализације. Падавине, Сунчева енергије и органски свет такође утичу на образовање минерала различитих врста. Због високе температуре и притиска у Земљиној кори, као и због кретања стеновитих маса, постоји могућност да раније створени минерали промене особине и да се образују нови. На основу наведеног, стене можемо дефинисати као природне полиминералне, ређе мономинералне агрегате. Њихови називи најчешће су одређени према минералном саставу или начину повезивања минерала у стени (гранит, кречњак и др.), или су делови већ постојећих стена тако наталожени да такве скупине добијају посебна имена (песак, дробина и др.) (М. Васић, 2001). Полазећи од основне дефиниције, подела стена може се извршити према три основна критеријума:
- према постанку
- према степену кохезије
- према физичко-механичким особинама.
Основна подела стена извршена је на основу услова и начина постанка. Према овој подели постоје три велике групе стена: магматске, седиментне, метаморфне. Магматске стене створене су очвршћавањем усијаног растопа магме. Очвршћавањем у дубљим деловима Земљине коре постају дубинске магматске стене, а изливањем магме на површину од лаве настају изливне или вулканске стене. Утискивањем магме у пукотине литосфере настају жичне стене, релативно великих дужина у односу на њихову ширину. Настанак седиментних стена условљен је распадањем већ постојећих стена, транспортовањем распаднутог материјала, седиментацијом и дијагенетским очвршћавањем. Ако се магматске или седиментне стене, услед тектонских покрета, нађу у срединама повишених температура или повећаног притиска, може доћи до преображаја (метаморфозе) и до стварања треће велике групе стена – метаморфних стена. Земљина кора састављена је од чврстих (везаних), полувезаних (пластичних) и невезаних (растреситих) стена. Код чврсто везаних стена минерална зрна су кохезионо повезана танком минералном кристализационом опном, код полувезаних стена сила повезивања је слична, али слабијег интензитета, док се код невезаних стена чврстоћа постиже само силама трења. Чврсте стене се одликују чврстом везом између минералних састојака, која је резултат двеју унутрашњих сила – кохезије која држи у јединству минералне састојке и силе трења међу минералним састојцима. Пластичне или полувезане стене карактеришу се слабом везом међу минералним састојцима, где најважнији утицај има садржина воде у порама ситних минералних састојака испод 0,02 mm пречника. Због тога се стене из ове групе при одређеном степену влажности понашају пластично, односно имају својство да мењају облик без разарања под утицајем спољашњих сила (глина, глинац, глиновити пешчар и сл.). Растресите или невезане стене одликују се одсуством везе међу минералним састојцима. Поред стена познатих као сипске, у ову групу спадају течне стене, а то су стене састављене од ситних фракција песка и прашине са примесама глине засићеним водом, која може, али и не мора да буде под притиском. У ову групу спадају и стене које су састављене од чистог песка, без примеса глина и прашина, чија покретљивост зависи од кретања подземне воде. Хидрогеолози су уочили да најситније врсте песка у мешавини са одређеном количином воде могу да испоље лажну или привидну кохезију (дробина, шљунак, песак и др.). Подела по физичко-механичким особинама заснива се на општим описима физичких, механичких или техничких својстава или одређивању бројчаних вредности које одговарају појединим својствима. У поделу изведену према општим описима спада подела на меке, тврде, крте, чврсте и сл. У групи стена које се деле на основу бројних вредности појединих особина, најважније су подела према чврстоћи на притисак, индекс чврстоће, модул еластичности, гранулометријски састав и сл. Свака стена се одликује сопственим склопом. Под склопом се подразумева структура и текстура стене. Структура обухвата генезу, облик, величину, начин међусобног срастања минералних зрна. Текстура је изглед стене у простору, степен уређености и правилност распореда минерала који граде стену.
2.1.1.1. Магматске стене
Магматске стене се стварају из вискозног, течног растопа у процесу очвршћавања у дубљим деловима Земљине коре или у плиткој површинској зони. У процесу хлађења магме долази до кристализације минерала и образовања одговарајућих стена. Кристализација се одвија по одређеним законитостима у погледу редоследа кристализације појединих минерала из магме, што зависи од термичких услова, притиска, влажности магме и др. Од очврсле магме или лаве настају магматска тела различитог облика, чији изглед одређује дубина на којој се процес очвршћавања одвија и однос чврстог тела према седиментним стенама у оквиру којих је очврсла стена настала.
Најзаступљенији облици се називају батолити, лаколити, факолити, шток, жица, плоча, вулканска купа, кратер, калдера. Батолити су огромна тела; сматра се да је њихова дубина неограничена у градитељском смислу. Остала магматска тела су вишеструко мања од батолита, али и она могу да буду изразитих димензија у неким случајевима. Унутар очврслих магматских тела уочавају се бројне прслине у виду раседа и пукотина. Њима је стенска маса подељена на мање блокове различитог облика, који се називају монолити. Монолитни делови магматских блокова се лакше раздвајају услед тектонских покрета. Магматске стене имају специфичну структуру и текстуру. Структура је одређена обликом, величином зрна, међусобном везом и генезом настанка. Ова особина је непосредна последица брзине кристализације магме или лаве. Постоје зрнаста, порфирска, офитска и порфироидна структура. На изглед структуре утичу брзина процеса очвршћавања, термодинамички услови и услови влажности. Идентични услови током кристализације имају за последицу стварање стена изграђених од минералних зрна уједначене величине. Структура оваквих стена је зрнаста и карактеристична је за дубинске магматске стене. Кристализација која се састоји из две фазе даје порфирску структуру. Састоји се од фенокристала који представљају крупне првокристалисане минерале и основне масе. Порфирске структуре карактеристичне су за вулканске, односно изливне стене. Могуће је да у зрнастим стенама поједина минерална зрна буду изразито крупнија од осталих. Ова структура се назива порфироидном. Порфироидна структура се може срести код неких дубинских и жичних стена. Специфичан вид структуре је офитска. Карактеристична је за поједине врсте жичних субмаринских изливних стена. Ова врста стена настала је консолидацијом лаве у воденој средини. Текстура магматских стена је последица геолошких догађаја који су се дешавали у току или непосредно после кристализације магматског растопа. Одређена је распоредом минерала у стени и испуњеношћу простора у њој.
Простор у стени може да буде попуњен правилно или неправилно оријентисаним, хомогено равномерно или неправилно распоређеним минералима. Положај зрна у текстури зависи од праваца кретања магме, деловања притисака на магму, присуства паре и гасова и др. Основне текстуре магматских стена су масивна (хомогена), планпаралелна, флуидална, мехураста и мандоласта. Најједноставнији текстурни облик имају стене код којих не постоји никаква правилност у оријентацији састојака и код којих је простор потпуно испуњен. Оваква текстура назива се хомогена или масивна. Утицај усмерених притисака током консолидације или непосредно после ње може да изазове оријентацију углавном плочастих или лиснатих минерала управно на правац деловања притиска. Стена са паралелно оријентисаним зрнима има планпаралелну текстуру. Уколико су притисци интензивнији, понекад може да дође до смицања по равнима оријентације. Тако се ствара шкриљава текстура. Овакве стене увек се ломе по равнима шкриљавости. Нагло хлађење на површини може да очврсне лаву у фази течења. Због тога су оријентисани у правцу течења. Оваква текстура је флуидална и чешће се јавља код вискознијих лава. Ако приликом изливања лаве дође до опадања спољашњег притиска у атмосферу нагло одлазе гасовите компоненте. У неким случајевима (углавном код субмаринских излива) гасни мехури могу да заостану у стени и формирају мехурасту текстуру која се понекад назива шупљикава или шљакаста. Ако се овако створене шупљине испуне секундарним минералима излученим из топлих и хладних раствора, може да настане мандоласта текстура. Процес стварања упућује да се мехурасте и мандоласте структуре могу јавити само код вулканских стена на површини Земље или морском дну. Магматске стене се могу класификовати по више основа. Један од критеријума је хемизам, односно садржај SiO2.
Према овом критеријуму магматске стене се деле на:
- киселе, са садржајем SiO2 преко 66%
- интермедијарне или прелазне, са 66–52% SiO2
- базичне, са 52–45% SiO2
- ултрабазичне, са мање од 45% SiO2.
На основу дубине и начина очвршћавања магматске стене се деле на:
- дубинске, настале консолидацијом у дубљим деловима Земљине коре
- жичне (субвулканске), формиране очвршћавањем магме на њеном путу ка површини у облику тела мањих димензија
- изливне или вулканске (ефузивне, интрузивне), створене хлађењем лаве на површини (копну или морском дну).
2.1.1.1.1. Дубинске магматске стене
Дубинске магматске стене настале су у дубљим деловима Земљине коре. Једна од најчешћих дубинских стена је гранит. Она је једна од најзаступљенијих стена уопште. Често је у техничкој терминологији синоним за све магматске стене. Појављује се у виду пространих интрузивних тела. Гранити су добили име по зрнастој структури (гранум – зрно). Овај вид структуре последица је дуготрајног и лаганог очвршћавања магме. Називи гранита одређени су по називу најзаступљенијег минерала који их гради. Свежи гранити се користе у грађевинарству као ломљени и дробљени камен за градњу саобраћајница, насипа и дренажа. Врло су лепи гранити црвене боје, тзв. рапакиви гранити из налазишта у Финској. Користи се за облагање подова, зидова и стубова, спољашње и унутрашње уређење зграда, тргова и других вредних простора. Слични црвеним гранитима су црвени сијенити из Танде у источној Србији. У дуготрајном временском периоду подложни су распадању. Распадање је најинтензивније дуж пукотина и раседа. Упркос ових појава, гранити се сматрају отпорним и чврстим стенама. У Србији постоји неколико значајних масива саграђених од гранита или сродних стена у којима гранити заузимају запажено место, као што су Цер, Букуља, околина Вршца и Сурдулице.
Табела 4. Mагматске стене.
Жичне магматске стене се приликом формирања утискују у околне стене, па су јасно уочљиве. Пресецају матични плутонит у облику жица. У откривеним ископима на терену могу се јасно и лако визуелно пратити. Нарочито се истичу аплити, који су изразито беле боје и лампрофири тамне боје. Ово су стене без великог економског значаја, изузев пегматита, из кога се у мајдану код Бујановца добијају фелдспат, кварц и лискун.
Изливне магматске стене настају изливањем гранитске магме у виду плоча, платоа, вулканских купа или лавичних токова. Имају порфирски вид и тип структуре. Млађи варијетети имају економски значај, као нпр. трахити из каменолома Сребро и Раковац на Фрушкој гори. Старије палеотипне врсте добијају нијансе црвено-црне боје
Слика 3. Магматске стене
Гранит – дубинска стена Пегматит – жична стена Трахит – изливна стена
2.1.1.1.2. Вулканске (изливне) стене
Вулканске (ефузивне, изливне) магматске стене настају ерупцијом магме на површину, брзим хлађењем и очвршћавањем лаве на површини или близу површине копна или на морском дну. Различит начин постанка интрузивних и ефузивних стена узрок је њиховог различитог изгледа и структуре. Због нагле промене температуре и брзог хлађења настају стене са великом количином стакла и микрокристала. Већ кристалисана крупнија минерална зрна настала у дубини остају неправилно расута у ситнозрној неправилној кристалној маси. Оваква структура позната је као порфирна структура. Изливне стене се на површини појављују у облику плоча и силова. Најпознатије изливне магматске стене су дацит и андезит. Обе стене имају типичну порфирску структуру. Дацит је изливна стена чије име потиче од старог назива за данашњу Румунију. Користи се као технички камен за изградњу квалитетне коцке и ивичњака, добијање каменог агрегата у путоградњи, хидроградњи и насипање железничких пруга. Стена која настаје изливањем лаве гранитског састава у водену средину назива се кварцкератофир. У вулканским областима могу да настану вулканске брече, агломерати и вулкански туфови. Материјал за њихово стварање је вулканског порекла а услови настанка су идентични условима за настанак седиментних стена. Брече имају оштре ивице, а агломерати, настали од полутечног материјала у облику капљица, заобљеног су облика. Најраспрострањенији су туфови, сталожени од најситнијег вулканског материјала и пепела често врло далеко од матичног вулкана. Мале су тежине и велике порозности. Често су названи по стени са којом су настали, напр. андезитски туф. Услед наглог хлађења магме стварају се вулканска стакла. Ова врста је аморфна, непостојана, тежи да временом пређе у стабилније минералне облике. Најпознатије стене те врсте су опсидијан, пехштајн и перлит.
Слика 4. Изливне (вулканске) магматске стене
Дацит Андезит Вулкански туф
2.1.1.2. Метаморфне стене
Метаморфне су стене настале сложеним физичко-хемијским процесима који доводе до потпуне или делимичне промене хемијских и физичких особина раније створених стена и минерала. Процеси метаморфизма изазвани су високим притиском и повишеном температуром или њиховим збирним утицајем у дубљим деловима литосфере. Повишене температуре потичу од повећања температуре од неутралног појаса у дубину, по геотермичком градијенту, затим од интрузије магме, радиоактивних процеса и тектонских активности. У дубљим деловима Земљине коре повећани су притисци. Ако стенска маса, из било ког разлога, из плићих доспе у дубље хоризонте, врши се њено прилагођавање новим условима, односно долази до метаморфизма стене. Притисци могу да буду једнаки у свим правцима, а такво напонско стање назива се хидростатичким. Овакви услови постижу се углавном у дубљим деловима Земљине коре. У плићим деловима најчешће делују усмерени притисци. Ако су изложене високом притиску и температури, метаморфизму подлежу све врсте стена. Ако су метаморфози изложене магматске стене, новостворене метаморфне стене се називају ортометаморфне (ортогнајс, ортоамфиболит), а када се метаморфишу седиментне стене, настају параметаморфне (парагнајс). Минерални састав метаморфних стена је врло разноврстан. Метаморфозом минерали могу да мењају хемијски састав (алохемијски метаморфизам) и тиме настају нове врсте, а када хемијски састав остаје исти (изохемијски метаморфизам), минерали прелазе у врсте које су стабилне у новоствореним термодинамичким условима. Зависно од фактора који делују у току метаморфизма, постоји контактни, регионални, динамометаморфизам, ултраметаморфизам, метаморфизам тоњења и метасоматоза. Регионални или динамотермални метаморфизам обухвата промене стена на великим подручјима – регионима, изазване повећањем температуре (креће се од 200 до 800ºC) и повећаним хидростатичким притиском (2–10 kbara).
Катакластични метаморфизам настаје када снажни усмерени притисци доводе до интезивног дробљења стенских маса и стварања потпуно нових стена. У великим дубинама, захваљујући геотермичком градијенту, температуре могу да достигну вредности које доводе до делимичног отапања појединих стена. Стопљени материјал (мигма) меша се са нестопљеним и ствара се специфична метаморфна стена мигматит. Ова врста метаморфизма назива се ултраметаморфизам. Ако је метаморфоза настала деловањем хидротермалних раствора, означава се као хидротермални метаморфизам. Ако су промене настале од сопствених лакоиспарљивих компоненти, називају се аутометаморфске. Конактни метаморфизам представља промене које су последица контакта магме и околних стена у које се она утискује. При оваквим процесима магма може околним стенама да пренесе само топлоту, и то се назива термоконтактни метаморфизам. При контактном метаморфизму формира се зона у којој се успоставља равнотежа између прегрејаног магматског склопа и хладних околних стена – контактни ореол. Ако при контакту дође до размене материје, настаје контактно метасоматски метаморфизам. За контактно метасоматске промене неопходно је да магма садржи довољно лакоиспарљивих компонената (киселост), које се крећу кроз околне стене и преносе материјал, али и да стене буду довољно порозне и подложне хемијским променама (карбонатни седименти). Контактно метаморфне стене су значајне због економски вредних минерализација, настанка руда. Типичан представник овог процеса је скарн, који се јавља на контакту кречњака и дубинских киселих магматских стена, за које су везане минерализације и стварање руда Cu, Fe, Pb, Zn и др.
Табела 5. Класификација метаморфних стена.
Метаморфити регионалног и динамометаморфизма | Термо–метаморфити | Аутометаморфити | Ултрабазични метаморфити | |
Кристаласти шкриљци | масивни метаморфити | |||
гнајс | мермер | скарн | серпентинит | магматит |
микашист | кварцит | пегави шкриљац | гнајзенит | гранитит |
филит | кварцни шкриљац | бобичави шкриљац | секундарни кварцит | |
зелени шкриљци | графит | корнит | пропилит | |
хлоритошист талкшист | еклогит | |||
аргилошисти | ектонит | |||
амфиболит |
Слика 5. Метаморфне стене
Метаморфити регионалног и динамометаморфизма Термометаморфити
Гнајс Мермер Гранатски корнит
Аутометаморфити Ултабазични метаморфити
Серпентинит Магматит
2.1.1.3. Седиментне стене
Седиментне или таложне стене представљају геолошке творевине површинског дела Земљине коре настале под утицајем физичко-механичких или хемијских процеса на већ постојеће стене, продукте вулканских активности или остатке биљног и животињског света. Стварање седиментних стена одвија се кроз четири фазе:
- Распадање или трошење већ постојећих стена
- Транспорт продуката распадања (у чврстом стању, суспензији или раствору)
- Седиментација (таложење) свих продуката
- Дијагенеза (очвршћавање), литификација невезаних седимената у чврсте седиментне стене
Процес физичко-хемијског распадања стена на површини Земљине коре траје релативно дуго, при чему се врши њихово уситњавање. Спољашње силе су доминантне у овом процесу, пре свега инсолација, рад вода, ветар, температурне разлике и мржњење, кристализација соли, биљни свет и др. Последице механичког распадања је превођење чврсте и компактне стене у растресито стање. Процес хемијског распадања је сложенији и у неким аспектима значајнији од механичког. Хемијски процеси су битни за формирање земљишта, а такође су значајни као фактори који утичу на формирање седиментогених лежишта. Одмакли степен механичког распадања може да убрза и повећа интензитет хемијског распадања. Незаобилазни фактор хемијског распадања је вода. Особине воде као што су температура, киселост, обогаћеност раствореним компонентама такође су важне за интензитет и брзину хемијског распадања. Различите компоненте стена (минерали) не растварају се једнако, па интензитет и брзина растварања основне стене зависи од минералног састава. Најлакше се растварају хлориди (халит, силвин и др.), док се неки минерали као што су карбонати (калцит, доломит) растварају тек после дужег деловања растварача, а постоје и минерали као што је кварц, који су резистентни на хемијско деловање вода. Физичко-хемијски услови у којима настају седиментне стене су релативно једноставнији од услова настанка магматских и метаморфних стена. Температуре се крећу од око –40ºC до +80ºC. Притисци су од 0,1 до неколико десетина МN/m2 (М. Васић, стр 54). За разлику од магматских и метаморфних стена, које припадају групи чврсто везаних стена, седиментне могу да буду чврсто везане, полувезане и невезане. Код чврсто везаних, везивну супстанцу представљају минералне материје, полувезане се учвршћују опненом водом (глина и лапор) или минералном материјом СаСО3 (лес), а код невезаних, зрна се држе само силама трења (песак).
Распадање стена је најинтензивније на површини Земљине коре и чини тзв. кору распадања. Њена дебљина зависи од врста стена и топографске површине и времена у коме се одвија. На заравњеним платформама и другим заравњеним морфолошким облицима, где нема спирања, кора распадања је дебља и има своје подзоне. На стрмим долинским деловима, ерозија је интензивна, па је кора распадања знатно тања. Са порастом дубине интензитет процеса се смањује. Само дуж раседа и већих пукотина хемијско распадање се одвија до већих дубина, понегде и до неколико стотина метара. Пренос распаднутог материјала врши се на копну под утицајем више фактора. То су сила гравитације, површински токови (потоци, реке), ветар, ледници, док се продукти хемијског разлагања, раствори, преносе само површинским или подземним водама. Од преносне снаге и величине транспортованих фрагмената зависи дужина пута који ће материјал превалити до фазе таложења. Кад ослаби преносна моћ, престаје транспорт и долази до таложења. Прво се таложи најкрупнији материјал (шљунак, незаобљени комади), а најдаље се преносе ситне честице (муљ). Уколико се на месту површинског распадања стекну услови за формирање нових седиментних стена, транспорт материјала може да изостане. Седиментација (таложење) или одлагање материјала може да настане и када је раствор презасићен. Од услова који владају у седиментационим срединама зависе особине стена, односно њихова структура и минерални састав. Постоје три основне врсте средина:
- седиментационе средине континенталног подручја
- седиментационе средине маринског подручја и
- мешовите (континентално-маринске) средине.
Седиментационе средине континенталног подручја налазе се изнад нивоа светског мора. Разликују се копнене (еолске и глацијалне) и водене (поточне, језерске и мочварне) средине. Изузетно велику распрострањеност у односу на друге генетске типове имају стене које су настале у маринским басенима. Ту су формирани седименти великог простирања и дебљине. Овде су највеће количине кластичних и органогено-хемијских седимената. Класификација маринских седимената извршена је према дубини седиментационих басена. Литорални седименти су у приобалним подручјима, у зони утицаја максималне плиме и минималне осеке. Овде је присутан интензиван рад морских таласа. У овој средини сталожени су крупнозрни седименти, али и глиновити, еродирани са копна.
Скица 7. Постанак седиментних стена
- – Ерозија
- – Транспорт
- – Седиментација
- – Дијагенеза (очвршћавање)
Овде могу да се формирају и неки биохемијски седименти као што су корални кречњаци. Неритска (сублиторална) средина спушта се до дубине од око 200 метара. Овде је и граница простирања светлости. Ту се таложе ситнозрни кластични седименти и кречњаци. Испод неритске, на дубинама између 200 и 2000 метара, простире се батијална средина. Овде су наталожени карбонати, глиновити и органогени силицијумски седименти. Абислана средина је на дубинама већим од 2000 метара. Због смањеног таложења – јер нема седимената, настају углавном дубокоморске глине и силицијумски седименти. Седименти дубоководних области имају регионално распрострањење, а у плитководним срединама таложе се седименти чије је распрострањење ограничено на релативно мало подручје.
Седиментационе средине континентално-маринског подручја налазе се у подручјима где долази до мешања слане и слатке воде. То се делте и лагуне. У делтама преовлађују кластични седименти, различитих величина фрагмената, некласирани са укрштеном слојевитошћу. Лагуне су приобални басени, одвојени од мора пешчаним или коралским спрудом. Због великог испаравања а малог притицања слане воде, настају наслаге соли (евапорати), а са копна површинске воде доносе глиновити материјал.
Таложењем распаднутих делова стена добија се растресита невезана стенска маса. У следећој фази стварања седиментних стена долази до дијагенезе (очвршћавање, литификација), када од растреситих настају чврсте стене. Овај процес може да траје дуго, због чега на површини Земље налазимо седиментне стене различитог степена везивања. Ако су седменти настали таложењем из раствора, седиментација и дијагенеза су углавном синхронизовне, изузев за неке колоидне растворе, код којих је за дијагенезу потребан додатни притисак или повишена температура, како би се одстранио вишак воде. Везивање сталожених седимената у чврстом стању може се остварити раствором материје која је циркулисала кроз стену. Овај раствор може да потиче са стране или да представља растворене делове већ сталожених седимената. Код полувезаних стена, глине и лапора, очвршћавање се врши исушивањем. Смањивањем количине воде око глиновите честице кохезија се повећава. Кохезија у овим стенама је променљива и зависна од присуства воде. Када се исуше у довољној мери, глиновито-лапоровите стене постају тврде. Накнадним влажењем и упијањем воде исушене стене прелазе у глинац и лапорац. Ова врста очвршћавања назива се механичко очвршћавање.
Табела 6. Седиментне стене. Извор: Николић и др., 1997.
Механичке (кластичне) стене | Хемијске стене | ||
псефити и псефитолити (зрна > 2 mm) |
дробина
шљунак бреча конгломерат |
карбонати |
кречњаци
доломити лапорци писаћа креда |
псамити и псамитолити (0,05–2 mm)
|
пешчар
песак |
евапорити (соли) | |
алеврити и алевролити (0,005–0,052 mm) | алеврит
алевролит лес |
гвожђевите стене | |
Пелити и пелитолити (зрна < 0,005 mm) | муљ
глине глинци |
силицијумске стене | лидит
дијатомејска земља рожнац |
Дакле, очвршћавање код седиментних стена може бити механичко или хемијско. Механичко очвршћавање, као што смо нагласили, настаје губитком воде – дехидратацијом, сушењем или под притиском, а при хемијском се после губитка воде честице међусобно повезују неком хемијском материјом која се излучује из раствора. Везивна супстанца се назива цементни материјал и углавном су то: CaCO3, SiO2, Fe2O3 i H2O, као и минерали глина. Седиментне стене могу очврснути и рекристализацијом постојећих структурних елемената у стени (М. Васић, стр. 57).
Према начину постанка, седиментне стене могу бити механичке или кластичне; оне настају таложењем чврстих делова. Седиментне стене настале таложењем из хемијских раствора називају се хемијске, а оне чије стварање је продукт седиментације неразложених органских остатака органогене. Посебну врсту представљају стене настале таложењем вулканокластичног материјала – вулканокластичне седиментне стене.
Сваки од основних генетских типова седимената има своје структурне одлике. Кластичне (механичке) седиментне стене имају кластичну структуру. Она карактерише стене изграђене од фрагмената других стена. Фрагменти могу да буду незаобљени, угласти, оштрих ивица или заобљених шљунковитих одломака, што углавном зависи од генетско-седиментационих услова настанка стене. Структуру седиментних стена може да представља степен и начин везивања елемената, међусобни однос фрагмената и везива. Кристаласта структура заступљена је код хемијских седиментних стена (кречњак, доломит, гипс). Њих сачињавају срасла кристаласта зрна минерала. Ове структуре према величини зрна могу да буду микрокристаласте (кристали се не виде голим оком) или макрокристаласте (кристали се виде голим оком). Ако је настанак седиментних стена везан за специфичне услове као што је нагло лучење силицијумских седимената, јавља се посебан варијетет познат као аморфна (криптокристаласта) структура (рожнац). Интересантан вид хемијске структуре је оолитска структура. То је појава сфероидних облика концентричне грађе. У средишту оолита су делови одломака стене или минералог зрна, а око њих концентрично сталожени материјали од колоидног раствора. Крупнији оолити (пречника преко 2 mm) називају се пизолитима. Код органогених седимената постоје органогене (зоогене или фитогене) структуре.
Текстурни облик карактеристичан за седиментне стене је слојевитост. Слој или више слојева изнад посматраног слоја чине повлату слоја, а слојеви испод посматраног слоја подину. Слојевитост може да буде нормална, коса и укрштена. Нормално је да су млађи слојеви изнад, а старији испод посматраног слоја. Накнадним тектонским покретима у Земљиној кори слојеви могу прећи из нормалног у преврнути облик.
Слојеви, као и сви други видови стварних природних површина – пукотине, раседи, равни шкриљавости, фолијација, кливаж и др., мере се и представљају елементима пада (Еп). Елементе пада чине азимут и угао нагиба. Азимут је угао који заклапа тражени правац и правац магнетског Земљиног севера. Правац мерења је у смеру казаљке на часовнику и може имати вредности од 0° до 360°. Угао нагиба представља вертикални угао под којим је страна узвишења или удубљења у односу на хоризонталну раван. Може да има вредности 0–90°. Седиментне стене често у природи имају масивну текстуру. Код њих је распоред елемената хаотичан, нема правилности и уређености у простору. Постоје и бречасте текстуре које су резултат тектонских поремећаја и накнадног везивања поломљених фрагмената.
Слика 6. Кластичне седиментне стене
Конгломерат Бреча Црвени пермски пешчар
Слика 7. Хемијске седиментне стене
Доломит Рожнац
2.1.2. Физичко-механичке и отпорно-деформабилне особине стена у доступном делу земљине коре
Са аспекта физичких својстава, механичких карактеристика и отпорно-деформабилних својстава, стене се могу поделити на чврсте и мекане. У чврсте спадају магматске, метаморфне и седиментне које се одликују чврстином и малим деформабилним карактеристикама (гранит, габро, базалт, андезит, дијабаз, кречњак, пешчар, доломит). Мекше чврсто везане стене стене су седиментне стене које имају мању отпорност и веће деформабилне особине ((лапори, лапорци, глинци, флишеви и др.). У физичка својства стена спада запреминска маса која зависи од минералошког састава, порозности и старости. Чврстину и отпорност стенама дају минерали, односно кохезионе силе (кристализационе и цементационе) којима се минерали међусобно повезују. Кохезија код стена има различите вредности, креће се од 100 до 1000 kPa (П. Митровић, 2014, стр 11). Према постанку, саставу, особинама и начину појављивања у Земљиној кори, стене су подељене у три основне групе[6].
Познато је да Земљину кору чине различите врсте стена. Далеко највеће учешће у грађи имају чврсто везане магматске и метаморфне стене, у мањем обиму заступљене су седиментне стене. Невезане и полувезане стене су углавном у површинском делу терена, нарочито у равничарским и деловима поред река. Генетски посматрано, њихов постанак је везан за седиментационе услове таложења, у мањем обиму услед навејавања еолског материјала. Спољашњим силама стене у Земљиној кори су изложене процесу алтерације – промене. Најинтензивније промене уочавају се на површини, а опадају са порастом дубине. Значај проучавања површинског дела коре је вишеструк. У овој зони су знатно смањена отпорна и деформабилна својства стена, повећана је водопропустљивост. Највећи број клизишта је формиран у овој зони. Ако се тло посматра са аспекта стабилности, оно може бити сигенетско и полигенетско. Сигенетско тло је настало у природним условима таложења претходно распаднутог и транспортованог природног материјала, а полигенетско природним процесима распадања свих врста стена, без значајнијег померања распаднутог матерријала. Сигенетска тла су врло разноврсна. Најзаступљенија су она која граде глине, лапоре, пескове, шљункове и мешовите глиновито-шљунковито-песковите стене, лес и др. Све су то полувезане и невезане седиментне стене. По својој генези ове врсте стена могу да буду везане за маринске, речне или језерске услове таложења или навејаване на копно тамо где је ослабила транспортна моћ ветра. Услови седиментације одређују особине стена. Запажено је да мања седиментациона средина даје веће променљивости и бројнија сочиваста смењивања седимената. Различитим својствима доприносе и разноврсни услови транспорта и таложења. Нису истоветни услови таложења у алувиони Дунава, Дрине, Тисе, Велике Мораве и др. Специфичну врсту тла представља лес сталожен на копну. Ова врста растресите стене у нашој земљи достиже моћност и до 40 метара. Површинско тло обухвата и све површинским утицајем интензивно измењене стене као што су земљаста глиновита дробина, заглињена распадина, које се понашају врло слично као глиновито-шљунковито-песковита тла настала у процесу седиментације. Продукти површинског распадања распрострањени су и на теренима где се испод распаднутог материјала налазе чврсте стене. Чврсто везане стене сматрају се монолитним и недеформабилним. Све врсте полувезаних и невезаних стена деловањем допунског оптерећења постају деформабилне и стишљиве. Површинским утицајима измењене стене, односно Земљина кора површинског распадања, на геотехничким профилима се лако издвајају, нарочито ако се поседују резултати бушења, геофизичких и других детаљних истраживања
2.1.2.1. Физичке карактеристике стена
Под појмом физичких својстава стена, подразумева се проучавање физичког карактера стена са аспекта односа масе, тежине, запремине, влаге и порозности. Основна физичка својства стена су специфична и запреминска тежина, порозност, водопропустљивост, влажност, гранулометријски састав и др. Наведене особине имају велики практични значај при оцени стабилности природних падина, геотехничких услова за градњу објеката, употреби стена као грађевинског материјала и др. Стене се састоје из чврсте минералне материје и пукотина које могу да буду испуњене водом или ваздухом. Према томе, свака стена је изграђена од чврсте, течне и гасовите компоненте. Влажност стена је посебно значајна код слабо везаних или невезаних стена, много мање код чврсто везаних стена.
Када је позната запремина стене (V), запремина минералне компоненте (Vs), запремина пора (Vp), запремина воде у порама (Vw), запремина ваздуха у порама (Va), запреминска тежина стене (W), тежина минералне компоненте (Ws), тежина воде у порама (Ww), могуће је одредити физичка својства стена (Васић, стр. 73).
Специфична тежина стене је тежина минералне материје Ws (без воде и ваздуха). Она зависи искључиво од тежине минерала који учествују у грађи стене. Најчешће вредности специфичних тежина су од 26 до 28 kN/m3. Код чврстих стена, које су углавном без порозности, специфична тежина је идентична тежини монолита. Са повећањем порозности повећава се разлика између специфичне и запреминске тежине. Полувезане и невезане стене одликују се великом порозношћу, па им специфична тежина значајно одступа од запреминске тежине.
Табела 7. Специфична тежина стена
(по М. Васићу, 2001)
Врста стене | Специфична тежина
γs (kN/m3) |
Песак | 26,6 |
Лес | 26,8 |
Глина | 27,3 |
Аргилошист | 26,3–28,6 |
Пешчар | 26,2–27,4 |
Кречњак | 24–27,1 |
Доломит | 27,4–28,2 |
Вулкански туф | 27,1–28,4 |
Базалт | 28,2–29,5 |
Порфирит | 27–29,9 |
Гранит | 26,7–27,2 |
Пироксен | 31,5–33,2 |
Под појмом запреминске тежине у природном стању подразумева се однос тежине и запремине узорка у природном стању влажности и са непоремећеном природном структуром.
γ =
G – тежина стене са природном влажношћу (кN)
V – запремина стене са порама и шупљинама (m3)
Оријентационе запреминске вредности стена (γ) у природном стању (по П. Митровићу, 2014):
- мекане, порозне стене γ = 18–23 kN/m3
- мекане стене мале порозности γ = 20–27 kN/m3
- чврсте порозне стене γ = 22–25 kN/m3
- чврсте стене мале порозности γ = 24–30 kN/m3
Може да се одређује и запреминска тежина стене у сувом стању (после њеног сушења) и запреминска тежина стене када су све поре испуњене водом (засићене стене).
Табела 8. Запреминске тежине неких минералних сировина
Врста материјала | Специфична тежина γs
(kN/m3) |
Запреминска тежина у природном стању
γ (kN/m3) |
Запреминска тежина у сувом стању γ d
(kN/m3) |
Глина | 26,50 | 18,50 | 14,50 |
Мрки угаљ | 13,50 | 12,50 | 11,00 |
Камени угаљ | 14,50 | 13,50 | 12,50 |
Кречњак | 27,50 | 26,50 | 26,50 |
Гранит | 27,50 | 26,00 | 26,00 |
Лапорац | 25,70 | 18,20 | 16,00 |
Извор: „Механика тла и стена“ 2015)
Стене по свом настанку и накнадном деловању секундарних процеса (физичко-хемијско распадање, тектонски покрети) обично не представљају монолит, већ у себи садрже одређене међупросторе (поре, пукотине, шупљине) различитог облика и величине. Сви међупростори у стени који нису испуњени чврстом минералном материјом, без обзира на начин постанка, облик, величину и међусобну повезаност, представљају укупну порозност. Порозност кao физичко својство стена представља однос између запремине шупљина у стенској маси и њене укупне запремине. Неиспуњени простор у стенским масама може да буде различитог порекла. Постоји примарна (сигенетска) и секундарна (епигенетска) порозност. Примарне шупљине су пукотине лучења, овални мехурићи у вулканитима настали услед заосталих гасова (мехурасте текстуре), док секундарне шупљине представљају тектонске пукотине, кавернозност карбонатских и других седиментних стена насталу ерозијом или растварањем појединих компонената. Порозност стена је важна особина, од ње зависи упијање, задржавање и кретање воде кроз стене, струјање ваздуха и гасова, постојаност на мразу, проводљивост топлоте и звука. Укупна запремина пора у једној стени независно од величина пора и њихове повезаности представља укупну порозност (n). Порозност се изражава у процентима и представља однос
n = ,
где је V = Vp + Vs , пи чему је V – укупна запремина пора, Vp – запремина минералне материје (стене), а Vs – укупна запремина стенске масе. Порозност може да се представља и коефицијентом порозности, који представља однос запремине пора и запремине према запремини чврстих материја.
n = . 100 (%)
Коефицијент порозности показује густину стене. Уколико је коефицијент већи, густина стене је мања, а порозност већа и обрнуто. Структура порозности стенских маса је сложена просторна особина њихове порозности. Она зависи од преовлађујућих облика пора, њиховог распореда и начина међусобне повезаности. Порозност може да буде пукотинска, међузрнска и комбинована. Пукотинска порозност карактеристична је за магматске, метаморфне и чврсте седиментне стене. Чине је пукотине различите величине које пресецају стене. Неравномерно су распоређене у стенској маси. Ближе површини су шире и бројније, са дубином се смањује њихов број и пречник. Међузрнска порозност је карактеристична за кластичне седименте (шљункови, пескови, глине, дробине). Процентуална заступљеност пора у стенама је различита. У магматским и метаморфним стенама порозност је мала (табела 9). Обично износи од неколико десетина процента до 5%, ређе више. Изузеци су неке врсте лава и вулкански туфови, код којих порозност може да изнесе и више од 10%. Туф из Арменије има порозност 55–60%, због чега има широку примену као термоизолациони материјал у грађевинарству. Код седиментних стена велику порозност имају пешчари и органогени кречњаци, са порозношћу од 35 до 45%. Глине имају велику укупну порозност, а малу ефективну. У њима порозност може износити и више од 60%. Муљеви су стене са највише порозности – и до 80%. Нарочито је порозност изражена код шљунковитих стена, где на проценат порозности, поред величине зрна, утиче и сортирање зрна у простору (скица). У стенским масама на површини литосфере поре су неравномерно распоређене. Највише пора је на површини терена, у зони распадања; са порастом дубине, бројност и димензије пора се смањују. Ово се односи на све врсте стена. Код чврсто везаних стена поре зависе од испуцалости основне стенске масе, а код полувезаних и невезаних стена процентуално смањење пора по заступљености је условљено повећаним напонима који владају стенама, а тиме бољом сложеношћу зрна и збијеношћу стене.
Скица 8. Типови порозности по Meинцеру
A – добро сортиран алувијални материјал
В – лоше сортиран алувијални материјал (мала порозност)
С – добро сортиран материјал од порозних валутака, врло велика порозност
D – добро сортиран материјал, али је порозност смањена због цементације
E – стене са кавернозном порозношћу
F – стене са пукотинском порозношћу
A, В, С, D – стене са примарном порозношћу
Е, F – стене са секундарном порозношћу
Вредности порозности стена (по П. Митровићу, 2014)
- мекане старије стене n = 1–10%
- мекане млађе стене n = 0,5–5%
- чврсте, старије стене n = 0,8–8%
- чврсте млађе стене n = 0,2–4%
Порозност стена зависи од начина постанка и старости.
Табела 9. Порозност карактеристичних врста стена
(по М. Васићу, 2001)
Врста стене | Порозност % | ||
Максимална | Минимална | Средња | |
Седиментне стене | |||
Савремени наноси | 90 | 80 | 80 |
Муљ | 89 | 76 | 80 |
Глина | 57 | 34 | 42 |
Лес | 59 | 35 | 45 |
Алеврит | 34 | 61 | 46 |
Песак – ситнозрни | 26 | 53 | 43 |
Песак – крупнозрни | 31 | 46 | 39 |
Песак – шљунковит | 25 | 30 | |
Шљунак – ситнозрни | 25 | 38 | 34 |
Шљунак – крупнозрни | 24 | 36 | 28 |
Пешчар старији | 26 | 1 | 11 |
Пешчар млађи | 42 | 2 | 20 |
Кречњак | 34 | 0,2 | 5 |
Доломит | 33 | 1,5 | 5,0 |
Гипсит | 6 | 0,1 | 3,0 |
Метаморфне стене | |||
Мермер | 6 | 0,11 | 1,0 |
Кварцит | 3,4 | 0,008 | 1,0 |
Гнајс | 2,4 | 0,3 | 1,0 |
Амфиболит | 1,1 | 0,9 | 1,0 |
Шкриљац лискунски | 10 | 0,49 | 4,0 |
Магматске стене | |||
Гранит | 1,9 | 0,02 | 1,0 |
Порфирит | 6,73 | 0,38 | 2,0 |
2.1.2.1.1. Влажност
Влажност стена представља количину воде која се налази у порама стене или стени уопште. То је однос тежине воде која се налази у порама стене и тежине суве стене и изражава се у процентима. Влажност је важно својство стена, посебно код ситнозрних слабо везаних или невезаних, јер утиче на основне и техничке карактеристике. Суве глине, које представљају чврста тела, упијањем влаге губе чврстоћу и прелазе у меко стање. Ако приме велику количину воде, могу потпуно да изгубе чврстоћу и пређу у течно стање. Код чврстих стена повећање влажности нема већи утицај на њихову чврстину.
Ww
W = —- . 100 W – влажност стене WW – влажна стена Ws – сува стена
Ws
Природна влажност је променљива у простору и времену. Зависи од врсте стене, места где се налази, везе са подземним водама, количине атмосферског талога, температуре и притиска ваздуха (М. Васић, стр 77).
Табела 10. Преглед порозности и влажности неких стена
Врста стене | Порозност
n% |
Коефицијент порозности e | Влажност
v% |
Песковити шљунак | 20 | 0,25 | 15,00 |
Лес | 50 | 1,00 | 30,00 |
Глина | 60 | 1,50 | 35,00 |
Муљ | 80 | 4,00 | 40,00 |
Кречњак | 8 | 0,09 | 1,80 |
Гранит | 5 | 0,05 | 1,00 |
Мрки угаљ | 25 | 0,33 | 15,00 |
Извор: „Механика тла и стена“, 2015.
У влажност стене спада и степен засићености влагом, који представља количник влажности стене у природном стању влажности и влажности потпуно засићене стене.
Вода, а посебно подземна вода, врши стални утицај на стене које прекрива или у којима се налази. Утицај се огледа у растварању стенске масе, механичкој суфозији, површинском распадању, промени чврстоће, образовању клизишта и другим савременим геолошким и геоморфолошким процесима.
Водопропустљивост је својство стена да пропуштају одговарајућу количину воду кроз поре и пукотине присутне у стени без задржавања. Кретање или филтрација воде се врши дуж пукотина код испуцалих стена, а код стена међузрнске порозности кроз поре између зрна (пешчари). Водопропустљивост код чврстих стена зависи од димензија пукотина, њихове повезаности, пукотинске попуњености и својстава зидова пукотина. Постоји могућност да порозност буде велика, а пропустљивост слаба (глине). На кретање воде утиче гравитација, капиларне силе, осмоза, испаравање, смрзавање и др. Водопропустљивост има велики практични значај. Од ње зависе акумулација и губици воде у стенским хоризонтима, водоснабдевање, дренирање, стабилност објеката који се граде на површини терена. Пропустљивост се изражава коефицијентом пропустљивости или коефицијентом филтрације, који представља брзину протицаја воде у јединици времена К (m/дан, m/s, cm/s). Коефицјент водопропустљивости зависи од величине и структуре пора и физичко-хемијских особина воде.
Капиларност и бубрење су такође карактеристике стена на које утиче вода. Капиларност је својство да се вода креће супротно сили гравитације дуж капилара. На ову врсту кретања утиче напон воде, а висина пењања зависи од пречника капилара. Уколико су пречници мањи, пењање је веће, и обрнуто. Капиларно пењање је различито код различитих стена. У глинама је споро, али достиже највеће висине у односу на друге врсте стена и износи од неколико до више десетина метара.
Табела 11. Класификација стена према водопропустљивости
(по М. Васићу, 2001)
Стене према водопропустљивости | Коефицијент филтрације
К m/s |
Врло пропусне | > 1010 |
Пропусне | 10-2 – 10-5 |
Полупропусне | 10-5 – 10-9 |
Непропусне | < 10-9 |
У песку је капиларно пењање брзо, али релативно мало (до 0,5 m), док у шљунковитим стенама практично не постоји (М. Васић, стр 80). Бубрење је особина стена да при упијању воде повећавају своју запремину. Карактеристично је за стене које у себи садрже глиновиту компоненту (глине, лапори и др.). Приликом бубрења стена прима додатну количину воде, при чему долази до повећања влажности и порозности. У хемијском смислу бубрење представља повећање дебљине опнене воде око негативно наелектрисаних глиновитих честица ( Васић, стр 80).
У физичке особине стена спада и гранулометријски састав стена. Под гранулометријским саставом подразумева се квалитативна расподела зрна по величини у анализираној стени изражена у процентима у односу на масу стене. Према преовлађујућој величини зрна стенске материјале делимо на крупнозрне (пескови и шљункови) и ситнозрне (прашина и глине).
Скица 9. Дијаграм гранулометријског састава шљунка, песка и прашинасте глине
Извор: „Механика тла и стена“, 2015.
2.1.2.2. Механичке карактеристике стена
Под механичким карактеристикама стена подразумева се утврђивање отпора који стене пружају на дејство спољашњих сила или деформације. Механичке особине стена највише зависе од кохезије и отпорно-деформабилних карактеристика. На механичке особине стенских материјала утиче велики број различитих фактора и чинилаца, као што су крупноћа минералних зрна, порозност, природна влажност, испуцалост, старост и примарни напони који утичу на њихове карактеристике и понашање (механика стена, стр 26). Ова својства стена највише зависе од карактера и интензитета оптерећења (притисак, савијање, затезање) и особина стена. При притиску стена се деформише смањењем дужине или сабијањем стенске масе у правцу деловања силе. При истезању повећава се дужина у правцу дејства силе, а попречни пресек се смањује. Изучавањем механичких особина чврстих стенских маса бави се механика стена, а полувезаних и невезаних стена механика тла. Механика стена и механика тла заједно чине геомеханику.
Скица 10. Троугли дијаграм гранулометријског састава тла
Извор: „Механика тла и стена“, 2015.
2.1.2.2.1 Отпорно-деформабилне карактеристике
Деформабилност стена је особина која чини да се под дејством оптерећења површина стене деформише. Величина деформације зависи од оптерећења и отпорности стена. Особине које изражавају отпорност и деформабилност јесу носивост и еластичност при оптерећењу. Скица 11 представља понашање стена различите тврдоће при оптерећењу. Деформабилна својства стена се детаљно изучавају у механици тла. Деловањем спољашњих сила полувезане и невезане стене се деформишу знатно више него чврсто везане. У овом процесу долази до збијања стене, истискивања воде, а као последица настаје слегање терена. Карактер деформација, величина и начин на који се дешавају зависе од типа стене и облика основе преко које се оптерећење преноси. Еластичне деформације чврстих стена зависе од еластичних својстава минерала који граде стене, везивне супстанце, начина везивања, испуцалости стенске масе и материјала који испуњава неке од пукотина. Код магматских стена, то је одређено везивањем зрна у току кристализације минерала, а код метаморфних поновном кристализацијом минералне материје у процесу метаморфозе. Код седиментних стена отпорност је одређена процесом дијагенезе и литификације. Меко везане стене имају углавном пластичне деформације. Получврсте везане стене (аргилошист, алевролит, креда, глинци, лапорци и др.) понашају се двојако: када су изразито чврсте, као чврсто везане стене, када су меке, као меко везане стене. Од чврстине везе и структурно-текстурних својстава зависи да ли ће доминантне деформације бити еластичне или пластичне. Код слабо везаних глиновитих стена деформације су знатно другачије и дуготрајније. Углавном имају карактер пластичних деформација. Деформишу се без видљивог рушења структуре. Основни процеси везани су за воду око глиновитих честица, која прима на себе један део додатног оптерећења у облику порног притиска. Смањењем количине воде, оптерећење на себе преузимају минералне честице, да би код сувих глина порни притисци потпуно нестали.
Код глиновитих стена значајна је и брзина ширења оптерећења, карактер оптерећења (статичко или динамичко). Такође је важно да ли је нарушена примарна структура стене. По правилу, веће су деформације код стена нарушене структуре и код младих седимената, где је порозност већа (нпр. алувијалне глине у односу на плиоцене). Модул који поред еластичних деформација обухвата и трајне деформације, односно укупне деформације при неком напрезању, назива се модул деформабилности (D). За разлику од модула еластичности, који је константан за стену одређених својстава (не зависи од величине напрезања), модул деформабилности је променљива величина. Укупне деформације су веће ако су већа оптерећења, те је тако модел деформабилности променљив (М. Васић, стр 87).
Скица 11. Дијаграм напона и деформације кртих (а), меко пластичних (б) и пластичних (в) стена
Извор: „Механика тла и стена“, 2015.
Оријентационе вредности модела деформабилности (D) (по П. Митровићу, 2014)
- мекане стене, измењене D = 50 – 500 Mрa
- мекане стене, неизмењене D = 1500 – 4500 Mрa
- чврсте стене, измењене D = 4500 – 15 000 Mрa
- чврсте стене низмењене D = 20 000 – 60 000 Mрa
Табела 12. Деформабилне карактеристике стена
(по М. Васићу, 2001)
Врста стене | Модул еластичности (GN/m2) | Модул деформабилности
(GN/m2) |
Поасонов коефицијент |
Гранит | 30–68 | 1–20 | 0,15–0,30 |
Сијенит | 50–88 | 0,14–0,26 | |
Габро | 60–125 | 0,11–0,38 | |
Дијабаз | 80–110 | 13–44 | 0,26–0,38 |
Базалт | 20–100 | 0,20–0,23 | |
Мермер | 35–97 | 0,15–0,27 | |
Кварцит | 50–85 | 0,13–0,20 | |
Гранито-гнајс | 17–50 | 0,20–0,32 | |
Доломит | 30–80 | 0,25–0,20 | |
Кречњак, чврст | 25–75 | 0,25–0,33 | |
Кречњак, мек | 7–15 | 0,30–0,35 | |
Пешчар, чврст | 30–72 | 15–26 | 0,15–0,25 |
Пешчар, мек | 6–20 | 0,22–0,33 | |
Глина, пермска | 0,1–0,15 |
Чврстоћа је најважнија механичка особина стена. Чврстоћа је способост стена да се под одређеним условима супротстави дејству спољашњих сила које теже да изазову одређену деформацију. Чврстоћа зависи од врсте минерала који граде стену и њихове текстуре, порозности, свежине састојака, влажности, утицаја температуре, мраза и др. Чврстоћа зависи од тврдоће минерала који су у структури стене. Велику чврстоћу имају стене које у свом саставу имају минерале као што су кварц, амфиболи, пироксен, фелдспати и сл. Структура стена утиче на чврстину обликом и величином зрна, начином њиховог срастања, врстом и количином цемента као везива. Највећу чврстоћу имају стене зрнасте структуре, ситнозрне су чвршће од крупнозрних. Чврстоћа зависи и од степена распаднутости минерала. Уколико су минерали више распаднути, чврстоћа је мања. Највећу чврстоћу имају свеже, чврсто везане и суве стене. Влажне стене подложне мржњењу које се понавља у одређеним интервалима имају знатно мању чврстоћу од сувих. Када су стене изложене атмосферским падавинама или поплавама, смањује се њихова чврстоћа. Стена губи чврстину када се у њој разори унутрашња веза и дође до лома или деформације. Зависно од природе деформација, разликују се чврстоћа на притисак, истезање, смицање и савијање. Посебно се издваја чврстоћа на притисак, која је неупоредиво већа од осталих чврстоћа.
Оријентационе вредности кохезионих сила (по П. Митровићу, 2014)
- мекане старе стене C = 50 – 400 kPa
- мекане млађе стене C = 150 – 600 kPa
- чврсте распаднуте старе стене (алтерисане) C = 200 – 600 kPa
- чврсте млађе стене C = 300 – 800 kPa
У грађевинарству се релевантном отпорно-деформабилном карактеристиком сматра чврстоћа на притисак (βp). То је jeдна од основних механичких особина која представља носивост стене при дејству силе притиска. Чврстоћа на притисак при оптерећењу у једном смеру представља однос силе која доводи до лома и површине стене која је била изложена притиску. Отпорност на притисак код стена зависи од врсте минерала који граде стену, старости и степена распаднутости.
Оријентационе вредности чврстоће на притисак појединих стена (по П. Митровићу, 2014).
- мекане старије стене βp = 15 000–30 000 kPa
- мекане млађе стене βp = 20 000–60 000 kPa
- чврсте распаднуте стене βp = 30 000–200 000 kPa
- чврсте једре стене βp = 70 000 – 400 000 kPa
Чврстоће на савијање, затезање и увијање су вишеструко мање од чврстоће на притисак. Чврстоћа савијања је 10–20 пута мања од чврстоће на притисак, док је чврстоћа на истезање 20–40 пута мања од чврстоће на притисак (М. Васић, стр 92). Чврстоћа на савијање (βs) утиче на понашање стена при дејству сила које изазивају савијање. Исте карактеристике које одређују понашање стена код чврстоће на притисак важе за чврстоћу на савијање.
Табела 13. Вредности на чврстоћу, истезање и савијање стена
(по М. Васићу, 2011)
Стена | Чврстоћа на притисак MN/m2 | Чврстоћа MN/m2 | ||||||
Сув | Мокар | Замрзаван | Истезање | Савијање | ||||
Гранит | 187,9 | 140,5 | 138,2 | 16,9 | 21,4 | |||
Сијенит | 105,0 | 100,0 | 121,5 | |||||
Латит | 261,4 | 243,3 | 230,0 | |||||
Дацит | 210,4 | 175,6 | 176,1 | |||||
Дијабаз | 397,7 | 361,7 | 257,7 | |||||
Базалт | 254,3 | 251,5 | ||||||
Гнајс | 205,9 | 193,0 | ||||||
Серпентин | 152,4 | 138,7 | 137,7 | |||||
Мермер | 224,0 | 205,0 | 204,0 | |||||
Кречњак | 144,0 | 99,0 | 81,0 | 6,4 | 16,2 | |||
Пешчар | 109,9 | 96,1 | 78,4 | 2,3 | 4,2 | |||
Оријентационе могуће вредности чврстоће на савијање стена (по П. Митровићу, 2104) су:
- мекане старије стене βs = 5 000–10 000 kPa
- мекане млађе стене βs = 10 000–20 000 kPa
- чврсте распаднуте стене βs = 8 000–20 000 kPa
- чврсте једре стене βs = 28 000–30 000 kPa
Чврстоћа на кидање (βk) одређује отпорност стена на силе кидања. Отпорност стена на силе кидања зависи од кохезионих сила стене и њене алтерисаности. Вредности чврстоће на кидање су:
- мекане старије стене βk = 1 500–5 000 kPa
- мекане, млађе стене βk = 4 000–7 000 kPa
- чврсте распаднуте стене βk = 5 000–8 000 kPa
- чврсте једре стене βk = 7 000–13 000 kPa
Уколико физичко оптерећење на стенску масу престане пре лома стене и настане растерећење на исти начин као и оптерећење, могу се уочити два карактеристична случаја. У првом случају стенски материјал се по престанку оптерећења враћа у првобитно стање без трагова деформација, што је доказ да стена није претрпела трајну деформацију. У другом случају стенски материјал се по престанку оптерећења не враћа у првобитно стање, што је доказ да је стена претрпела трајну деформацију. Први случај пример је еластичног понашања стенског материјала, а други случај пластичног понашања. Стене у одређеним условима, зависно од оптерећења и других утицајних чинилаца, могу у да се понашају пластично и еластично. Различито понашање стена и промене физичког стања стена предмет су изучавања реологије, дисциплине механике која проучава зависност напонско-деформационих стања у функцији времена („Механика тла и стена“, 2015).
Када долази до прекорачења чврстоће на притисак, савијање, кидање, код чврстих стена пуцају минерална зрна или чврста минерална везива између зрна. Чврсте стене, као и друга тврда тела, деформишу се услед напрезања сагласно Хуковом закону о еластичном подручју напрезања:
σ = Еe . ε,
при чему је σ − напон који делује на стену, Еe – модул еластичности, ε – еластична деформација.
Модул еластичности је основни параметар свих тврдих тела и стена у области еластичних деформација. Прецизност израчунавања је задовољавајућа када су у питању монолитни делови стена. Ограничења су присутна када се анализирају реалне стенске масе на терену. Стенске масе у литосфери су често испуцале, што значи да и у условима дејства силе малог интензитета долази до релативно великих деформација које немају еластични карактер. Модул еластичности (E) стене зависи од њеног састава, старости и степена распаднутости (алтерисаности).
Оријентационе вредности модела пластичности (по П. Митровићу, 2014)
- Мекане распаднуте стене Е = 80–1 000 Мрa
- Мекане једре стене Е = 3000–10 000 Мрa
- Чврсте распаднуте стене Е = 8 000–30 000 Мрa
- Чврсте нераспаднуте стене Е = 40 000–100 000 Мрa
2.1.3. Врсте природних средина и њихов утицај на стабилност тла и појаву клизишта
Геолошки састав Земљине коре, тектонски односи, хидрогеолошке, геомеханичке, сеизмичке и друге карактеристике терена од посебног су значаја за свеукупни развој и начин живота становништва које на том простору живи. Из тог разлога је разумљиво што се савремено друштво труди да у зависности од степена истражености одређеног простора синтетизује постигнуте резултате и стави их на увид и коришћење научним и привредним институцијама. Земљину кору чине терени различитог структурног састава, различитих физичко-механичких и отпорно-деформабилних карактеристика. Код одређивања особина терена углавном треба да се узимају у обзир генетски развој и морфолошка рашчлањеност. Поред наведених својстава не треба занемарити ни спољашње факторе као што су климатски утицаји и делатност човека. Инжењерско-геолошке одлике терена су врло променљиве. На њих утичу сложени геолошко-тектонски склоп и литолошка разноврсност средина. Томе доприносе и променљиве, често неповољне, физичко-географске карактеристике терена, пре свега велика морфолошка рашчлањеност појединих региона и знатна измењивост хидролошких и климатских услова шире области. Зато је променљивост физичко-механичких и отпорно-деформабилних карактеристика терена присутна не само код различитих врста стена већ и код литолошки истих средина. Ово је последица различитог утицаја спољашње средине и антропогених активности. То је нарочито изражено у срединама које су више подложне променама и разлагању, као што су невезани, слабо везани и дијагенетски недовољно очврсли стенски комплекси. Нерационално коришћење земљишта и шумских површина, као и неадекватни грађевински радови створили су појаве нестабилности већих размера. Према стабилности Србија се може поделити на следеће регионе: равничарске, ободне делове алувијалних равни, лесне платое и брдско-планинске региjе.[7] Сваки од наведених региона има специфичне одлике на које утичу геолошки и геоморфолошко-хидролошки чиниоци.
2.1.3.1. Алувијалне равни
Равничарски терени обухватају Панонску низију, Косово и Метохију, Влашку низију, алувијалне равни већих река (Дунава, Саве, Велике, Западне и Јужне Мораве, Колубаре и др.), речне и језерске терасе и лесне заравни и платое (Земунски, Телечки, Тителски). Алувијални терени стварају се таложењем материјала које је река еродирала са свог слива. У горњем току, због већег пада и брзина, таложе се крупније честице и комади стена. У средњем току опада брзина тока и снага реке и ту се таложе средњи комади распаднутих стена и честице материјала. У доњем току преносна снага реке је најмања и ту се акумулирају најситније честице и муљ. Структура алувијалних равни је највећим делом састављена од ситнозрног тла, прашина, пескова, шљункова, али могу да се нађу и пластична глиновита и глиновито-прашинаста тла. Од савремених геолошких промена алувијалне равни у близини речних токова карактерише флувијална ерозија у виду плављења, наношења плавинског песковито-шљунковитог материјала, подлокавања и обрушавања обала корита, меандрирања и стварања мочварног тла. Честа меандрирања и промена брзина речног тока утичу на нестабилност ових простора. Баре, мочваре и локална забарења такође утичу на смањену стабилност и недовољну носивост тла. Дебљина алувијалних седимената зависи од величине реке, површине слива и снаге воденог тока. У горњем току креће се од неколико десетина центиметара до неколико метара. Средњи ток има моћност алувијона од једног до неколико метара. У доњем току дебљина алувијона износи до неколико десетина метара. Алувијални терени који су састављени од глиновитих, прашинастих и песковитих материјала осетљиви су на дејство земљотреса, док су алувијони састављени од шљунковитих наслага отпорнији на утицај сеизмолошких таласа (П. Митровић, 2014). Подземна вода је саставни део алувијалних равни. Ниво подземне воде често је висок и негативно утиче на стабилност терена. Честа меандрирања и промена брзине речног тока може утицати да се у горњем току појаве нестабилни терени који се у доњем току претварају у стабилне делове.
2.1.3.2. Естуарни терени (делте)
То су простране наносне равнице настале таложењем материјала на ушћу река у језера, мора и океане. Естуари су посебан вид акумулације у обалском појасу од које настају акумулативне равнице. Естуарне наслаге састављене су од пластичних честица глина и прашина уз могући садржај ситних пескова укрштене слојевитости. Површине ових наслага код великих река могу да достигну огромне размере. Заједнички естуар Јангцекјанга и Хоангхоа има површину око 500 000 km2, естуар Ганга и Брамапутре има овршину 300 000 km2. Естуар (делта) Мисисипија захвата површину 150 000 km2 , Амазона 100 000 km2 (Д. Петровић и др., 2003). Физичко-механичке и отпорно-деформабилне карактеристике естуара слабије су од алувијалних равни. Дебљина естуарних наслага је неколико десетина метара. Висина подземних вода која достиже и површину естура утиче на појаву бара, мочвара, тресетишта и негативно утиче на њихову стабилност.
2.1.3.3. Пролувијални терени
Пролувијалне наслаге стварају се акумулацијом материјала на ушћу бочних притока у главни ток. По правилу су то материјали настали спирањем са виших делова и пренети бујичним токовима. Пролувијум је везан за повремене токове који се активирају при наглим и великим кишама. Акумулирани материјал представља мешавину крупних стенских комада, пескова, прашине и глине. То су порозни терени са великим присуством подземних вода, које негативно утичу на стабилност ових творевина. У принципу припадају нестабилним теренима на које у великој мери утичу и земљотреси.
2.1.3.4. Лесни терени
Лесни терени у облику лесних платоа изграђени су претежно од честица прашине (најчешће 45–60%) и еолских пескова (30–40%). Лес који се налази у областима алувијалних равни преталожен је у акватичној средини и у себи садржи муљевито-глиновите примесе (10–15%). Према томе, разлике у структури леса зависе од тога да ли је материја сталожена у сувом или у води. Ако је прашинаста материја донета снагом ветра и сталожена у води, има слојевиту структуру седимента, а лес сталожен на сувом тлу има потпуно другачију структуру. Структура леса је „цеваста“, што значи да је вертикална порозност већа од порозности у хоризонталном правцу[8]. Терени лесног састава су врло осетљиви на дејство земљотреса. Лесна тла се називају и „колапсна“ тла. Под оптерећењем или дејством вода може доћи до слегања терена, урушавања и великих деформација. Нагиби код лесних наслага могу да буду скоро вертикални због поменуте вертикалне порозности. Међутим, иако може да се помисли да су овакви терени нешто стабилнији, истраживања су показала да се ради о привидној кохезији створеној у микро и макро порозности у којој се јављају капиларне силе при оптималној влажности. Лес заузима велике површине у свету. У Европи је сталожен у плеистоценим глацијалним областима од северне Француске, Белгије, северне Немачке, Чешке, Пољске, па се преко Карпата спушта до Црног мора и Каспијског језера. Континентални лес се простире у степама централне Азије (лесни плато средње Кине, површине 600 000 km2, моћности до 200 m). Лес има велико распрострањење у Украјини, на Средњеруској висији, северном Кавказу, у сливу Дона, југоисточном делу западног Сибира, јужном Казахстану, Узбекистану и Таџикистану. Такође је заступљен у Северној Америци (предео прерија) и Јужној Америци (пампаси). У Србији су лесне наслаге заступљене у Војводини и Влашко-понтијском басену. Лесни комплекси могу да садрже и „погребене земље“, слој глине дебљине од 15 до 200 cm. Ово земљиште прати топографску површину, непропусно је за воду и има већу стабилност од чистих лесних наслага. Лесни терени овог типа угрожени су углавном подсецањем Дунава, почевши од Фрушке горе, преко Бешке до Земуна. На овом подручју интензивно је обрушавање обала и клижење већих размера изазвано утицајем Дунава, али и антропогеном активношћу.
2.1.3.5. Терени од дина и бархана
Терени од дина и бархана представљају површине на Земљи акумулативних облика еолске ерозије. Значај ових површина лежи у великом распрострањењу како у умереним, тако и у суптропским и тропским областима. Елементарни типски облици еолског акумулативног рељефа су дине и бархане, песковита узвишења у облику купастих брежуљака и издужених бедема насталих акумулацијом песка. Стварање дина на топографској површини је на местима где се јаваљају неравнине или препреке које узрокују промене правца и јачине ветра и тренутно смањују његову снагу. Најпре се стварају сочиваста узвишења која се постепено морфолошки преиначавају у узвишења и брежуљке. Спољашње стране узвишења окренуте су попречно на правац ветра, благо су нагнуте и на њима долази до акумулације песка, а на унутрашњој страни долази до пресипања песка према заветринској страни, при чему настаје стрм песковити одсек који ствара асиметричан изглед дине. Бархане су дине у облику српа или полумесеца у песковитим пустињама Азије и Африке. Висина бархана креће се од 1 m до 30 m. Дужина је од 40 m до 200 m. Дине и бархане састављене су углавном од ситних пескова, а мање од крупних пескова и прашине. У Африци површине под динама достижу неколико стотина квадратних километара. Терени динског рељефа осетљиви су на утицај сеизмизма. Дине и бархане су стабилне еолске творевине, довољне носивости и мале деформабилности. Капиларност подземне воде утиче на стабилност дина и бархана. Кретање подземне воде у виду токова неповољно утиче на стабилност ових творевина. У нашој земљи површине динског рељефа заузимају од неколико до неколико десетина хектара. Области око Суботице, Делиблата, Голупца и Рама су терени од песковитих и прашинастих тла настали еолским транспортом и акумулацијом. То су пешчаре чији је рељеф валовит, састављен од брежуљака који се називају дине и међудинских депресија. У грађи дина углавном учествују ситни пескови, а мање крупни пескови и прашина. Дине су стабилне природне творевине, довољне носивости и мале деформабилности. Стабилност зависи од гранулометријског састава песковито-прашинастог тла. Подземна вода често може да се нађе у оваквим теренима због њихове порозне структуре. Она има негативан утицај на стабилност и функционалност оваквих површина.
2.1.3.6. Глечерски терени
Глечерски терени су геоморфолошки облици створени механичким радом ледника. Глацијални облици који се стварају савременим активним глацијалним процесом називају се рецентни. Могу да се прате у областима у којима постоје ледници. Глацијални облици такође се запажају у областима изван данашњих ледника. То су подручја где се у ранијој геолошкој прошлости (плеистоцену) налазио ледени покривач који је изградио фосилне глацијалне облике. Глечерски терени су продукт глацијалне акумулативне ерозије. Ерозија ледника је велика. Ефекат механичког рада зависи од дебљине ледничке масе и брзине њеног кретања. Ако је ледник дебљине до 50m, стеновита површина је изложена притиску леда од 50 t по m2. Велике количине разореног стеновитог материјала које ледници носе називају се морене. Када се ледник спусти испод снежне границе, почиње његово отапање и акумулација материјала који носи. Тако се стварају акумулативни глацијални терени. Састав глечерских терена је различите гранулације и минералошког састава. Преовлађују крупни комади величине до неколико десетина m3. Материјал је хаотично распоређен, измешани су крупни комади са глиновитим примесама. Због оваквог распореда моренски терени су нестабилни, а такође су и слабе отпорности на потресе.
2.1.3.7. Делувијални терени
Делувијални терени представљају наслаге распаднутог материјала на месту на коме су и настале. Брзина распадања и растварања је већа од од брзине одношења распаднутог материјала, због чега остају на месту где је дошло до распадања. Најчешће су заступљени у пределима топле климе и бујне вегетације, која спречава транспортовање тла насталог разарањем матичне стене. Распадање стена је механичко и хемијско, па су делувијалне наслаге углавном од глиновитих и песковитих честица. Отпорно-деформабилна својства ових терена мењају се по дубини. На површини је највећи степен распадања, што се смањује са порастом дубине. На исти начин се мења и отпорност. Површина је нестабилна, састављена од различитих стена. Са порастом дубине тло има својства приближна матичној стени, док су најјнижи делови састављени од распаднуте базичне стене. Дебљина делувијалних наслага креће се од неколико метара до неколико десетина метара, а одређују је време и интензитет процеса распадања. Ова врста терена је углавном нестабилна и подложна клижењу и другим променама. Такође су јако осетљиви на сеизмичке потресе. Интензивни денудациони процеси створили су на падинама дебеле наслаге делувијалног и глиновито-дробинског наноса. Овакве падине често су захваћене клижењем. Каткада су клижењем захваћени и распаднути делови основних стена. По томе су карактеристични долина Ибра, Лима, Власина, падине у Грделичкој клисури, северне стране рудника, Рајца, Маљена, горњи део слива Колубаре, северне падине Шар-планине, приобаље Дунава од Доњег Милановца до хидроелектране „Ђердап 1“, југозападне падине Старе планине.
2.1.3.8. Eлувијални терени
Елувијалне творевине настају површинским распадањем стена. У зависности од матичне стене која се распала, оне могу бити блокови, дробине, прашине и глине. Елувијалне наслаге обично су на падинама без изражене слојевитости. Бујна вегетација спречава њихово спирање, па врло често остају на месту распадања основне стене. Начин распадања, својства по дубини и отпорно-деформабилне карактеристике сличне су као код делувијалних терена. Највећи број клизишта настаје у оваквим теренима. Појава подземне воде у елувијалним теренима негативно утиче на њихову стабилност. Елувијалне падине такође су осетљиве на сеизмичке утицаје.
2.1.3.9. Колувијални терени
Колувијални терени представљају делувијалне и елувијалне природне терене који су измењени антропогеним деловањем. Стварање терена са новим изгледом и положајем врло је често на нашим просторима. Структуру колувијалних простора чине глиновита и прашинаста мање песковита тла. Делувијални терени после кретања могу да заузму стабилне или нестабилне положаје зависно од морфологије терена и даљег утицаја чинилаца који су покренули кретања. Површина колувијалних терена је ограничена – од неколико ари до неколико хектара. Дебљина наслага је од неколико метара до неколико десетина метара. Утицај подземне воде, као и код других терена, изазива деструкцију и нестабилност. Ови терени сврставају се у категорију нестабилних терена, а сеизмизам значајно доприноси њиховој деформабилности. Јужно од Саве и Дунава простиру се области брежуљкастог рељефа, са доста благим падинама, чији се нагиби повећавају са удаљавањем од Панонске низије. Средина је врло хетерогеног литолошког састава, састављена углавном од језерских, невезаних, полувезаних и дијагенетски слабо очврслих стена. То су терени на ширем простору Колубарског басена, у северној Шумадији, на ободу Великоморавског рова, Дунавском кључу, Неготинској Крајини, по ободу Зајечарско-књажевачке котлине, на странама Биначке Мораве, по ободу Косовско-метохијског басена и других мањих басена. Терцијерни седименти у централним деловима басена прекривени су алувијалним наносима, а у Шумадији лесним седиментима. На ободу басена, ка прелазу у брдско-планинске делове, падине су прекривене дебљим наслагама делувијалног наноса (Геологија Србије, 1978). Због учешћа претежно невезаних, полувезаних и стена ниског степена дијагенезе у геолошкој грађи ових терена, у њима се дешавају процеси дубљег клижења, нарочито у ивичним деловима басена према планинском залеђу. Поред активних клизишта постоји и велики број фосилних, привремено умирених клизишта. Овде наилазимо на простране нестабилне падине код којих постоји константна могућност настанка нових појава нестабилности, изазваних како природним чиниоцима, тако и утицајем човека. Свака градња у оваквим теренима без претходне припреме и санације реактивира и појачава процес деформације терена. Посебно се издвајају нестабилни рејони на десној обали Дунава између Београда и Смедерева, подунавска клизна зона (око 60 клизишта), затим у околини Барича, Умке, Дубоке, у долинама Сремачке, Дољанске и Топчидерске реке, у простору Дунавског кључа, дуж ауто-пута Београд–Ниш, код Малог Пожаревца, Колара, Ражња. Овде је, уз природне агенсе, у формирању клизишта велики удео имао и човек неприлагођеним радом. Клизишта већих размера створена природним условима, углавном презасићеношћу водом и хетерогеном средином, формирана су у околини Барајева, Баћевца, Мељака, Мионице, Белановице, затим по ободу Косовског басена, Врањске, Алексиначке, Сокобањске, Књажевачко-зајечарске котлине, Великоморавске и Млавске долине. У великој мери човек непосредно узрокује стварање нестабилности – уништавањем вегетационог покривача (углавном шумâ), неадекватном обрадом земљишта, грађевинским и рударским радовима. У самом Београду постоје фосилна клизишта, као што је клизиште на Карабурми, где испод лесних седимената леже поремећени лапоровито-глиновити неогени седименти. Појава нестабилности карактеристична је за већи део падина у ужој околини Београда (Савска падина, Вождовац, Дедиње и др.) (Геологија Србије, 1978). За ове терене се може рећи да су условно стабилни, а неки изразито нестабилни. С обзиром да имају велики значај, јер су у урбанизованом делу насеља, због изградње стамбених, пословних објеката, саобраћајница и других хидротехничких објеката захтевају претходна детаљна инжњерско-геолошка истраживања. У сливу Јужне Мораве са појавом клижења удружена је и ерозија, одношење и нагомилавање великих количина бујичног материјала. Ерозија је посебно интензивна на ободу Врањске котлине у Грделичкој клисури и у сливу Власине.
2.1.3.10. Осулински терени
Осулински терени прекривају стране и дно клисура као што су Ђердапска, Ибарска, Грделичка, Сићевачка и др. Настали су ерозијом чврстих стена на странама и у залеђу. Структура осулинских терена представљена је ситним и крупним комадима зрнастог састава величине од неколико центиметара до неколико дециметара, па чак и метара кубних. Често се могу уочити глиновите, прашинасте и песковите материје које испуњавају пукотине распаднуте стенске масе. У нашем подручју осулински терени углавном су нестабилни и подложни кретању. На стабилност највише утиче суфозија река. Суфозијом се код опадања водостаја извлаче из осулинске масе ситне честице, стварају се празни простори, увећава порозност и смањује стабилност. Подземна вода код стабилних осулинских делова нема велики утицај, али код глиновито-прашинастих материја смањује отпорност и повећава деформабилност. Сеизмичке активности неповољно утичу на стабилност осулинских терена.
2.1.3.11. Кречњачки (карстни) терени
Карстни терени обухватају карбонатне (кречњачке) стене, које својим геолошким саставом, ерозијом, и формом појављивања ерозионих облика представљају специфичне геолошко-геоморфолошке појаве на површини Земље. Назив крас је словенског порекла, а означава камен или стену. Крас је првобитно био име простране кречњачке области од Истре до Трста. Карст је немачки термин за крашке области. Карстни терени захватају значајна пространства на Балканском полуострву и шире. Простиру се у медитеранској области, Африци, Аустралији, на Новом Зеланду, Малајском архипелагу и у Северној Америци. Кречњачки предели предмет су изучавања посебне научне дисциплине карстологије. Кречњачки (карстни) терени изложени су хемијској (кречњачкој) ерозији. Разарачки рад атмосферских, текућих (површинских и подземних) вода у специфичним хидролошким и хидрогеолошким условима ствара посебне облике рељефа. Основни фактор крашке ерозије је вода која у себи садржи угљен-диоксид. Атмосферска и речна вода понирањем кроз пукотине различито повезане и испреплетане растварају кречњачке масе и изграђују посебне облике како на површини, тако и у унутрашњости кречњачких терена. Стварање морфолошких облика у красу назива се скаршћавање или карстификација. Типичан облик крашких терена су затворене депресије мањих или већих димензија које овим пределима дају особен изглед и физиономију. Процес крашке ерозије утиче на посебне хидрографске и хидролошке противуречности: потпуна или скоро потпуна безводност на површини, а богатство воде у унутрашњости кречњачких маса. Површине оваквих терена подсећају на камените пустиње, без вегетације, са низом удубљења, страна литица, разних морфолошких облика заосталих на терену. У дубинама кречњачке масе постоји интензивна циркулација, бројни подземни токови крећу се изолованим или међусобно повезаним каналима и истичу на површину у облику снажних врела у подножју крашких одсека образујући површинске крашке реке. Кречњачке стене претежно су изграђене од калцијум-карбоната (СаСО3). Друге компоненте су мање заступљене, али на основу њиховог учешћа стене се разврставају се у разне карбонате. Најпознатији су кречњак и доломит, који граде највећи проценат крашких терена. Кречњак је претежно саграђен од калцијум-карбоната, док се у доломиту сусрећу нешто веће количине магнезијум-карбоната. Друге компоненте, као што су алумосиликати (глина), оксиди и хидроксиди гвожђа, ређе кварц, лимонит и други минерали, само употпуњавају састав карбоната. У процесу крашке ерозије углавном се налазе као нерастворени делови, познати као црвеница (тера роса), у чијем саставу су кварц, оксиди гвожђа и алуминијума, мање примесе мангана и неких киселина који црвеници дају црвену боју (П. Николић и др., „Основи геологије“, 1997). Иако је крашка ерозија јединствен процес, могу се издвојити површински и подземни крашки облици између којих постоји уска веза. Површинској групи крашких облика припадају вртаче, шкрапе, увале и крашка поља, а у унутрашње (подземне) облике понори (јаме) и пећине. Вртаче су удубљења кружног или елиптичног облика, пречника од 10 до 50 метара, дубине од 5 до 10 метара. Настају на раседима или пукотинама. На дну се налазе канали којима вода понире из вртаче. Предео прекривен вртачама назива се „богињави крас“. Увале су веће депресије настале срастањем више вртача. Ширина увала је неколико стотина метара, а дужина 2 до 3 километра. Дно је често заравњено и испуњено црвеницом. Крашка поља су најкрупнији морфолошки облици у красу. Имају облик пространих котлина заравњеног дна и стрмих страна. Могу да буду плављена водом повремено или стално. Дужина крашких поља је између 2 и 60 километара, а ширина од неколико стотина метара до 15 километара. Због своје порозне површине и неотпорности на механички и хемијски утицај вода, крашки терени сматрају се нестабилним теренима. Међутим, контролисаним усмеравањем вода повећава се њихова стабилност. Такође, због бројних пукотина, јама и пећина, нису отпорни на сеизмичке утицаје.. За кречњачке терене честе су појаве одрона и осулина посебно у клисурастим и кањонским долинама река. (Овчарско-кабларска клисура, кањон Пека, Горњачка клисура, обала Дунава код Голупца, Руговска клисура и др.).
2.1.3.12. Терени састављени од чврсто везаних стена
У ову врсту терена спадају терени које граде пешчари, мермери, доломити, гранити, дацити, базалти, габро и др. магматске и метаморфне стене. Ови терени одликују се добрим физичко-механичким и отпорно-деформабилним карактеристикама. Припадају стабилним теренима који зависе од врсте пукотина, њиховог просторног распореда, оријентације и испуне. Ови терени не садрже подземну воду, па је и овај чинилац дестабилизације елиминисан. Брдско-планински терени у Србији представљени су динамичним рељефом. Према геолошко-тектонској подели, ово подручје се дели на следеће регионе: Унутрашњи Динариди, Родопски (Српско кристаласто језгро или Српско-македонска маса) и регион Карпатобалканида. Брдско-планински терен углавном изграђују старије чврсто везане стене, мањи део и стене терцијарних басена, углавном везане слабије очврсле, а ређе невезане или слабо везане. У чврсте стене спадају пешчари, кречњаци, мермери, доломити, гранити, дацити, базалти, габро и др. Морфолошки су ови делови разрушени, са врло великим нагибима, изложени утицају великих температурних промена, атмосферских падавина, те су отуда подложни бројним геолошким и геоморфолошким процесима. Ова област састављена је од флишних, затим кластичних стена, стена дијабаз-рожначке формације, шкриљавих метаморфних стена, туфова и пирокластита за које су везани процеси дубоке ерозије и клижења. Стабилност терена изграђених од чврстих стена угрожава „блоковско кретање“, кретање распаднутих блокова већих димензија. Процеси клижења и ерозије везани су и за серпентинске масе, у врло распаднутој стенској маси или делувијалној дробинско-глиновитој маси. За серпентине карактеристично је и обрушавање. Овај процес интензиван је у долини Ибра, посебно на стрмо засеченим деловима Ибарске магистрале. Магматске стене су релативно стабилне, али у површински распаднутим деловима могу да се јаве и интензивни денудациони процеси. Овакви терени заступљени су на падинама Букуље, Кукавице, Бесне кобиле, Радана и др.). Терени изграђени од вулканских туфова спадају у терене од чврстих стена. Међутим, због своје порозне структуре и мале отпорности, оптерећењем и сеизмичким потресима брзо долазе у нестабилно стање, настају брзе и велике деформације, па се ови терени називају у грађевинском инжењерству колапсним теренима. Структура и отпорност туфова зависи и од геолошке старости. У Србији су терени од туфовског материјала млађе геолошке старости, па су мање отпорности. Оваква подручја су у околини Љига, Владичиног Хана, Фрушке горе, Бора, Аранђеловца и др. Ове стене настају ерупцијом вулкана чија је магма садржала велике количине гасова и прегрејане паре. У процесу таложења стварала се минерална маса од смрвљених честица крупноће песка до најфинијих честица. У изливеној вулканској маси могу да се нађу и крупни комади распаднуте матичне стене. Очвршћавањем првобитна житка маса дијагенезом добија порозну структуру. Порозност вулканских туфова достиже и до 40% (П. Митровић, 2015). Северне падине Рудника угрожавају нестабилне масе и активна клизишта због изразито хетерогених вулкано-седиментних стенских комплекса, туфова и агломерата.
2.1.4. Утицај структуре терена на стање стабилности и појаву клизишта
Ако се посматра вертикална структура терена, могу се уочити две зоне. Прву зону чини површински покривач састављен од распаднутих или полураспаднутих стена и седимената. То су средњозрни и ситнозрни материјали створени удруженим радом физичког разоравања и хемијског распадања. У њему преовлађују мањи комади дробине повезани песковито-глиновитим материјалом. Његов горњи слој представљен је растреситим земљишним покривачем, тлом. То је сложена природна хемијска творевина, настала трансформацијом распаднуте материје матичне стене. Ове промене настају под утицајем физичког, хемијског, органског и техногеног процеса. Прва три процеса су међусобно повезана, с тим што је један доминантан, у зависности од физичко-географских услова природне средине. Основни агенс физичког разоравања је температура. У процесу физичког разоравања јавља се механичко дробљење стена, од крупних блокова до најситнијих честица прашине, без промене хемијског састава.
У процесу хемијског распадања, јављају се сложене хемијске промене у стенама и минералима, као последица хемијских реакција активних агенса (вода и једињења садржана у води, ваздуху и тлу) на стеновите масе. Код биогеног (органског) распадања врши се удружено физичко и хемијско распадање. Физичко распадање узрокује дрвеће својим корењем и жилама који улазе у пукотине стена и разарају их својим растом и ширењем. Хемијско распадање настаје под утицајем различитих хемијских материја посталих распадањем органских остатака биљака и животиња. Процес разоравања и распадања стена врши се углавном у слојевима који су изнад издани. То је тзв. зона разоравања. Површински делови терена допиру до дубина између 1 и 10 метара. Маса овог тла састоји се од уситњених, измењених оксидисалих честица пречника до 10 cm. Подземна вода у овој маси даје привидну везаност, пластичност и способност надимања. Коефицијент филтрације се смањује до непропустљивости и износи од неколико центиметара до неколико метара на дан. Наведена зона је високопластична и подложна кретању. Испод површинског слоја је зона ослабљене основне стенске масе. Карактеришу је пукотине и измењене особине. Ова зона почиње испод доње границе површинског слоја до дубине између 15–20 метара, а у деловима убраног и набораног рељефа и до 100 m. Ова зона издељена је на блокове прслинама и пукотинама које су често испуњене продуктима распадања. Величина честица расте са дубином од 0,10 до 1,00 m. Филтрација воде у овој зони достиже до 100 m3/дан. Пукотинама ослабљена зона поседује нове особине које се битно разликују од генетских. У овој зони се налази хидрогеолошки колектор. Овде се налази слободна (фреатска) и издан под притиском (артешка) издан. Испод зоне распадања налази се монолитна зона која нема трагова механичке дезинеграције матичне стене.
Топографска рашчлањеност и склоп, геолошка структура, хидрогеолошке прилике и људска активност утичу да се природни терен може налазити у стању стабилне, лабилне и нестабилне равнотеже. Стабилним теренима се сматрају природне средине са непроменљивим физичко-механичким својствима у природним и техногеним условима. Силе и примарни напони су у стању равнотеже. Лабилни терени одликују се изједначеним вредностима вучне (клизне) и силе отпора. Природним променама (сеизмички, хидрогеолошки) и антропогеним (ископи, оптерећења, вибрације) повећавају се вредности вучних сила и доводи до нестабилности или клизања. Код нестабилних терена постоји стална могућност, делимично или у целини, да дође до поремећаја равнотеже вучних и сила отпора и покретања маса. Поремећај равнотеже најчешће се односи на површински покривач, на измењени слој знатно ређе, док је матична стена увек стабилна. Инжењер Петар Митровић у својој књизи „Санација клизишта и недовољно носивог тла“ у Србији издваја 15 врста терена различитих по геолошкој и просторној структури, нагибу, количини и токовима подземне воде, стабилности и могућностима за настанак клизишта. Укратко ћемо изложити главне карактеристике наведених терена.
Терен 1 припада нестабилним теренима. Геолошку структуру чине комбинације прашине и глине са мањим процентом песка. Ова врста тла мало пропушта воду. Присуство воде доводи до повећања хидростатичког притиска, бубрења и порног притиска, што се неповољно одражава на стабилност. Најнестабилнији део чини површинска зона распадања, која достиже дебљину и до 15 m. У овој зони најчешће долази до појаве клизања које може да захвати и ослабљену стенску масу. Критични делови су ножице клизишта, где су највећи напони и деформације. Узроци кретања могу да буду физичко-механичка оштећења, присуство подземних вода, осцилације површинских токова, велики нагиб падине. Непосредни узроци појаве клизања могу да буду земљотреси, појава подземних вода, утицај човека (ископи, оптерећења) и др.
Терен 2 припада стабилним теренима. Чине га мекане стене, лапори, лапорци, флишеви, глинци. Површински распаднути слој је претежно непропустљив за воду средње моћности од 1 до 5 m. Клижења су могућа у зони распадања због нагиба, висине падина и дебљине зоне распадања. Такође могу да их изазову потреси, лавине, људска активност у виду засецања, вибрирања и оптерећења.
Терен 3 такође припада стабилнијим срединама. Чине је зрнаста тла; пескови, шљункови и дробине. Дебљина распаднуте зоне креће се од 0 до 6 m, пропустљива је за воду која изазива хидростатичке и хидродинамичке силе. Вода повећава нестабилност терена. Клижење маса може да настане због моћних наслага распаднутог слоја, стрмог нагиба, промене нивоа подземних вода. Непосредни узроци појаве клизања су земљотреси, подземне воде, површинске воде (суфозија, ерозија, поплава), засецање падине, оптерећење или вибрације.
Терен 4 спада у стабилније терене; састављен је од старијих чврстих стенских маса. Зона распадања је мале дебљине, до 1 m. У вертикалној структури постоји видљива подела на слојевите и банковите стенске масе са израженим литолошким и механичким дисконтинуитетима и неизмењену основну стену. Због монолитне грађе могући су одрони. Ако пукотине имају пад ка падини, одрони су чести. Узроци кретања код ових терена су неповољни нагиби, неповољно усмерење дисконтинуитета, измењене стенске масе, појава глиновитих наслага у дисконтинуитетима. Непосредни изазивачи кретања могу да буду потреси, инсолација, мраз, засецање и минирање.
Терен 5 припада групи нестабилних терена. Чине је прашинаста, глиновита и песковита тла, затим лапоровите, флишне стене и глинци, односно две средине – пластична и тврдо пластична. Дебљина распаднутог слоја већа је у пластичној него у тврдо пластичној зони. Постоји могућност појаве подземне воде у пластичној средини, што утиче на нестабилност и појаву клизања. Клижење обично захвата пластичну средину, најчешће при великој влажности и на већем нагибу. Узроци клизања су идентични као и код претходних терена.
Терен 6 чине пластична средина и зрнастих структура (пескови, шљункови и дробине). Спада у релативно нестабилне средине. Зона распадања захвата веће површине у пластичном делу. Подземна вода може да изазове клизање у обе средине. Најчешћа кретања су у пластичној средини. У песковито-шљунковитој средини клизања су ређа, али суфозија, ерозија или неадекватан рад човека изазивају клизање и у овим теренима. Клизне површине су кружне и сложене. Деформације тла су највеће у пластичној средини непосредно до невезане песковито-шљунковите средине.
Терен 7 је делимично стабилна средина састављена од пластичне и чврсте средне (услојених банковитих маса). Моћност распаднутог слоја већа је у пластичној средини. Кретање маса могуће је у обе средине. Подземна вода јавља се у пластичној средини, али и у пукотинама у чврстој. Узрок кретања у пластичном делу је недовољна отпорност и слаба везаност, а у чврстој средини дисконтинуитет и пукотинска оријентација. Узрок кретања може да буде и делатност човека. Клизне површине су сложеног облика.
Терен 8 је једна од стабилнијих средина коју чине невезане песковито-шљунковита средина и тврдо пластичне стене. Дебљина распаднуте зоне је мала и подједнака у обе средине. Кретање маса је ретко и најчешће у површинском делу распаднуте масе. Природни узроци покретања тла су утицај подземне воде, суфозија или дуж дисконтинуитетних пукотина неповољно оријентисаних и велики нагиби. Човек такође неправилним радом може изазвати кретање (засецање, усецање, вибрације, оптерећење). Клизне средине су обично кружног облика.
Терен 9 је сачињен од сипке (средине зрнасте структуре) и чврсте структуре (старије чврсте стене); припада стабилним срединама са малом дебљином распаднутог материјала. Утицај подземне воде сведен је на пукотине. Кретање маса је ретко; ако постоје, ограничена су на узани површински слој. Природни узроци кретања могу да буду потреси, кретање лавина или интензивне падавине. Други узрок је делатност човека. Клизне површине могу да буду кружне или сложене.
Терен 10 представљен је тврдо пластичним и чврстим срединама. Сврстава се у стабилне средине. Распаднути слој је на површини мале моћности. Кретања су у површинској зони. Покрети су могући у једној и другој средини. Пукотинска порозност и неповољна оријентација пукотина и дисконтинуитет узрок су недовољне стабилности. Максималне деформације настају у тврдо пластичној средини. Природни узроци деформација су потреси, лавине или појава подземне и површинске воде. Клизна површина је кружна у делу тврдо пластичне средине, а сложена ако захвата обе средине.
Терен 11 се сматра нестабилним тереном у чијој структури су чврсте и тврдо пластичне средине. Чврста, механички отпорна средина притиска тврдо пластичну, која је неотпорнија. Услед притиска долази до деформација и кретања стенских маса. Дебљина распаднуте зоне код обе средине је мала. Подземна вода се ретко налази у овим теренима. Кретања су могућа у обе средине ако се јави дисконтинуалност и неповољни нагиби. Узроци кретања маса су идентични као и код осталих терена, а деформације се тешко санирају. Клизне површине су сложеног облика.
Терен 12 је један од најзаступљенијих у Србији. Чине га две средине пластичне и невезане (песковите, глиновите, шљунковите), наизменично услојене. Врло су заступљени у долинама река и Шумадији. Ово је врло нестабилна средина у којој невезана средина представља хидрогеолошке колекторе (вододржива), а пластична хидрогеолошке изолаторе (водонепропусна). Кроз хидрогеолошке колекторе подземна вода се креће и изазива хидростатичке и хидродинамичке силе суфозији ситних честица невезане средине. Такође, на контакту деградира пластичну средину и смањује њене отпорне карактеристике. Распаднути слој је значајне моћности у обе средине. Покретања маса су честа и велика. Зона кретања је на површини пластичне средине, али су могућа и у невезаној средини. Узроци кретања су идентични као и код претходних терена.
Терен 13 такође се сврстава у нестабилне средине. Сличне је конструкције као терен 12. Чине је пластична и невезана природна средина које се наизменично смењују, а у основи је тврдо пластична средина. Услови појаве кретања маса су идентични као и код терена 12. Појава тврдо пластичне основе повећава стабилност. Кретања су могућа у пластичној средини на граници са невезаном. Узроци кретања могу да буду подземна вода, стрм нагиб, потреси и антропогени чиниоци.
Терен 14 чине наизменично распоређене пластичне, невезане и чврсте средине. Припада групи нестабилних терена, сличних карактеристика као код терена 12 и 13, са нешто већом стабилношћу, коју условљава чврста средина. Кретања су у пластичној средини на граници са невезаном. Узрок кретања је идентичан као у претходним случајевима. Клизна површина је сложеног облика.
Терен 15 је занимљива структура саграђена од тврдо пластичне средине између две средине чврстих стена. Нестабилност и кретање настаје у пластичној средини, која је мање отпорна од чврсте под чијим притиском се деформише. Кретање може да настане и услед неповољне слојевитости чврсте и пластичне средине. Поремећајј стабилности некад изазивају зоне распадања у обе средине или велика дебљина и стрм нагиб тврдо пластичног слоја. Ова врста терена је ретко заступљена у Србији. Клизна површина је сложеног облика.
2.1.4. Утицај геолошке грађе у србији на развијеност клизног процеса
Утврђивање ризика од процеса клижења заснива се на утврђивању геолошке грађе терена и познавању деловања спољашњих чинилаца на геолошку средину. Познавање геолошке грађе подразумева одређивање свих чинилаца геолошке грађе, примарних и секундарних карактеристика стенских маса (инжењерских и хидрогеолошких својстава). М. Лазић (1995) наглашава да се код испитивања геолошког састава одређује међусобни однос геолошких средина различите старости, генезе, литолошке припадности, затим минералошко-петрографски састав стенских маса (врста стена, структурно-текстурна својства, начин везе, врста везива и степен везаности минералних зрна и одломака стене и садржај минерала подложних хемијским променама и физичко-механичком распадању, степену промене и др.). Наведена геолошка својства средине утичу на степен, брзину и карактер даљих промена које настају деловањем природних и антропогених фактора. Геолошка својства су, у ствари, секундарни фактори ризика који одређују геодинамичко стање терена. Одређивање геодинамичког стања односи се на изучавање терена у време клизног процеса са реконструкцијом и одређивањем природне конструкције терена у природним условима са свим елементима и факторима који су утицали на настанак клизања. На основу регионалних инжењерско-геолошких истраживања урађена је основна инжењерско-геолошка карта у размери 1: 100 000, која приказује степен развијености процеса клижења и заступљености клизишта у односу на простирање литогенетских комплекса. На карти (скица 11) издвoјено је пет зона развијености клизног процеса у Србији.
Скица 11. Карта степена развијености клизног процеса у Србији
(према М. Лазићу, 1995)
- Зона знатне развијености процеса клизања обухвата активна сложена клизишта. То су падине терцијарних басена, са хетерогеним седиментним комплексом и бројним неповољним односима појединих литолошких средина, сложених хидрогеолошких својстава и неповољних морфолошких услова. Овој зони припадају и терни изграђени од стена дијабаз-рожначке формације у Лимској долини, стенски комплекс изразито анизотропних особина, дубоко распаднут, са сложеним хидрогеолошким својствима и неповољним морфолошким карактеристикама терена. Клизишта велике дубине и површине прекривају падине. Развој клизишта је константан, са брзим кретањем маса у периоду настанка и повременим смиривањем при промени услова. Ова клизишта су тешка за санацију и у већини случајева њихова санација је неисплатива.
- Зона са средњом до знатном развијеношћу процеса клижења заступљена је на теренима састављеним од кластита, вулканокластита и шкриљавих метаморфних стена, дубоко распаднутих у морфолошки јако рашчлањеном терену. На овим теренима заступљена су клизишта ограничене дубине и неуједначеног распрострањења. Дубина је ограничена дебљином распаднутог материјала, углавном 5–6 метара. Санационим мерама ова клизишта се у већини случајева могу успешно санирати.
- Ово је зона са спорадичном развијеношћу процеса клизања. Терни обухваћени овом зоном саграђени су од карбонатних стена и серпентинита са углавном танком распадином, затим од магматита и појединих високо-кристаластих шкриљаца који прекрива песковито-шљунковитатанка распадина. Ова клизшта су претежно плитка, површинска и настају у изразито влажном и кратком периоду. Касније долази до смиривања процесакоји се ретко обнавља. Једноставним санационим мерама овај тип клизишта се успешно санира.
- Зона са слабом развијеношћу процеса клизања налази се на теренима еолских пескова, тераса и речних тераса. Ова врста клизишта је малобројна и ограничена на стрме одсеке и падине створене флувијалном ерозијом. Стабилизација оваквих терена је лако изводљива и успешна.
- Зона са незнатном развијеношћу процеса клижења обухвата углавном стабилне терене који су изграђени од стена које су физичко-механички и инжењерско-геолошки тешко променљиве. Морфолошка стратификација је повољна и заштићена од спољних агенса.
2.1.5. Природни агенси који неповољно утичу на стабилност терена
Постоје две групе чинилаца који утичу на стабилност терена. То су природни и техногени (антропогени). У природне чиниоце спадају површинска и подземна вода, инсолација, мраз, земљотреси, ликвефакције, старење стена, абразија и др., а у другу групу спадају активности човека на нестабилним теренима као што су подсецање падина, оптерећење терена, вибрирање и др.
2.1.5.1. Утицај површинских вода на стабилност терена
Обилне падавине или нагло топљење снега стварају на површини терена велику количину воде која кретањем поседује динамичку силу којом се спира и разара површина терена и чини га нестабилним. Такође, меандрирањем речни токови поткопавају речно корито, а разорени материјал депонују где им ослаби преносна снага стварајући наслаге које утичу на стабилност обала, дна речног корита и околног терена. Спирање и разарање терена под утицајем површинских вода назива денудација и ерозија. Денудација је приближно равномерно спирање терена и представља процес одношења материјала са целе површине коју угрожавају површинске воде, док је ерозија знатно јаче усецање и разарање дуж површине бујичних токова. Интензитет ерозије зависи од количине падавина, начина излучивања падавина (сипеће или нагле и брзе са олујним ветровима), хипсометријског изгледа терена (равничарски или планински), топографских карактеристика (нагиба, дужина косина изложених ерозији), геолошке грађе, природне покривености или огољености. Ерозивни процес се интензивира у пролеће и јесен, када су веће количине падавина или долази до топљења снега. Према интензитету, ерозија се дели на толерантну, слабу, средњу, јаку, веома јаку и катастрофалну (Д. Петровић и др., 2013). Толерантна ерозија утиче на губитак земљишта до 50 m3/km2/год., што значи да се топографска површина просечно годишње снижава за 0,05 mm, с обзиром да је брзина формирања земљишта 0,005–0,03 mm./год. Овај интензитет ерозије битно не нарушава природну равнотежу између површинског и повлатног слоја. Слаба ерозија износи 50–500 m3/km2/год., што значи да се топографска површина снижава 0,05–0,5 mm./год. Слој земљишта дебљине 20 cm овим интензитетом ерозије био би однет за 400 година. Средња ерозија износи 500–1500 m3/km2/год., односно 0,5–1,55 mm./год.
Површински слој земљишта од 20 cm био би однет за 133 године. Јака ерозија износи 1500–5000 m3/km2/год, односно 1,5–5 mm./год. Поменути површински слој био би однет за само 40 година.
Веома јака ерозија има интензитет спирања 5000–20 000 m3/km2/год или 5–20 mm./год. Обрадиви површински слој од 20 cm био би однет за само 10 година. Глобално, овај интензитет ерозије има превасходно сезонски карактер. Катастрофална ерозија доводи до продукције наноса већег обима од 20 000 m3/km2/год. У неким деловима копна (Сиким, Хималаји) у кратком временском периоду може да износи и 200 000 m3/km2/год., па чак и преко 400 000 m3/km2/год (Петровић и др., 2003). Са територије Србије сваке године трајно се еродује и изгуби око 9,4 милиона m3 земљишта или 122 m3/km2/год. Просечно снижавање површинског слоја за 1 m траје 8083 године. Ако се еродована маса претвори у хектаре обрадиве земље са дебљином обрадивог слоја од 20 cm, може да се израчуна да се са територије Србије годишње изгуби 4,675 ha. Највећи интензитет ерозије је у горњем делу слива Пчиње (2134 m3/km2/год.) и у сливу Бањске реке, код Врања (1.876 m3/km2/год) (Д. Петровић и др., 2003).
Еродовано тло се депонује на место где ерозивни ток губи снагу. Акумулативни материјал се назива ерозивна плавина. Ерозивне плавине су купаста узвишења најчешће на местима где бујични токови изгубе транспортну снагу на прелазу притока у алувијалну раван веће реке у коју се уливају. Плавине су геодинамичке творевине које се одликују великом порозношћу, малом консолидованошћу, знатним слегањем и стишљивошћу, као и хетерогеношћу у смислу гранулометријског и минералног састава. Материјал је стратификован по вертикали и хоризонтали На површини и врху плавине увек је најкрупнији материјал, док је ситнији који вода може још увек да транспортује акумулиран у виду плавинске лепезе у њеном подножју.То су тзв. колувијални терени. Ерозија негативно утиче на стабилност терена. Она непрекидно разара површину терена: ако је процес интензиван, за неколико година може да спере и по неколико метара површине терена. Најчешћа мера за спречавање ерозије су затравњивање или пошумљавање терена, затим нивелација терена, израда каналске и дренажне мреже и др. мере којима се смањује енергија рељефа.
Површински токови сталног карактера енергијом воде разарају дно и стране речног корита. Ова врста ерозије се назива флувијална ерозија. Основни геоморфолошки агенс флувијалне ерозије је кретање речне воде, односно њен механички рад. Кинетичка ерозивна енергија коју поседују речни токови троши се на ерозивни рад на површини преко којих реке теку. Ефекат ерозивног рада зависи од величине речног тока, односно количине воде у речном кориту и брзине њеног кретања. Кинетичка енергија може да се изрази формулом:
ΕК = ,
где је М маса воде, односно протицај, а v брзина речног тока. Кинетичка енергија је половина производа протицаја и квадрата брзине. Количина воде у речном кориту (протицај) и брзина матице речног тока пресудне су за ефекат речне ерозије. Флувијална ерозија има две основне компоненте рада: вертикалну (дубинску) и бочну (латералну) ерозију. Вертикална ерозија се манифестује усецањем речних токова у топографску површину, док бочна тежи проширивању речног корита и долине. Ове две компоненте јављају се на свим деловима речног корита где постоји ерозија. Која ће од ове две компоненте бити доминантна, зависи од нагиба уздужног профила речног тока. Код брдских и планинских токова енергија рељефа је велика, токови су брзи, па су флувијалном ерозијом подједнако нападнути дно и стране речног корита. Код равничарских река, због малог пада и спорог кретања воде, долази до меандрирања, па је бочна ерозија израженија од вертикалне. Флувијална ерозија је посебно изражена у меандрима, променом матице реке која напада обалу. Позната је Кариолисова сила, где је због Земљине ротације на северној хемисфери више нападнута десна обала код река које теку у упоредничком правцу, а на јужној хемисфери лева обала. Код низијских река јавља се попречни транспорт еродованог материјала (на једној обали се еродује, а на другој акумулира). Због тога еродована (конкавна) обала реке постаје нестабилна, а обала на којој се акумулира еродовани материјал (конвексна) постаје стабилнија. Акумулацијом разореног материјала на конвексној страни проширује се алувијон речне долине, а на конкавној се алувијон сужава. Флувијална ерозија зависи од геолошке грађе корита реке, степена распаднутости стена које сачињавају корито реке, уздужног нагиба речног тока, брзине воде у речном кориту, величине речног тока и др.
2.1.5.2. Утицај подземних вода на стабилност терена
Досадашња истраживања су показала да је за настанак клизишта и динамику клизања уопште улога подземних вода врло важна. Скоро да нема ниједног клизишта без већег или мањег удела подземних вода. Најинтензивнија клизања су по правилу у време обилних и дуготрајних падавина, због чега стенске масе у великом проценту постају засићене подземном водом. Подземне воде могу да се јаве као компонента геолошке средине, затим као агенс, а хемијским и физичким утицајем могу да промене грађу стенских маса на падинама. Водозасићене средине имају ниже чврстоће на смицање, повећану деформабилност, већу тежину, могућност појаве хидростатичког и хидродинамичког притиска у порозним срединама. Појаве које настају утицајем подземне воде су бубрење и скупљање, суфозија, мржњење и крављење, капиларно пењање и др.
Подземне воде, највећим делом, настају понирањем површинских вода и атмосферског талога у површински слој. Мањим делом могу настати кондензовањем водене паре непосредно испод површине, затим у магмасфери, ослобађањем водоника из магме или ослобађањем хемијски везаних вода дехидратацијом минерала. Подземне воде које испуњавају поре у стенској основи могу да буду физички везане и слободне. Везана вода је чврсто спојена интермолекуларним силама, а слободна вода нормално циркулише под утицајем гравитације и притиска између зрнске масе. Различита својства и начин кретања специфично утичу и на процес клизања, а тиме на начин санације клизишта.
С обзиром да је стање подземних вода променљиво у времену и простору, врло је битно одредити динамику и режим подземних вода. Подземна вода може да се нађе у Земљиној кори до дубине од 2 km, изузетно доспева у дубину до 12 km (П. Митровић, 2014). Због тога се инжењерско-геолошко изучавање подземних вода реализује кроз анализу утицаја величине и режима водозасићености стенских маса на њихово стање, механичка својства и њихову променљивост у времену. Такође се прати повремено влажење и сушење, нарочито глиновитих стена, што доводи до формирања прслина и измене структуре веза која је настала у процесу литогенезе. Лапоровита глина се под утицајем воде распада, при чему се смањује њена чврстоћа на смицање, повећава деформабилност, пластичност, а терени добијају неповољна геотехничка својства. Изучава се и хидродинамичко деловање на стенске масе, односно динамички притисак подземних вода на повлатне изолаторе или полупропусне слојеве, затим хидродинамички притисак који настаје при наглом снижавању нивоа река или акумулација, такође и хидростатички притисак који је последица постојања отворених пукотина и раседа и водопропустљивости у вертикалном правцу, појаве суфозије и др.
2.1.5.2.1. Утицај везаних подземних вода на стабилност тла
Под физички везаним подземним водама подразумевају се апсорбоване воде које се у облику танког слоја (филма) везују око зрна. Молекули воде се везују за молекуле тла интермолекуларним силама. Површину зрна тла обавија негативни електрицитет. Атоми OH и О који су на површини зрна оптерећени су негативним електричним набојем (OH—, О—). Пошто је молекул воде биполаран, везује се електричном силом за површину зрна. Може да се апсорбује и више слојева воде око једне честице. Интензитет међумолекуларних сила нагло опада са повећањем растојања. Везана вода има већи вискозитет од слободне воде. Филм воде око зрна тла смањује чврстину и отпорност тла јер има ефекат подмаза. Ова појава у великој мери одређује физичке и отпорно-деформабилне карактеристике тла. Мала количина воде може да спречи клизање. Вода која не испуњава порне просторе између зрна у потпуности ствара филм око сваког зрна. Зрна се лепе једно за друго због повишеног напона који је створио филм воде и тиме се повећава смичућа отпорност. Већа количина у тлу елиминише утицај површинског напона и смањује смичућу отпорност (скица 12).
2.1.5.2.2. Утицај слободних подземних вода на стабилност тла
Слободна вода несметано циркулише између зрна тла под утицајем гравитације и притиска. Она може да буде у надизданској зони, где се слободно креће под утицајем гравитације и притиска, затим може да буде акумулирана у виду подземних вода и издани и капиларна, која испуњава капиларне поре уз чије зидове се креће силама адхезије и повишеног напона. Капиларно кретање је у свим смеровима. Код глина достиже висине до 50 m, а код пескова 0,50 m. Капиларне воде негативно утичу на отпорно-деформабилна својства тла. Утицај слободне подземне воде на тло зависи од више фактора. Међу најважнијим су количина подземне воде, ниво, стање (стајаћа, текућа), пад тока подземне воде, минералошки састав, врста тла у коме се подземна вода налази и др. Под утицајем подземне воде у тлу настаје неколико сила, као што су хидростатичка, хидродинамичка, сила узгона, сила порног притиска и сила порног натпритиска изазвана оптерећењем тла. Подземна вода у стању мировања врши хидростатички притисак у свим правцима, а јачина притиска зависи искључиво од висине воденог стуба. Тежина воденог стуба назива се хидрогравитационом силом (Gh) и делује у смеру гравитације. Подземна вода у кретању ствара хидродинамичку силу која има правац кретања тока струјнице. Ова сила врши притисак на честице тла и троши се на савлађивање трења између зрна тла. Хидродинамичка сила зависи од хидрауличког градијента подземне воде, запреминске масе воде и запремине тла изложеног притиску воде. Сила узгона настаје у подземној води која се креће или мирује. Она делује на објекте који су потопљени у подземној води и има смер супротан Земљиној тежи. Сила узгона зависи од запреминске тежине тела потопљеног у води и запремина тла које је потопљено у води (оно у себи садржи запреминску масу тла у засићеном стању и запреминску масу воде). Сила порног притиска је сила притиска подземне воде у порама тла. Она се углавном јавља код стајаћих подземних вода, а може се јавити и код текућих са малим хидрауличким градијентом и малом хидродинамичком силом. Притисак у порама зависи искључиво од висине воденог стуба. Сила порног притиска делује у више праваца. Код текућих подземних вода сила порног притиска се увек јавља у правцу гравитације. Параметар порног притиска се повећава са степеном засићености тла водом. Ако се терен засићен подземном водом оптерети извесним оптерећењем, поред порног притиска јавља се порни натпритисак. Он се јавља код текућих и стајаћих подземних вода и делује у свим правцима.
2.1.5.2.3. Бубрење тла
Глине имају особину да после пријема воде повећавају запремину, односно бубре. Бубрењем се мењају физичко-механичке и отпорно-деформабилне карактеристике тла. Бубрењем и скупљањем тло се може подићи или спустити и до 30 cm. Утицај ове појаве може да се примети до 15m дубине (П. Митровић, 2014). То је тзв. активна зона тла. Ова врста тла у геолошком смислу сачињена је од високо пластичних монтморијонитских глина. Повећање запремине при бубрењу глиновитог тла износи 25–50%, а притисак се креће од 300 кРа до 1000 кРа. Подземне воде при проласку кроз тло растварају га у физичком и хемијском смислу. Са собом могу да носе минерале, који могу агресивно да утичу на тло кроз које подземна вода пролази. Овај процес се назива суфозија или унутрашња ерозија тла. Утицајем хидродинамичке силе приликом кретања подземне воде долази до одношења и растварања ситних минералних честица тла. Тако се повећава порозност и пропустљивост, терен постаје деформабилнији и нестабилнији. Одношење може да буде механичко, када се минералне честице само физички преносе не мењајући свој хемијски састав. То је механичка суфозија. Међутим, ако тло у додиру са подземном водом садржи честице које се хемијски распадају мењајући свој минералошки састав и тако измењене буду однесене радом хидрауличких сила, онда се овај процес назива хемијска суфозија.
У природи се ове две врсте суфозије удружују и појачавају одношења минералних честица са терена. Нарочити ефекат се постиже када је подземна вода у вези са површинским токовима, језерима или морима. Тада наглим опадањем нивоа површинских вода долази до повећања градијента подземне воде и знатног увећања ефекта суфозије. Процес постаје прогресиван, што директно утиче на стабилност терена. Ако процес суфозије нагло нарасте, долази до кретања ситних минералних честица и у терену се појављују велике деформације, а ова појава суфозије се назива филтрационом суфозијом.
Скица 12. Утицај воде на стабилност тла
Смрзавање тла
Мржњење воде при површини Земље у великим порама настаје при температури од 0оС, а у ситнијим порама настаје при нижим температурама (–5оС). Замрзнуто тло постаје чврсто, тврдо и провидно. У већим порама стварају се ледена сочива, која силом кристализације привлаче воду из дубљих слојева, која се у додиру са сочивом леди и на тај начин повећава запремину сочива. Ова појава манифестује се као издизање површине тла. Промена запремина као последица мраза достиже 2,5–5%, у зависности од температуре и порозности тла. У нашем климатском подручју издизање тла износи 2–4 cm; изузетно, на местима са изразито негативним температурама издизање терена може да износи и до 15 cm. При крављењу, тла са пуно ледених сочива, услед стварања велике количине воде, прелазе у течну или житку масу која је врло неотпорна, са наглашеним деформацијама. Код крупнозрног тла (шљункови и пескови) дејство мраза скоро да се не осећа, јер се проширење запремине воде, услед смрзавања, врши у широким порама тла. Прашинаста тла, која могу да приме велику количину воде, јако су неотпорна на дејство мраза. Ова врста тла трпи највеће деформације од мраза. Глине по својој структури не примају велике количине воде, па је утицај мраза ограничен.
На географским ширинама где је просечна дневна температура мања од –3оС или имају збир од 900оС са температуром испод 0оС ствара се стално замрзнут слој на површини Земље, тзв. „пермафрост“. То су углавном простори од 62о до 75о северне географске ширине или на висинама преко 2000 m апсолутне висине. У овом подручју крављење тла (активна зона) осећа се од 0,30 до 1 m. Испод ове дубине је стално смрзнуто тло. Дебљина стално смрзнутог терена на овим просторима достиже и до 500 m. На географским ширинама између 48о и 62о северно од екватора налази се зона спорадичног пермафроста. Колебања температуре и крављење тла је од 1 до 2 m, испод чега је зона стално несмрзнутог тла. Од 30о до 48о изнад екватора је зона сезонског смрзавања. Дубина активне зоне, односно зоне смрзавања је од 0,20 до 1 m. При смрзавању лед повећава запремину за око 9%.Повећавањем заремина расту и притисци у порама, који могу да достигну и до 1000 кРа.
Капиларна вода
Капиларна вода се јавља у тлу изнад нивоа подземне воде под дејством капларних сила. Вода се пење кроз поре супротно од силе теже. Капиларно кретање је могуће у свим правцима без обзира на гравитацију и друге утицаје. У ситним порама (капиларама) под утицајем интермолекуларних сила између молекула воде и молекула тла долази до пењања воде. По зидовима капилара стварају се затежуће силе, које држе водени стуб у равнотежи са атмосферским притиском. Ове силе врше притисак на стране капилара, а слободну површину воде држе у затегнутом стању. Издизање воде код отворених капилара врши се док се не постигне равнотежа између ваздушног притиска и притиска воде у капилари тла. Код затворених капиларних система (капиларне поре немају контакт са атмосфером), вода се пење у порама док се не постигне равнотежа између капиларне силе и силе збијеног ваздуха који је остао у порама или водене паре која се у порама створила. Капиларне силе привремено повећавају чврстоћу тла, јер вода у порама повезује чврсте минералне честице и ствара привидну кохезију. Чврстоћа створена на овај начин траје док се вода не повуче из пора или се тло не осуши.
Табела 14. Висина пењања воде у капиларама за различите врсте тла
(по П. Митровићу, 2014)
Врста тла | Висина пењања у капиларама у m |
Глина | 10–50 |
Прашина | 0,5–10 |
Песак | 0,05–0,5 |
Шљунак | > 0,05 |
2.1.3. Утицај земљотреса на стабилност и појаву клизишта
Једна од врло значајних карактеристика терена је његова сеизмичност, односно способност да је више или мање отпоран на дејство земљотреса. Није препоручљиво да се граде објекти инфраструктуре на теренима са високим степеном сеизмичности. Међутим, врло често се, из социјалних, економских, војних и других разлога, мора градити и на сеизмичким подручјима. У том случају објекти се димензионишу да претрпе што мања оштећења ако подручје погоди земљотрес. Садашња научна сазнања о земљотресу омогућавају да се на површини Земље одреде подручја која су подложна потресу и оквирно одреди јачина, квантификована степеном сеизмичности. Такође су познати чиниоци земљотреса као што су магнитуда, убрзање, хипоцентар, епицентар и механизам настанка потреса.
Озбиљан недостатак досадашњих сазнања је немогућност прецизног одређивања времена настанка земљотреса, чиме би се избегле људске жртве и сачувала у извесној мери материјална добра. На основу обраде података о потресима у једном региону, доносе се сеизмички закони, правила и методологија. Такође се на основу прикупљених података раде сеизмотектонске карте којима се површина Земље категорише према сеизмичким карактеристикама. Садашња наука настанак земљотреса објашњава постојањем крутих плоча у Земљиној кори (литосфери) које својим померањем и међусобним контактима узрокују потресе и ломове. Наведене плоче, којих по модерној теорији (Pichon, 1973) има шест, дебљине су око 70 km и пливају у вискозном слоју омотача Земљиног језгра, астеносфери. Услед галаксијских и Земљиних кретања плоче се померају дивергентно (удаљавају једна од друге), конвергентно (приближавају једна другој) и колизионо (додирују). Померање плоча и контакт у зони контакта могу да доведу до настанка високог напона величине до 10 МРа (П. Митровић, 2014). Уколико се притисак на контакту плоча повећава изнад максималне чврстоће литосфере, долази до лома стена литосфере и настанка земљотреса. Место настанка назива се жариште земљотреса. Пуцање и лом плоча литосфере доводе до пада напона на контакту и покретања плоча. Сила инерције настале од велике масе плоча и силе отпора, коју представља маса литосфере која није ушла у контакт, спречавају кретање плоча. Поменуте силе узрокују померања, приближавање и удаљавање у супротном правцу, што изазива осциловања Земљине површине на том делу, односно земљотрес. Енергија ослобођена на контакту кулминира ломом плоча, шири се и смањује радијалним кретањем таласа који се простиру кроз астеносферу све до површине Земље. Место на површини Земље где је земљотрес најјачи назива се епицентар. Повратак у равнотежно стање обавља се смањењем енергије лома у жаришту и уравнотежењем са силама инерције и отпора. Овај процес је поступан и траје до потпуног умирења са последицама у виду разарања и деформација на површини. Научна сазнања показују да земљотреси могу да настану и приликом померања плоча када се у међупростор утискује вискозна маса астеносфере. Ова маса може да доспе и до површине Земље, где се хлади и очвршћава. Процес утискивања вреле и житке масе у литосферу изазива померања, деформације и потресе. Ова врста земљотреса спада у површинске и прате је мања разарања.
Ослобођена сеизмичка енергија ствара еластичне таласе који се концентрично шире око жаришта земљотреса. Врста таласа код којих је осциловање честица у правцу простирања таласа називају се лонгитудинални. Они мењају запремину тла, али се облик задржава. Код таласа чије су осцилације честица управне на простирање таласа долази до смичућих напрезања и промена облика терена. То су трансверзални таласи. Сеизмички таласи се крећу различитом брзином зависно од геолошке средине. У отпорним стенским масама брзина је већа од 1000 m/s. Брзина простирања у алувионима је неколико стотина метара у секунди. Кроз мекане глине сеизмички таласи се простиру испод 100 m/s. Брзина сеизмичких таласа кроз воду је око 1500 m/s. Они стварају разорне цунами водене таласе у морима. Према дубини жаришта земљотреси могу бити:
- Плитки земљотреси, дубина хипоцентра1–10 km
- Средњи земљотреси, дубина хипоцентра 10–30 km
- Дубоки земљотреси, дубина земљотреса 30–60 km
- Врло дубоки земљотреси, дубина земљотреса > 60 km
Земљотреси са плићим хипоцентром захватају мањи простор осећаја потреса од земљотреса са дубљим хипоцентром. Међутим, разорно дејство земљотреса је веће код потреса са плићим хипоцентром. Према узроку настанка земљотреси се деле на тектонске, вулканске, проломне и техногене. Тектонски земљотреси настају на дубини од 10 до70 km, захватају широке области, имају највећу ширину и изазивају велика разарања. Жаришта ових земљотреса су на контакту чврстих плоча и астеносфере. Они чине више од 90% укупног броја земљотреса. Вулкански земљотреси настају у процесу вулканске активности код продора усијане магме и излива лаве на површину Земље. Ова врста земљотреса је снажна и разорна, али ограничена на подручје вулкана до 50 km у пречнику. Они чине око 5% укупног броја земљотреса. Техногени потреси настају човековим активностима ненамерним и намерним (нуклеарне пробе). Узрок ове врсте потреса су рушења природних сводова у плићим деловима Земљине коре. По јачини су знатно слабији од тектонских и вулканских и ограничени на локалне просторе. Чине само око 3% свих земљотреса који се у природи јављају. Истакли смо да је хипоцентар место настанка или жариште земљотреса. Вертикално растојање између хипоцентра и најближе тачке на површини назива се хипоцентрално растојање. Епицентар је место на површини, најближе хипоцентру, где се потрес најјаче осећа. Растојање од епицентра до места посматрања и мерења (сеизмичке станице) назива се епицентрално растојање. Померања и деформације површине под дејством земљотреса називају се сеизмичке деформације. Деформације могу да буду хоризонталне, вертикалне и дисторзионе, које настају дејством смичућих напрезања. Хоризонталне и вертикалне деформације изражавају се обично у cm. Време трајања земљотреса један је од најважнијих фактора за анализу сеизмичких утицаја на стабилност и деформације током потреса. Време се може одредити на два начина, очитавањем сеизмографа и са акцелерографа. Овај начин је мање прецизан и више служи у информативне сврхе. Стручњаци најчешће користе Хусидов дијаграм (скица 13) На дијаграму се представљају промене убрзања и осциловања тла у функцији времена и време трајања сеизмизма.
Скица 13. Хусидов дијаграм
Извор: П. Митровић, „Санација клизишта и недовољно носивог тла“, 2014.
Слика 8. Трусна (жуто) и вулканска (црвено) подручја у свету
Извор: http://www.znanje.org/
Време трајања земљотреса је кратко. Обично траје између 5 и 15 секунди. Ретко може да траје минут и више. Таласи који претходе најјачем удару су последица првих знакова померања блокова у Земљиној кори. Време њиховог трајања је различито – од неколико секунди, минута до неколико сати пре главног удара. Називају се форшокови. У почетној фази убрзања честица тла у функцији времена су слаба. Главни сеизмички удар јавља се иза првих или других претходних таласа. То је фаза скоковитог премештања блокова, амплитуде таласа су битно увећане, разарање и деформације су највеће, убрзање честица тла је највеће. Овај период траје од 5 до 12 секунди. После главног удара долази период смирења или смањења убрзања, који траје између 12 и 23 секунде. Убрзање престаје и терен се враћа у мирно стање. Таласи који се јављају после главног удара називају се афтершокови. Њихов број се креће од неколико десетина до неколико стотина. Ови таласи прате кретање блокова у новој средини у коју су дошли после главног удара. Понекад могу да трају веома дуго, амплитуде су им по правилу мање за 2 до 3 степена од амплитуда главног удара. На јачину потреса утичу фактори у жаришту (хипоцентру) сеизмизма, фактори на путу од жаришта до површине терена и локални фактори у окружењу епицентра. Јачину, време трајања и површину захваћену потресом одређују услови у хипоцентру. Основни фактори који одређују потрес у жаришту су сеизмички моменат и пад напона. Сеизмички моменат је моменат који изазива смичући напон на површини лома у односу на тежиште колизионе површине. Изражава се преко модула смицања који се јавља на површини лома и параметра средњег релативног померања колизионих површина две плоче литосфере. Сударом и ломом плоча у хипоцентру долази до пада напона и ослобађања еластичне енергије. Пад напона је један од показатеља јачине земљотреса и индиректно је пропорционалан ослобођеној енергији, која може да достигне и више десетина МРа. На површини лома у тренутку стварања лома ствара се поље смицања које се одликује деформацијама смицања. Ослобођена енергија мањим делом се претвара у топлотну, која је једнака сили трења на површини лома, а остали део енергије се претвара у енергију стварања сеизмичких таласа. Количина сеизмичке енергије створена у жаришту која се преноси у епицентар назива се магнитудом (М). То значи да магнитуда представља резидуалну сеизмичку енергију у епицентру земљотреса. Величина магнитуде се изражава арапским бројевима. Количина сеизмичке енергије од 105 Ј (џула), означава магнитуду величине 0. Сеизмичка енергија 100 пута већа означава се магнитудом вредности 1, енергија већа 10 000 пута (100 х 100) са 2 итд. Величина магнитуда се мења од 0 до 8,8 (1020 Ј), што представља вредност магнитуде код најјачих земљотреса. Рушилачки земљотреси имају вредност магнитуда већу од 6,5, док земљотреси са магнитудама мањим од 3,5 нису приметни за човека. Јачина земљотреса на површини терена углавном се изражава скалом интензитета. Користи се више врста скала, а најчешће су у примени једна од најстаријих, Rihter-ова, затим Mercalli-Cancani-Sieberg-ова (MCS), модификована Mercalli-јева, Medvedov–Sponheuer–Karnik-ова (MSK) и др. Све скале су углавном описног карактера и одређују величину штете и ефекте које земљотрес има на осећање људи. До сада је највише коришћена сеизмичка скала MCS, која по интензитету дели земљотресе на 12 степени. У новије време више се користи скала MSK, која такође има 12 степени, али и прецизнију квалификацију врсте и обима оштећења на терену. Субјективност у процени своди на минимум, пошто у обзир узима убрзање и брзину сеизмичких таласа, а такође и брзину померања тла услед потреса.
Табела 15. Упоредни преглед убрзања и магнитуде по MCS, MKS и Рихтеровој скали
Степен сеизмизма | Убрзање у cm/sec по MCS скали | Убрзање у cm/sec по MKS скали | Рихтерова скала М (магнитуда) |
VI | 5–10 | 25–50 | 4,0–4,5 |
VII | 10–25 | 50–100 | 5,0–5,5 |
VIII | 25–50 | 100–200 | 5,5–6,0 |
IX | 50–100 | 200–400 | 6,0–6,5 |
X | 100–250 | 400–500 | 6,5–7,0 |
XI | 250–500 | 7,0–7,5 | |
XII | 500–1000 | 7,5–10 |
2.1.7.1 Утицај земљотреса на стабилност тла
Сеизмизам представља један од ендогених генетских фактора клизишта. Велики број истраживача утврдио је да не постоји визуелнa разликa између клизишта иницираних земљотресом и оних које су изазвале падавине (Wen, B. и др., 2004). Утврђено је да минимална јачина земљотреса при којој долази до иницирања клизишта има магнитуду јачине 4 (Keefer, D., 1994). Земљотреси магнитуде < 5 продукују само неколико клизишта, за разлику од земљотреса магнитуде > 7,5, који могу да продукују на хиљаде или десетине хиљада клизишта. На основу података за 37 земљотреса (Keefer и Wilson, 1989) дефинисана је једначина (1) на основу које се може утврдити површина територије на којој може доћи до иницирања клизишта услед једног земљотреса:
log 10 Ae= M – 3,46 (5 < M < 9,2) (1),
где је Ae – површина територије на којој може доћи до иницирања клизишта (km2 ) и М – магнитуда земљотреса. Од укупног броја клизишта 95% је концентрисано на мање од пола територије (Keefer, D., 1994), односно са удаљавањем од епицентра њихов број драстично опада. Исти аутор истиче линеарну зависност између магнитуде земљотреса и запремине клизне масе. Она је дефинисана следећом формулом:
log 10 V = 1,45M – 2,50 (5,3 ≤ M ≤ 8,6; r2 = 0,876; n = 15) (2),
где је V – запремина клизне масе (m3) и М – магнитуда земљотреса. Са магнитудом > 5 значај земљотреса као покретачког фактора је недвосмислен, као и запремина покренуте клизне масе изазвана њиме, која линеарно расте са повећањем магнитуде. Често укупан број клизишта може бити значајно мањи него што би се очекивало ако се узме у обзир јачина земљотреса (Okunishi, K. et al., 1999), што говори да је сеизмизам потребан али не и довољан услов. Најчешћи фактори који доводе до оваквих одступања су дефицит падавина и ефекат кохезије вегетације. Џибсон (Jibson, 1996) је издвојио шест критеријума на основу којих би се могла утврдити генетска повезаност сеизмичке активности и овог колувијалног процеса. Референтни критеријуми који, према Џибсону, подржавају сеизмичко порекло клизног процеса су:
- Рецентни сеизмизам у региону у којем је изазвано клизиште
- Подударност распореда клизишта са активним раседима или сеизмичком зоном
- Анализа стабилности геотехничког нагиба која показује да би земљотреси били потребни за
изазивање клизишта
- Димензије клизишта;
- Присуство ликвифакције заједно са клизиштем
- Распоред клизишта који не може бити објашњен потпуно на основу геолошких или геоморфолошких карактеристика
Утицај земљотреса на стабилност падина најчешће се у пракси одређује псеудостатичком анализом (Недељковић и др., 1995). Инерцијална сила земљотреса замењује се статичком силом Z интензитета која делује у тежишту клизног тела и најчешће се усваја да је хоризонтална (скица 14):
Z=Ks x W
Z – статичка сила, интензитет
Кs – коефицијент сеизмичности (однос убрзања код земљотреса и убрзања Земљине теже)
W – тежина клизног тела
Скица 14. Графички приказ псеудостатичке анализе
(према С. Недељковићу и др., 1995)
Фактори од којих зависи јачина земљотреса су бројни и разноврсни, а односе се углавном на пренос потреса од жаришта до епицентра. Један од основних фактора је удаљеност хипоцентра од епицентра. Са повећавањем растојања смањује се интензитет, магнитуда, убрзање, брзина и деформације. Важан чинилац код преноса сеизмичких таласа је геолошка структура на површини. Различита и сложена геолошка грађа, често дисконтинуална, са подземним водама или без њих, амортизује или убрзава кретање таласа, што има за последицу слабије или јаче потресе на површини. Тачна процена преноса таласа кроз геолошку средину у сеизмологији је озбиљан проблем. Једини сигуран параметар у анализи преноса сеизмичких таласа је удаљеност жаришта земљотреса до најближе тачке на површини. Локални фактори као што су геолошки, топографски, хидрогеолошки могу да утичу на интензитет потреса за 2–3 степена (П. Митровић, 2014). Терени састављени од чврстих стена отпорнији су на сеизмичке потресе од глиновитих и прашинастих комплекса. Муљевити и забарени терени су врло неотпорни на потресе. Значајан је и утицај топографске површине. Широке речне долине састављене од слабо везаног зрнастог и прашинастог материјала (песак, прашна, глине) нестабилне су на сеизмичке потресе и трпе велике деформације. Узане долине грађене од истог материјала знатно су отпорније на сеизмичке потресе. Стрме долине састављене од делувијалних наноса неотпорне су на потресе, док су блаже падине знатно отпорније. Врхови узвишења су углавном мање отпорни и мање стабилни од подножја. Терени насути меканим пластичним тлом дебљине изнад 25 метара од основне стене јако су нестабилни приликом потреса. Терени са подземном водом су неотпорнији на сеизмичке утицаје од терена без подземних вода. Присуство воде у тлу до дубине 4 m од површине терена повећава степен сеизмичности за 0,5 степени. Уколико је подземна вода изашла на површину или се налази 1 m од површине терена, сеизмичност тог локалитета се повећава за 1 степен. Према изучавањима руских научника, за интензитет земљотреса у локалној средини пресудни су геолошки састав и конструкција тла, ниво подземне воде у тлу и вибрационе карактеристике тла. Вибрационе карактеристике зависе од амплитуде преломног и одбојног таласа, брзине простирања еластичног таласа у тлу и основној стени и запреминске масе тла. Дејством земљотреса долази до вибрационих померања терена која могу поремете стабилност и доведу до деформација. Један од поремећаја односи се на клизање терена. Величина вибрационих померања зависи од јачине земљотреса и локалних услова на површини терена. Понашање терена приликом потреса анализира се кроз научне и теоријске поставке, емпиријска сазнања, измерене податке на терену и у лабораторијама. У лабораторијама се испитује стабилност терена помоћу геодинамичког модела. Код модела се дефинишу геолошка структура, геотехничке карактеристике слојева и отпорно-деформабилне карактеристике свих слојева. Затим се издваја граница лежајне стене и меканих пластичних слојева. Лежајне стене најчешће су седиментног, еруптивног или метаморфног порекла и скоро су недеформабилне у односу на мекана тла изнад њих. Мекана тла су деформабилна и неотпорна на дејство земљотреса. Врло тешко је у лабораторији симулирати потресе који настају услед земљотреса или неког другог оптерећења. Утврђено је да вертикалне вибрације не изазивају велика смичућа напрезања. Деформације од вертикалних вибрација достижу око 10% укупних деформација. Хоризонталне вибрације изазивају значајна смичућа напрезања и деформације које достижу и до 90% укупних деформација. Закључено је да вертикалне вибрације притискају тло, а хоризонталне утичу на смицање тла. При сеизмичким потресима или цикличном оптерећењу долази до промене порног притиска у тлу. Порни притисак зависи од оптерећења, дубине, порозности тла и трајања цикличног оптерећења. Близу површине порни притисак достиже максималне вредности, а на петнаестом метру мањи је око два пута. Код крупнозрног песка повећање порног притиска је врло мало и он се не мења са дубином. Са повећањем густине зрнастог тла долази до повећања отпорности на смицање при цикличном оптерећењу. Терени сачињени од песка или прашине настали еолском седиментацијом имају различит гранулометријски и минералошки састав, а такође и различиту природну густину. Овакви терени имају различит ниво подземних вода, што значи да је сваки од оваквих терена потпуно различит и специфичан на деформације. Испитивања су показала да су зрнаста тла са мањим количинама воде отпорнија на деформације. Оптимална количина воде даје привидну кохезију, а тиме и већу отпорност на деформације, о чему смо већ говорили. Терени са већом засићеношћу водом су мање отпорни на смичућа напрезања.
Осим што непосредно утиче на стабилност терена, земљотрес може и посредно да утиче на стабилност падина. Потресом могу да се отворе пукотине, долази до повећања порног притиска, миграције воде у клизном телу и њеног продирања у пукотине и клизну површину. Ово може касније да изазове клижење терена. У том случају динамичке силе које настају у току земљотреса имају индиректан утицај на стабилност падине.
Слика 9. Клизишта у Кини (провинција Ганзу) настала после земљотреса, 2013.
Извор: Клизишта. Хрватски портал о клизиштима
2.1. Oпасност, ризик и рањивост код процеса клизања
Према ISO стандарду, хазард је дефинисан као „недовољно утврђени ризици, односно опасности које нису адекватно процењене са аспекта вероватноће и последица које могу изазвати“. То значи да је хазард термин за појаву и учесталост потенцијално штетних природних појава одређене јачине. Ризик представља одређен хазард „дефинисан вероватноћом дешавања и штетним последицама“. Прецизно је квантификована вероватноћа и јачина (нумеричка и описна) одређеног
хазарда. Varnes (1984) наведене термине одређује на следећи начин:
- Природни хазард (H) је вероватноћа појављивања потенцијално штетних појава на неком подручју у одређеном времену.
- Рањивост (V) представља степен губитка неког елемента (појединац, подручје) изложеног ризику или групи таквих елемената код појаве хазарда. Изражава се на квантитативно од 0 (нема оштећења) до 1 (потпуни губитак).
- Специфични ризик (Rg ) је очекивани степен губитка код појављивања хазарда и може се изразити као H·V.
- Елементи изложени ризику (Е) – популација, материјална добра, економија, јавне службе који су изложени ризику на посматраном подручју.
- Укупни ризик (Rt) је очекивани број изгубљених живота, повређених особа, очекивана штета на материјалним добрима, штета настала прекидом привредне активности: Rt = Е·Rg=Е·H·V
Хазард код клизишта је потенцијална опасност да се догоди клизање одређене јачине на одређеној локацији и у одређеном раздобљу. Према Fell-у (1993), наведени термини везани за клизање терена дефинисани су следећом поделом:
- Магнитуда (М), запремина клизања (m3)
- Вероватноћа (V), вероватноћа појаве клизања у одређеном раздобљу
- Хазард (H), опасност од појаве клизања магнитуде М у посматраном периоду, Н = М·Р
- Рањивост (V), степен губитка неког елемента (појединац, подручје) изложеног ризику, или групи таквих елемената, код појављивања хазарда; скала је иста као код Varnes-а
- Специфични ризик (Rg) – производ Р V посматраног елемента
- Елементи изложени ризику (Е), популација, материјална добра, привредне активности, јавне службе и остали који су изложени ризику у посматраном подручју
- Укупни ризик (Rt), очекивани број изгубљених живота, повређених особа, штете на материјалним добрима, штете настале прекидом привредне активности: Rt = Σ (Е·Rg) = Σ (Е·Р·V)
С обзиром да ризик представља однос хазарда и рањивости неког подручја (у овом случају клизања и последица клизања), неопходно је при његовом одређивању дефинисати елеменат ризика (Ибрахимовић и др., 2013). Када се он одреди, може да се одреди и рањивост тог елемента. Последице клизања трпе људи и материјална добра. Рањивост ова два елемента је различита, па се одвојено и посматрају. Задаци процене хазарда клизања (Ибрахимовић и др., 2013) јесу следећи:
- Идентификовати постојеће активности клизања на локацији и њеном окружењу или геолошки и геоморфолошки сличним локалитетима
- Процењује се вероватноћа клизања
- Дефинише се магнитуда потенцијалног хазардног догађаја.
Хазард и ризик код клизишта треба предвиђати заједно, да се не донесу погрешна решења. Неопходно је познавање геолошког састава и склопа сваког потенцијалног клизишта, па онда процењивати хазард и ризик. Ризик или штета код клизишта имају својство неодређености, због недовољног познавања суштине конкретног случаја. Обим и врста санационих мера нису одмах познати, већ се одређују после завршетка процеса клизања, што је касно за планирање средстава. Основа за процену ризика клизања су карте хазарда клизања и подаци о коришћењу земљишта. Процена хазарда почетна је тачка за било коју анализу ризика, при чему је посебно важно имати информације о учесталости, јачини и последицама клизања.
- Hunt [9] предлаже следећу оцену степена хазарда и ризика: без хазарда – не очекује се клизање ни под којим околностима; низак хазард – до клизања може доћи под екстремно неповољним условима, који иначе имају малу вероватноћу појављивања (хиљадугодишње падавине, велике магнитуде потреса на подручју ниске сеизмичности и сл.); средњи хазард – до клизања долази у околностима које се у посматраном периоду очекују, покреће се велика запремина стенских маса са релативно спорим кретањем; висок хазард – клизање ће наступити у блиској будућности, јер до њега долази под околностима које се редовно периодично јављају, очекује се покретање масе велике запремине. Према П. Локину[10], у терене другог степена хазарда (средњи хазард) могу да се уврсте терени са танким делувијалним покривачем. То су умирена клизишта у неогеним седиментима, у долинама мањих токова, као што су клизишта у Миријеву, Карабурми, Винчи, Гроцкој. Трећи степен (висок хазард) одговара клизном процесу на обали Саве и Дунава, као што су Дубока, Умка, Ритопек, Чортановци, Бешка, Смедерево. Према Hunt-у, оцена степена ризика може се класификовати на следећи начин: без ризика су терени где не постоји могућност поремећаја слојева и нема озбиљних техничких и других активности на санацији терена; низак ризик – поремећаји се јављају, али се лако отклањају, нису директно угрожени животи и имовина људи; средњи ризик – код поремећаја или клизања терена долази до оштећења објеката али без угрожавања живота становништва; висок ризик – поремећај топографске површине доводи до комплетног оштећења објеката и прекида функције за дужи временски период. Људски животи могу да буду угрожени. Врло висок ризик настаје када се активирањем процеса клизања угрожавају материјална добра и људски животи (рушење зграда, саобраћајница, инфраструктуре), при чему нема могућности за упозорење угрожених.
Данас се процена појаве клизања постиже мониторингом активних клизишта, проучавањем активности фосилних клизишта у геолошкој прошлости, теренским проучавањем стабилности падина, даљинским истраживањем и моделовањем и симулацијама применом ГИС технологије. Један од најважнијих елемената у процени и ублажавању ризика је анализа ранијих догађаја. Такође је значајна улога географа у теренској анализи и геоморфолошком картирању како би се препознала обележја клизишта на површини терена. Код истраживања узрока неопходна је интеграција информација више извора, укључујући и историјске записе, урбанистичке планове, климатске податке, геолошке, геоморфолошке и хидрогеолошке каратеристике. Такође у процени рањивости и ризика треба анализирати и социоекономске елементе применом ГИС-а (Crozier, 1999).
2.2. Катастар клизишта
Под катастром клизишта подразумева се база основних података о извршеним истраживањима терена подложних клизању и свим карактеристикамa клизишта, формирана на основу јединствене методологије која ће омогућити даља истраживања и презентацију на локалном, државном и међународном нивоу. Теренским истраживањем општих падинских процеса и идентификацијом подручја изложених ризику клизања, врши се зонирање и израђују карте подручја подложних клизању, карте хазарда и карте ризика клизања. Прве карте ове врсте почеле су да се користе седамдесетих година двадесетог века. Ове карте бавиле су се углавном квалитативном проценом учесталости клизног процеса на одређеном подручју. Данас се као предуслов за правилну процену хазарда и ризика клизања користе квалитетне дигиталне геодетске подлоге, геолошке и сеизмолошке карте, геотехнички и катастар клизишта локалног, регионалног и националног нивоа.
Скица 15. Анализа основних параметара код процена ризика у процесу клизања
Степен анализе |
Анализа ризика | ||||||||
Анализа хазарда | |||||||||
Анализа
падина подложних клизању |
|||||||||
Стварање
инвентара клизишта |
|||||||||
Основни параметри
анализе |
Инвентар
постојећих клизишта |
Обележја потенцијалних клизишта | Површина клизања и брзина клизања | Процена учесталости клизања | Просторно-временска вероватноћа | Угрожени елементи | Рањивост | ||
Према: С. Фаивре и др., 2013.
Такође су неопходне геоморфолошке карте које синтетизују морфометријске карактеристике рељефа са процесима који се дешавају на нагнутим теренима. Због сложености и непредвидивости интензитета и површина захваћених клизањем много заступљеније су карте подложности падина процесу клизања од картирања хазарда и ризика клизања. Вредновање ризика клизања, посебно у квантитативном облику, врло је тежак задатак. Стручне службе морају да се обуче у проналажењу метода и концепта за израчунавање укупног ризика, али и да буду спремне на ограничења која у том процесу настају. Ограничења код процене ризика произилазе из усклађености коришћеног модела са квалитетом и квантитетом улазних података који могу да утичу на тачност финалне процене. Прецизност процене рањивости може да буде само приближна јер представља статичан приказ стварности у моменту анализе. Елементи потенцијално угрожени клизањем су временски и просторно променљиви, због чега карте ризика треба стално ажурирати.
2.2.1. Садржај базе података о клизиштима
Припрема базе података обухвата теренски и кабинетски рад. Он се састоји од мерења, проучавања документације, читања и тумачења сателитских снимака и примене различитих метода и поступака у решавању проблема насталих клизањем терена. Најважнији елементи које треба да садржи база података односе се на услове настанка и развој клизног процеса. Према А. Ибрахимовићу (2013), елементи значајни за базу података могу се сврстати у седам група:
- Географски елементи
- Генетски елементи
- Морфометријски елементи
- Елементи настанка
- Елементи развоја
- Елементи за класификацију
- Елементи за категоризацију
Географски елементи повезани су са картама које се користе за евидентирање клизишта. Најпрецизније су топографске карте крупне размере са изохипсама. Ознака сваког листа топографске карте уноси се у образац катастра клизишта како би се одредила шира локација клизишта. Ужа локација одређује се правоуглим координатама (xy), односно израчунава се положај централне тачке клизног тела. Може да се одреди и положај више тачака на основу којих се одређује граница клизишта када се ради о већим клизним површинама. Са ових карата, на основу распореда изохипси, могу да се добију и подаци о морфометријским карактеристикама рељефа, затим информације везане за положај и величину водотокова, путне и железничке комуникације, насеља, привредне објекте и друге културно-историјске вредности које клизиште може да угрози.
Генетски елементи представљају услове настанка и развоја клизишта. Могу да буду прикривени и јасно истакнути. Основи генетски елементи клизишта су: чело, ножица, клизна раван, бочна крила, тело, пукотине у клизишту и подлога клизишта.
Морфометријски елементи односе се на просторне и геометријске карактеристике које се могу квантификовати на терену и на основу њих извршити класификација и категоризација клизишта. У морфометријске елементе спадају дужина, ширина, површина, дебљина, дубина, нагиб клизишта, магнитуда и запремина клизне масе, кота чела и ножице и правац кретања клизишта.
Елементи настанка везани су за период који претходи клизном процесу. Они одређују услове који су присутни у подручју клизишта битне за настанак клизања. Ове елементе чине: геолошка грађа терена (литолошки састав, дебљина коре распадања, оријентација слојева, испуцалост, гранулометријски састав), хидрогеолошки услови, климатски услови, морфолошки елементи падине (топографске одлике, нагиб), сеизмичност терена, антропогени елементи (делатност човека на терену).
Елементи развоја клизишта везани су за временски период од настанка преко развоја до природне стабилизације терена. Елементи развоја смештени су у три зоне. Прву зону представља зачетак клизишта у форми чела клизишта, појава првих пукотина – индикатора зачетка клизања, у даљем развоју наставља се у зону прихрањивања новим количинама површинске воде. Појава воде може да се утврди и пре настанка тензионих пукотина и зачетка клизања. Другу зону представља зона транспорта клизне масе, која обухвата укупну запремину клизне масе и њено премештање из једног положаја у други. Трећа завршна зона је зона аумулације у ножичном делу клизишта.
Елементи за класификацију клизишта издвајају се из услова у којима настају и развијају се клизишта. То су: елементи за класификацију клизишта по облику клизне равни, по чему она могу бити планарна (равна), кружно цилиндрична (ротациона) и комбинације равне и закривљене клизне површине; затим, елементи за класификацију клизишта по положају клизне равни у односу на ножицу ерозионог базиса (надножична, ножична и подножична); елементи кинематике клизања (транслаторно, ротационо и сложено); елементи врсте покретања материјала (одрон, клизање, течење, пузање, превртање и размицање); елементи тренутног стадијума клизања терена (стадијум припреме, стадијум главног премештања, стадијум секундарног премештања и смиривања); елементи развоја клизишта у односу на клизну падину (прогресивно и регресивно клизиште).
Елементи за категоризацију клизишта се користе за разврставање клизишта према доминацији неких од претходно наведених елемената, као што су категоризација према дубини клизне равнине, категоризација према величини површине терена захваћеног клизањем, према запремини клизне масе, по степену ризика од појаве новог или активирања старог клизишта, по степену хазарда за људе и материјална добра.
Квалитет прикупљених података зависи од стручности људи који се баве овом проблематиком, начина истраживања и економске моћи заједнице која организује истраживања. Резултати истраживања представљају личну карту или генетику свих клизишта која су појединачно специфична зависно од средина и узрока. Подаци са даље обрађују у софтверским пакетима да би се добили жељени резултати.
2.2.2. Дигиталне базе података о клизиштима
Са развојем информационе технологије, додатном обрадом и анализом даљинских дигиталних снимака и дигиталних модела рељефа доступне информације су развијене у дигиталне базе података. У ставрању базе података све више се користе сателитски снимци који помажу у представљању њихових морфолошких, текстурних и структурних карактеристика. Код базе података формираних у ГИС-у, карте су допуњене описним подацима о објектима који су приказани на карти и део су ГИС датотеке или су повезане са спољним подацима. Hervás и Bobrowsky су поделили садржај базе података о клизиштима на три категорије: основни подаци, додатне информације и пратећи подаци. Основни подаци обухватају јединствени идентификацијски кôд, локацију (географске координате, име локалитета, општина, покрајина, регион, држава), тип клизишта, датум активности, или последње поновне активације, статус активности, дубину и површину клизања. Додатне информације односе се на геометрију клизишта (прецизне димензије клизишта), геолошке карактеристике (литолошке и структурне), хидрогеолошке особине, педолошки покривач, употребу земљишта, морфометријске особине падине, покретаче клизања, утицај човека на процес клизања, мере санације, време и методе истраживања. Пратеће податке чине илустрације теренске фотографије, аерофото-снимци, сателитски снимци и други илустративни материјал. Детаљне базе података са информацијама о битним карактеристикама појединих клизишта могу да се користе за прорачун о подложности падина клизању. Ако се у бази налазе подаци о трајању и величини клизног процеса појединачних клизишта, може се проценити могућност појаве новог клизишта одређене величине у времену и простору, односно хазард клизања. Базе података могу да се користе за провере и прорачуне склоности падина клизању. На крају, прецизне и квалитетне базе података могу да се користе за процену ризика.
2.2.2.1. Базе података у свету
Досадашњи рад на стварању база података углавном је био усмерен на мања подручја, регионалне и локалне средине, са детаљним карактеристикама клизишта заступљених на тим просторима. Подаци су прикупљени аерофото-снимањем у различитом периоду, даљинским и теренским истраживањем. (Kirschbaum i dr., 2010). Такође, постоје и прецизне националне базе података, али нису уједначене. Критеријуми истраживања и стварања базе података се разликују код држава, због чега резултати нису упоредиви (Casagli i dr., 2009). Велики напредак на овом пољу остварен је у деценији посвећеној смањењу природних катастрофа (International Decade of Natural Disaster Reduction – IDNDR, 1990–2000), коју су прогласиле Уједињене нације. У том периоду формиране су радне групе које су се бавиле клизиштима. Једна од њих је Радна група за Светски инвентар клизишта (International Geotechnical Societies’ UNESCO Working Party on World Landslide Inventory – WP/WLI), која je установила међународне стандарде у истраживању клизишта и покренула низ пројеката и публикација (Gutiérrez i dr., 2010). Деведесетих година двадесетог века покренута су два значајна пројекта: World Area Slope Stability Server (WASSS) и World Landslide Inventory (WLI), који нису на адекватном нивоу обухватили све земље света (Casagli i dr., 2009). У првој деценији двадесет првог века покренут је пројекат под називом Међународна стратегија за смањење катастрофа (International Strategy for Disaster Reduction – ISDR). Значајан допринос проучавању клизишта у свету представља оснивање Међународног конзорцијума за клизишта (International Consortium on Landslides – ICL) 2002. године (Gutiérrez i dr., 2010). Од 2002 године активан је Међународни програм о клизиштима (The International Program on Landslides – IPL), чији је основни задатак међународна сарадња у истраживањима клизишта и ублажавања ризика од клизања. У досадашњем раду овај програм је координирао и подржао више од шездесет пројеката широм света. Један од њих је и пројекат израде Светске базе података о клизиштима (World Landslide Database), који обухвата и клизишта која су проузроковала и људске жртве (Casagli i dr., 2009). Такође је формирана база о размештају клизишта изазваних јаким кишама 2003, 2007 и 2008. године. Подаци нису потпуни и хетерогени су због различитих извора (извештаји невладиних организација, научни и стручни радови, новинарски извештаји), али могу да се користе на светском нивоу за прорачун глобалних и регионалних анализа хазарда клизања и процену укупног броја жртава и економских губитака (Kirschbaum i dr., 2010). Многе државе створиле су националне базе података о клизиштима или су процесу њиховог стварања. Међутим, сублимација глобалних података на основу збира националних је тешка због рестрикције и отпора појединих држава у давању података. Овај проблем мора да се превазиђе без обзира на тешкоће у прикупљању и конципирању методологије стварања података о клизиштима. Подаци морају да буду доступни како би се боље разумела проблематика и предузеле адекватне мере за њихово санирање (Kirschbaum i dr., 2010).
2.2.2.2. Пројекат израде катастра клизишта за процену ризика у Србији
На територији Србије постоје сви геолошки и други услови за настанак и развој процеса нестабилности и еродибилности терена. Савремени геолошки процеси, пре свега појаве нестабилности и еродибилности, представљају крупне проблеме за рационално привредно и урбанистичко планирање и пројектовање, изградњу и одржавање инфраструктурних и других објеката. Такође, појаве нестабилности и еродибилности утврђене су и у теренима велике урбанизованости и велике привредне активности. Ове појаве често су резултат и неадекватног човековог коришћења терена, односно представљају техногене хазарде. То захтева организованији приступ у сагледавању хазарда од клижења у Србији, и његово комплексно изучавање. Многе од појава нестабилности и еродибилности које су се досада догодиле на територији Србије утврђене су и до одређеног степена изучаване. Систематично прикупљање грађе и евидентирање клизишта и нестабилних падина Србија је започела 2007. г. С обзиром на сложеност проблематике, оцена елемената природне средине за потребе различитог коришћења терена разматрана је кроз Просторни план Републике Србије. Изучавање процесâ нестабилности и других геолошких хазарда са којима је ово у вези неопходно је да би се добили основни елементи за одлучивање о условима коришћења терена за најразличитије сврхе: урбанизација, заштита геолошке као дела животне средине, коришћење заштићених простора, изградња инфраструктурних објеката итд. Формирање базе података о клизиштима односно катастра клизишта, према методологији коју омогућује ГИС, као и досадашња искуства, омогућиће израду карата хазарда, од којих ће првенствено имати корист држава Србија, али и привредне оргаизације, као што су: водопривреда, електропривреда, саобраћај, планерске и урбанистичке организације и др. Прикупљени подаци корисно ће послужити истраживачима и обрађивачима савремених геолошких процеса и појава, чиме ће са више података моћи брже решити постављене задатке. Пројекат израде катастра клизишта је урађен и у циљу хармонизације са пројектом Safe Land Рroject, који треба да интегрише бројне истраживаче на бази широке међународне сарадње, где треба да се укључу и и Србија. Ова истраживања финансирана су од стране Седмог оквирног програма за истраживање и технолошки развој (Seventh Framework Programme for Research and Technological Development – FP7 EC) Европске комисије. Пројектни тим састављен је од 25 институција из 13 европских земаља. SafeLand Project ће развити методологију квантитативне процене ризика, као и методе и поступке за приказивање клизишта на локалном, регионалнoм и eвропском нивоу; омогућиће основу за процену ризика од клизишта за читаву Европу. На тај начин би се побољшала могућност предвиђања опасности од клизишта и издвојиле опасне и ризичне зоне. Део истраживања фокусира се на преглед већ постојеће базе података о клизиштима и предлагање побољшања методологије у издвајању и вредновању зона хазарда у сагласности са Европском тематском стратегијом (EU Soil Thematic Strategy) и Предлогом за Оквирне директиве за тло (Proposal for a Soil Framework Directive). Тако би се омогућило коришћење досада стечених позитивних искустава у земљама Европске уније и постигла хармонизација методологије истраживања и прописа у области хазарда од клижења, а у складу са Европском директивом (INSPIRE European Directive). Реализацијом овог пројекта у Србији искористиће се сви подаци из обимне постојеће документације, а такође ће се прикупљати и подаци на терену. При прелиминарном сагледавању постојеће документације, у току израде овог Пројекта утврђено је да је велики део територије Србије истражен до нивоа основних истраживања (студијска истраживања, израда геолошких подлога за просторне и урбанистичке планове, катастар клизишта и нестабилних падина и др.), па је и концепција истраживања прилагођена томе. Пројекат се састоји из шест фаза, а основни циљ пројекта је да се развије методологија и поступци за представљање клизишта на локалном нивоу, односно формирање катастра клизишта и давање квантитативне процене степена ризика од клизишта. Teренским инжењерско-геолошким картирањем терена треба уочити и регистровати следеће:
- Утврђивање услова настанка и узрока развоја процеса клижења (генеза клизишта)
- Утврђивање карактеристика, стања и својстава предметног клизишта (димензије, литолошка грађа, просторни однос кретаних и некретаних маса, динамика и механизам процеса кретања маса)
- Утврђивање стања оводњености клизишта и околног простора (режим подземних вода, услови и правци дотицаја подземних и површинских вода, услови задржавања воде у телу клизишта, услови и начини дренирања тих вода, могући водни биланс тих клизишта, антропогени утицаји, тј. неконтролисани дотицај из урбаних средина и путне мреже, хемизам подземних вода у клизишту итд.)
- Утврђивање физичко-механичких параметара литолошких средина из тела клизишта и подлоге клизишта. Анализа меродавних вредности за резидуалну (смичућу) отпорност дуж одређених зона клизања и њихова веза са присутним чиниоцима (бубрење, минерални састав, порни притисци итд.)
- Утврђивање критеријума за прогнозу стања стабилности клизишта и околних терена, у односу на обим и функцију пројектованих санационих радова током времена
- Утврђивање свих услова и ограничења за животну средину због постојања клизишта пре и после извођења санационих захвата.
У првој фази реализације Пројекта (2007) изведени су следећи радови:
- прикупљање и обрада података из постојеће документације и реинтерпретација података из постојећег катастра
- фотогеолошка анализа и обрада података
- разрада критеријума и утврђивање метода израде катастра инжењерско-геолошке карте
- инжењерско-геолошко рекогносцирање и картирање терена
- евидентирање клизишта и нестабилних падина
- израда катастра појава нестабилности и еродибилности
- разрада критеријума и методологије за проширење информационог система и базе података о процесима и појавама нестабилности и еродибилности терена
- разрада прегледне компилационе инжењерско-геолошке карте Србије са појавама нестабилности и еродибилности терена, размере 1:300000
- кабинетски радови.
У другој фази (2008) реализовани су следећи задаци:
- инжењерско-геолошко рекогносцирање и картирање терена на површини од »50 km2
- евидентирање клизишта и нестабилних падина на површини од 45 km2
- израда катастра појава нестабилности и еродибилности.
У другој фази настављени су радови на територији општине Крагујевац. Овај град и територија његове општине заузимају централни део Србије, па су зато узети за почетак истраживања. То је територија најгушће насељена, испресецана бројним путевима и у погледу урбанизације и коришћења простора знатно изражена. Поред тога, на ову територију односи се и велики број истраживања у претходном периоду. Исто тако, ова територија је у геолошком, инжењерско-геолошком и хидрогеолошком погледу разноврсна, сложена, па представља добар пример за прву фазу истраживања; како би, на основу резултата истраживања у првој фази, могли да се пројектују радови у наредним фазама истраживања, а концепција и методологија истраживања буде усклађене са новодобијеним резултатима.
Трећа фаза пројекта (2009) обухватила је следеће радове:
- инжењерско-геолошко рекогносцирање и картирање терена на површини од »800km2
- евидентирање клизишта и нестабилних падина на површини од »140km2
- израда катастра појава нестабилности и еродибилности.
У трећој фази истраживања завршени су теренски истражни радови на територији општине Крагујевац и усмерени затим на општине Лапово и Баточина. Подручја општина Лапово и Баточина одликују се сличним карактеристикама као и њима суседна општина Крагујевац. Поред тога, подручје општина Лапово и Баточина значајно је и зато што преко те територије пролази траса коридора 10, који има приоритетни значај за развој Републике Србије.
Четврта фаза реализације (2010) дала је следеће резултате:
- инжењерско-геолошко рекогносцирање и картирање терена на површини од »600km2
- евидентирање клизишта и нестабилних падина на површини »110km2
- израда катастра појава нестабилности и еродибилности.
У току IV фазе, истраживања су усмерена на Пчињски округ. Наиме, у 2010. години на подручју Пчињског округа догодиле су се катастрофалне поплаве и велика бујична активност, који су изазвали велике појаве нестабилности терена. Последица елементарне непогоде су људске жртве и велика материјална штета. Из тих разлога су истраживања у оквиру IV фазе усмерена на подручје Пчињског округа, на територије општина Трговиште и Босилеград.
У петој фази (2011) изведени су следећи радови:
- прикупљање и обрада података из постојеће документације и реинтерпретација података из постојећег катастра
- фотогеолошка анализа и обрада података
- инжењерско-геолошко рекогносцирање и картирање терена
- евидентирање клизишта и нестабилних падина на површини
- израда катастра појава нестабилности и еродибилности
- кабинетски радови.
У V фази изведена су истраживања на траси коридора 10. Да би се постигла хармонизација методологије истраживања са Европском директивом (INSPIRE European Directive) и пројектом Safe Land Рroject Европске комисије предвиђено је прилагођавање концепције V фазе истраживања.
Концепција истраживања у шестој фази (2012) усмерена је, пре свега, на интензивну обраду постојећих података о клизиштима, а на бази коришћења завршених листова ОИГК, и на:
- евиденцију клизишта и нестабилних падина
- процену услова и могућности активирања процеса клизања и дефинисање геометрије клизишта (површине и запремине маса које су биле, или би могле бити, захваћене процесом клизања)
- процену могуће штете коју би проузроковало активирање процеса клизања
- утврђивање приоритета за детаљна геолошка истраживања, пројектовање и предузимање превентивних или санационих мера
- предлагање увођења превентивних мера које би опасност од активирања процеса клизања свеле на најмању меру
- проширење информационог система и базе података о клизиштима у Републици Србији
- израду пројекта осматрања и контроле процеса клизања.
У складу са приказаном концепцијом усвојена је следећа методологија:
- Прикупљање и обрада података из постојеће документације врши се стално током израде катастра и карте, јер се концепција израде катастра заснива углавном на подацима из постојеће документације. Прикупљени подаци из свих геолошких, инжењерско-геолошких и хидрогеолошких истраживања се обрађују како основних, тако и детаљних карата, као и подаци из области других истраживања, везаних за развој егзогеодинамике терена (морфолошки, хидрометеоролошки, хидрографски, агропедолошки, шумарски, сеизмолошки, антропогени и др.). Прикупљени подаци се обрађују и прилагођавају потребама предвиђеног катастарског листа.
- Израда катастра појава нестабилности и еродибилности терена врши се на оформљеним катастарским листовима са наношењем података и на инжењерско-геолошку карту размере 1:300 000. Катастар појава нестабилности и еродибилности терена прати инжењерско-геолошка карта 1:300 000. На катастарском листу постоји рубрика где се дају скица, план или карта ужег подручја у размери 1:5000 – 1:10 000 или 1:25 000.
- Кабинетски радови обухватају обраду и интерпретацију података изведених истраживања, као и израду Годишњег извештаја VI фазе.
Како би се постигла хармонизација методологије истраживања у складу са Европском директивом (INSPIRE European Directive) и са пројектом Safe Land Рroject Европске комисије, предвиђено је прилагођавање концепције VI фазе истраживања поменутим европским концептима. Концепција истраживања за VI фазу усмерена је на израду карте појава за читаву територију Србије. Поменута карта урадиће се на основу: изведених истраживања за потребе израде листова ОИГК (1:100000), студија, инжењерско-геолошких карти различите размере и др. На тај начин концепција истраживања усмерена је на:
- евиденцију клизишта и нестабилних падина
- процену услова и могућности активирања процеса клизања и дефинисање геометрије клизишта (површине и запремине маса које су биле, или би могле бити, захваћене процесом клизања)
- процену могуће штете коју би проузроковало активирање процеса клизања.
- утврђивање приоритета за детаљна геолошка истраживања, пројектовање и предузимање превентивних или санационих мера
- предлагање увођења превентивних мера које би опасност од активирања процеса клизања свеле на најмању меру
- проширење информационог система и базе података о клизиштима у Републици Србији
- израду пројекта осматрања и контроле процеса клизања.
Основна сврха поменутог пројекта је, као што смо нагласили, формирање катастра клизишта. Катастар омогућава стварање базе података природних хазарда на ГИС платформи која садржи следеће податке.
- Графички обрађене податке са теренског истраживања, уцртане на топографску основу 1:25000 у програму ArcMap.
- Формирање базе података катастра за сваку појаву, са описом инжењерско-геолошког процеса или појаве који треба да садржи:
- Морфометријске елементе процеса (димензије, нагиб, деформисаност…)
- Кинематски статус пре активирања и сада
- Механизам кретања земљаних маса
- Узроке настанка и активирања
- Процену угрожености људи и материјалних добара
- Степен хазарда и ризика
- Прогнозу понашања процеса са предлозима даљих активности
- Фотографије са терена
Катастарски листови представљају основни излаз из базе података у облику извештаја о појединачном клизишту. Једно клизиште може имати више катастарских листова. Основна сврха катастра је могућност да сва документација о клизиштима буде доступна на једном месту. Документација се чува у електронском облику. Тако се остварује могућност да се користе подаци за појединачна и сва клизишта на одређеној просторној целини. Такође се дају квалитетне информације органима управе и потенцијалним инвеститорима о стабилности терена.
2.2.2.3. BEWARE пројекат за евиденцију података о клизиштима у Србији
У мају 2015 год. почело се са спровођењем пројекта „Хармонизација података о клизиштима и обучавање локалних самоуправа за њихово праћење“ под радним насловом BEWARE (BEyound landslide aWAREness). Пројекат реализују Геолошки завод Србије као носилац и Рударско-геолошки факултет као партнер, а руководилац пројекта је проф. др Биљана Аболмасов са Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду. BEWARE пројекат је иначе потпројекат иницијативе UNDP за унапређење виталности и спремности за одговор на ванредне ситуације у Републици Србији, финансиране од стране Владе Јапана, а координисане преко Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја (UNDP) у Републици Србији и ресорног Министарства рударства и енергетике Републике Србије. Како су клизишта сложен геолошко-геоморфолошки феномен, са подељеном надлежношћу органа државне управе и јавних установа односно предузећа, наглашено је да постоји потреба да се подаци о клизиштима прикупљају, обрађују и систематизују (хармонизују) у складу са међународним стандардима и захтевима Европске уније, као и да се учине јавно доступним, чиме би се решавању проблема клизишта приступило на системски начин. На тај начин је доступно поуздано и квалитетно планирање простора и санација клизишта. Резултати пројекта у виду база података о клизиштима, као и карте хазарда и ризика, допринеће конкретним изменама и допунама просторних и урбанистичких планова, чиме би се убудуће избегли проблеми са изградњом инфраструктурних објеката или индивидуалних стамбених објеката у зонама у којима је евидентан висок хазард / ризик од клизишта, а што је после обилних падавина и активирања бројних клизишта у мају 2014. год. уочено као најзначајнији проблем. Значајну улогу у одрживости пројекта и даљем развијању јавне базе података о клизиштима требало би да реализују представници локалних сaмоуправа, који ће се у оквиру пројекта оспособити за регистровање будућих појава нестабилности на територијама својих општина и градова, како би одговарајуће државне институције попут Геолошког завода Србије могле да предузму даља теренска истраживања и анализе. За ту сврху, одређеним општинама и градовима (изабрано је 27) донирана је одговарајућа опрема и материјали, како би ту своју активност реализовали.
Циљеви пројекта (Beware, 2015):
- Темељни допринос методологији прикупљања, обраде и допуне / израде базе података клизишта кроз хармонизацију и стандардизацију података; евидентирање клизишта у циљним општинама; израда карте хазарда и ризика
- Државни органи, пре свега Министарство рударства и енергетике и Геолошки завод, ојачани за редовно праћење клизишта у складу са добром праксом и директивама Европске уније
- BEWARE (ГИС) веб-портал, који представља платформу за преглед и пријаву клизишта и пратећих подлога, укључујући и карте хазарда
- Ојачани кадровски и материјално-технички капацитети укључених општина и градова, који могу редовно да прате и региструју клизишта на својим територијама, чиме активно учествују у допуни националне базе података о клизиштима.
У оквиру BEWARE пројекта, свакој предвиђеној локалној самоуправи је од стране владе Јапана донирана одговарајућа опрема која се састоји од једног таблет уређаја, навигационог уређаја и рачунара уз пратећи софтвер, што је неопходно за спровођење BEWARE акција и одрживост пројекта. Од локалних самоуправа, односно њихових представника, који су задужени за сарадњу на пројекту и који су запослени у одговарајућим службама (по могућству сектору за ванредне ситуације), очекује се да по узору на BEWARE активности наставе евидентирање будућих / постојећих клизишта по установљеној методологији. Oсновни циљ BEWARE пројекта јесте оспособљавање тимова локалних самоуправа као крајњих корисника за ефикасно евидентирање клизишта коришћењем дониране опреме и пратећег софтвера. Обучавање локалних штабова за ванредне ситуације и шире јавности за пријављивање и евидентирање појава клизишта на територијама локалних самоуправа представља значајан напредак у организованом деловању на сузбијању ефеката природних непогода. Један од најбољих начина да се становништву представи значај систематског приступања проблематици везаној за клизишта јесте да се прикаже принцип добре и лоше праксе и приликом обуке дају конкретне инструкције и савети (Beware пројекат, 2015).
Скица 16. BEWARE (ГИС) веб-портал
Извор: Брошура BEWARE пројекта
2.1. Распрострањеност клизишта у свету
Клизишта као вид општег денудационог процеса широко су распрострањена на Земљиној површини и представљају глобални изазов за човечанство. У периоду од 2008 до 2014. године, према подацима студије објављене у часопису „Геологија“, више од 32000 људи широм света страдало је од клизања и одрона терена. Клизишта за собом остављају праву пустош, од Кине до Централне Америке. Према наводима студије, црне тачке клизишта су југозападне обале Индије, Шри Ланка, јужна и источна обала Кине, централна Карипска острва, Индонезија и планинско подручје од Мексика до Чилеа. Климатске промене, интензивније падавине, сеча шума, неправилна градња, ископавање руда утичу на чешћу појаву клизања. Најтеже последице клизања јављају се од маја до октобра у време монсунских киша.
У Европи клизишта угрожавају подручја умерене климе и нормалног рељефа све до субполарних подручја. У северној Европи клизишта се могу наћи у Финској, Шведској, Норвешкој, на Исланду, у Данској, на Шпицбершким острвима и Гренланду. У западној Европи најбројнија су у Великој Британији (Велс), западној и северној Француској. Клизишта су распрострањена и у јужној Европи, и то у Португалији, Шпанији, средњој и јужној Италији (Умбрија и Калабрија). На Балканском полуострву клизишта су најбројнија у флишним стенама Албаније (између Елбасана и Тиране), затим у Бугарској, Грчкој, Македонији (Глобочица, Кавадарци, Криволак), Федерацији БиХ (Коњиц, Јабланица, Мркоњић Град, Вратник, Лукавац и др.), на Хрватском приморју (Винодол, Горски Котар), у Истри, Славонији, на Црногорском приморју (преко 60 од Будве до Бара), Бококоторском заливу (Рисан, Станојевићи, Станишићи, Тиват, Игало, Буљарице итд.). Од земаља средње Европе клижење земљишта угрожава Аустрију, Швајцарску, Чешку, Словачку, Мађарску и Румунију.
Природно је да Азија, најпространији континент, са највећом дисекцијом рељефа, има највише површина под клизиштима. У Индији, Кини, Јапану и на Суматри велике површине су прекривене огромним наслагама неконсолидованог леса, вулканског пепела и представљају потенцијална клизишта. Честа подрхтавања тла најчешћи су узрок покретања слојева на косинама. Монсунске кише стварају одроне и клизања у Кореји, Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи, Индонезији, Малезији, на Филипинима, у Сингапуру, Тајвану и Тајланду.
Слика 10. Клизиште у Бањамегари у Индонезији изазвано монсунским кишама 2013.
Извор: Клизишта (Хрватски портал о клизиштима).
Клизишта су заступљена и у Аустралији, на Новом Зеланду, Новој Гвинеји, Фиџију, Новој Каледонији, острвима Океаније, Соломонским, Маријанским острвима, Самои, Фунафутуу, Тонги, Џапу, Труку, Понапеу и Палауу. Чак и стара и стабилна грађа афричког континента на површини има зоне клизања у Египту, Гани, Нигерији, Кенији, Јужноафричкој Републици, Лесоту, Боцвани и Намибији.
Изузетну распрострањеност клизишта имају у Средњој и Јужној Америци. У Средњој Америци клизишта су заступљена у Мексику, Куби, Хондурасу, Салвадору, Костарики, Панами, Јамајци, Бахамским острвима, Тринидаду и Тобагу, Доминиканској Републици, Барбадосу, Гранади и Порторику. У Јужној Америци клизишта су честа појава у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Боливији, Бразилу, Аргентини и Фокландским острвима. На северноамеричком континенту клизање тла је изражено у савезним државама САД као што су западна Индијана, Нови Мексико, Дакота и јужна Калифорнија. Затим их има у Канади и на Лабрадору.
Слика 11. Клизиште у Мексику настало после земљотреса 2013.
Извор: Клизишта (Хрватски портал о клизиштима).
2.2. Развијеност процеса клизања у србији
Према броју, обиму и разноврсности клизног процеса Србија се налази на водећем месту на Балканском полуострву. У уводном делу смо истакли да је око 30% територије Србије подложно клизању. Узроци оваквог стања су пре свега неповољне физичко-механичке особине стенских маса на површини, површинске и подземне воде, посебно у време изузетно великих падавина које спадају у стогодишње воде, какве су се десиле у пролеће 2005, 2006. и 2014. године и које су изазвале клизања на падинама које су годинама биле условно стабилне. Врло значајан чинилац је људски фактор, који иницира изградњу на теренима подложним клизању пре истраживања њихове стабилности. Велики број клизишта настаје код изградње или реконструкције саобраћајница где нису спроведена истраживања у циљу стабилности терена за нове услове који ће настати изградњом или реконструкцијом. Такође, неконтролисано усмеравање вода, непланском експлоатацијом шљунка из речних токова, слабо одржавање речних обала, водних акумулација, насипа за одбрану од поплава и других хидротехничких објеката који могу да претходе стварању клизишта. Бројна клизишта су на теренима који нису предмет интересовања човека и често остају занемарена јер не постоји интерес за њихова истраживања и санацију. Непосредним увидом утврђено је да у Србији постоје 3123 високоризична клизишта.
На основу дугогодишњих регионалних инжењерско-геолошких истраживања утврђене су основне геодинамичке закономерности у развоју процеса клижења и степен развијености процеса клижења. Србија је подељена на пет зона према степену развијености клижења, пре свега у зависности од геолошке грађе и утицаја спољних чинилаца као што су физичко-географски и техногени (М. Лазић, 1995).
Зона са знатном развијеношћу процеса клизања обухвата терене са са сложеним и претежно активним клизиштима. То су падине терцијерних басена, изграђене од хетерогеног седиментног комплекса, са неповољним односима појединих литолошких средина, сложених хидрогеолошких својстава и дисецираних морфолошких облика. Ова зона обухвата падине Фрушке горе, посебно северне, које иницира подсецање Дунава (Баноштор, Чортановци, Сремски Карловци, Каменица, Бешка и др.). Велика развијеност клизног процеса евидентирана је јужно од Саве, на падинама брдовито-планинске целине Цера и брежуљкасте Поцерине и у сливу реке Колубаре. После поплава 2014. године у општини Ваљево активирано је преко 200 клизишта. Према евиденцији стручних служби, две трећине овог града је на клизиштима. Клизишта су бројна и у Осечини, Љигу, Белановици, Боговађи и Мионици. На подручју општине Коцељева регистровано је 500 клизишта, од којих је 20 активно. У овој зони су затим Дубоко и Умка, Барич и Обреновац. Једно од највећих је клизиште Умка, дубине преко 12 метара. Према идејном пројекту, само санација клизишта Дубока код Умке коштаће између 50 и 70 милиона евра. Ово клизиште потенцијално угрожава ток Саве. Наш чувени геолог академик Милан Луковић тврди да само на територији Града Београда има више од 2300 клизишта. Процесима ерозије различитог интензитета захваћено је 98,09% укупне површине. Поплаве 2014. године покренуле су на територији Београда 127 клизишта. Угрожени делови Београда су Миријево, Гроцка, Вишњичка бања, Сланци, Ритопек, Карабурма, Умка, Винча, Дубоко и Звездарска шума.
Виши делови Земуна (Калварија, Ћуковац и Гардош) склони су одронима, због лесног састава тла. Карабурма, Парк шума, Звездара представљају пространо клизиште које захвата североисточне падине Звездаре и насеље Карабурма. Клизиште је активно, нарочито у зони Партизанског пута, где је под шумом. У Миријеву клизиште обухвата изворишну челенку Миријевског потока и десну долинску страну. Већим делом је маскирано и моделирано насипањем при изградњи насеља. Активно је у изворишном делу Миријевског потока и у зони циглане „Трудбеник“. Подручје Вишњица, Сланци, Велико село обухвата неколико активних и умирених клизишта у изворишним челенкама поточних долина и непосредном приобаљу Дунава.
Клизиште у Винчи налази се у приобаљу Дунава, веома је активно и дубоко, развијено у неогеним седиментима. Угрожава насеље и саобраћајнице. Клизишта у Калуђерици, Малом и Великом Мокром Лугу обухватају слив Лештанске реке и изворишни део Мокролушког потока. Угрожавају насеље и ауто-пут. Клижењем су захваћени терен и насеље Бели Поток и кружни пут, који је делом оштећен. У зони Ресник, Авалски пут, Раковица налазе се умирена дубока клизишта са секундарним плићим клижењем која делом угрожавају саобраћајницу. На долинским странама Сремачког и Сибовичког потока налазе се нестабилне падине са секундарним клизиштима која делимично угрожавају и насеље Сремчицу. Старо дубоко активно клизиште у Дубоком и Баричу, као и пространа активна клизишта на подручју Умке, угрожавају пут и насеље Умка (слика 12).
У долини Баричке реке и Савском приобаљу налазе се пространа дубока активна клизишта која представљају опасност за Барич и Малу Моштаницу. У приобаљу Саве, Колубаре и долини реке Марице налазе се пространа активна и умирена клизишта, затим у подручју Мислођина (сливу Мислођинске реке), која угрожавају насеља и саобраћајнице. На потесу Мељак, Вранић, Бољевац налазе се умирена и активна клизишта на долинским странама Врбовице, која су потенцијална опасност за сеоска и викенд насеља.
Слика 16. Клизиште Умка на темену меандра Саве
Извор: Институт за путеве – А.Д.
У горњем сливу Барајевске реке запажају се умирена и активна, углавном секундарна, клизишта која угрожавају земљиште и индивидуалне објекте. Такође су регистрована и мања, плитка, изолована клизишта у сливу Губеревачке реке. На дисецираној површини горњег слива Раље уочавају се активне клизне површине које представљају опасност за железничку пругу и магистрални пут. На потесу Бошњаци–Прњавор–Врчин регистрована су стара клизишта у изворишним челенкама поточних долина према Врчину. Такође су евидентирана активна и умирена пространа клизишта са секундарним плићим откидањем у рејону Заклопаче, Гроцке и Врчина. Десна долинска страна Дунава, од врха падине до обале, континуирано је прекривена умиреним и активним клизиштима дубине преко 10 метара која угрожавају викенд насеље, Ритопек и делом Гроцку. Шири простор обрадивог земљишта и ауто-пут константно угрожавају пространа стара клизишта са секундарним активирањем на потесу Врчин–Мали Пожаревац. Наставак клизне зоне Гроцке представљају клизишта у атару Бегаљице и Брестовика, која наносе штету сеоским објектима, викенд насељу и магистралном путу Београд–Смедерево. На простору Шепшина, Орашја и Дубоне налазе се пространа, углавном смирена клизишта, смештена на странама поточних долина које гравитирају према Раљи. Угрожавају ауто-пут Е 75, Београд–Ниш, пољопривредне површине и сеоске објекте. Између Сопота и Ропочева налази се неколико клизишта на долинским странама Луга и њених притока, која угрожавају насеље и инфраструктуру. Подручје на линији Рајковац–Границе–село Младеновац–град Младеновац угрожава неколико активних и умирених клизишта смештених на челенкама поточних долина. Једно од клизишта угрожава објекте у самом граду (код болнице) и тренутно се санира. Неколико активних клизишта постоји у атару насеља Арнајево, Рожанци и Јунковац. Последње клизиште настало је површинским копом. Велико клизиште у селу Миросаљци наноси штету саобраћајници и самом насељу.
Читаво подручје од Сремских Карловаца до Смедерева, на десној долинској страни Дунава, нестабилно је. Подунавље припада југоисточном делу обода Панонског басена и одликују га најбољи потенцијални услови за стварање клизишта. Невезани језерски седименти (песак, шљунак, лапор, глина и др.), знатна дисекција рељефа и изражен нагиб топографске површине, серија раседа, интергрануларна и ситнопрслинска порозност, глиновита основа и ерозивни рад Дунава представљају све потребне чиниоце за појаву великог броја клизишта. Највећа урвинска зона јужног обода Панонског басена је на десној долинској страни Дунава од Београда до Смедерева. Клизиште Рујиште у атару села Брестовик је највећа клизна група у овом делу и једна од највећих у Србији, површине око 3 км2. Припада стратигеним клизиштима. Дунав непрекидно подсеца своју десну долинску страну и нарушава стабилност слабо везаних седимената (лес, песак и глине), ствара одсеке високе и до 30 метара и изазива клижење терена. У ужој градској зони Смедерева постоји велики број мањих и већих клизишта морфогеног типа. Нагнуте површине прекривене неотпорним седиментима засечене су изградњом већег броја инфраструктурних објеката (улице, Центар за културу, Спортски центар, стамбени објекти и др.) и на тај начин је дошло до активирања потенцијалних жаришта или умирених клизишта. Таква су клизишта у Дунавској улици, Мајдан изнад Центра за културу, Редутско и Карађорђево брдо, Убилци и др. У протеклих тридесет година ове површине претрпеле су велике штете. Порушено је или трајно оштећено око 150 стамбених објеката, а око 300 објеката претрпело је знатна оштећења (Миладиновић, 2009).
Знатна развијеност клизног процеса присутна је у читавој Шумадији, око Тополе, Аранђеловца (Рупчине), у Левчу (Иличево, Превишт), на падинама Рудника, Рајца и Сувобора, Крагујевцу и др. У Подрињу клизишта наносе велику штету подручју Малог Зворника, Љубовије и Бајине Баште. Општина Мали Зворник се суочава са више озбиљних клизишта, за чију санацију нема пребрзих, јефтиних, а ефикасних решења, док потреба за материјално-техничким средствима и њихово свакодневно ангажовање премашују буџет овог града. Најозбиљније клизиште је на мосту преко Дрине који Мали Зворник повезује са Зворником у Републици Српској. Такође је угрожен и магистрални пут.
У општини Бајина Башта, после обилних киша 2014. године, више од 300 кућа је срушено или угрожено клизиштима. Оштећено је око 1200 километара путева. Посебно су угрожена сеоска насеља Рогачица, Црвица, Овчиња, Гвоздац, Дуб и Костојевићи. На већим надморским висинама на територији ГрадаУжица такође су интензивна клизања терена. У општини Косјерић евидентирано је преко 600 клизишта. Велики број сеоских насеља угрожен је и у општини Крупањ. Процеси клижења су константни и стварају деформације на стамбеним објектима. С обзиром на инжењерско-геолошке услове који владају у терену и на количину земљане масе која је покренута и која се може покренути, не могу се предложити адекватне мере санације, већ се као једино решење види измештање породичних стамбених објеката на сигурније локације. Подручју знатне развијености клизног процеса припада и лева и десна страна долина Велике, Јужне и Западне Мораве. У Горњовеликоморавској долини клизишта се налазе на странама притока Велике Мораве, Белице, Лугомира и Осанице. Према просторној дистрибуцији деле се на просторе са системском појавом клизања и просторе са појединачном појавом клизања (М. Милошевић и др., 2010). На појаву клизања значајно утиче и антропогени фактор. Антропогени утицај на развој клизишта може бити директан или индиректан. Према времену трајања они су са трајним или временски ограниченим дејством (измена морфометријских карактеристика), а према континуитету деловања су непрекидни (септичке јаме) или периодично изражени (дренажни канали). Такође, са временом може доћи и до промене интензитета одређеног утицаја. У доњем Великом Поморављу клизишта се налазе на десној долинској страни Раље (Врбовац) и Пожаревачкој греди (Ћириковац, Свилајнац, Деспотовац, Ресавица, Равна Река, Петровац на Млави).
Скица 17. Површине угрожене клижењем на територији града Београда
Извор: https://www.google.rs/search klizista u beogradu
У долини Јужне Мораве истичу се клизишта код Бујановца (Кошарачки рид), на подручју Криве Феје, Ристовца (Клиновац, Крушевица, Сејаце), у Врањској котлини (Ћуковац, Сува Морава, Петка, Врањска Бања), вишим деловима Грделичке клисуре (600–800 метара) од Владичиног Хана до Грделице, на подручју Лебана (Синковац, Трњане, Велики Војиловац), Лесковца (Хисар), Нишке Бање (Врело, Хум, Чумурлија, Бубањ, Раутово) и Ниша (Грамади, Вукманово, Барбатово, Габровац, Власа, Ћурлине, Перутине, Малошишта, Батушнице, Мрамора и Крупца). Ова клизна група завршава се познатим клизиштем Мечка код Ражња. На подручју Западне Мораве клизни процес је активан у Овчарско-кабларској клисури (Међувршје), на падинама Чачанске, Краљевачке и Крушевачке котлине. У општини Пожега активирано је у 2014. години 30 нових клизишта. На подручју Чачка око 150 клизишта представљају опасност за 800 хектара обрадивог земљишта и 60 локалних путева. У Краљевачкој котлини регистровано је око 300 мањих клизишта. Територију Града Крушевца угрожава око 80 клизишта и одрона.
У источној Србији велика развијеност клизног процеса је у долини Тимока (Зајечар), у врху слива Трговишког Тимока (Мала, Локва, Видовска река), Бела и Завој код Пирота, Сокобањској котлини, Сврљигу, Љуберађи, Бабушници и у сливовима Мурговице, Црвене, Јелашничке и Кутинске реке.
На Косову интензивно клизање терена је у басену Криве реке, околини Приштине, Урошевца (Брод), на падинама Шаре, Чичавице и Летице. На Метохији клизишта су бројна у околини Пећи и Клине.
Долина Лима такође припада зони знатне развијености клизног процеса. Детаљна инжењерско-геолошка истраживања везана су за израду урбанистичких планова, као и за изградњу појединих врста објеката: систем лимских хидроелектрана, објекти пруге Београд–Бар (мостови, тунели, железничке станице, косине усека и засека). За потребе санације клизишта Глишине воде истраживања је радио Рударско-геолошки факултет, Београд, 1973, Пања глава Саобраћајни институт ЦИП, Завод за геотехнику, Београд, 1989, клизишта на локацији Центра за лечење, негу и рехабилитацију болесника у Прибојској бањи „Косовопројект“, Београд, 1981. Клизишта Глишине воде и Пања глава налазе се у урбаном делу Прибоја. Осим што угрожавају стамбене објекте, угрожавају и функционисање и безбедност пруге Београд–Бар.
За клизишта у зони знатне развијености карактеристично је да захватају нагнуте делове на великом простору, да су велике дубине и са честом секундарном активношћу у старијем делу клизне масе. Динамика развоја клизишта је стална, са брзим кретањем у периоду настанка, затим прелази у умерено и споро кретање са променом услова и повременим смиривањем процеса. Ова клизишта су тешка за санацију, а санација је углавном скупа и нерационална (М. Лазић, 1995).
Зона са знатном до средњом развијеношћу обухвата терене изграђене од кластита, вулканокластита и шкриљавих метаморфних стена, дубоко распаднутих, и са морфолошки веома рашчлањеним рељефом. Ова зона наслања се на претходну зону и представља спој котлинских делова са нижим планинским подручјем. Подручје ове клизне групе почиње од падина Подрињско-шумадијских планина, које припадају зони младих веначних планина. Планине ове области припадају ободу Панонског басена, што значи да су у геолошкој прошлости биле острва. На падинама су прекривене језерским неогеним седиментима (глине, пескови и лапори). Геолошка грађа погодује клизном процесу. Широке и плитке долине такође су места интензивног клизања. Честе раседне линије појачавају морфолошку рашчлањеност. На местима разлома сусрећу се и вулкански изливи, продукти некадашње вулканске активности. Најпознатији представници ове групе планина су Цер, Повлен, Маљен, Рудник, Букуља, Космај, Авала и др.
Копаоничка група планина налази се јужно од Западне Мораве, долине Ибра на западу и Јужне Мораве на истоку. У овој регији доминира Копаоник, затим Жељин, Гоч, Столови, Јастребац и Радан. Клизном процесу погодују стрми одсеци настали радијалном тектоником и чести и снажни потреси који указују на живу геотектонску активност. Клизишта су бројна у Рашкој и Куршумлији. У општини Брус регистровано је више од 40 клизишта (Ђерекаре, Судимље, Иричићи, Блажево, Дупци, Златар, Којићи, Градац).
Источна зона млађих веначних планина налази се у источној Србији, источно од долине Велике Мораве. Подручје је део великог Карпатско-балканског лука настало у алпској олигомиоценској орогенези. Морфолошки, ова зона се састоји из две целине, Хомољско-Ртањске и Власинске. Прва целина почиње Ђердапском клисуром, у којој је Дунав у дужини од 100 километара пресекао Карпатско-балкански свод. Овде су позната клизишта код Голупца и Кладова (Подвршка, Мрчковци). После мајских поплава 2014. активирало се клизиште у виду блатног тецишта у Доњем Милановцу. Планине прве зоне (Ртањ, Бељаница, Сврљишке и Хомољске планине), изузев Старе планине, средње су висине и карактерише их вулканска активност, о чему сведоче магматске стене и вулкански облици. Између Јужне Мораве, Нишаве и бугарске границе налази се Власинска група планина (Бесна кобила, Сува планина, Варденик, Чемерник, Дукат и др.). Стрме падине и радијална тектоника погодују клизном процесу. Позната клизишта су у рејону Црне Траве (Брод, Дарковце), сливовима Палојске, Џепске, Јастребачке, Врбовске, Граховске реке, Дедине баре и др., где је регистровано више од 760 активних и око 140 умирених клизишта (Ж. Мартиновић и др., 2004). Бројна су клизишта на северним падинама Ртња. Клизишта ове зоне су ограничене дубине и неуједначеног распрострањења. Дубина клизишта ограничена је дебљином распаднуте стене, најчешће 5–6 метара (М. Лазић, 1995). Применом одговарајућих санационих мера ова клизишта, уколико има потребе, могу се у већини случајева успешно санирати.
Слика 12. Блатно тециште у Текији 2014.
Извор: https://www.google.rs/search
Зона са спорадичном развијеношћу процеса клижења су високопланинске области, изграђене од карбонатних стена и серпентина са углавном танком распадином, затим од магматита и високо-кристаластих шкриљаца са претежно песковито-шљунковитом танком распадином. Зона је заступљена на вишим деловима Старовлашких планина и површи, Копаоничкој групи и веначним планинама источне Србије. Клизишта у овој зони моделирају високопланинске долине, површи, кањоне и глацијалне облике. Посебну пажњу привлаче својим типичним и изразитим генетским формама облици краса у источној Србији. Клизишта су плитка, површинска и јављају се у изразито влажном периоду дуж падина стрмијег нагиба. Активност клижења изражена је само у периоду настанка релативно кратко, док касније долази до потпуног смиривања процеса који се ретко обнавља. Овакав тип клизишта, уколико постоји економска оправданост, успешно се санира применом једноставних санационих мера.
Зона са слабом развијеношћу процеса клижења обухвата подручја изграђена од еолских пескова, тераса и речних тераса. Због заравњених форми рељефа клизишта су ретка, ограничена на стрме падине и одсеке који представљају прелазне форме рељефа између заравњених терасастих делова. Заступљени су као флувијални облици у приобаљу Дунава у Војводини, подножју Фрушке горе, Суботичкој, Делиблатској и Рамској пешчари. Клизишта су углавном изазвана флувијалном ерозијом. Санирање је једноставно и успешно се реализује.
Зона са незнатном развијеношћу процеса клижења смештена је на равним и стабилним теренима. То су низијски и заравњени делови Војводине и алувијалне равни река. Морфолошки, ови терени имају врло повољне услове за очување стабилности и удаљени су од утицаја природних агенса који доприносе нестабилности топографске површине. Кретање земљишта може да настане једино код необезбеђених ископа земљане масе.
Проучавање клизишта и осталих појава нестабилности терена спада у најсложеније геотехничке (теренске) радове. Систематично планирање геотехничких истражних радова омогућава минималне трошкове за прикупљање основних података о клизишту или нестабилним падинама. Према законским прописима који важе код нас, методски приступ изучавању клизишта започиње пројектом истраживања клизишта. Свако клизиште, без обзира на величину или техничку сложеност специфично је и тражи посебан прилаз истаживању. Та истраживања се, према циљевима који се постижу, методама које се примењују, начину приказа и коришћењу резултата, битно разликују у зависности од тога да ли се односе на регионална истраживања, детаљна истраживања или се односе на истраживања појава нестабилности у урбаним срединама или коридорима линијске инфраструктуре (Локин и др., 1995). Регионална истраживања изводе се на подручјима геотектонских јединица или административно-политичких заједница. Ако се истраживање спроводи у геотектонској или геоморфолошкој јединици, има научни карактер, односно одређује законитост настанка, развој и специфичност појаве. У другом случају резултати истраживања се користе за планирање и коришћење простора.
Детаљна истраживања одређеног клизишта изводе се у оквиру задатог простора. Састоје се од бројних метода геотехничког истраживања које зависе од услова настанка и развоја конкретног клизишта и извођења санационих радова на том клизишту.
Истраживања у урбаним срединама и коридорима линијске инфраструктуре (пут, железничка пруга, гасовод и др.) у методолошком смислу су комбинације претходна два истраживања. У фази планирања и пројектовања ово истраживање има карактеристике регионалног истраживања. Даљом разрадом пројекта прелази се у детаљно истраживање.
3.1. Mетодологија регионалних истраживања нестабилних терена
Циљ регионалних истраживања је утврђивање утицаја нестабилних терена и клизишта на природну средину коју ове појаве могу да угрозе. Такође, један од циљева је и оцена ових утицаја на развој постојећих урбаних простора и просторно планирање. Кроз вредновање природних услова и услова стабилности терена могуће је одредити величину природног хазарда и ризик клизања терена у датим условима. Клизишта су битан елеменат који ограничава коришћење простора. Задаци регионалних истраживања нестабилности терена односе се на одређивање регоналних својстава геолошке средине и других карактеристика битних за развој егзодинамичких процеса. Проучава се утицај геолошке грађе, неотектонских процеса, геоморфолошких процеса и облика, хидрогеолошких карактеристика на појаву нестабилности, величину и степен активности, садашњи и будући развој клизишта.
Методе истраживања које се примењују су: анализа релевантне геолошке документације подручја (геолошке карте и профили), затим анализа података о претходној активности укључујући и историјске записе, анкета становништва, евидентирање оштећења на објектима, анализа сателитских и авио-снимака терена, утврђивање стања на подручју, посебно на карактеристичним местима и картирање терена. За реализацију наведених метода предуслов су детаљна геолошка истраживања. Појединачне студије нестабилности терена треба обавезно да се раде за подручја са израженим савременим егзодинамичким процесима који ограничавају развој подручја, као што су зоне са знатном развијеношћу клизног процеса.
Подаци везани за геолошку грађу добијају се бушењем терена, геофизичким и другим методама. Одређивање морфолошких података обавља се геодетским снимањем терена, на основу чега се позиционира клизиште у простору, односно утврђује његов положај. Геодетским снимцима приказују се све пукотине и карактеристичне деформације на површини терена. Резултати претходних истраживања представљају се у облику:
– карата рејонизације терена у погледу стабилности
– катастра нестабилних појава
– банака података о нестабилности терена
– карата хазарда и ризика од клизања терена.
Сви наведени подаци наносе се на одговарајуће геотехничке и инжењерско-геолошке карте које служе као подлога за Синезну карту ограничења, основни докуменат за урбанистичке или генералне планове одређене инфраструктуре. Рејонизација терена по стабилности код нас се дуго ради. Завршетак и побољшање њиховог садржаја може се постићи тако што би се, уз заступљеност појава, унапредиле и посебним карактеристикама као што су врсте појава, механизам процеса, запремина покренутих маса и др (П. Локин и др., 1995).
Данас су врло важне карте хазарда и ризика од клизања које представљају основу савремене стратегије развоја. Карта хазарда појаве клизишта показује магнитуду и вероватноћу активирања клизног процеса. Магнитуда се односи на запремину масе која се може покренути или откинути, брзину њеног кретања и простор који може да се захвати. Под вероватноћом активирања подразумева се очекивана учесталост активирања процеса у одређеном периоду. На картама ризика представљају се последице појаве клизања по материјалне вредности које могу да буду угрожене. Основа за њихово вредновање је приказ врсте и вредности објеката потенцијално угрожених активирањем клизишта.
Карте хазарда и ризика су крајњи резултат синтезе регионалних истраживања о нестабилности терена. Оне у себи обједињавају резултате претходних истраживања, као што је рејонизација терена у погледу стабилности, катастре и базе података о појавама нестабилности, историјске и друге податке о појавама нестабилности, причињеним штетама и друге аналитичке податке. Оне су основа планским документима одређеног подручја за дефинисани период. Увођењем дигиталних карата и применом информатичке технологије, поред евиденције омогућено је и праћење појаве током времена, анализа узрока, прогноза активирања, утврђивање зависности егзогених геолошких процеса од својства геолошке грађе, рељефа, климе, техногених и других активности.
3.2. Методологија детаљних истраживања клизишта
Детаљна (главна) фаза истраживања састоји се из бројних метода геотехничких теренских истраживања, чија бројност зависи од техничког развоја средине која врши истраживање. Ова фаза садржи следеће елементе:
- избор метода истраживања
- планирање и извођење одговарајућих теренских и лабораторијских испитивања
- праћење резултата утоку извођења радова, укључујући и неопходне интервенције, како би се осигурао квалитет и остварио циљ изведених радова
- конкретно утврђивање релеватних геотехничких параметара.
Сложеност ове фазе истраживања може да буде условљена непредвидивошћу природних појава и ограничењима метода које се могу применити. Човек својим лошим планирањем, неодговорним извођењем, некомплетним приказивањем и погрешном интерпретацијом резултата може истраживање учинити бескорисним.
Најважнији циљ детаљних истраживања је утврђивање оптималног начина санације, заустављање процеса померања тла и стабилизација терена. За остварење постављеног циља неопходно је разјаснити услове настанка клизишта и утврдити узроке који доводе до његовог повременог активирања. Да би се утврдио услов настанка клизшта, неопходно је детаљно проучити геолошку грађу терена где се јавило клизиште, укључујући и реконструкцију најмлађе геолошке историје (неотектонска активност, палеоклиматски услови, интензитет ендо и егзо динамичких процеса у ближој геолошкој прошлости и сл.). Подаци о геолошкој грађи добијају се бушењем терена, поткопом, геофизичким и другим методама. Стратиграфском анализом слојева може се утврдити историјски развој терена и тектонски поремећаји. Посебно је важно да се утврди предиспонираност падине за појаву клизног процеса. Утврђивање узрока и услова повременог активирања клизишта заснива се на анализи природних и антропогених процеса који могу да утичу на промену равнотеже клизног тела повећањем активних сила или смањењем отпорних сила и својстава. Такође је битно познавати физичко-механичка својства стенских маса у телу и подлози клизишта. Неопходно је праћење раније активности клизишта, на основу чега се може предвидети реактивирање и прецизно утврђивање процеса. Елиминацијом познатих узрока може се наћи оптимално решење за санацију. Посебна пажња се посвећује хидролошким и хидрогеолошким подацима. Хидрогеолошким истраживањима одређују се стање и промене подземних и површинских вода у смислу њиховог утицаја на иницирање и развој клизног процеса. Прате се правци кретања подземне воде, утврђују водопропусне зоне, степен водопропусности, дубина подземне воде, хидростатички притисци, брзина кретања подземне воде, веза подземне воде са површином, веза падавина са нивоом подземне воде, распоред и бројност извора. Хидрогеолошки услови су пресудни за избор и пројектовање санационих мера.
Геотехнички подаци добијају се следећим поступцима:
- Анализом климатских, хидрогеолошких и топографских података
- Даљинском детекцијом сателитских снимака, нарочито код пространих и тешко препознатљивих, односно умирених клизишта (Смедерево, Ритопек, Умка). Снимци могу да доведу у везу локацију клизишта са тектонским или геоморфолошким структурама. Ова метода може успешно да се комбинује са квантитативном геоморфолошком анализом.
- Геофизичким испитивањима, која представљају савремене технике испитивања, сеизмичка и геоелектрична и обрада података. То су методе инжењерске геофизике које се заснивају на разликама у физичким особинама тела које клизи и његове непосредне околине. Геофизички параметри објективно одражавају стање стенске масе. Резултати геофизичких испитивања, физичко-механичких и водоносних особина садрже ефекте свих збивања у зони клизишта.
Процес клижења наприродним и вештачким косинама скоро увек је повезан са неповољним хидрогеолошким условима. Због тога одвођење вода (дренирање), представља једну од најзначајнијих метода заштите од клизишта. Основни циљ дренирања је смањење порног притиска. Избор дренаже зависи од конкретних хидрогеолошких услова. Због тога се у оквиру комплексних егзогених геодинамичких процеса велика пажња посвећује проучавању подземних вода као узроку нестабилности. Задатак хидрогеолошких истраживања састоји се од утврђивања следећих елемената: хидрогеолошких одлика стена, геометрије и хидрогеолошких параметара пропусних средина, односно пропусних, слабије пропусних и непропусних средина, услова површинског одводњавања (прихрањивања), услова одводњавања на рачун подземних вода (дотицаја), путева филтрације и начина пражњења подземних вода, положаја нивоа подземних вода и њиховог колебања током времена (режимска проучавања) и квалитета подземних вода (М. Коматини, 1995). Подаци о хидрогеолошким условима клизишта се добијају пројектованим истражним радовима на основу којих се комплексно проучавају фактори и процеси клижења, делом и кроз посебна хидрогеолошка испитивања. У прву групу хидрогеолошких истражних радова спадају примена метода даљинске детекције, затим геоботаничка испитивања, сеизмичка и геоелктрична испитивања, каротажна мерења у бушотинама, истражно бушење и израда окана и поткопа, изотопска испитивања и режимска проучавања. У другу групу спадају одређивање брзине и смера филтрације подземних вода, одређивање хидрогеолошких параметара водоносне средине и проучавање влажности стена. У реализацији обе групе истражних радова примењују се следеће методе:
- Анализа сателитских и авионских снимака, која пружа податке о геолошким, геоморфолошким, хидрогеолошким и другим одликама терена, просторном положају клизишта и степену нестабилности појединих делова.
- Геофизичке методе се користе за проучавање геолошког састава, хидрогеолошких и инжењерско-геолошких услова развића клизишта и његовог режима. У посебне хидрогеолошке задатке који се решавају применом одређених геофизичких метода спадају: одређивање положаја нивоа подземних вода, одређивање смера и интензитета кретања подземних вода, одређивање воднофизичких и других својстава стена радиоизотопним картонажним испитивањима у бушотинама (влажност, густина, пропусне зоне и др.), одређивање брзине филтрације подземних вода.
- Индикаторске (трасерске) методе користе се за решавање следећих задатака: одређивање карактеристика филтрационог тока (протицај, смер, путеви кретања), одређивање хидрауличке везе водоносних средина (хоризоната), повезаност подземних и површинских вода и одређивање филтрационих својстава стена.
- Осматрање режима подземних вода врши се на основним станицама са циљем прецизног утврђивања хидрогеолошке шеме осматрачког сектора, откривања услова прихрањивања подземних вода и међусобне повезаности водоносних хоризоната; израчунавање закономерности режима подземних вода и њиховог утицаја на развиће процеса клижења, откривање закономерности дневног, сезонског и годишњег режима подземних вода на основу података осматрања нивоа, хемијског састава и температуре подземних вода.
Помоћу пиезометара утврђује се ниво и осцилација подземне воде. У пракси се користе једноструки и вишеструки пиезометри. Када је на терену формирана јединствена слободна издан, користе се отворени једноструки пиезометри који региструју ниво површине издани и његове промене.
Ако се подземна вода налази у две или више изданских зона, користе се модерни вишеструки затворени пиезометри (пнеуматски, хидраулички или електрични), који омогућавају мерење пиезометарских притисака на више нивоа у бушотини зависно од хидролошких услова.
Да би се утврдио режим подземних вода, прате се уграђени пиезометри, каптирани извори, бунари и истражна окна који заједно представљају хидрогеолошку мрежу. Праћењем промена нивоа подземних вода и података о хемијском саставу и температури воде утврђује се закономерност дневног, сезонског и годишњег режима подземних вода. На основу овако добијених података прецизно се одређује хидрогеолошка слика истраживаног подручја, услови прихрањивања, међусобна повезаност водоносних хоризоната и закономерност режима подземних вода и његов утицај на развој процеса клизања Осматрање нивоа подземних вода врши се у фази истраживања и после изведених санационих мера због контроле и праћења ефикасности санације клизишта.
Истражно бушење се обавља при сваком детаљном истраживању клизишта. Спроводи се различитим алатима зависно од врсте подлоге. Сврха бушења је узимање узорака за лабораторијско испитивање. Дубина бушења зависи од карактеристика тла. Посебан утицај на дубину истражних бушотина има појава подземне воде, када је неопходно да се детаљно сагледа појава и кретања подземне воде кроз тло. За дубока клизишта потребна дубина сондажног бушења може да буде 30–50 метара (А. Ибрахимовић и др., 2013). Поред дубине важан је број и распоред бушотина, који зависи од величине и изгледа топографске површине. Већа захваћеност падине клизним процесом захтева већи број бушотина.
Сондажни бунари (шахтови) и поткопи (галерије) користе се када је потребно извршити истраживање и узимање узорака тла на знатно већим дубинама падине и дужинама унутар залеђа падине и добијање података највећег могућег степена поузданости. Они пружају могућност директног увида у стенску масу тела и подлоге клизишта, тачно лоцирање једне или више клизних површина, мерење њихове оријентације, нагиба, облика, количине воде у свим деловима профила, узимање великих, непоремећених и оријентисаних узорака са клизном површином, на којима се у лабораторији могу најверније представити услови клизања (П. Локин и др., 1995). Сондажни бунари се копају за истражне радове на дубинама већим од 4 метра. Могу да буду округли или у облику квадрата, попречног пресека или димензија страница до 2 метра (А. Ибрахимовић и др., 2013).Узорци добијени из сондажних бунара приказују отпорне параметре тла неопходне за рачунске анализе и не могу да се замене другим методама узорковања и испитивања. Сондажни бунар омогућава и мерење кретања клизног тела дуж равни клизања. Сондажни поткопи се раде у попречном пресеку 2 х 2 метра на падинама које имају нагибе веће од 30о. Подаци добијени из поткопа сматрају се најпоузданијима. У унутрашњости поткопа може да се постави мрежа репера, којима се прати и мери померање клизне масе и одређује правац и површина по којима се она креће. Код ове врсте истражних радова посебна пажња се обраћа на појаву подземне воде, која може да отежа даља истраживања, због чега се изводи дренирање или одвођење приспеле подземне воде. Због великих дубина истражних објеката води се посебно рачуна о подземним гасовима који могу да буду отровни или запаљиви. Израда сондажних бунара или поткопа скупља је 6–8 пута од истражних бушења, па је њихова примена оправдана када су у питању геотехнички радови на капиталним грађевинским објектима (бране) или на санацији великих клизишта. Добијање података који се односе на смер, интензитет и брзину кретања клизне масе спроводи се преко мерења положаја уграђених репера на клизишту или ван њега. Геодетска мерења кота и координата уграђених репера омогућавају да се утврде правци и брзине померања појединих тачака у функцији времена. Мерења се обављају у току дужег временског периода и на основу мерења процењују се карактеристике клизишта. Стубови са реперима уграђују се довољно дубоко да би се обухватила што већа запремина клизног тела[11]. Најмање два репера уграђују се ван клизног тела и на довољној удаљености од њега, како би се методом триангулације одредила промена положаја осталих репера у клизном телу. У случајевима када су померања врло спора, или повремена, са дужим периодима мировања, само дугорочна осматрања могу да дају одговор који је део масе у покрету и којом брзином се креће, као што је случај са клизиштем код Моста слободе у Новом Саду (П. Локин и др., 1995). И код клизишта која имају релативно велику брзину, а захватају велику површину, и имају сложену хидрогеолошку грађу, тешко је утврдити шта је у покрету, а шта није. Уз то, ако је терен урбанизован, као што је случај са клизиштима Плавинац и Провалија у Смедереву, тешко је утврдити и издвојити стабилне делове од нестабилних и у оквиру нестабилних одредити брзину кретања. Правилно постављена и довољно густа мрежа репера може да дâ врло прецизну представу о брзини и механизму кретања целог клизишта. Врло је важно да репери буду довољно дубоко да би се избегле деформације и њихово оштећење, што може да доведе до погрешне представе о кретању клизне масе. Код осматрања пространих нестабилних подручја користе се фотограметријске методе (фотограметријско снимање) помоћу којих се долази до великог броја података и морфолошких детаља који појашњавају механизме кретања клизног тела и брзине тог кретања. (скица репера)
При праћењу објеката угрожених клизањем у насељеним местима, могу се применити осматрања уочених промена на постојећим објектима. Мере се релативна померања дуж пукотина на оштећеним објектима (слика 13). Суштина ове методе је да се две од три реперне тачке постављају са једне стране пукотине на константном растојању, док се трећа тачка поставља са супротне стране пукотине. Током времена мере се померања треће тачке у односу на две које се налазе на супротној страни пукотине. Промене координата треће тачке добијају се помоћу математичких израза (Ибрахимовић и др., 2013).
Слика 13. Праћење померања пукотине на објекту
Извор. Р. Дервишевић и др., „Живјети на клизишту“, 2014.
3.3. Приказ и тумачење резултата истраживања и испитивања
После узимања узорка тла у току теренских (истражних) радова започињу лабораторијска испитивања ради класификовања и идентификације појединих литолошких слојева на терену где се клизање догодило. То су опити физичко-механичких својстава, одређивање запреминске масе (у сувом, засићеном и оптималном стању), природни садржај влажности, пластична својства појединих слојева терена, затим пропустљивост за воду. Одређују се битна својства литолошких слојева који су склизнули и отпорно-деформабилне карактеристике које треба лабораторијски одредити – унутрашња отпорност, кохезија, модул еластичности (Митровић, 2014).
После теренских и лабораторијских истраживања обављених према Пројекту истраживања рад на проучавању клизишта наставља се израдом Геотехничког елабората, који треба да дефинише литолошке слојеве клизишта по структури и слојевима, те њихов положај у простору. Нарочито је важно да се одреди узрок и непосредан повод за стварање клизишта, затим просторни положај клизног слоја. У оквиру хидрогеолошких услова важно је дефинисати утицај и режим подземне воде. Паралелно са тим неопходно је одредити токове површинских вода на ширем простору клизишта. Уколико је терен изложен вибрацијама, потребно је одредити њихову јачину, фреквенцију, амплитуду, такође и сеизмички степен простора на коме се налази клизиште. Одређивање морфологије тела клизишта и околног терена, њихово међусобно поређење, важан је податак за избор санационих мера. Неопходна је детаљна обрада климатских услова у зони клизишта (годишње падавине, динамика излучивања падавина, годишња температура и осцилације темепературе). Приликом израде Геотехничког елабората могу да се користе ранији геотехнички подаци, уколико су рађена истраживања на локацији клизишта за неке друге потребе, или ако у доступној литератури постоје подаци који су битни за тренутна истраживања. Истраживања могу да предложе и превентивно санирање, како би се спречило активирање и рушилачко дејство клизишта. Превентивно санирање захтева при истраживању нижи ниво него код активног клизишта. При превентивном санирању нема рушилачког дејства које се јавља код активног клизишта, санационе мере су мање и финансијски повољније. Најчешће мере превентивног санирања су обнова девастиране вегетације (затрављивање и пошумљавање), затварање пукотина и ожиљака глиновитим материјалом, равнање и планирање терена да би се површинска вода брзо евакуисала са површине потенцијалног клизишта, израда канала за прихват и одвођење површинских вода, израда потпорних објеката на критичним местима, заштита обала, река, потока, језера од дејства суфозије, ерозије и абразије. Ако је дошло до клижења, веома је важно да се уради геотехнички прорачун при лабилном стању клизишта (стање граничне равнотеже), са геостатичким прорачуном стабилности клизнутог терена и изведеним санационим мерама. Веома је важно да се утврди колико се санацијом повећава стабилност.
Под санирањем терена подразумева се примена геотехничких мера са циљем да се изврши делимично смиривање или потпуно заустављање процеса клизања на падини. Санирање терена у суштини се своди на повећање сила отпора или чврстоће материјала на клизној падини, а смањење смичућих напона у зони клизања. У принципу постоје две врсте ситуација када се приступа побољшању стабилности или санацији падине. У првом случају, на падини није дошло до клизања, али истраживања и анализе указују на недовољни ниво сигурности, односно где може доћи до великих клизања услед потреса; друга ситуација односи се на падине на којима су се десиле прве појаве клизања, које могу да доведу до великих деградација које се не могу вратити у првобитно стање уколико се на време не санирају. Постоје и случајеви код којих је падина у садашњем стању стабилна, али се морају предузети мере да се приликом градње или експлоатације нагиба не појави нестабилност. У тим ситуацијама треба спречити смањење отпора због радова, повећати стабилност за планирана оптерећења, спречити ерозију ножице падине и повећати стабилност за потенцијално више нивое подземних вода (Н. Грубић, 2006). У зависности од узрока нестабилности и конкретних услова на терену, може се користити једна или комбинација више метода санација. Најчешће се користи комбинација мера којима се остварује стабилност падина угрожених клижењем. При изналажењу санационих решења, потребно је применити мере које не коштају много, а дају потпуну стабилност. Изабране санационе мере морају да задовоље еколошке и естетске услове. У грађевинској пракси најчешће се примењују тзв. класичне мере као што су: прерасподела маса или тла стена, замена недовољно носивог тла квалитетнијим, инјектирање недовољно носивог терена, израда дренажних система, површинско одводњавање терена, заштита од ерозије обала водених токова. Обично за трајну стабилизацију нису довољне мере које побољшавају својства стенске масе, већ је потребно изводити и одређене потпорне конструкције (разних врста и облика, плитко или дубоко сондираних) које служе да приме притиске покренуте масе. Пожељно је да санациони радови започну одмах након појаве првих знакова нестабилности. Правовремене мере спречиле би развој клизног процеса, а тиме и последице, како у смислу материјалне штете, тако и угрожавања људских живота. Према томе да ли се санационе мере примењују пре или после активирања клизишта можемо их поделити на превентивне и акутне (сталне).
4.1. Превентивне санационе мере
Превентивне мере се изводе да би се њима спречило активирање процеса клизања. Најједноставнији поступак је избегавање, уколико је могуће, сумњивих локација, односно напуштање падина подложних клизању за било какву градњу. Око оваквих зона се оставља тзв. сигурносни појас на који би се потенцијално клизање могло у догледно време проширити. Ширина овог појаса зависи од морфологије терена, начина и обима потенцијалног слома, процењених фактора сигурности и могућих последица. Потребну ширину заштитног појаса није могуће прецизно и егзактно израчунати. Потребна је заједничка процена геолога и геотехничког инжењера. Пре било каквог извођења радова на падини потребно је направити јасне и прецизне анализе и процене у техничком и економском смислу, што укључује и евентуалне санације које би се морале предузети. Када су у питању урбане средине, опасности и ризици су вишеструко већи, па су санације технички захтевније и значајно скупље. Због великих ризика, техничких и финансијских оптерећења санације, израда усека на косинама у урбаним срединама се избегава. Дакле, изградњу усека на падинама треба избегавати када је то могуће. Код саобраћајних праваца то је могуће постићи стручним вођењем трасе и уз чешће коришћење вештачких објеката (тунели, вијадукти). Вештачки објекти, са друге стране, поскупљују изградњу саобраћајнице, али је трајност и сигурност обезбеђена. Други концепт превентивних мера подразумева извођење санационих радова и објеката као превентивне мере пре активирања клизишта. Велика пажња се посвећује контролисаном одвођењу површинских вода отворених канала израђеним по различитим технологијама, зависно од времена које имамо и брзине развоја процеса клижења. Канали могу да буду изграђени и од бетонских елемената, пластике, алуминијума или других материјала. Могу да се ископају и риголе које се облажу набијеном глином или каменом. Правац одводних канала прати правац клизања, иде по природним увалама и треба да што краћим путем изведе воду са површине потенцијалног клизишта. Пад канала мора да омогући проток воде без задржавања јер у супротном би дошло таложења материјала, нагомилавања воде и разарања услед великих хидродинамичих сила. Такође се врши регулација сталних и повремених токова, како вода из њихових корита не би доспевала у тело клизишта и тиме убрзала процес клизања на падини. Такође се тензионе пукотине испуњавају глином у облику водонепропусног чепа како не би послужиле за инфилтрацију површинске воде у тело клизишта. Посебна пажња се поклања гајењу биљног растиња, пошумљавању и затрављивању (слика 18).
Скица 18. Контролисано одвођење површинских и подземних вода
Извор: AGS (2007).
Посебан проблем представљају падине формиране у стенском материјалу. Код таквих падина у доњем делу налази се осулински материјал, а у горњем делу јако измењени (распаднути) материјал основне стене. Заштита оваквих падина од развоја клизног процеса, углавном се састоји од регулације површинских вода, каптаже извора и биолошке заштите (пошумљавање) оваквих падина (Ибрахимовић и др., 2013). Овакве превентивне мере не дају потпуну сигурност за градњу објеката. Посебну нестабилност показују падине са великом дебљином депонованог невезаног материјала од основне стене. Овакве падине треба избегавати делимично или потпуно јер су за њих везани велики трошкови изградње, а касније и одржавања. На основу примера из праксе, суштину успешне и финансијски прихватљиве санације чине квалитетни геотехнички истражни радови и квалитетан пројекат санације.
4.2. Сталне санационе мере
Сталне санационе мере представљају изградњу различитих типова санационих објеката у клизишту и око њега који ће обезбедити оптималне резултате у елиминацији процеса клизања, односно повећање стабилности падине. У сталне санационе мере спадају дренаже, премештање маса тла и стена због добијања стабилног терена, потпорне конструкције, веће регулације речних токова итд. Ове мере своју функцију треба да испуне кроз дуг временски период, а најмање у периоду експлоатационог века падине и објеката на њој.
4.2.1. Санационе мере на одвођењу површинских вода
Мере одвођења површинских вода у првом реду су активности за спречавање настанка и развоја клизишта. Продор површинске воде у тло појачан неповољним геолошким и геоморфолошким условима основни је узрок појаве клизишта. Повећана водозасићеност доводи до смањења кохезије и трења на контакту површине клизног тела и водонепропусне подлоге, повећава се пластичност и интезивира процес клизања. Продор воде у тло активира и пукотине, непрекидно напаја тело клизишта водом и континуирано одржава и подстиче процес клизања на падини. Одвођење површинске воде спроводи се унутар површине клизишта, на подручју изнад чела клизишта и подручју на боковима клизишта. Одвођење површинских вода обавља се преко мреже заштитних канала који прихватају воде од падавина и одводе их даље од клизишта. Спречавањем продора воде у тело клизишта смањују се порни притисци, исушује тло, чиме се повећава отпорност и стабилност клизнe масе. Испуњење постављених задатака може да се реализује следећим сегментом санационих мера: изградњом заштитних канала за прихватање површинске воде око клизне масе, изградњом мреже разгранатих канала на телу клизишта за прикупљање и одвођење атмосферских вода, регулацијом оближњих површинских токова и осигурањем њихових обала, затварањем зјапећих пукотина и прихватањем вода из пукотина и планирањем и уређењем површине клизишта.
Заштитни канал (скица 19) ради се у стабилним деловима падине око клизишта праволинијски или закривљен око контура клизишта. Оштре кривине и преломи смањују пропусну моћ канала. Пад канала треба да буде равномеран и довољног нагиба да не дође до зачепљења и таложења материјала. Пропусни профил мора да буде димензионисан да прихвати и спроведе сву приспелу воду. Стране и дно канала треба да се осигурају од ерозије изазване протицајем воде. Ако је површина слива падине велика, потребно је изградити више канала упоредно један изнад другог на страни падине. Више канала повећава сигурност јер један другом представљају резерву у случају повећаног дотока воде или прекида у функционисању једног од њих. Неки од канала могу да имају огранке који ће са других делова падине прикупити воду и спровести је у главни заштитни канал. Падови канала су различити, зависно од дела клизишта који дренирају. Ако су на челу клизишта, пад је мањи, а у бочном делу падови су већи због нагиба терена. Да би се због великог пада и веће брзине спречио ерозивни рад воде, граде се каскаде и шахтови. Пропусти и неодржавање канала доводе до губитка њихове функције, што се може негативно одразити на стабилност падине.
Оцедни канали одводе воду из долинских делова клизишта. Копају се у телу клизишта или непосредно поред њега. Истакли смо да се приликом клизања масе у телу клизишта стварају различити геоморфолошки облици, међу којима се издвајају заравни и удубљења. У удубљењу се сакупља вода која подстиче процес клизања. Оцедни канал има задатак да одведе воду из ових делова и уведе је у неки од постојећих канала који се налазе у клизном телу.
Систем разгранатих канала смештен је у телу клизишта, а састоји се из главног уздужног (магистралног) канала који је паралелан са правцем кретања клизишта на који су прикључени огранци који доводе воду из осталих делова клизишта. Тежи се да систем канала буде равномерно распоређен на целој површини клизишта. У зависности од површине може се пројектовати неколико оваквих система, где сваки покрива одређену зону клизишта.
Скица 19. Заштитни канали на падини са клизиштем
(по А. Ибрахимовићу и др., 2013).
Регулација оближњих водотока и осигурање њихових обала предузима се да би се спречило процеђивање воде из ових водотокова у тело клизишта посебно у време високог водостаја и изливања. Дно речних токова се проширује и равна како би проток био несметан. Ако има новца, дно се може уредити и бетонским жљебовима или у облику каскада.
Затварање зјапећих пукотина у клизишту и падини представља хитну санациону мере, пре него што дође до инфилтрације површинске воде ка телу клизишта и клизној равни. У доњем делу клизишта пукотине се испуњавају матичним материјалом из тела клизишта, а у горњем делу глином.
Планирање и уређење површине клизишта спроводи се у циљу лакшег и једноставнијег одвођења површинске воде са површине клизишта. Уређењем треба водити рачуна о биљном покривачу и целовитости горњег слоја земљишта у смислу његове стабилности.
4.2.2. Санационе мере на одвођењу подземних вода
На основу хидрогеолошких услова и познавања простора на коме треба регулисати ниво подземне воде опредељујемо се за један од начина дренирања терена, као што су рововски системи, депресиони или вакуум бунари, хоризонтално или вертикално дренирање, континуални или дисконтинуални системи итд.
4.2.2.1. Дренирање терена
У раду је наглашен утицај површинских и подземних вода на стабилност терена. Укратко, воде негативно утичу на равнотежно стање нагнутих терена. Хидростатички, хидродинамички притисак, силе узгона, порни притисак и др. деградирајуће утичу на физичко-механичке и отпорно-деформабилне карактеристике тла. Ове појаве чине терен нестабилним, утичу на прекорачење граничне равнотеже слојева и клижења терена. Присуство воде изазива бубрење и скупљање стенске масе, затим суфозију, а мраз и клизање слојева. Дренирање терена или контролисано одвођење воде може да буде разноврсно и зависи од хидрогеолошких фактора и објеката који се граде на угроженим површинама. У инжењерској пракси (према П. Мировићу, 2014) користе се следеће врсте дренирања: дренажне бушотине и бунари, вакуум бунари, иглофилтери, дренажни ровови, дренажни поткопи, дренажни теписи и др. Према мишљењу стручњака најбољи резултати у добијању стабилности косина добијају се комбиновањем дренажа, површинског одводњавања и потпорних конструкција.
4.2.2.1.1. Дренажни ровови
Рововски дренажни ситеми могу да буду континуални и дисконтинуални (скица 20). Континуални дренажни системи састоје се од сабирних и одводних дренажних ровова, међусобно су повезани и јединствено функционишу при дренирању терена. Ови дренажни ровови копају се у непропусним деловима терена и служе да спусте ниво подземних вода. Сабирни дренажни ровови примају подземну воду и помоћу ревизионих окана и одводних дренажних ровова изводе је на површину терена. Ревизиона окна примају воду из сабирних ровова и усмеравају је ка одводним рововима. Истовремено окна контролишу рад дренаже, одржавају систем одводњавања и стабилизују рад читавог система. Одводни дренажни ровови прикупљену подземну воду контролисано изводе на површину терена где се површинским каналима спроводи изван терена који се дренира.
4.2.2.1.2. Депресиони бунари
За снижавање нивоа подземних вода користе се депресиони бунари. Раде се појединачно, а ако је на ширем простору потребно снижавање нивоа подземних вода, граде се у систему. Вода се из бунара црпи пумпама. Дубине ових бунара су и преко 20 метара, а пречник им се креће од 0,5 m до 2,5 m. Дно дренажног бунара се фундира на непокретном и водонепропусном делу падине. Депресиони бунари се распоређују по површини клизишта, колико је могуће, равномерно, најчешће у улегнућима на падини. Овакав систем дренирања обично се користи у равничарским пределима када нема другог решења. Доста је скуп због велике дубине бунара, а такође је потребан и велики број депресионих бунара да би се ниво подземне воде оборио.Предност оваквог начина санације је у томе што депресиони бунари истовремено прихватају површинску и подземну воду и заузимају мању површину од одводних канала.
Скица 20. Рововски дренажни системи
(по П. Митровићу, 2014)
Континуалн системи Дисконтинуални системи
4.2.2.1.3. Вакуум бунари
Ови бунари се користе за дренирање слабо водопропусних средина ситније гранулације (прашинасте глине). Принцип рада се заснива на црпљењу воде из бунара стварањем вакуума у цеви постављеној у бунару. Дренирање је споро, због чега овакав начин дренирања није у свакој прилици рационалан. Да би систем функционисао, потребна је вакуум пумпа. Врло често вакуум бунари функционишу у систему више бунара повезаних по принципу спојених судова. Стварањем вакуума у једном бунару вода се пење и прелази у други бунар у низу. Стварањем вакуума у другом бунару вода се пење и спојеним судовима прелази у трећи. По истом принципу вода прелази у четврти и сваки наредни док се не изведе из клизишта на површину терена. Како у систем не сме да уђе ваздух и прекине функционисање, бунари се пројектују да ниво од кога почиње црпљење воде у сваком бунару буде испод нивоа подземне воде, а завршетак цеви која одводи воду из бунара мора да буде испод површине нивоа воде у бунару. Оваквим начином дренирања могуће је снизити ниво подземне воде и до 10 метара (Митровић, 2014).
4.2.2.1.4. Дренажни поткопи
Дренажни поткопи се примењују када се подземна вода налази на дубини већој од 10 метара и код клизишта велике размере када је немогуће израдити хоризонталне дренове потребне дужине. Израђују се од армираног бетона или ломљеног камена, а после тога се испуњавају водопропусним каменим материјалом одговарајућег гранулометријског састава. Попречни пресек је велики и креће се од 2,5 до 5 метара. Излази дренажних поткопа могу да буду одводни и сабирно-одводни, који имају сабирне дренаже спојене са поткопом којима се прихвата вода водоносних слојева изнад поткопа. Уздужни падови поткопа су од 2 до 15%. Дренажни поткопи могу да имају самостално, дисконтинуално или међусобно повезано, континуално дренирање. Поткоп се, као и копани дрен, ради у различитим облицима и прилагођава се терену (скица 21). Најефикаснији начин дренирања је када су сабирни поткопи постављени делом у водонепропусној (0,20–070m), како би се спречило продирање воде испод поткопа, а делом у водопропусној или вододрживој средини. Ефикасност поткопа зависи од положаја на падини. Дубоки поткопи у глиновитом материјали имају малу ефикасност, док поткопи израђени у зрнастом материјалу са великим коефицијентом филтрације имају велику ефикасност.
Скица 21. Полукружни дренажни поткоп
(по А. Ибрахимовићу и др., 2013)
4.2.2.1.4. Супхоризонтално дренирање
Када вертикално дренирање није ефикасно због великих дубина ровова, терен може да се дренира помоћу супхоризонталних благо нагнутих дренова. Овакав начин дренирања састоји од бушења хоризонталних бушотина у које се умећу цеви заштићене од замуљивања филтерским слојем. Рационална дужина ових дренова који се израђују класичним хоризонталним бушењем је до 100 метара. Пречник бушотине зависи од дужине, за дужину од 100 метара износи 76 mm, за веће дужине пречник је већи[12]. Ефикасност супхоризонталног дренирања зависи од одржавања система, геохемијских и биохемијских процеса у геолошкој и педолошкој основи. Код одржавања оваквих система посебна пажња се посвећује излазним деловима. Потребно је уклањати вегетацију, заштитити од мраза и евентуалне наслаге од калцијум-карбоната које могу да сузе пречник излазног профила. Већа ефикасност се постиже изградњом већег броја самосталних дренова који се постављају у више редова на прецизно прорачунатом растојању.
4.2.2.1.5. Дренирање вертикалним дреновима
Код равничарских терена у алувијалним равнима река подземне воде су доста високо и угрожавају значајне површине. У оваквим топографским условима није могуће гравитационо дренирање, већ се због малих хипсометријских разлика примењује вертикално дренирање терена. Вертикално дренирање се обавља помоћу вертикално избушених дренова пречника 75–300 mm, напуњених песковито-шљунковитим материјалом. Вертикални дренови обично се постављају у цикцак распореду на растојању према прорачуну, најчешће на 2–3 m. Да би се вода ефикасно дренирала и спровела, пожељно је да површински слој дебљине 30–60 cm буде песковито-шљунковитог састава. Вертикални дренови копају се до 40 m дубине. Искуства из праксе показују да се на овај начин подземне воду могу спустити до 30 m дубине од површине терена. Данас се често уместо вертикалних бушотина испуњених песковито-шљунковитим материјалом користе пластичне или картонске ужљебљене траке. Оне се утискују до одређене дубине и на одређеном размаку. Под притиском и уз помоћ капиларне силе која се ствара у жљебовима вода се пење вертикално и излази на површину. Овакав начин дренирања досада се показао ефикасним и рационалним нарочито код изградње саобраћајница у мочварним теренима.
4.2.2.1.6. Иглофилтери
За дренирање водопропусних терена песковито-шљунковитог састава ефикасно се примењују иглофилтери. То су најчешће металне, често пластичне, а ређе керамичке, цеви малог пречника (4–8 cm) перфориране при дну и заштићене металном мрежицом која има улогу филтера, односно заштите од запушавања цеви. Иглофилтери се постављају побијањем. Растојање између цеви зависи од терена, обично је размак 4 и 6 метара. Дубина постављања је 5–7 метара. Принцип функционисања је сличан као код вакуум бунара. Вода се из иглофилтера колекторском цеви која је под вакуумом одводи из клизишта. За једну колекторску цев може да се веже више филтера. Најефикаснији су када се постављају у групи. Дуже одржавање нивоа подземне воде иглофилтерима није рационално због непрекидног дежурства код стварања вакуума и одржавања читавог система.
4.2.2.1.7. Дренажни теписи
Овај начин дренирања се углавном примењује у грађевинарству за уређење већег простора на коме се планира изградња већих објеката. На простору који се дренира врши се широки ископ. Затим се планирањем уреди површина ископа са нагибом за отицање површинске воде. Преко испланиране површине насипа се слој песка или песков0ито-шљунковитог материјала одређене дебљине за прихватање воде која долази из унутрашњости. Прихваћена вода из дренажног тепиха се посебним каналима одводи до предвиђене локације.
4.2.2.1.8. Дренажне маске
Дренажне маске се користе код дренирања косина усека. Приликом градње на косинама или санирања нестабилних косина, стабилност се повећава дренажним маскама (скица 22). На косину коју желимо да дренирамо набацује се материјал који је квалитетнији од природног материјала на косини у смислу пропустљивости и стабилности. То је најчешће песковити шљунак, камена дробина или ломљени камен. Маска од набацаног материјала спушта ниво подземне и смањује статичке или динамичке силе које она изазива, затим штити косине од мраза и ерозије. Маске се обично раде по целој дужини косине, обавезно до нивоа подземне воде на косини. Ширина маске добија се прорачуном, најчешће од 1/3 до 1/2 висине. Облик дренажних маски je трапезаст или правоугаон, ређе троугласт.
Скица 22. Дренажна маска
(по П. Митровићу, 2014).
4.2.2.1.9. Дренирање терена електричним методама
У пракси се примењују електрохемијска и електрофизичка метода дренирања и ојачања терена помоћу електричног третмана.
Електрохемијска метода се заснива на замени алкалних катјона (катјони оксида, хидрата, соли и др.) из скелета глине катјонима тешких метала (нпр. гвожђа, алуминијума). Подлога, у овом случају од глине, постаје стабилнија, са мањим процентом воде него у периоду пре третмана. Метод се састоји у постављању две сонде од алуминијума и бакра које представљају катоде повезане на акумулатор. Подземна вода која садржи растворене соли, оксиде и др. у овом случају представља електролит. При различитом потенцијалном напону између електрода долази до осиромашења аноде и обогаћивања катоде. Истовремено тло постаје чвршће и долази до смањења воде између електрода. Овај метод може да се примени само код глиновитог тла. Користи се за дренирање мањих површина јер је прилично скуп начин дренирања. За исушивање 1 m2 просечна потрошња струје за 30 дана рада износи око 100 kW (Митровић, 2014).
Електрофизичка метода (електроосмоза) користи осмозу, односно премештање воде између електрода. Први пут је примењена још 1935. године, може да се користи у процесу дренирања и процесу стабилизације. Примењује се за дренирање слабо пропусних, капиларно порозних средина, кад у њима није могуће гравитационо дренирање на класичан начин. Функционисање овог метода заснива се на стварању струјног поља између електрода постављених у тлу. Приликом електроосмозе вода се премешта од аноде ка катоди услед утицаја електричног поља. Прикупљена вода се од катоде депресионим бунарима и пумпама евакуише на површину и контролисано спроводи даље. Ефикасност овог начина дренирања повећава се коришћењем вакуумског дренирања. Количина премештене воде пропорционална је утрошку струје потребне за стварање струјног поља. Електроосмоза је ефикасна за дренирање прашинастих и глиновитих структура. Квалитет осмотског процеса зависи од величина пора у тлу, активности глинених материјала, количине и минерализације воде у порама. Повећањем издрениране воде, односно смањењем у порама, долази до успоравања процеса, што је ограничавајући фактор ове методе. Већина стручњака сматра да се овом методом остварује трајно побољшање чврстоће стенских маса. Пример за коришћење овог поступка у сврху побољшања отпорних карактеристика тла је санација клизишта Little Pic у Канади (И. Ибрахимовић и др., 2013).
4.2.2.1.10. Дренирање терена термичким третманом
Поступак се заснива на феномену рекристализације минерала глине на високим температурама. Процес рекрастилизације се изводи у две фазе. Прву фазу представља физичко елиминисање воде из влажног глиновитог тла, а друга фаза је рекристализација, односно елиминисање кристалне воде, променом кристалне решетке изменом кристалних група. Рекристализацијом се смањује порозност, стишљивост, осетљивост на промену, влажност и повећава чврстоћа. Разноврсни минерали имају различите вредности температуре рекристализације, која се за већину минерала креће око 600оС. Поступак термичког очвршћавања одређен је стањем падине и потребне дубине побољшања карактеристика. Код клизишта овај третман се изводи у бушотинама са горионицима од ватросталног материјала, а као извор топлоте користе се нафтни деривати (мазут). Термичком обрадом тла побољшавају се отпорне карактеристике у стубовима око горионика пречника 2–3 m, што траје и до 10 часова. Као пример овакве санације наводи се клизиште у Констанци у Румунији.
Општа правила за пројектовање и градњу дренажних система за одвођење подземних вода
Основни циљ изградње свих дренажних система је снижење и елиминисање вода да би се побољшале отпорне карактеристике материјала, односно његове физичко-механичке карактеристике, чиме се повећава стабилност. Изградња ефикасне и рационалне дренаже могућа је квалитетним истраживањем, правилним пројектовањем и изградњом. Општи принципи пројектовања дренажне мреже за одвођење подземне воде обухватају следеће (Ибрахимовић и др., 2013):
- Дренирање треба да допринесе стабилности терена, што подразумева делимично или потпуно снижење нивоа подземних вода, односно смањење хидростатичких и хидродинамичких сила, затим сила узгона и порног притиска.
- Пропусни капацитет дренажног система треба ефикасно да прима и одводи укупни проток изражен у m2/s, што се постиже правилним одређивањем ширине дренажног канала, врсте подлоге којом се облаже ров и минималним нагибом који се креће од 0,5–1,5%.
- Приликом пројектовања јасно се одређују сабирни, одводни и сабирно-одводни ровови.
- Неке дренажне ровове треба спојити са ревизионим окном.
- Одређује се врста ровова, континуални или дисконтинуални, зависно од тога да ли се на падини налази објекат великог значаја и од њене стабилности.
- Пројектовани системи треба да очувају стабилност терена до захтеваног нивоа.
- Сабирни дренажни ровови морају да примају воду под углом мањим од 900, чиме се смањује дејство хидродинамичких и хидростатичких сила.
- Испуна дренажних ровова треба да буде од материјала који хемијски не реагују са водом и не подлежу физичкој дезинтеграцији, а омогућавају кретање подземне воде.
- Дужина ровова се одређује према могућностима чишћења, поравнања и функционисања у току експлоатације, што се постиже изградњом ревизионих шахтова.
- Филтерски слој за заштиту од испуне дренажног рова поставља се са стране притицања подземне воде.
Ископи дренажних ровова започињу од најнижег дела, да би се обезбедило исправно одводњавање и стекао увид у врсту и распоред слојева. На тај начин се утврђује ниво водоносног слоја и количина воде у подужном нагибу. Применом овог редоследа могуће је извршити корекције за уочене недостатке. Приликоп ископа дренажа врло често је због геомеханичких карактеристика тла потребно подграђивање рова због повећаног притиска и заштите на раду.
4.2.2. Санација терена прерасподелом маса тла или терена (промена геометрије падине) и побољшањем отпорних карактеристика тла
Једна од санационих мера која не кошта пуно, а постиже задовољавајућу ефикасност јесте прерасподела земљаних маса или промена нагиба којом се добија нова, стабилнија расподела утицаја на простору клизишта. Недостатак ове санационе мере је њена примена у малим урбаним просторима, јер захтева коришћење веће површине. Санирање терена прерасподелом маса састоји се од растерећења горњег дела падине, где је изражена нестабилност, ископом и оптерећењем доњег дела насипањем масе, где ће деловати стабилизирајуће. На овај начин се постиже поновна стабилност, као и правилни морфолошки облици терена, који дају могућност употребе у економске сврхе (скица 23). Сврха овог концепта санације клизишта је смањење тангенцијалних (клизних) сила (Т), а повећање нормалне силе (N), чиме се доприноси повећању коефицијента сигурности (Fs). Смањење тангенцијалне силе постиже се растерећењем горњег дела падине или оптерећењем доњег дела, док се повећање нормалне силе постиже оптерећењем доњег дела падине. Да би се овакав принцип санације терена успешно применио, неопходно је добро познавање терена у геолошком смислу. То значи добро познавање структуре поремећених слојева, литолошког састава, отпорно-деформабилних особина, положаја клизног слоја, механизма настанка клижења, хидролошких, хидрогеолошких и сеизмичких карактеристика. Ако се при санацији јави подземна вода, води се рачуна да се ископом и изградњом насипа не поремети ток подземне воде који може да изазове напрезања и притиске. Насути терен слеже, смањује своју порозност и може да спречи устаљени ток подземне воде, што се одражава на повећање хидростатичких, хидродинамичких и порних притисака. У том случају ради се дренажа испод насипа.
Скица 23. Санација терена прерасподелом земљаних маса
(По П. Митровићу, 2014)
Нивелисање (равнање) терена је једна од санација из групе санационих мера прерасподеле маса тла. Њој се прибегава код нагнутих терена који немају равне површине, већ се састоје из неправилних облика који могу да доведу до сакупљања атмосферских вода које омекшавају тло, пониру и утичу на нежељена кретања на површини. У геологији ова појава се назива пужење. Ови терени су неповољни за било коју активност, зато их је неопходно нивелисати и моделирати нагиб код кога се вода не задржава, а дренажним системом контролисано одводи ван угрожене површине (скица 24). Нивелисани терен добија нови морфолошки облик, естетски лепши, падина бољу стабилност, тако да могу да се организују људске активности, а тиме терен постаје и еколошки повољнији.
Скица 24. Санирање терена нивелисањем падине
У исту групу санационих мера спада и замена недовољно носивог тла квалитетнијим тлом. Ако се код изградње пута или насипа на површини где се планира изградња налази недовољно носиви (аутохтони) слој, он се може заменити тлом са бољим карактеристикама. Дубина замене зависи од оптерећења и отпорно-деформабилних карактеристика аутохтоног слоја (скица 25).
Санација терена методом прерасподеле земљаних маса је једно од рационалних решења које замењује скупе санационе мере као што су дренажни системи и потпорне конструкције. Код ове санационе мере терен се доводи у стабилно стање побољшањем морфологије терена. После примене овог начина санације добијају се задовољавајући еколошки и естетски услови, а површина може да се користи и у пољопривредне сврхе. Материјал који се користи је приближан природним теренским условима (земљани материјал).
Скица 25. Санација терена заменом недовољно носивог тла код Дунавске улице у Смедереву.
4.2.3. Побољшање карактеристика тла инјектирањем падине
Ако се применом поступка дренирања терена не постигну задовољавајући параметри консолидације тла, може да се примени још једна механичка метода санације, а то је инјектирање терена. Санација инјектирањем представља утискивање под притиском. Инјектирање се обавља масом одговарајућих особина утиснутом у тло због побољшања његових отпорних карактеристика. Овај метод се примењује код терена са повезаним пукотинама које се под притиском спољашњег оптерећења слежу и смањују. То су најчешће терени са крупнозрним тлом (пескови и шљункови). Код овог метода могућа је и преконсолидација зрнастог тла уз помоћ инјекционе масе како би издржала притиске са површине терена. Најновији метод инјектирања примењује разарање слабо отпорног зрнастог материјала и његово мешање са инјекционом масом, чиме се постиже жељена стабилност и носивост. Овај метод се назива „јet gruting“ (Митровић, 2014).
Поступак се заснива на формирању бушотина одређеног пречника у тлу, затим се млазницом најпре разбија структура постојећег тла и утискује распрскивањем везивна маса која се меша са разореним тлом стварајући хомогенију и отпорнију супстанцу. На тај начин се стварају стубови у низу који функционишу самостално попут шипова и читавој површини дају задовољавајућу отпорност са ниском водопропустљивошћу. Материјали који се користе за стварање стубова су природне творевине глиновитих, прашинастих, песковитих, шљунковитих и карбонатних творевина. Везивну масу чине вода и цемент који се механичким поступком сједињавају. Рад на инјектирању захтева опрезност, јер се утом процесу повећавају порни притисци, што изазива локално смањење чврстоће на смицање и доводи до убрзања кретања. У току инјектирања мора постојати стални мониторинг, а у случају повећаног кретања клизне масе поступак се обуставља.
4.2.4. Потпорне конструкције у функцији санације клизишта
Потпорне конструкције су грађевински објекти намењени заштити других грађевинских објеката или заштити простора од покретања маса на терену. Заштита може да буде превентивна или неопходна, у случају нарушене природне стабилности. Изградња потпорних конструкција је најчешћа при ископавању или засецању терена, такође и приликом оптерећења, због чега може да дође до деформација и покретања слојева на површини. Потпорне конструкције раде се углавном на површини терена у квартарним или терцијарним формацијама. Потреба за применом потпорних конструкција јавља се код стабилних и нестабилних терена. Код природно стабилних терена потпорне конструкције се раде када се ископ обавља под већим нагибом него што отпорно-деформабилне карактеристике то дозвољавају. Овај начин санације клизишта доста је скуп и зато се примењује где је то неопходно. За примену ове врсте санације неопходно је добро познавање геолошког састава, геоморфолошког склопа терена, инжењерско-геолошке и хидрогеолошке функције терена. Неопходно је и познавање сеизмичности терена. Код пројектовања треба да се води рачуна да се уклопе у изглед терена, односно да дође до садејства објекта и терена. На тај начин оне ће најпогодније примити притиске тла и добити рационалне димензије.
Потпорне конструкције су врло распрострањени санациони објекти, па се са дренажним системима могу сматрати основним мерама санације клизишта. Служе да зауставе даље кретање материјала, да издрже силу тежине покренутог материјала, силу притиска воде или било које додатно оптерећење на падини. Основна намена потпорних конструкција је повећање отпора клизања у подручју стопе клизишта. Повећање отпора клизања се постиже повећањем тежине или уношењем нових отпорних сила, како би се повећала резултанта сила отпора у простору активних сила код клизног тела. Материјали који се користе за изградњу потпорних конструкција су углавном набијени и армирани бетон. П. Митровић у свом раду „Санација клизишта и недовољно носивог тла“ сматра да су потпорне конструкције, од почетка примене до данас, мало технолошки унапређене, због чега су скупе и неекономичне. Њихова функционалност се заснива на тежинском супротстављању притисцима терена и другим утицајима. Због тога је неопходна конструкција великих димензија, која је скупа, гломазна и непогодна за извођење. Митровић сматра да би у будућности требало унапредити истраживање којим би се на модеран начин постигла стабилност помоћу потпорних конструкција. Она би се заснивала на остваривању равнотеже познавањем терена, потпорне конструкције и интеракције између објеката и стена.
Потпорни објекат се не супротставља утицајима само својом тежином, већ и искоришћењем дозвољених напона у потпорној конструкцији и тлу. Све то би довело до модификовања облика и свођења на минималне димензије потпорних конструкција. Постоји више типова потпорних конструкција које се генерално могу поделити на плитко и дубоко фундиране. Плитко фундиране потпорне конструкције се фундирају на дубинама до 3m, а на већим дубинама су дубоко фундиране конструкције. Према начину просторног положаја потпорне конструкције могу да буду континуалне и дисконтинуалне. Према месту фундирања конструкције могу да буду гравитационе (на падини) и негравитационе (у подножју падине). У плитко фундиране потпорне конструкције спадају: континуални и дисконтинуални зид од набијеног бетона, зид од армираног бетона, зид са затегом, зид од габиона, зид од монтажних елемената, зид од армираног тла. У дубоко фундиране потпорне конструкције спадају разне врсте бетонских шипова (бушени, Френки, набијани и др), сидрене потпорне конструкције – затеге, дијафрагме и др. (Митровић, 2014). Најчешће примењиване конструкције код нас су потпорни зидови. Од материјала се углавном користи набијени и армирани бетон. Постоје тенденције коришћења нових материјала као што су геосинтетици, текстол, анкеровани габиони, челик, гума итд. Димензије потпорних конструкција зависе од природе притиска тла и спољних оптерећења, облика падине за које су везане, врсте терена на коме се потпорна конструкција гради.
4.2.4.1. Потпорни зидови од набијеног бетона
Потпорни зидови од набијеног бетона примењују се код санације клизишта код кога се клизни слој налази близу површине терена, па сила притиска тла није велика. Дубина фундирања ових зидова најчешће је 0,80 до 1,30 m, с тим да је најмање 0,50 m испод клизног слоја у непокретном делу клизишта. Висина зида је од 2 до 2,5 m. Због великог утрошка бетона већа висина није рационална. Уколико се у терену налази подземна вода, неопходно је дренирање.
Скица 26. Врсте потпорних зидова од набијеног бетона
(по А. Ибрахимовићу и др., 2013)
4.2.4.2. Потпорни зидови од армираног бетона
Ова мера санације примењује се кад је клизни слој на дубини 1–2,5 m од површине терена, па је сила притиска доста велика. Дубина фундирања је најчешће 1–2,5 m, дубина темеља мора да буде минимално 0,5 m у стабилној основи. Висина овог типа потпорног зида максимално може да буде 6–7m.
Скица 27. Врсте потпорних зидова од армираног бетона
(по П. Митровићу, 1995)
4.2.4.3. Потпорни зидови од армираног бетона са затегом
Када је скупа изградња високог зида са армираним бетоном, раде се мање бетонске конструкције са уградњом затеге (скица 28). Затеге компензују недостатак тежине и њен утицај на стабилност и преузимају хоризонталну компоненту активног притиска. Међусобно растојање затега у зиду креће се од 1,5 до 4 m. Оне се везују за заједничку потпорну армиранобетонску греду у потпорном зиду.
Скица 28. Потпорни зид од армираног бетона са затегом
(по П. Митровићу, 2014)
4.2.4.3. Потпорни зидови од монтажних елемената
Ова врста потпорне конструкције састоји се из армиранобетонских гредица пречника 15 cm х 15 cm, дужине су према потреби, наслагане у облику кошева који се испуњавају каменом. Предност оваквих потпорних конструкција је у томе што се врло лако слажу, за њихово постављање користи се лака механизација, једноставно се премештају на другу локацију, преузимају оптерећење одмах по уградњи, трпе деформације без оштећења и урушавања, водопропусне су, па не захтевају изградњу дренажне мреже, укопавање је на малој дубини.
4.2.4.4. Потпорни зидови од габиона
Габион представља кош од шестоугаоне мреже исплетене од поцинковане жице пречника 6–10 mm, са двоструким уплетањем и ојачањем на ивицама, испуњен слаганим каменом. Данас се све више уместо поцинковане жице користе геомреже. Геомрежа показује бољу отпорност на спољашње утицаје и може да се пуни зрнастим материјалом (ситан камен и шљунак). Габиони се ефикасно примењују код клизишта са плитким клизним слојем. Предност габиона је његова флексибилност, захваљујући којој се прилагођава трпећи притиске. Може да се деформише али остаје у равнотежи. Пропустљиви су за воду, што значи да није потребно да се раде дренаже. Уклапају се у природни амбијент, не нарушавају природу и могу естетски лепо да изгледају. Габиони се постављају преко испланиране подлоге и слоја туцаника или шљунка.
Слика 14. Потпорна конструкција од габиона
Извор: www.d-crain.com
Данас се такође као потпорни зидови користе анкеровани габиони. То су обични габионски зидови који су анкерима везани за тло са стране. Сила трења која се јавља између анкера и тла даје додатну стабилност потпорном зиду. Анкерима се везује сваки хоризонтални ред габиона. Размак између анкера креће се од 0,5 до 1 m. Анкери се раде од челичне жичане мреже или од геосинтетичке мреже. Габионски анкеровани потпорни зидови могу да се граде у висину од 5 па до 30 и више метара, што им даје предност код избора врсте потпорне конструкције. Мреже које се користе код габионских зидова за паковање ломљеног камена и анкеровање могу да буду челичне и од геоматеријала. Челичне се облажу PVC облогом дебљине 1 mm, а геомреже су од пластичних полиестерских (PET) мрежа са отворима у облику квадрата. Данас се у развијеним земљама све више примењују пластични материјали познати као геосинтетички материјали. Њиховом применом постиже се бољи квалитет, мања цена и бржа израда конструкције.
4.2.4.5. Потпорни зидови од армираног тла
Армирано тло припада групи санационих објеката који се састоје из спољне бетонске армиране облоге и ситнозрног или крупнозрног тла (глина, прашина, песак, шљунак, дробина), која представља испуну иза бетонске облоге (скица 29). Насуто тло се армира геомрежом, геотекстилом или геотракама да би се повећала стабилност у конструкцији саграђеној од тла. При изградњи потпорног зида од армираног тла најпре се тло збија до прорачуном одређене вредности, па се у тло убацује арматура. Бетонска облога, као што само име говори, ради се од армираног бетона. Облоге су димензија 1 m х 1 m х 0,20 m, разних облика: квадрат, правоугаоник, Т облик и др. У потпорној конструкцији од армираног тла као арматура у почетку су се користииле траке од алуминијумских легура које не кородирају. Сваки бетонски блок везивало је 4–5 алуминијумских трака. Овакав начин армирања показао се као скуп, па се данас примењује арматура од синтетике, врло често геомрежа, а ређе геотекстил и пластичне траке од полиестера. Пластични материјал од кога се израђују геомреже може да буде од полиестера (PET), полиолефина (полипропилен – PP), полиетилен (PE). У последње време за израду геомрежа користе се високоотпорни пластични материјали као што су поливиол (PVA) или арамид (А), који се због високе цене ређе користе.
Скица 29. Армирано тло са бетонском облогом
(по А. Ибрахимовићу и др., 2013)
4.2.4.6. Дубоко фундиране потпорне конструкције
Дубоко фундиране потпорне констукиције се примењују када се клизне површине налазе на великим дубинама. Грађевински објекти који се користе за учвршћење терена постављају се на минималним дубинама између 13 и 14 m од површине терена (П. Митровић, 2014). Облик, димензије и дубина конструкције зависе од дубина дела терена који је стабилан, технолошких могућности њене изградње, спољних и унутрашњих утицаја и њиховог интензитета. Врсте тла у коме се фундирају конструкције могу да буду различитих отпорних карактеристика, од прашинастих, песковитих, шљунковитих, глиновитих творевина до чврстих стена, што такође утиче на избор врсте, облика и димензија потпорних конструкција, посебно у урбаним деловима. У основи, дубоко фундиране потпорне конструкције, по неким ауторима, могу да се поделе у две групе, континуалне и полуконтинуалне, док поједини аутори ову поделу допуњују и дисконтинуалном врстом потпорне конструкције.
Континуалне конструкције по целој својој дужини има континуитет и делују као једна целина. Потпуно су стабилне и без ризика осигуравају подграђени терен. Могу додатно да се ојачају геотехничким сидрима и затегама. Због своје континуалности тешке су за израду, скупе за изградњу, због чега нису рационалне.
Поликонтинуалне потпорне конструкције састоје се из стубова који се постављају у стабилне, непокретне делове терена у одређеним размацима дуж целог штићеног терена. Између стубова поставља се континуирано зидно платно које прима силу притиска и преноси је на стубове, а са њих на темеље стубова. Према начину конструкције и изградње постоје два типа полуконтинуалних конструкција – конструкције које се граде на лицу места и монтажне конструкције. У првом случају стубови и зидно платно које прима притисак раде се на лицу места. Зидно платно представља греда које се лију зависно од растојања између стубова. Прорачун оптерећења на зидове платна се повећава од врха према дну. Конструкција монтажног типа започиње изградњом темеља стубова на лицу места; у неким случајевима стубови могу да се побијају или постављају у предвиђене рупе ископане на терену. Платна се монтирају на место изградње конструкције (скица 30).
Скица 30. Полуконтинуална монтажна потпорна конструкција –
хоризонтална пројекција А, попречни пресек Б
(по А. Ибрахимовићу, 2013)
Дисконтинуалне потпорне конструкције чине шипови или дијафрагме. Шипови или дијафрагме фундирају се испод клизног слоја у стабилни непокретни део терена до дубине које су прорачуном одређене. Шипови се постављају на одређеном растојању. Шипови могу да се понашају као самоносеће потпорне конструкције или могу да буду повезани гредом која се поставља на њиховим врховима. Неповезани шипови делују самостално и то је највећи недостатак, јер нема расподеле оптерећења на све шипове у систему, што може да доведе до рушења појединих шипова у систему. Код повезаних шипова тзв. наглавном гредом постиже се расподела оптерећења, па је мања вероватноћа да дође до рушења. Уградња шипова у клизно тело на падини назива се и „закивање клизишта“ (А. Ибрахимовић и др., 2013). Санација клзишта шиповима практична је и брзо изводљива на тешко приступачним локацијама. У пракси се показало да је отпорност шипова већа ако се постављају у више редова. Врло често се дешава да поновно покретање клизне масе није дуж целог клизног тела, већ долази до локалних померања и стварања нових клизних равни. Због тога се води рачуна и о положају шипова на клизној равни. Ако су шипови постављени високо на клизишту, може да дође до отварања тензионих пукотина испод шипова и клизања испод њих.
Скица 31. Потпорни шипови повезани наглавном гредом код санације Дунавске улице у Смедереву
Извор: Главни грађевински пројекат санације клизишта у Дунавској улици
Ако су шипови постављени ниско на клизишту, може да дође до нагињања шипа под притиском и настанка нове клизне површине која ће омогућити клизање масе преко шипа. Пракса је показала да је оптимална локација постављања шипа на клизишту место где се постижу потребна напрезања (отпори) за ефикасно заустављање клизне масе, али која истовремено не прелазе дозвољена напрезања тла и не изазивају њихов лом. Због велике количине бетона и арматуре и велике (некорисне али потребне) дубине уклештења ове потпорне конструкције су скупе и своју оправданост постижу код санације клизишта дубоких преко 8–10 метара.
4.2.4.7. Санација клизишта биолошком заштитом (озелењавањем)
Биолошка заштита терена припада секундарним мерама санационих радова. Међутим, ове мере могу у великој мери да смање продор површинских вода у тло, што даје велики допринос укупној стабилности терена и објеката. Поједине биљне врсте могу да буду одлични индикатори појаве клизишта на падини, а посебно оних чија појава је везана за превлажене терене (раставић). Клизни процес врло често у потпуности уништи вегетацију. Обнова вегетације представља завршну фазу санационих радова на клизишту. Прва и основна заштита терена од ерозије је засађивање траве. Ова мера успешно се користи код плувијалне ерозије. С обзиром да ова врсте ерозије захвата површински слој покривача (15–30 cm), трава може ефикасно да послужи као мера заштите.
Травни покривач прима атмосферске падавине, ублажава удар на површину терена и контролисано га спроводи по нагибу терена без стварања канала и ерозионих бразди. Ова врста травњака назива се противерозиони травњак. На површини терена који се санира од клижења, трава се засађује на подлози од хумуса дебљине 20–50 cm. Засејавање траве може да буде ручно и машински (хидросетва). Хидросетва се обавља поступком распршивања помоћу пумпи за сетву. У млазу се налази смеса воде, семена, ђубрива, исецкане сламе и лепка. Пошто се сетва обавља помоћу пумпе, могу да се засеју неприступачне стрме падине, а олакшано је и засејавање великих површина. За засејавање стрмих површине могу да се користе и геосинтетичке тродимензионалне рељефне мреже од полиетиленске пластике. Мрежа се причвршћује на тло челичним поцинкованим или пластичним клиновима. Избором најповољније технологије засађивања и квалитетног садног материјала постиже се стабилност и трајна заштита од ерозије уз естетски природни изглед уклопљен у природну средину. Велике површине могу да се засејавају и уз помоћ хеликоптера, нарочито у неприступачним подручјима која су опустошена пожаром. Предности хидросетве над класичним методама засејавања су брзина засејавања, смањење укупних трошкова и уштеда времена. Уместо засејавања травног покривача може да се користи и примена травног покривача од оформљеног травнатог бусена. Травнати бусен је одсечак, део, природног травњака припремљеног за пресађивање. После припреме подлоге поставља се бусен, који се брзо везује са подлогом и бочно са околним бусењем и у кратком року даје солидан покривач.
Уколико се жели заштита површинских слојева на већим дубинама (60–90 cm) користи се засад жбуњем. Жбуње је ниског раста, до 1 m, па не изазива потресе терена дејством ветра. Има могућност брзог раста, способност самообнављања и естетски изглед. Врсте жбуња које се засађују зависе од локалних услова као што су састав локалног земљишта, микроклиматски услови, изложеност ветровима, погодности терена за настанак ерозивног процеса, надморске висине и потребних естетских захтева.
Ефекат исушивања и стабилизације код затрављивања је до 2,5 m, док жбуновити засади остварују исте ефекте на дубинама преко 3 m. Уколико се жели заштита тла на дубинама преко 5 m, потребно је засадити дрвеће. Дрвеће за раст тражи воду, коју узима из површинских слојева и на тај начин их исушује. У недостатку површинске воде, биљке се прилагођавају и продубљују корен у потрази за подземном водом, што доприноси везивању и учвршћивању тла. Једна тридесетогодишња бреза избаци транспирацијом преко листа годишње 32 000 литара воде, бела јова средњег раста својим корењем веже 5–10 кубика земље (Вујанић В., Цмиљанић С., Владиковић В., 1995). Најприкладније врсте дрвећа за садњу на клизиштима су оне које имају велику потребу за водом и добро развијено корење, где спада и багрем. Листопадно дрвеће је погодније од четинара јер има већу површину листа, а тиме и транспирацију. Засађене врсте треба да буду што нижег раста и што дужег корена. Биљка треба брзо да расте и развија корен. Ако се жели исушивање терена, потребни су засади врбе, јове, тополе, а у медитеранским условима еукалиптуси и бамбуси. Ако је приоритет стабилност терена, најбољи су засади багрема.
4.2.3. Поступци и мере за квалитетно истраживање нестабилног тла и санацију клизишта
Из досадашњег текста може се закључити да је одређивање статичке стабилности природних и вештачких падина захтеван геотехнички проблем. У пракси се показало да различити стручњаци дају широки спектар резултата за исти проблем. Ова појава има своје узроке у различитом нивоу и квалитету теренских и лабораторијских радова, способности да се изаберу релевантни параметри и знања да се добијени резултати примене на процену стабилности. Употребљива статичка анализа захтева прецизне и квалитетне податке о топографији површине тла, подземној стратиграфији, нивоима подземних вода и кретању, отпорности материјала код кога може да дође до лома и клизања материјала изнад потенцијалне клизне површине, утицаја потреса на чврстоћу и деформације тла. Посебно је тешко тачно утврдити геолошку структуру и отпорност тла. Да би се добили прихватљиви подаци, истраживања морају пажљиво да се планирају. Успешно решавање проблема које стварају клизишта захтева такође тимски рад инжењера геологије, грађевинског инжењера који је стручњак за механику тла, односно геотехничког инжењера. Инжењер геологије истражује стратиграфију на падини и презентује податке о геолошкој структури, стратиграфији и хидролошким условима. Геотехнички инжењер одговоран је за одређивање отпорности и осталих материјалних карактеристика тла. Такође је одговоран за процену стабилности. Сеизмичке елементе потребне за анализу стабилности процењује геофизичар-сеизмолог.
Праћење покрета на падини као мера успешне санације клизишта је изузетно важно. Постоји више метода које се користе за регистровање промена. Уобичајено се користи геодетско мерење, фотограметрија, екстензометри, инклинометри, екстензометри у бушотини, пијезометри, мерење акустичне емисије (Грубић, 2006). Понекад се користе системи за упозоравање код којих је комбиновано неколико метода које су повезане на алармни систем.
Применом рачунарске технологије и ГИС-а за потребе служби које се баве простором омогућено је уношење слојева са подацима геотехничке и сеизмичке макрорејонизације. Успостављање оваквог система захтева велика материјална и стручна улагања и континуирану надоградњу подацима. Међутим, таква инвестиција доноси велике уштеде, унапређује квалитет живота становништва и чува природну средину.
Свакако, једна од најефикаснијих мера заштите и санације клизишта је законска регулатива и технички прописи. Посебно треба издвојити просторно планирање и управљање простором. Квалитетно управљање простором подразумева правни оквир који дефинише одговорност и последице за неодговорно понашање. Детаљним урбанистичким плановима треба забранити изградњу у зонама где може доћи до нарушавања стабилности. Изазивање нестабилности узрокује дугорочне и велике материјалне штете; због тога је боље избећи градњу него санирати насталу штету.
Ризици представљају све потенцијалне опасности које нас окружују.
Оне могу бити пореклом из природе али и техничко-технолошке сфере. Поставља се питање које од споменутих групација опасности имају виши ниво деструкције по људе и њихова створена материјална добра. У односу на клизишта, ризик настанка представља показатељ очекиваних негативних последица на природу, материјална добра и људе. Изражава се квалитативним или квантитативним показатељима који су дати производом опасности од клизања, угрожености елемената ризика и монетарног израза очекиваних последица процеса. Питања која су побуђивала пажњу истраживача приликом испитивања перцепције ризика односила су се најчешће на то да ли су грађани свесни ризика (Cvetković, 2016a; Cvetković & Sandić, 2016) од кризних ситуација (Cvetković et al., 2015a; Cvetković, Gačić, & Jakovljević, 2015b; Cvetković et al., 2014; Цветковић, Вучић, & Гачић, 2015; Цветковић et al., 2016). Поред тога, доста се испитивала и повезаност перцепције ризика и припремљености грађана за реаговање (Цветковић & Филиповић, 2017). Наведена питања, односно недовољно научно објашњене повезаности, условљавале су потребу за таквим истраживањима.
Ризик и концепт управљања ризиком су одувек били предмет вишеструких дефиниција и често су погрешно схваћени или помешани са другим терминима као што су идентификација ризика, процена ризика, анализа ризика и саопштавање ризика (Ansell & Wharton, 1992; Blaikie, Cannon, Davis, & Wisner, 2014; Dilley, 2005; Pine, 2008; Thomalla, Downing, Spanger‐Siegfried, Han, & Rockström, 2006). Према Међународној стратегији за смањење ризика од катастрофа (UN-ISDR, 2009) управљање ризицима од катастрофа (Disaster Risk Management) представља систематски процес коришћења управних директива, организација и оперативних вештина и капацитета за спровођење стратегија, политика и унапређених капацитета за суочавање да би се смањили штетни утицаји опасности и могућност појаве катастрофе.
У стратегији за смањење ризика од катастрофа (ISDRR) даје се објашњење и појма смањење ризика од катастрофа (Disaster Risk Reduction) као праксе смањења ризика од катастрофа кроз системске напоре да се анализирају узрочни фактори катастрофа те да се њима управља, укључујући смањену изложеност опасностима, смањену рањивост људи и имовине, разумно управљање земљиштем и животном средином, те побољшану спремност на штетне догађаје. Према истој стратегији под управљањем потенцијалним ризицима од катастрофа (prospective disaster risk management) подразумевају се активности управљања које се баве избегавањем развоја нових или повећаних ризика од катастрофа и циљ им је да то и остваре. Активности управљања које се баве избегавањем развоја нових или повећаних ризика од катастрофа и циљ им је да то и остваре.
Перцепција ризика и способност пружања адекватног одговора у кризним ситуацијама условљена је индивидуалним разумевањем природних опасности (Anderson-Berry & King, 2005; Miceli, Sotgiu, & Settanni, 2008). Дакле, да би грађани предузели одређене мере припремљености, морају бити упознати са природним опасностима на локалном и републичким нивоу, веровати да је могуће смањити и изборити се са насталим последицама. Грађанин ће предузети такве мере уколико претпоставља да ће кризна ситуација њему лично нанети одређене последице, или руководећи се другим разлозима као што су одговорност према деци или старијим родитељима (Murphy, 2007; Olympia, Rivera, Heverley, Anyanwu, & Gregorits, 2010; Paton, 2003). Мотивисаност за предузимање мера спремности условљена је и поседовањем кућног љубимца, локацијом и врстом власништва над објектом у којем се живи. У резултатима својих истраживања, Капуку (Kapucu, 2008) истиче да се становници централне Флориде осећају спремно за реаговање на ураган (субјективна перцепција), док су објективно веома неспремни за такве догађаје (објективна перцепција). У једном од истраживања је утврђено да је локално становништво Италије веома не припремљено, а са друге стране је утврђено да на припремљеност утиче у великој мери перцепција ризика локалног становништва (Tekeli-Yeşil, Dedeoǧlu, Tanner, Braun-Fahrlaender, & Obrist). Наиме, они су спровели квaнтитaтивнo истрaживaњe чији је циљ представљао испитивaњa припремљености грaђaнa за реаговање и пeрцeпциje ризикa oд пoплaвa. Toм приликoм, 400 oдрaслих испитaникa из 9 лoкaлних зajeдницa, кojи су билe излoжeни поплавама били су интeрвjуисaни кoришћeњeм структурисaнoг интeрвjуa. Интeрвjуисaњe je oбaвљeнo уз пoмoћ кoмпjутeрскoг тeлeфoнскoг систeмa зa интeрвjуисaњe Интeрeсaнтнo je спoмeнути дa су интeрвjуисaни сaмo oдрaсли кojи су у прoтeклe 5 гoдинe живeли нa тoм прoстoру. Њимa су билa пoстaвљeнa питaњa o усвojeним сeтoвимa зaштитничких мера кoja им oмoгућaвajу дa спрeчи нeгaтивнe пoслeдицe пoплaвa. Сaмa пeрцепциja ризикa oд пoплaвa прoцeњeњa је пoмoћу jeднoдимeнзиoнaлнe скaлe кojу су сaми aутoри рaзвили и кoja je и пoтврђeнa. Oд испитaникa je трaжeнo дa прoцeнe вeрoвaтнoћу нaстaнкa рaзличитих пoслeдицa кao и дa изрaзe свoja oсeћaњa у вeзи пoплaвa. При тoмe, прикупљaни су и сoциjaлнo-дeмoгрaфски пoдaци. Рeзултaти истрaживaњa су пoкaзaли дa су стaнoвници пoприличнo дoбрo спремни за реаговање, a кoрeлaциoнe и рeгрeсиoнe aнaлизe су укaзaлe дa je спрeмнoст зa кaтaстрoфe у пoзитивнoj кoрeлaциjи сa пeрцeпциjoм ризикa. У другом истраживању је потврђена статистички значајна повезаност перцепције ризика и припремљености домаћинства за јаке ветрове (Sattler et al., 2000).
У циљу спровођења анализе ризика од клизишта потребно је проценити опасности и анализирати ризике од клизања. При томе, процена ризика од клизишта је систематски процес који укључује у себи утврђивање потенцијалног нивоа ризика од клизишта управо кроз свеобухватну анализу односа опасности и последица. Управљање ризиком од клизишта подразумева све мере и поступке који се спроводе или који се препоручују у смислу контроле и смањења негативних последица по било који елемент ризика током времена.
Линдел и Пратер (Lindell & Prater, 2003) објашњавају да je процес управљања ризицима повезан са свеобухватним управљањем природним катастрофама. Њихов став сугерише да постоје постојећи услови који одражавају тренутне опасности као и тренутну социјалну и економску угроженост. Поред тога, они истичу да тренутни физички услови заједнице ће утицати на њену отпорност. Такође, управљање ризиком садржи и сва могућа опциона решења, законску регулативу на нивоу локалне или шире заједнице, као и све врсте активности у смислу едукације становништва на подручјима изложеним ризику. Фел и сарадници (Fell et al., 2008) кроз елаборацију детаљног упутства датом од стране ЈТЦ у току 2008. године указују на неопходност процене ризика од клижења терена у следећим околностима: на подручју су присутна клизишта или постоје историјски писани документи који то потврђују; на подручју где није историјски забележено клижење, међутим сви морфолошки и геолошки параметри указују на могућност да може доћи до активирања процеса: подручја на којима су изграђени објекти чијим рушењем због нарушавања стабилности терена клижењем могу бити угрожени људски животи; подручја са интензивном деградацијом земљишта која изазивају промене у микрорељефу и погодују развоју ерозионих процеса.
Само управљање ризиком је функција која се састоји од неколико под функција које раде заједно у циљу информисања одлучивања на свим нивоима организација и заједница. Ризик, као основни термин за управљање ризиком, има различита значења у различитим дисциплинама као што су медицина, финансије, безбедност, сигурност, итд. Једна од најприсутнијих дефиниција која се учестало користи у теорији катастрофа је Анселова и Вартонова према којој ризик је производ вероватноће и последица догађаја (Ansell & Wharton, 1992). При томе, дефиниција имплицира да ризик може да буде управљан кроз утицање или вероватноћу (кроз акције ублажавања и спремности) и последица катастрофе (кроз акције ублажавања, спремности, одговора и опоравка). Са друге стране, угроженост се односи на могућност за нарушавање социјалног, инфраструктурног, економског и еколошког система. То је резултат скупа услова и процеса који утичу на начин на који ови системи су погођени природним и технолошким опасностима или екстремним појавама. Као таква, она је уско повезана са отпорношћу, која подразумева капацитет ових система да се опораве од катастрофа или њихов капацитет и да одговоре и да се изборе са екстремним опасностима (Pine, 2008, p. 143)
Истраживања кризних ситуација и могућности управљања њиховим последицама стара су педесет година, што и није зачуђујуће, имајући у виду да су друштвене науке релативно младе (Цветковић & Петровић, 2015). Истраживачи кризних ситуација указују да добро дефинисан и јасан модел управљања представља круцијалан елемент суочавања са последицама кризних ситуација (Mlađan, Cvetković & Veličković, 2012). При томе, када се говори о управљању, најпре се мисли о добро утемељеном формалном систему, односно моделу, који ће јасно дефинисати сваку фазу у таквом процесу. Прегледом одговарајуће стручне литературе, могу се издвојити различити модели управљања кризним ситуацијама као што су: логички, интегрисани, узрочни и остали (Цветковић, Бошковић, Јанковић & Андрић, 2017).
Свакако, имајући у виду свеобухватне анализе ефикасности система управљања, интегрисани приступ управљања кризним ситуацијама представља водећи модел у државама широм света. Ради се о свеобухватном и интегрисаном приступу који обухвата све врсте кризних ситуација (биосферске, литосферске, атмосферске, хидросферске) и фазе (припрема, ублажавање, одговор и опоравак) управљања. Дакле, то је итеративан процес доношења одлука у вези са превенцијом, одговором и опоравком од кризних ситуација. Као такав обезбеђује шансу заједницама погођеним катастрофама да уравнотеже различите потребе за заштиту живота, имовине и животне средине, као и да размотре начин на који њихове кумулативне акције могу допринети дугорочнијој одрживости погођеног подручја. Слободно се може рећи да су водећи принципи таквог процеса: систематски приступ, партнерство, неизвесност, географски фокус, ослањање на науке и поуздане податке. Мек Конел и Дренан наводе да у стварности не постоје универзално применљива правила, као што не постоје ни две потпуно идентичне кризне ситуације, већ би се могло рећи да су многи аналитичари и практичари развили широк, флексибилан и често апстрактан сет принципа које тек треба превести у добру праксу, односно креативно применити на конкретан случај кризне ситуације (McConnell & Drennan, 2006). Социјални и економски утицаји из ванредне ситуације су под великим утицајем нивоа имплементирања ефикасних стратегија ублажавања једне заједнице, спремности за ванредне ситуације и стратегије опоравка као и физичке карактеристике ванредне ситуације и стварних напора у одговору и опоравку заједнице. Широки поглед на процес анализе опасности препознаје потребу разумевања природе заједнице и развија широки профил заједнице који укључује испитивање локалне географије, демографске карактеристике, инфраструктуре и ресурса одговора. Генерално, велики број аутора истиче значај употребе анализе опасности у припреми и праћењу стратегија ублажавања опасности, плановима спремности за ванредне ситуације и стратегијама одговора.
Свеобухватни приступ посматра ванредне ситуације и опасности изван само њихових географских процеса и испитује како социјални, економски и политички процеси утичу на опасност (Pine, 2008). Значај процене заједнице као део идентификовања опасности, што укључује детаљно посматрање социо-културног, економског и политичког система, може се видети живописно у последицама урагана Катрина у Њу Орлеансу. Штета из урагана Катрина је открила огромну угроженост повезану са сиромаштвом, образовањем, стамбеном градњом, запосленошћу и влашћу. Нажалост, оно што је откривено у Њу Орлеансу је присутно у многим градским приобалним местима.
Милети (Mileti, 1999) истиче да je нова парадигма потребна у бављењу ванредним ситуацијама, парадигма која се бави одрживим смањењем опасности. Да би се ово постигло, следећа питања треба решити – одржива култура: људи не контролишу природу упркос њиховим напорима да направе насипе, бране или грађевине и у многим случајевима они су узрок губитака услед катастрофа. Потребно је разумети природу катастрофа и градити на тај начин да се смање губици. Резултати процеса анализе опасности морају да се користе у идентификовању стратегија ублажавања тако да се минимизују наше угрожености социјално, економски и еколошки; догађај, губици и трошкови – резултати процеса анализе катастрофа треба да опишу нашу угроженост и документују како ванредне ситуације утичу на наше заједнице; интерактивна структура ризика – процес анализе опасности може да опише нашу угроженост и квантификује области које би могле бити погођене катастрофом.
Овај процес мора такође да пружи шири поглед тако да можемо да видимо социјалне, политичке, економске и еколошке трошкове по нашу заједницу. Овај шири поглед на ризик омогућава нам да укључимо многе различите интересне групе у доношењу одлука о смањењу наше угрожености; управљање коришћењем земљишта – локални доносиоци одлука могу да користе резултате анализе опасности у плановима коришћења земљишта. Ограничени развој може допринети социјалној, еколошкој и економској одрживости наших заједница; грађевинска правила и стандарди – усвајање правила локалних власти и процес примене су кључни у смањењу наше угрожености од катастрофа.
Свеобухватна анализа опасности пружа кључне информације како би се осигурало да су циљеви спровођења закона постигнути; предвиђање, упозорење и планирање – детаљна анализа опасности пружа чврсту основу за осигурање да локалне заједнице могу да понуде грађанима адекватно упозорење о катастрофи. Процедуре за давање благовремених упозорења за ванредне ситуације могу да се базирају на алтернативним сценаријима планирања из анализе опасности. Планови спремности за ванредне ситуације се припремају на свеобухватној анализи опасности. Политике и оперативне процедуре се воде природом опасности с којом се суочавају организације и заједнице; опоравак и реконструкција – планирање за опоравак не би требало да почне након ванредне ситуације. Да би биле ефикасне, треба да буде део плана заједнице о ублажавању опасности и да укључи приоритете за дугорочни опоравак заједнице у појави ванредне ситуације. Осигурање није превентивна стратегија али може бити укључена као део процеса опоравка. Питање је како можемо да користимо осигурање као средство обезбеђења да је финансијска стабилност ентитета заштићена; економска одрживост – државне, приватне и непрофитне организације морају да разумеју природу ризика са којима се суочавају и да развију стратегије да смање или елиминишу губитке.
Фишер и сарадници (Fischer et al., 1991) су утврдили да студенти наглашавају ризике по животну средину, док старији људи наглашавају здравствене и безбедносне проблеме. Како технолошке опасности постају израженије, јавност се сматра способним за преживљавање свих догађаја кроз неке људске контроле. Већа тежине већ сама по себи указује на повећање опасности, као што је безбедност саобраћаја на путевима. То је веома значајно за земље, попут Новог Зеланда, где је број погинулих на путевима сваких шест месеци превазилази губитак живота због земљотреса током бележења историје тог народа. Процес управљања ризицима састоји из шест корака (Pine, 2008): утврђивање контекста (контекст се односи на спољашње окружење у којем организација/заједница постоји и функције и унутрашње карактеристике саме организације/заједнице. Стога, установљавање контекст је логична почетна тачка за процес); идентификовања опасности (навођење свих могућих врста опасности које би могле значајно да утичу на организацију/заједницу); процене ризика од опасности (идентификоване опасности се посматрају појединачно како би се утврдила њихова вероватноћа и утицај ради додељивања нивоа ризика); сортирање опасности према величини ризика (класификација опасности према величини ризика); анализа ризика сваке опасности (у овом и следећем кораку, ризик од сваке опасности се посматра у контексту ризика свих идентификованих опасности како би се утврдиле сличности међу опасностима); груписање и одређивање приоритета међу ризицима опасности (за сваку значајну опасност, декомпоновани елементи ризика од опасности се групишу у формат који ће омогућити да слични елементи буду идентификовани широм спектра опасности). Карактеризација опасности, вероватноћа њихових дешавања, изложеност људи и изграђено окружење, алати коришћени у моделовању њихових утицаја, методе изабране за саопштавање ризика и акције предузете да се смањи утицај опасности се заснивају на људским конструктима и процесима одлучивања.даци управљања природним катастрофама су: процена ризика и последица те предузимање превентивно и нормативно утврђених мера; планирање, организовање, увежбавање и припремање ресурса за реаговање; реаговање (организационо пружање помоћи у заштити и спасавању након настанка катастрофе); санација (опоравак и обнова након престанка катастрофе). Може се рећи да је управљање једна од најсложенијих људских делатности која је усмерена на њено решавање односно што брже успостављање редовно, односно уобичајеног стања у заједници (Ogorec, 2010). Генерално, састоји се од два сегмента: планирања и деловања. У фази планирања се израђују процене опасности, капацитета и могућности за спречавање настанка природне катастрофе, процењују се могућности за деловање и за ублажавање последица које се не могу избећи. У фази деловања спроводе се мере и активности на отклањању последица, те управљање поступцима за повратак у редовно (претходно) стање (Toth, Čemerin, & Vitas, 2011). Кризни менаџмент је и као термин и као концепт производ XX века истиче Желимир Кешетовић. Наиме порекло термина кризни менаџмент налази се у политичкој сфери. Тврди се да је амерички председник Џон Кенеди (John Keneddy) први употребио овај израз током Кубанске кризе 1962. године, када је конфронтација САД и СССР, услед инсталирања совјетских ракета са нуклеарним главама на Куби, довела свет на ивицу Трећег светског рата.
У литератури постоје различите дефиниције управљања у кризним ситуацијама: ,,дисциплина и професија која примењује науку, технологију, планирање и управљање у циљу контроле екстремних догађаја који могу повредити или усмртити велики број људи, нанети велику штету имовини и нарушити живот у друштву (International Comunity Management Association – ICMA“ (Phillips, 2010), ,,управљање ризиком тако да друштва могу живети са природним и техничким опасностима и контролисати катастрофе које оне изазивају“;,дисциплина која се бави ризиком и избегавањем ризика“; (Haddow, Bullock, & Coppola, 2007) ,,стање одговорности и капацитета за управљање свим типовима катастрофа, кроз координацију акција већег броја субјеката и снага заштите и спасавања“ (Flint & Brennan, 2006; Цветковић & Петровић, 2015; Цветковић, 2017).
Управљање ванредним ситуацијама (енгл. emergency management) односи се на бављење проблематичним последицама ситуација као што су природне непогоде или ванредне ситуације изазване људским фактором. Ванредна ситуација може се преобразити у кризу ако се испостави да надлежни органи и службе нису у стању да контролишу ситуацију. Канадски центар за развој менаџмента дао је упоредне карактеристике управљања ванредним и кризним ситуацијама (Canadian Centre for Management Development, 2003).
У литератури о катастрофама, директно/индиректно се у радовима који се односе на управљање, истиче разлика између традиционалног и савременог управљања катастрофама. При томе, она се огледа у режимима функционисања, организационој структури, карактеру информација, циљевима и критеријумима управљања (Цветковић & Петровић, 2015). Тако, може се рећи да традиционалне системе управљања карактерише: постојан режим функционисања, постојана структура и одређена расподела функција за дужи период, уска функционална усмереност, моноструктура, дефинисани информациони токови, тачна информација, довољна информација, мала брзина промена, предвидљивост ситуација, принцип јединства овлашћења и одговорности, функционални потенцијал, преовладавају социјално-економски циљеви и критеријум функционисања. Такође, становници се третирају као беспомоћне жртве, они су пасивни примаоци спољашње помоћи, потребна помоћ у смањењу последица као и процене биће брже уз ангажовање спољашњих снага, фокусирање на проблем обезбеђења хуманитарне помоћи и решавање техничких проблема, фокус активности је на појединцу, донатори одлучују шта је неопходна помоћ, обезбеђивање помоћи је одговорност агенција за пружање помоћи, обезбеђивање помоћи је одговорност агенција за пружање помоћи, циљ је задовољити ургентне потребе и обезбедити претходне услове у заједници (Hromada & Lukas, 2012). За разлику од традиционалних, савремене системе управљања карактерише: различити режими функционисања, одсуство постојане структуре и одређене расподеле функција за дужи период; еластичност; адаптивност, широка и често непредвидива област дејства, полиструктура, зависност информационих токова од тренутног стања, неверодостојна информација, недовољна информација, велика брзина промена, непредвидивост ситуација, принцип расподеле овлашћења и одговорности, организациони потенцијал, становници се третирају као елемент ризика и ресурс одбране од природних катастрофа, капацитети становника се граде у процесу активне улоге у планирању активности, процене су обавеза локалног становништва, потребно је обратити пажњу и на обезбеђење социјалних и других аспеката угрожености становништва, фокус је на целини заједнице и начину њеног организовања, локална самоуправа учествује у процесу доношења одлука о потребној помоћи, локална самоуправа учествује у процесу доношења одлука о потребној помоћи, управљање у природним катастрофама је одговорност сваког појединца, док агенције за пружање помоћи имају улогу подршке, циљ је смањити угроженост заједнице од будућих опасности уз задовољење неопходних потреба (Savić, Stanković, & Anđelković, 2005). Кели, наводи да постоје четири разлога зашто модел управљања катастрофом може бити користан: може поједноставити комплексне догађаје поједностављивајући могућности конципирања јасне разлике између критичних елемената (Kelly, 1999). Његова корисност је још значајнија када се пружа систематски одговор на катастрофе које изискују кратак период хитног одговора; поредећи стварне услове са теоријским моделом може довести до бољег разумевања тренутне ситуације и на тај начин може да олакша процес планирања и свеобухватног управљања катастрофама; доступност модела управљања катастрофама је суштински елемент у квантификовању катастрофа; документован модел управљања помаже да се успостави заједничка основа разумевања за све укључене субјекте и снаге заштите и спасавања. Такође, омогућава бољу интеграцију напора ублажавања и опоравка од последица природних катастрофа. Пин (Pine, 2008) предлаже нови модел који укључује осам важних елемената: (1) развој и имплементација динамичких алата процене ризика који обрађују тренутну као и очекивану будућу изложеност и губитке; (2) употреба таквих информација у развоју планова, програма и политика који одржавају ову реалност, укључујући директну везу са коришћењем земљишта и обрасцима људског насељавања; (3) повећање нагласка на изградњу капацитета и самоослањање на нивоу заједнице; (4) модификација ових политика које подстичу неисправан развој пре и након катастрофе у односу на опасности и ограничавање федералне помоћи онима који не поступају у складу са овим; (5) заједнице треба сматрати одговорним за њихове акције када су једном нове политике креиране и када је капацитет потребан за њихову ефикасну имплементацију развијен; (6) спојити програм осигурања од свих опасности са стратегијом ублажавања опасности заснованом на подстицајима; (7) документовати заслуге овог приступа на нивоу заједнице кроз квантитативну и квалитативну студију избегавања губитака од опасности и инкорпорисање закључака у локални процес планирања ублажавања опасности; и (8) изградња широке коалиције подршке за стварање и одржавање заједница отпорних на катастрофе. Може се рећи да историја показује да се кризе могу догодити у сваком друштву и заједници и да нико није имун на њих. Међутим, када анализирају опасности, многи планери се руководе или искуствима из недавне прошлости која су још жива у сећању људи, или пак катастрофама које су имале највеће последице по заједницу. Тако су, примера ради, кризни планери у Сан Франциску и даље под снажним утицајем земљотреса и пожара из далеке 1906., односно земљотреса из 1989. године (Milašinović & Kešetović, 2011). Интегрисано управљање кризама је део систематског пројекта. Користи се за свеобухватно смањење криза и организује све чиниоце који доприносе стварању и повећању ризика (управљање ризиком), уместо да се фокусира на појединачне катастрофе. Тај систем је замишљен тако да интегрише сва постојећа сазнања и технике о смањењу ризика, али и одговора на кризе. Кризне ситуације поседују следеће карактеристике (Милојевић и сарадници, 2011): уочљивост настанка догађаја; временски период од уочавања настанка догађаја до момента догађаја (дејства); време трајања догађаја; тип догађаја (величина, карактеристике дејстава); последице које догађај изазива; и комплексност догађаја.
Клизишта настају као резултат узајамног деловања одређених природних услова и процеса, али и антропогеног утицаја. Услед покретања површинских слојева долази до значајне промене земљишних и рељефних услова а неком терену, тако да се стамбени објекти руше, а затим умањује и онемогућава искоришћавање земљишта на тој територији (пример Умке, Барича, Ритопека). Клижење тла условљава и одређује свеукупност услова везаних за коришћење и намену земљишта. На територији Србије, клизишта су највише распрострањена у неогеним седиштима, а као пример може се узети слив Колубаре. Наиме, на читавом простору под неогеном, литолошки састав је такав да се смањују чланови са израженим функцијама хидрогеолошких колектора и изолатора, као и водопропусни седименти. На контакту тих средина остварене су потенцијалне могућности за стварање клизних површина (Cvetković, 2017).
Пре клизишта потребно је (Cvetković & Filipović. 2017):
- Информисати се о протеклим манифестацијама клизишта која би могла да укажу на будућа клизишта.
- Добро осмотрите положај ваше куће (да ли се кућа налази у дну брда) и шта се налази око ње.
За време клизишта
- Уколико приметити да ће доћи до клизишта, тј. да постоји таква опасност обавестите надлежне органе позивом на број 112 или 193. Том приликом дајте им податке о локацији клизишта, потенцијалној штети и угрожености људи.
- Обавезно обавестите ваше компије који могу бити угрожени клизиштем и том приликом је потребно склонити се из зоне клизишта, будући да је то најбоља заштита.
- Уколико се клизиште активирало, приликом удаљавања из зоне клизишта нон стоп држите визуелни контакт обраћајући пажњу на камење и друге материје које вас могу повредити. Том приликом посебну пажњу требате водити да се креће бочно од клизишта.
- Земљиште које је било захваћено клизиштем, засадите шуму како не би опет дошло до клизишта.
После клизишта
- Најпре је потребно да проверите да ли има повређених односно заробљених људи. Уколико има покушајте да им помогнете водећи рачуна о сопственој безбедности и безбедности заробљених људи, како не бисте направили још већу штету.
- Ако има покиданих електричних водова и других инсталација, обавезно пријавите надлежним органима и водите рачуна да се неко не повреди.
- Пре него што се вратите у сопствене домаћинство, обавезно проверите носеће зидове да нису напукли. Опрезно уђите и угасите прекидач електричне енергије и вентил за гас.
За разлику од управљања ванредним ситуацијама и управљање ризицима који су примарно усмерени на природне катастрофе, поље кризног менаџмента односи превасходно на кризе узроковане људским фактором као што су компјутерско хакерисање, загађење околине, отмице менаџера, фалсификати, насиље на радном месту и слично које, за разлику од природних, нису нужно морале да се десе. Управљање катастрофама односи се на предузимање мера у циљу смањења, односно санирања последица насталих као резултат природних и других несрећа катастрофалних размера (Драгићевић & Филиповић, 2016; Млађан, 2015). Разликује се од кризног менаџмента утолико што се и катастрофа, као догађај којим у принципу није могуће управљати, разликује од кризе. Дакле управљање катастрофама не обухвата управљање самим догађајем који је узрок катастрофе, већ минимизирање његових разорних последица, то јест смањење броја људских жртава (погинулих и повређених) и материјалне штете. Треба указати на то да инцидент који је означен као катастрофа у себи може садржати текуће кризе и ванредне ситуације. Ово због тога што социјални актери укључени у одговор на катастрофе могу бити у ситуацији да истовремено одговарају на различите проблеме и изазове.Обухвата активност пре, за време и после катастрофе. Најчешће подразумева спасилачке активности и “сакупљање комадића” који су остали након што се десио нежељени догађај. Често се и вероватно погрешно, као синоним користи термин управљање (или планирање у) ванредним ситуацијама (emergency management/planning). Модерне државе настоје да спрече, односно минимизирају могућност да се несрећа или акцидент претвори у кризу, односно катастрофу, то јест да, уколико то упркос свих настојања није могуће, макар ублаже последице разорних догађаја и обезбеде услове за ефикасно обављање низа сложених активности у спашавању и отклањању њихових последица. У том циљу законодавна тела државне власти морају да успоставе нормативно-правни оквир који ће омогућити развој ефикасног система за заштиту и спасавање од катастрофа и давати адекватне одговоре заједнице по начелу субсидијарности у свим фазама развоја катастрофа од превенције, ублажавања и приправности пре удара катастрофе, до хитне интервенције и пружање помоћи у току и непосредно након настанка катастрофе, до санације и опоравка након катастрофе. У том циљу остварују се и одговарајући организациони, односно институционални аранжмани, то јест формирају се посебни органи и службе за реаговање у ванредном или кризним ситуацијама које представљају интегрални део националног система безбедности (Милашиновић и Кешетовић, 2009).
Сходно упутству о методологији за израду процене угрожености и планова заштите и спасавања у ванредним ситуацијама (,,Сл. гласник РС“, 096/2012) проценом се дефинишу положај и карактеристике територије, могућа угроженост критичне инфраструктуре, идентификација опасности, процена ризика, процена потребних снага, средстава и превентивних мера за заштиту и спасавање од елементарних ванредних ситуација и других несрећа. Она садржи: увод, положај и карактеристике територије, процену критичне инфраструктуре са становишта угрожености од катастрофа; идентификацију опасности и процену ризика од катастрофа; процену потребних снага, средстава и превентивних мера за заштиту и спасавање и закључак. Према наведеном упутству процена угрожености је основни документ за израду Плана заштите и спасавања у ванредним ситуацијама на нивоу Републике Србије и Плана заштите и спасавања у ванредним ситуацијама органа државне управе, аутономних покрајина, јединица локалне самоуправе, привредних друштава, других правних лица и других организација, а израђују је сви субјекти дефинисани Законом о ванредним ситуацијама (,,Сл. гласник РС“, бр. 111 од 29. децембра 2009, 92 од 7. децембра 2011, 93 од 28).
Према споменутом упутству, процена се заснива на анализи потенцијалних опасности од клизишта и његових последица по становништво, материјална и културна добра и то: мапиран рељеф са приказом удолина различитих површина и нагиба, режим подземних вода (осцилација нивоа подземних вода), густина и влажност тла, могућа оштећења на објектима, оштећења путне инфраструктуре и подземне инфраструктуре-цевоводи и мере заштите предвиђене урбанистичким плановима; ерозије: (квалитет земљишта, узрок који проузрокује ерозију пустошење и крчење шума, непланске чисте сече, паша и брст стоке, коришћење камена, шљунка, песка, хумуса, земље и тресета, ветрови, обилне падавине, површина захваћена ерозијом, густина насељености и број објеката.). Превентивне мере за заштиту и спасавање се предузимају ради спречавања или смањења вероватноће настанка елементарних. Истим упутством предвиђене су следеће мере превенције: мере које су предвиђене и/или реализоване просторним планирањем, пројектовањем и изградњом објекта постројења – комплекса; мере које су предвиђене за одржавање и контролу инфраструктуре (ПТТ, железнички, речни, друмски и ваздушни саобраћај); мере које су предвиђене за одржавање и контролу саобраћајница на нивоу локалне заједнице; мере које су предвиђене у систему безбедности: надзор, управљање системима безбедности и заштите, детекција и идентификација опасности; едукација – перманентна едукација становништва, укључујући децу већ од предшколског доба, о свим аспектима заштите и спасавања; прописи у свим областима заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; мере које су предвиђене организацијом оспособљавања и опремања људских капацитета за реаговање у случају ванредних ситуација; мере које су предвиђене израдом и провером планске документације за реаговање у случају ванредних ситуација. Поред процене ризика, упутством је предвиђено да План заштите и спасавања у случају померања тла (земљотреса и клизишта), такође, садржи: табеларни преглед угрожених подручја, места или грађевина са прегледом броја угрожених објеката и броја становника за које се процењује да могу бити угрожени; карту са уцртаним угроженим урбаним зонама; разрађене оперативне поступке деловања снага заштите и спасавања. Јединице локалне самоуправе, управни окрузи, аутономне покрајине и Република Србија у овом делу плана обавезно дају и прегледе стручно оперативних тимова (намењених за процену безбедности објеката након земљотреса и активирања клизишта; уклањање делова оштећених објеката; санирање клизишта; збрињавање угроженог становништва; прихват и дистрибуцију грађевинског материјала; прихват и дистрибуцију хране, воде, хигијенског и санитарног материјала; организацију и ангажовање волонтера за помоћ у санацији и сл.); организацију хигијенско-епидемиолошке заштите (носиоци и активности); организацију обезбеђења хране, воде и лекова; организација прихвата помоћи у људству и материјално-техничким средствима.
Основни циљ организације је одговор на велике катастрофе ради ефикасног смањења утицајa катастрофа. Управљање катастрофама не мора бити ефикасно, али мора бити ефективно. Ефикасност значи да су ресурси добро употребљени за решавање проблема. С друге стране, можете да ефикасно решите проблем на неефикасан начин.
5.1. Теоријско одређење криза и катастрофа
У литератури, постоје контрасти друштвених погледа са схватањима катастрофа као нерутинских друштвених проблема утемељених у функционалном размишљању. Имплицитно, могло би се осетити интелектуално неслагање у вези описа истраживања катастрофа у перспективи друштвене промене наспрам оквира друштвених проблема Quarantelli, 2005). Може се рећи да постоји опсежна дискусија о лингвистичким, концептуалним и практичним проблемима у објашњавању и дефинисању криза. Свакако, може се рећи да постоје два главна приступа у објашњавању катастрофа: примењени/прагматични и теоријски/концептуални. У оквиру ове друге категорије, социолог или аналитичар система покушава да развије концептуално базирану дефиницију катастрофе као такве користећи или широки или специфични (дисциплинарни) приступ и покушава да избалансира конгитивне, поред психосоциолошких и емпиријских аспекта. У оквиру прагматичне оријентације студије, њен аутор који је обично аналитичар одлучивања, инжењер или природњак (географ, геоло., итд.) покушава да развије оперативни оквир или/и дефиницију катастрофе неопходну за израду закона, правила, прописа и такође за планове и мере за припрему, одговор и опоравак и ублажавање конкретних катастрофа (земљотреси, поплаве, експлозије у нуклеарним електранама итд.).
У области теорије катастрофа користи се збуњујућа и прекомпликована терминологија, као и методе и упркос вишегодишњем интензивном истраживању и даље постоји широк опсег тумачења катастофе што често изгледа недоследно и чак контрадикторно (Porftriev, 1998). Управо зато, постоји потреба за појашњењем и концепутализацијом садржаја и обима таквог појма. Прве дефиниције катастрофе су дате у речницима појмова од стране лингвиста који су покушавали да споје народ и свакодневну употребу овог тремина са донекле канонским тумачењима. Касније су ове дефиниције еволуирале са променама у свету и језику, али у стуштини сачувале су почетно значење (Anthony Oliver-Smith, 1999). Социолози који користе исту узрочну логику показују шири распон тумачења катастрофе. Они је посматрају као социјалну конструкцију, иако сви уклапају свој поглед унутар концепта катастрофе ендогеног или унутрашњег типа. Неколико њих третира катастрофу као резултат социјалних процеса или социјалне последице који стварају (стварају изворе опасности) или повећавају угрожеост социјалног система од опасних утицаја (Cutter, Boruff, & Shirley, 2003).
Друштвене кризе и кофликти данас представљају суштински спорне појмове у друштвеној теорији. Разлози за то су многоструки. Један од основних је идејна и идеолошка усмереност аутора која се рефлектује у различитим школама мишљења, међу којима се издвајају грађанска и марксистичка теоријска мисао (Milašinović & Kešetović, 2009). Научници из области друштвених наука тврдили су да су кризе социјалне конструкције, те да су услед тога дефинисане на основу природе утицаја које имају на социјалне системе. Догађај који се одиграва тамо где нема становништва, уобичајено не достиже ниво кризе, уколико не производи каскадне ефекте који имају последице по друштво. У раду о феноменологија природних катастрофа истиче да истраживачи, често упадају у замку, да концептуалне основе феномена као што је катастрофа, замењују објашњењима шта чини и како друштво делују у таквим ситуацијама. Посебно истиче да циљеви дефинисања увелико опредељују садржајне супстрате дефиниција и да уколико је реч о потреби регулисања одређених друштвених активности у тој области, превасходно се ради о нормативним дефиницијама. Такве дефиниције, у велико мери прати недовољна систематичност и свеобухватност различитих аспеката посматраног феномена. Због претходно реченог, приликом дефинисања катастрофа, потребно је бити веома обазрив и темељит. Посебно је потребно водити рачуна да се обухвате аспекти узрока, карактеристика и последица таквог феномена.
Реч криза, етимолошки посматрано, потиче из грчког језика (κριςις) у коме је означавала пресуду или одлуку, то јест пресудни тренутак који одлучује о даљем позитивном или негативном развоју неке ствари или ситуације (Milašinović & Kešetović, 2009). Према Wебстеровом речнику реч криза (енгл. crisis) је употребљена негде око 1425. године, а као њена значења наводе се: 1. нестабилна ситуација која је веома тешка или опасна – банкротирали су током економске кризе, 2. критични стадијум или тачка преокрета у развоју нечега – након кризе пацијент или умире или му је боље (Cost, 2005).
Цветковић (Цветковић, 2015c) истиче да у научној литератури, теоријско одређење катастрофа представља веома актуелно питање и посебно наглашава да неопходност и мотивисаност аутора за успостављањем концизних дефиниција, произилази из потребе јасног разграничења катастрофа од свега осталог, а најпре, од њему средних концепата као што су опасности, кризе и ризици. Такође, он наглашава да интерес од дефинисања произилази из потребе да се опише област проучавања и створе услови за акумулацију знања и изградњу теорија. При томе, српска интелектуална елита, из области студија катастрофа, сусреће се и са дискусијама и дебатама око разграничења појмовног одређења катастрофа од ванредних ситуација. Одређивање појма ,,природна катастрофа“, условљено је и праћено одређивањем замисли о суштинским својствима који су константни под разним околностима. Језички облик изражавања наведене замисли представља се термином ,,природна катастрофа (Цветковић, 2015a, 2015b).
Једна од често коришћених дефиниција истиче да су катастрофе нерутински догађај у друштвима или њиховим већим подсистемима (нпр. региони, заједнице) који подразумевају друштвени поремећај и физичку штету. Међу кључним дефинишућим одликама таквих догађаја су (1) дужина упозорења, (2) величина утицаја, (3) обим утицаја и (4) трајање утицаја. (Sjoberg, 1962, p. 360). Катастрофа подразумева велику или изненадну несрећу која доводи до губитка живота, имовине, итд. или која је погубна по предузећа, пропаст означава велику несрећу која доноси дубоку патњи или тугу појединцу или људима у ширем смислу (Guralnik et al., 1974, p. 51); катастрофа је догађај са јасним почетком и јасним крајем и по дефинцији је ванредно – чудо природе, изопаченост природних процеса живота, две особине које издвајају катастрофу су, прва, да прави велку штету и друга, да је изненадна, неочекивана, акутна (Erikson, 1976, p. 253).
Катастрофа је већа категорија колективних стресних ситуација, која је велика непожељна промена у инпутима неког друштвеног система. Пример овога би билa поплава („велика непожељна промена у инпутима“) која погађа заједницу („друштвени систем“) или групу заједница („дурштвени систем“). Термин, друштвени систем може да се примени на колективе од малих група попут породице, па све до националних друштава или светског друштвеног система (Worth & McLuckie, 1977, p. 24); реч „катастрофа“ означава чиниоце као што су земљотреси, пожари, поплаве и експолозије. Основна идеја овде као што је истакнуто је да постоји „нешто“ што може потенцијално да произведе ефекат на животну средину. Означени као чиниоци катастрофе са честом дистинкцијом која се прави између „природних“ или „божијих дела“ и „људских“ чинилаца. Природно померање земље одређене врсте се зове земљотрес; случајна трансформацiја, услед људске грешке, инертне течности у експанзивни гас се зове хемијска експолозија (Dynes & Russell, 1976); део процеса у животној средини који има већу фреквенцију од очекиване и магнитуду која узрокује већину повреда људи са значајним оштећењем (A. Oliver-Smith, 1988, p. 2).
Одређени аутори дефинишу катастрофу или као погрешне количине енергије у погрешно време и на погрешном мeсту или као самоизазвана резонанца између техничких подсистема која доводи до опасни модулација и колизија. Оба концепта су преведена на организациону и људску интеракцију како би се објаснили и друштвени неуспеси. (Perrow, 1984; B. Turner, 1978). Катастрофа је извор опасности, процена која обухвата три елемента (Kovach & Cicerone, 1996, p. 589):
- ризик од људске повреде;
- ризик по имовину; и
- ризик од еколошке штете и
- прихватљивост одређеног степена ризика.
Опасност је могућност, док је катастрофа стварни догађај (Drabek, 1997, p. 3); катастрофа је резултат опасности која погађа заједницу (Blanchard, 1999, p. 2).
Mилашиновић и Јевтовић (2013) истичу да су настанку и развоју кризног менаџмента као теоријског концепта претходила су истраживања различитих аспеката криза, катастрофа и сличних догађаја, као и индивидуалне, колективне и организационе реакције на њих у оквиру политичких наука, психологије, социологије, менаџмента и административних наука која су резултирала фондом научног знања који је данас неодвојиви део корпуса знања о кризама. При томе, они посебно истичу да се ради пре свега о следећих пет извора: Балансирање на ивици рата – Један од најзначајних извора у проучавању криза представљају међународни односи. У овој области криза се односи на акутну конфронтацију на ивици рата између две или више земаља. Посматрајћи начине поступања учесника у оваквим међународним конфронтацијама из ширег угла кризног менаџмента, аналитичари кризе су проучавали ове догађаје из перспективе промена у међународном систему, његовој структури и обрасцима комуникације; Други значајан извор проучавања криза су анализе катастрофа, посебно са нагласкм на развој и управљањем ситуацијама које подразумевају колективни стрес тврди Кешетовић. Ради се о веома широкој лепези догађаја, као што су природне катастрофе попут земљотреса, поплава и торнада; оних узрокованих људским фактором, као што је попуштање брана, рушење зграда, пожари, судари возова и индустријски акциденти, али и високоризични догађаји – као што су нуклеарни и акциденти у петрохемијској индустрији; конфликти – Студије друштвених и политичких конфликата су током времена постале веома бројне и тематски доста широке, обухватајући, између осталог и управљање конфликтима. Овде су укључени догађаји као што су државни удар, револуције, демонстрације и побуне у градовима, штрајкови и други сукоби везани за област радних односа, домаћи и међународни тероризам; појединци и групе – Следећи дугогодишњу традицију успостављену у психологији, појавиле су се бројне студије о томе како појединци доносе одлуке у кризним ситуацијама. Све оне су засноване на концепту стреса, при чему се он схвата доста широко (као стимулус, као перцептивни феномен и као бихејвиорални одговор). Осим тога, стрес се може посматрати и мерити на различите начине: биофизички, когнитивно-психолошки и интерперсонално-колективно. Теорија и пракса су сагласни да висок ниво стреса неповољно утиче на способност доношења одлука и прављење рационалног и исправног избора између више могућих алтернатива. Слични закључци важе и за понашање малих група у кризним околностима; организације и корпорације – Под утицајем економске кризе у касним 1970-тим и раним 1980-тим развила се литература о пропадањима корпорација, ситуацијама ограничења трошкова и организационих промена под притиском. Она третира ефекте унутрашњих и спољашњих извора невоља и стресова и начин на који они погађају структуру ауторитета, токове комуникације, задовољство послом и квалитет обављања посла организације и њених чланова (Милашиновић и Јевтовић, 2013).
Милашиновић (2014) и Јевтовић истичу да посматрано диоптријски, човек је кратковид, увек га више занимају догађаји из суседства, свог града или земље, него катастрофе или занимљивости у географски удаљеним срединама – више воли да види како је изгорео ауто или опљачкана банка у његовој улици, него како је погунило 180 путника у авиону изнад Ирана. Катастрофе након реализованих природних опасности, проблеми еколошког загађења животне средине, бесперспективност и незапосленост, продаја генетски модификоване хране и сл. само су мали део питања на које је тешко одговорити. Утемељеност и прихватљивост класификације природних катастрофа представља важну претпоставку за њихово ваљано евидетирање и квалитетнију анализу, као и за међународну сарадњу влада, надлежних служби, чланова научне заједнице и невладиних организација у наведеној области. Све природне катастрофе, имају себи својствене узроке настанка, јединствени сценарио, утицај на човека и животну средину, размере и тежину последица. Сходно томе, оне се могу класификовати на основу бројних одлика које са разних страна сагледавају такве комплексне појаве. Имајући у виду присутне класификације у теорији, све се могу свести на три оквирне групе: природне, катастрофе повазане са човеком (намерно/ненамерно изазване), и хибридне (комбинација природних сила и неадекватних људских система) (Below, Wirtz, & Guha-Sapir, 2009; Berren, Beigel, & Ghertner, 1986; Lukić et al., 2013; Mlađan & Cvetković, 2013; Shaluf, 2007; Yang & Chen, 1999; Млађан, 2015).
Ален Бартон (Allen Barton) је описао катастрофу као врсту колективне стресне ситуације у којој многи чланови друштвеног система не успевају да приме очекиване услове живота од система. Према Бартону, оно што разликује катастрофе од других врста колективног стреса, као што је рат, је да су извори катастрофе спољашњи а не унутрашнњи (Lindell, Tierney, & Perry, 2001, p. 4); у социолошком смислу, катастрофа је нерутински догађај али рутински социјални проблем јер се катастрофе понављају и јер могу бар да буду наслућене чак и ако не могу да буду предвиђене. Толико се не доводи у питање. Такође је јасно да катастрофе откривају бољке и слабости у друштву, иако могу такође и да нагласе његову снагу (Alexander, 2000, p. 31); Pearce (2000) сугерише да свака дефиниција катастрофе мора да одражава капацитет одређеног места да реагује. Она жели да каже да опасна појава мора да буде необична и социјални, економски, политички и еколошки утицаји морају да буду значајни. Она дефинише катастрофу као не рутинску појаву која превазилази капацитет погођене области да одговори на њу на такав начин да спаси животе; сачува имовину; и задржи социјалну, еколошку, економску и политичку стабилност погођеног региона (Pearce, 2000, p. 87). Према Кварантелију (Quarantelli, 2005, p. 345; Quarantelli & Perry, 2005) као једном од најпознатијих представника оригиналних студија о катастрофама, оне су:
- догађаји који се дешавају изненада,
- озбиљно ремете рутину друштвених јединица,
- изазивају усвајање непланираних праваца деловања како би се прилагодили нарушавању реда,
- проузрокују неочекиване животне историје означене у друштвеном простору и времену,
- представљају опасност за важне друштвене објекте.
При томе, аутор наглашава и да катастрофе представљају рањивост тј. да није било слабости друштвених система и структура, опасност не би могла прерасти у катастрофу. Oн такође нуди следећу дефиницију катастрофа повезану са интензитетом и ресурсима заједнице(Quarantelli, 2000, p. 14):
- Криза: способности (могућности) превазилазе потребе,
- Ванредни догађај: способности задовољавају или донекле превазилазе потребе,
- Катастрофе: потребе превазилазе способности (могућности).
- Велика катастрофа: потребе савладавају (надвладавају, упропашћавају) у потпуности способности.
Додатно компликује чињеница што се се за разне врсте негативних, односно опасних догађаја упоредно и често без јасне свести о међусобним односима и разграничењима значења, а неретко и као потпуни синоними за појам кризе, особито у енглеском језику, користе термини: несрећа (adversity), односно ванредни догађај који је узрокован факторима који нису под контролом, а има за последицу угрожавање живота или здравља људи или животиња и материјалну штету; догађај који није био предвидљив (цонтингенцy); акцидент (accident) који означава несрећу узроковану људским фактором укључујући и технологију, а која превазилази оквире техничко-технолошког постројења у коме је настала; ванредно стање (мајор инцидент – буквално велики инцидент) које представља сваки догађај који може узроковати смрт, повреде, оштећење имовине, промене у животној средини те поремећаје у нормалном функционисању друштва, а чије деловање и последице се не могу спречити, ублажити или санирати расположивим средствима и капацитетима заједнице, а нарочито термини; катастрофа (disaster) који означава несрећу узроковану природним факторима, и ванредна (хитна) ситуација (Milašinović & Kešetović, 2009).
5.2. Дистрибуција кризних ситуација изазваних клизиштима
У периоду од 1900. до 2013. године догодиле су се 25.552 природне катастрофе. Од тога, највише је било хидролошких, па метеоролошких, геофизичких, климатских и биолошких катастрофа (Цветковић, 2014; Цветковић, Милојковић & Стојковић, 2014; Иванов & Цветковић, 2016). Процентуално посматрано, највише (37.41%) природних катастрофа се догодило у Азији, док је најмање (5.53%) било у Океанији. Такво стање, присутно је и када се посматра број потигинулих. Наиме, највише погинулих (75.75%) било је у Азији, а најмање (0.07%) у Океанији. Када се посматра број повређених, највише (51.38%) је било у Азији, а најмање (0.18%) у Океанији. Највише погођених (82.21%) људи било је у Азији, а најмање (0.60%) у Океанији. Без дома, највише (59.26%) људи је остало у Азији, а најмање (0.29%) у Океанији (Cvetković & Dragićević, 2015). Квантитативна анализа природних катастрофа по врстама указује да се у периоду од 1900. до 2013. године, догодило се највише поплава (35%), а најмање клизишта (0.47%). Дакле, по броју догађаја на првом месту су поплаве (35%), па олује (30.86%), земљотреси (10.68%), суше (5.51%), масивни водени покрети (5.29%), екстремне температуре (4.19%), шумски пожари (3.20%), вулканске ерупције (1.95%), епидемије (1.14%), инфекције инсеката (0.73%), и на крају клизишта (0.47%) (Иванов & Цветковић, 2016).
5.2.1. Геопросторна дистрибуција
Према међународном центру за истраживање епидемиологија катастрофа (CRED), посматрано по континентима, највећи број клизишта, одрона и урушавања тла се догодио у Азији (38 %), затим следе Америка (33 %), Европа (16 %), Африка (9 %) и на крају Океанија (4 %) (слика 14).
Слика 14. Тематска карта укупног броја и последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) у свету за период од 1900 до 2013. године. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Од последица клизишта, одрона и урушавања тла, у односу на континенте, највише погинулих било је у Азији (71,05 %), затим у Америци (17,13 %), у Европи (10,85 %), а најмање у Океанији (0,13 %). Распоред континената је исти и када се посматрају друге последице, тако да у Азији има такође и највише повређених (65,97 %), погођених (77,28 %) и без дома (70,44 %). Поред најмањег броја погинулих, у Океанији је и најмањи број повређених (0,12 %), погођених (0,46 %) као и оних који су остали без дома (0,09 %) услед последица клизишта, одрона и урушавања тла (графикон 1).
Графикон 1. Процентуални преглед последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) по људе у периоду од 1900. до 2013. године, разврстан по континентима. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Од последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet), у односу на континенте, највише погинулих било је у Азији (71,05 %), затим у Америци (17,13 %), у Европи (10,85 %), а најмање у Океанији (0,13 %). Распоред континената је исти и када се посматрају друге последице, тако да у Азији има такође и највише повређених (65,97 %), погођених (77,28 %) и без дома (70,44 %). Поред најмањег броја погинулих, у Океанији је и најмањи број повређених (0,12 %), погођених (0,46 %) као и оних који су остали без дома (0,09 %) услед последица клизишта, одрона и урушавања тла.
5.2.2. Временска дистрибуција
У периоду од 1900. до 2013. године, догодило се 100 клизишта, одрона и урушавања тла, погинуло је 10.034, повређено 1.022, погођено 45.376, и без дома остало 11.962 људи. Дакле, на годишњем нивоу догађало се 1.0, месечно 0.1, дневно 0.0 клизишта, одрона и урушавања тла (Табела 7). Гледано по периодима од по двадесет година, највише погинулих је у периоду од 2000. до 2013. године (27,76 %), затим следи период од 1920. до 1940. године (24,05 %), а најмање погинулих је у периоду од 1980. до 2000. године (6,18 %). Занимљиво је да на сваких двадесет година долази до наизменичног смањивања и пораста броја погинулих. Сличан тренд се примећује и код броја повређених, тако да после двадесет година раста броја повређених долази, по правилу, период од двадесет година када се смањује број повређених. Најмање повређених је у периоду од 1900. до 1920. године (0,9%), а највише у периоду 2000. до 2013. године (51,77 %). Број погођених и број оних који остају без дома услед последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) се константно повећава и то готово идентичном узлазном линијом. Најмање погођених је у периоду од 1920. до 1940. године (0,08%), а највише у периоду 2000. до 2013. године (53,30 %). Најмање људи је остало без дома у периоду од 1900. до 1920. године (0 %), а највише у периоду 2000. до 2013. године (52,75 %) (EM – DAT).
Табела 7. Преглед укупног броја и последица клизишта, одрона и урушавања тла у периоду од 1900. до 2013. године, са освртом на годишњу, месечну и дневну дистрибуцију. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Врста | Број догађаја | Број погинулих | Број повређених | Број погођених | Без дома | Укупно оштећених | Укупна материјална штета ($) |
1900-2013. | 100 | 10034 | 1022 | 45376 | 11962 | 58360 | 503200 |
Годишње | 1.0 | 88.8 | 9.0 | 401.6 | 105.9 | 516.5 | 4453.1 |
Месечно | 0.1 | 7.4 | 0.8 | 33.5 | 8.8 | 43.0 | 371.1 |
Дневно | 0.0 | 0.2 | 0.0 | 1.1 | 0.3 | 1.4 | 12.4 |
Све до 1970. године клизиштe, одрон и урушавањe тла и су се догађали у просечном броју који је износио 5 %. Након тог периода, примећује се значајан пораст броја клизишта, одрона и урушавања тла, а врхунац је период од 2000. до 2013. године када се дешава 27,94 % од укупног броја клизишта, одрона и урушавања тла за посматрани период. Најмањи број клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) се десио у периоду од 1910. до 1920. године, а износи 1,98 % (Графикон 2). Када се посматра период од по педесет година, примећује се да након 1950. године долази до значајно већег броја клизишта, одрона и урушавања тла. Тако, укупан број од 1900. до 1950. године износи 12 %, а од 1950. до 2013. године 88 %. процентима, од последица клизишта, одрона и урушавања тла, највише људи је погинуло (27,76%), повређено (51,77 %), погођено (53,30 %) и остало без дома (52,75 %) у периоду од 2000. до 2013. године. Најмање погинулих од последица клизишта, одрона и урушавања тла (1,46 %) је у периоду од 1950. до 1960. године, најмање повређених (0 %) у периоду од 1900. до 1910. године, најмање погођених (0 %) у периоду од 1910. до 1920. године, а најмање људи је остало без дома (0 %) у периоду од 1900. до 1910. и од 1910. до 1920. године.
Графикон 2. Процентуални преглед укупног броја клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) у периоду од 1900. до 2013. године, разврстан по периодима од по двадесет година. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Када се посматра период од педесет година, примећује се да не долази до значајнијег пораста броја погинулих, за разлику од осталих последица које настају услед клизишта, одрона и урушавања тла. Број погинулих у периоду од 1900. до 1950. године износи 45,59 %, повређених 8,47 %, погођених 0,40 % и осталих без дома 0,26 %. У периоду од 1950. до 2013. године погинуло је 54,41 %, повређено 91,53 %, погођено 99,60 %, а без дома је остало 99,74 % људи.
Табела 8. Преглед укупног броја и последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) у периоду од 1900. до 2013. године, разврстан по деценијама. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Година | Број догађаја | Број погинулих | Број повређених | Број погођених | Без дома | Укупно погођених | Укупна материјална штета ($) | ||||||
1900-1910 | 8 | 378 | 82 | 0 | 0 | 82 | 0 | ||||||
1910-1920 | 2 | 112 | 44 | 0 | 0 | 44 | 0 | ||||||
1920-1930 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | ||||||
1930-1940 | 2 | 80 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | ||||||
1940-1950 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 | ||||||
1950-1960 | 2 | 6 | 12 | 0 | 4000 | 4012 | 0 | ||||||
1960-1970 | 8 | 4436 | 118 | 0 | 0 | 118 | 400000 | ||||||
1970-1980 | 4 | 162 | 0 | 0 | 3000 | 3000 | 0 | ||||||
1980-1990 | 28 | 2672 | 372 | 30702 | 0 | 31074 | 2000 | ||||||
1990-2000 | 28 | 1522 | 210 | 10600 | 1050 | 11860 | 5200 | ||||||
2000-2013 | 18 | 666 | 184 | 4074 | 3912 | 8170 | 96000 | ||||||
У периоду од 1900. до 2013. године, највише клизишта, одрона и урушавања тла 28, догодило се у периодима од 1980. до 1990, као и од 1990. до 2000, а најмање 2 у периодима од 1910 до 1920, затим од 1930 до 1940 и од 1950 до 1960. Од тога највише погинулих је било од 1960. до 1970. године 4.436, а најмање – 6 у периоду од 1950. до 1960. године. Највише погођених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла било је у периоду од 1980. до 1990. године – 30.702, а најмање у периоду од 2000. до 2013. године – 4.074. У периоду од 1950. до 1960. године, највише људи је остало без дома – 4000 (Tабела 9).
Табела 9. Преглед укупног броја и последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) по људе у периоду од 1900. до 2103. године, разврстан по периодима од по двадесет година. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Година | Број догађаја | Број погинулих | Број повређених | Број погођених | Без дома | Укупно погођених | Укупна материјална штета ($) |
1900-1920 | 10 | 490 | 126 | 0 | 0 | 126 | 0 |
1920-1940 | 2 | 80 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
1940-1960 | 2 | 6 | 12 | 0 | 4000 | 4012 | 0 |
1960-1980 | 12 | 4598 | 118 | 0 | 3000 | 3118 | 400000 |
1980-2000 | 56 | 4194 | 582 | 41302 | 1050 | 42934 | 7200 |
2000-2013 | 18 | 666 | 184 | 4074 | 3912 | 8170 | 96000 |
У периоду од 1900. до 2013. године, највише клизишта, одрона и урушавања тла 56, догодило се у периоду од 1980. до 2000. а најмање 2 клизишта, одрона и урушавања тла, од 1920. до 1940. године и од 1940 до 1960. године. Од тога највише погинулих је било од 1960. до 1980. године 4.598, а најмање, 6. у периоду од 1940. до 1960. године. Највише погођених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла било је у периоду од 1980. до 2000. године – 41.302, а најмање у периоду од 2000. до 2013. године – 4.074. У периоду од 1940. до 1960. године, највише људи је остало без дома 4000 (Tабела 10).
Табела 10. Преглед укупног броја и последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) по људе у периоду од 1900. до 2013. године, разврстан у два периода од 1900. до 1950. и од 1950. до 2013. године. Извор: калкулација аутора на основу података: EM-DAT.
Година | Број догађаја | Број погинулих | Број повређених | Број погођених | Без дома | Укупно погођених | Укупна материјална штета ($) |
1900-1950 | 12 | 570 | 126 | 0 | 0 | 126 | 0 |
1950-2013 | 88 | 9464 | 896 | 45376 | 11962 | 58234 | 503200 |
У периоду од 1900. до 2013. године, највише погођених људи – 45.376, било је у периоду од 1950. до 2013. док је тај број био раван 0, у периоду од 1900. до 1950. године (Tабела 13). У периоду од 1900. до 2013. године, највише клизишта, одрона и урушавања тла се догодило у Канади 16. Дакле, по броју клизишта, одрона и урушавања тла на првом месту је Канада, Кина 14, САД 8, Колумбија 6 и Француска 6 (CRED). Највише погинулих људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла је било у Перуу 4.000. Дакле, по броју погинулих људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) на првом месту је Перу, Кина 1.000, Филипини 722, Канада 610, Турска 522. Највише повређених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла било је у Кини 270. Дакле, по броју повређених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла на првом месту је Кина, па Канада 182, Египат 144, Турска 138 и Француска 104.
У посматраном периоду, највише погођених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла је било у САД 17.000. Дакле, по броју погођених људи услед последица клизишта, одрона и урушавања тла на првом месту је САД, па Кина 10.000, Колумбија 4.500, Гватемала 4.074 и Русија 3.500. Највише људи, у споменутом периоду, који су остали без дома услед последице клизишта, одрона и урушавања тла је било у Канади 7.000. Дакле, по броју људи који су остали без дома услед последица клизишта, одрона и урушавања тла на првом месту је Канада, па Гватемала 1.982, Египат 1.250, Узбекистан 800, и Кина 680. Највећа процењена материјална штета настала услед последице клизишта, одрона и урушавања тла (mass movement wet) била је у Перуу 400.000. Дакле, по процењеној материјалној штети насталој услед последица клизишта, одрона и урушавања тла на првом месту је Перу, па Кина 96.000, Русија 5.200, Индонезија 2.000.
5.3. Преглед литературе о испитивању знања и перцепцији о кризним ситуацијама
У литератури о катастрофама, аутори су испитивали утицаје великог броја демографских, социо-економских и психолошких карактеристика грађана на њихову припремљеност за реаговање, знање, перцепцију итд. Знање о кризним ситуацијама је испитивано у разноврсним квантитативно-квалитативним истраживањима (Becker, 2000; Burstein, 2006; Çakın, Petal, Sezan, & Türkmen, 2006; FitzGerald et al., 2010; Gray, 1996; Johnson, Ronan, Johnston, & Peace, 2014; Karen & Bush, 2010; King, 2012; Macaulay, 2004; Mitchell, 2009; Nikolić & Galjak, 2012; Panić, Kovačević-Majkić, Miljanović, & Miletić, 2013; Peijun, 1996; Shaw, Shiwaku, & Takeuchi, 2011; Shiwaku, 2009; Koichi Shiwaku, Shaw, Chandra Kandel, Narayan Shrestha, & Mani Dixit, 2007; Wisner & Cluster, 2006; Živković & Janjić, 2010). Едукација о кризним ситуацијама у породици и локалним заједницама у Јапану има већи утицај од едукације у школама (Shaw, Kobayashi, & Kobayashi, 2004). Грађани који су имали неки вид едукације о кризним ситуацијама у школама поседовали су већи ниво знања и она су била заснована на научним чињеницама, док су знања која се стичу у оквиру породице и медија без структуре, несистематична и могу довести до заблуда и нетачних информација (Adem, 2011). При томе, утврђено је и да постоји статистички значајна повезаност знања о природним катастрофама и ставова. У једној од значајних студија у којој је испитиван начин на који начин знање о земљотресу утиче на подизање нивоа спремности становника за реаговање на такву катастрофу, утврђена је позитивна корелација. То заправо значи да са растом нивоа знања расте и ниво припремљености за реаговање у таквим ситуацијама (Tanaka, 2005). Посебну пажњу истраживача привлачило је и питање идентификације и анализирања врсте образовања које су најприкладније за подстицање припремљености становника за будуће катастрофе. У неким другим студијама посебно се испитује на који начин знање катастрофама може заиста подстаћи тј. мотивисати становнике да предузму одговарајуће мере припремљености. У једном од истраживања, утврђено је да су грађани са вишим нивоом образовања припремљенији за реаговање на кризне ситуације, посматрано на нивоу домаћинства, док на нивоу локалне заједнице таква веза постоји са дужином пребивалишта, брачним статусом и присуством старијег члана породице (Tomio, Sato, Matsuda, Koga, & Mizumura, 2014). У другој студији у којој су аутори испитивали корелацију између учешћа у образовним програмима о кризним ситуацијама и припремљености домаћинства за реаговање на исте, утврђено је да постоји статистички значајна позитивна корелација између учешћа у образовним програмима и вишег нивоа спремности домаћинства за реаговање у кризним ситуацијама (Finnis, Johnston, Ronan, & White, 2010). Ипак, постоје значајне варијације међу резултатима испитивања утицаја образовања на ниво припремљености за поступање у таквим ситуацијама (Kohn et al., 2012).
Поред испитивања утицаја општег образовања на припремљеност и знање, у одређеним истраживањаима је утврђено да су грађани са високим нивом специфичног знања вероватније припремљенији за реаговање него други (Hurnen & McClure, 1997; Mishra & Suar, 2007). У својој студији Едвард (Edwards, 1993) истиче да ће се домаћинства са вишим нивоима образовања у већој мери прилагодити спровођењу и имплементацији мера припремљености. Свакако, учешће у образовним програмима о кризним ситуацијама подиже ниво припремљености грађана за реаговање у таквим ситуацијама (Faupel, Kelley, & Petee, 1992). У литератури се посебно истиче да традиционални образовни програми о кризним ситуацијама фокусирани на добијање пасивних информација омогућавају веома низак ниво свести и мотивације грађана на подизање нивоа спремност за реаговање (Johnston, Becker, & Paton, 2012). Претходна искуства са последицама катастрофа имају велики утицај на свест и ниво знања грађана о таквим догађајима (Shaw et al., 2004). Може се претпоставити да се након суочавања са таквим догађајима грађани почињу озбиљније интересовати за различите аспекте управљања у кризним ситуацијама као што су: које су то опасности које могу задесити њихово домаћинство?; колико се често такве опасности догађају?; да ли могу предузети одређене мере како би се ублажиле или спречиле такве последице? итд. Не занемарујући информално образовање, школско образовање је круцијално у јачању знања и перцепције о кризним ситуацијама (Јаковљевић, Цветковић & Гачић, 2016; Cvetković, Tarolli, Roder, Ivanov, Ronan, Ocam & Kutub, 2017). Џонсон и сарадници (Johnson et al., 2014) у раду указује да постоји позитивна корелација између спремности домаћинства са учешћем деце у образовним програмима о катастрофама. Утврђено је да су образовање о катастрофама и залихе делимични посредници између анксиозности и припремљености за реаговање у кризним ситуацијама (Mishra & Suar, 2007). Образовање ученика под окриљем школе и које је базирано на лекцијама може унапредити ниво свести и знања о свим аспектима ризика, али не може омогућити ученицама да препознају значајност превентивних мера усмерених ка смањењу ризика од таквих догађаја (Koichi Shiwaku, Shaw, Kandel, Shrestha, & Dixit, 2007). При томе, самообразовање о кризни ситуацијама је ефективно за имплементирање таквих мера. Дакле, потребно је унапредити начин образовања младих људи о кризним ситуацијама кроз процес активног учења и радионица. Курита (Kurita, Nakamura, Kodama, & Colombage, 2006) у раду указују да више од 90% становника нема одговарајуће знање о кризнин ситуацијама и да су главни извор информација током таквих догађаја били чланови породице и комшилук. При томе, они истичу да је школска едукација веома важна за подизање свести о кризним ситуацијама. Бекер (Becker, 2009) у раду описују ефективност генералне превенције образовања о катастрофама истичући чињеницу да ће ученици доћи кући са информацијама о неопходним мерама спремности подстичући родитеље да направе планове. Он указује да ће доћи до трансфера знања са ученика на родитеље. Ронан и сарадници (Ronan & Johnston, 2001) извештавају да превентивно образовање о кризним ситуацијама смањује анксиозност код деце.
Када се говори о смањењу ризика од кризних ситуација са правом се може рећи да школе представљају незаобилазне субјекте који имају све значајнију улогу (Cvetković, Dragićević, et al., 2015; Cvetković, Gaćić, & Petrović, 2015; Cvetković, Ivanov, & Sadiyeh, 2015; Cvetković & Stojković, 2015). Преношење знања о катастрофама, а нарочито о њиховим последицама, у оквиру школа је важно јер је школа и даље центар образовања и сами резултати образовног процеса се преносе на њихове породице и саму локалну заједицу (Lidstone, 1996). Зато, поред све значајније улоге алтернативних извора и облика образовања, школа задржава водећу улогу у образовању и васпитању. Својим положајем она у великој мери одражава реално стање друштвене средине и потенцијале њеног развоја и напредовања, функцијом усмерава и убрзава процес учења, тј. развој личности сагласно њеним потребама и могућностима, а својом сврхом оспособљава појединце и генерације за живот у савременом друштву у коме су различите кризне ситуације реалност (Јаковљевић, Цветковић, & Гачић, 2015). Сам образовни процес о кризним ситуацијама је мултидисциплинарно питање (Ishizuka, 2015; Koichi Shiwaku, Fujieda, Takeuchi, & Shaw, 2011). У том контексту, лекције о животној средини и одрживом развоју могу обезбедити веома позитивне ефекте на смањење ризика од кризних ситуација. У циљу развијања високог образовања о кризним ситуацијама, значајна подршка се може пронаћи у оквирима већ постојаног државног високошколског система образовања.
У стварности, високо образовање о кризним ситуацијама се реализује кроз различите департмане на универзитетима, почевши од инжињерства, архитектуре, агрикултуре, економије, друштвене науке. При томе, оно залази у образовне процесе различитих факултета, у појединим земљама су развијени и посебни факултети за образовање о кризним ситуацијама. Поједине државе у циљу едукације високо образованог кадра основале су и Академије, Дефендолошке факултете и Националне високе школе у којима се образују радиолошко-хемијско-биолошки, инжењерски, медицински, ветеринарски и други кадар. Академије и високе школе могу бити аутономне или део научно-истраживачких института (центара) у којима се спроводе фундаментална и примењена истраживања.
У раду ,,Спремност за катастрофе: друштвено-когнитивна перспектива“, Даглас (Paton) предлаже модел друштвено-когнитивне перспективе (Paton, 2003). Наиме, такав модел описује развојни процес који се започиње факторима који мотивишу људе да се припреме, напредује кроз стварање намера за то и кулминира доношењем одлука за припрему. Сходно томе, у раду се јасно идентификују и описују саме варијабле али и њихова улога у процесу припрема за катастрофу. У раду се полази од претпоставке да упознавање (информисање) јавности са информацијама о кризним ситуацијама и начинима за њихово ублажавање охрабрује припреме грађана (Smith, 2013). Међутим, велики број радова указује да упркос огромним напорима који се улажу у ширење свести међу грађанима о кризним ситуацијама, ниво припремљености остаје низак (Lindell & Perry, 2000; McClure, Walkey, & Allen, 1999; Мulilis, Duval, & Bovalino, 2000; PMulilis, 1999; Paton & Johnston, 2001; Paton, Smith, & Violanti, 2000; Spittal, Walkey, McClure, Siegert, & Ballantyne, 2006). Указује се да постоје неколико модела заштитничког понашања, који описују повезаност између мотивационих фактора и понашања које доприноси смањењу ризика од кризних ситуација (Ajzen, 1991; Ajzen, 1998; Bagozzi, 1992; Bennett & Murphy, 1997; Florin, Jones, & Wandersman; Godin & Kok, 1996; Gollwitzer, 1993). У наведеним радовима се указује да процес усвајања одређеног понашања пролази кроз три фазе, а свака од њих се налази под утицајем одређеног скупа променљивих. Прва се односи на факторе који мотивишу људе, друга се односи на иницијалне мотиве који су повезани са формирањем намере и трећа представља однос између намера и актуелних припрема. У фази мотивације, утичу следеће варијабле: перцепција ризика, критична свест и страх од кризних ситуација. Наведене варијабле утичу на степен мотивисаности људи за припреме у вези кризних ситуација. У фази намере за спровођење припрема, утичу следеће варијабле: очекивање (перцепција о личним способностима да се ублаже или отклоне последице) и процена самоефикасности (убеђење о личним способностима да се избори на ефективан начин).
У раду ,,Утицај образовања о катастрофама на спремност становништва и ублажавање последица земљотреса: компарација између града у Јапану и града у Калифорнији“, аутор Казука (Tanaka) бави се следећим истраживачким питањима (Tanaka, 2005): која врста образовања је најприкладнија за подстицање спремности становника за будуће земљотресе?; на који начин образовање о катастрофама повећава спремност становника?; да ли образовање о катастрофама може заиста подстаћи тј. мотивисати становнике да предузму одговарајуће акције? У раду се дефинише нови индекс спремности грађана, уз помоћ којег је могуће проценити степен спремности појединца за замљотрес. Сам степен спремности се односи на три аспекта: материјална средства, друштвене активности и образовни извори. Сам рад представља квантитативни истраживачки приступ у којем су анкетирани становници једног од сеизмичког града у Јапану и Калифорнији. Том приликом, коришћен је већ развијен инструмент од стране Мулиса и његових колега, који обухвата 27 питања о предузетим припремним активностима за земљотрес. Том приликом, резултати су били следећи: испитаници у Калифорнијском граду су показали релативно добру спремност у односу на припремљене материјалне залихе, а у Јапанском граду, релативно добра спремност се односила на друштвене активности и образовне материјале. У оба града, испитаници са већим степеном знања су показали виши ниво спремности за земљотрес. Свест о катастрофама и знање о суседствu (Mulilis & Lippa), као и претходно искуство имају значајан допринос побољшању спремности грађана за земљотрес. Зу и сарадници (Zhu, Wei & Zhao, 2016) у својој студији истражили су кључне факторе који утичу на кључне факторе који утичу на анти-нуклеарне намере у понашању (бихевиоралне интенције) код људи. При томе они истичу да модел заштите у акцији доношења одлука и хеуристичко-систематски модел интегрисани су и адаптирани из информационе перспективе ризика, са циље изградње хипотетичког модела. Они су спровели студију испитивања на узорку становника који живе близу Хаиyанг нуклеарне електране, која се тренутно гради у Схандонг провинцији у Кини (Н=487). Као што је и очекивано, резултати показују да, је перципирано знање суштинско за предвиђање нивоа недостатка информација код људи, тражења информација, систематске обраде, и перцепције ризика. Штавише, обрнута У веза између перципираног знања и анти-нуклеарних намера у понашању је назначена у студији. Недостатак информација и тражење информација такође значајно предвиђају систематску обраду. Затим, они указују да су намере у понашању људи мотивисане перцепцијом ризика, али нису стимулисане систематском обрадом.
У раду ,,Култура спремности: спремност домаћинства за катастрофе“, аутора Капуке (Kapucu, 2008), iспитује се спремност домаћинстава за одговор на катастрофе и улога непрофитних организација у побољшању спремности грађана за катастрофе. Том приликом спроведено је квантитативно истраживање, коришћењем анкетног упитника дистрибуираног путем е маил-а у Флориди. Како би се закључци могли генерализовати на целокупну популацију, коришћен је стратификовани узорак. Циљ истраживања се односио на испитивање спремности домаћинстава у Флориди за катастрофе. Питања су се односила на корелацију између свести о интервентно-спасилачким службама и спремности; на демографске карактеристике: пол, етничко порекло, дужина пребивалишта у Флориди, ниво спремности, величина домаћинства, број деце.; знање о катастрофама итд. Резултати истраживања су показали да иако се становници осећају припремљено, они су веома лоше припремљени за катастрофе. Цветковић и сарадници су утврдили следеће: извори информација о кризним ситуацијама утичу на перцепцију средњошколаца у погледу знања о земљотресу и то тако да испитаници који су стекли информације у статистички значајно већем проценту сматрају да знају шта је земљотрес. Изузетак су видео-игре које утичу на перцепцију знања тако што испитаници који нису играли сматрају да знају шта је земљотрес док они који јесу играли видео-игрице сматрају да не знају шта је то земљотрес. Такође, изузетак је радио као извор информација који средњошколци у мањој мери користе а који не утиче на став испитаника. На стварно знање средњошколаца о земљотресу утичу предавања, школа, телевизија и Интернет док не утичу значајно радио, видео-игре и приче од чланова породице. Утврдили су и да испитаници без личног искуства са последицама кризних ситуација у статистички већем проценту стварно не знају шта је земљотрес. Лично искуство испитаника са последицама земљотреса утиче на његово стварно знање о земљотресу али лично искуство са последицама клизишта доводи испитанике у заблуду и они у већој мери не знају шта је земљотрес. Овакав закључак је реалан из два разлога. Прво, људи најбоље уче из личног искуства. Друго, последице земљотреса и клизишта се манифестују кроз померање, тла па је очекивано да испитаници описују последице земљотреса. Искуство чланова уже породице већином не утиче на знање испитаника о земљотресу са изузетком оца. Ово се може објаснити да су у Србији, па тако и у Београду, претежно породице патријархалног типа, у којима је отац глава породице и лице задужено за безбедност породице. Самим тим логично је да он своје лично искуство преноси на децу са посебним интересом да они буду безбедни у случајевима кризних ситуација. Ђаци који се у школи не осећају заштићено од кризних ситуација у већој мери не знају шта је земљотрес. Постоји повезаност између знања испитаника о земљотресу и жеље да се научи више о кризним ситуацијама. Они који желе да науче више у статистички већем проценту знају шта је земљотрес. Постоји зависност између променљиве стицање знања о кризним ситуацијама кроз образовне филмове и серије и знања о земљотресу. Јео и сарадници (Yeo et al., 2014) у својој студији испитују перцепције ризика према нуклеарној енергији пре и после Фукушима Даиицхи несреће користећи репрезентативне узорке националне анкете спроведене на одраслим американцима. Око 11. марта 2011. године, земљотрес јачине 8.4, највећи земљотрес у историји нације, догодио се на обали Јапана. Земљотрес је узроковао разоран цунами који је поплавио делове Фукушима нуклеарне електране и резултирао у губитку електричне енергије у расхладним системима електране у недељама које су уследиле свет је посматрао Јапан и међународне експерте за безбедност нуклеарне енергије како покушавају да обуздају штету и смање потпуни раздор. Иако је Фокушима катастрофа била веома медијски покривена, постоји веома мало емпиријског истраживања о томе на који начин је оваква медијска покривеност утицала на перцепцију ризика код публике.
Керамитглоу (Keramitsoglou, 2016) испитује испитује знање, перцепцију и ставове адолесцената по питању обновљивих извора енергије (РЕС), у циљу откривања њихових посебних едукативних потреба. С обзиром да су адолесценти кључни актери у спровођењу енергетске политике, они су се фокусирали на развијање ефикасних и изводљивих стратегија у оквиру едукативне политике на нивоу средњошколског образовања. Ослањајући се на одговоре 234 студента у две средње школе у типичном грчком градићу и примењујући вишечлану логаритамску регресивну анализу, оучили смо које су њихове потребе кроз четири обојена сочива, розе, бело, зелено и плаво. Анализа указује да би курикулум (програм) требало развити на основу четири главна стратешка правца: правичности, флексибилности, боље (веће) примене принципа укључености (учешћа) и креативности, као и рада на уклањању равнодушности, неутралности и конфузије студената у вези енергетског питања и РЕС технологија, али и како би се студентима помогло да истраже потенцијалне каријерне путеве и израсту у друштвено активне грађане. У вези са ограничењима у оквиру едукације, њихови се резултати могу и генерализовати у циљу доприноса ефикасном креирању политике.
6.1. Предмет и циљ истраживања
Полазећи од резултата претходних истраживања, аутори су применили квантитативну истраживачку традицију како би испитали знање ученика о кризним ситуацијама изазваним клизиштима. Конкретније речено, предмет квантитативног истраживања представља испитивање нивоа перцепције знања, знања и познавања правилног реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем код ученика основне школе. Циљ истраживања јесте научна дескрипција фактора утицаја на споменуте димензије које се у раду испитују.
6.2. Узорак истраживања
У квантитативном истраживању перцепције и знања ученика примењен је вишеетапни узорак. У првој етапи су посматране све Београдске освновне школе и на случајан начин је изабрано 6 (видети табелу 1). У другој етапи, јединице посматрања су биле учионице у изабраним школама. На случајан начин изабране су учионице у којима су испитивани сви ученици. При томе, у школи Дринка Павловић анкетирано је 94 ученика (19,7%), Вука Караџића 101 (21,2%), Борислава Пекића 96 (20,2%), Марка Орешковића 59 (12,4%), Душка Радовића 72 (15,1%) и Ратка Митровића 54 (11,3%). Узорком је обухваћено укупно 476 ученика (табела 1).
Табела 7. Дистрибуција испитаника по школама
Укупан број | % | |
Дринка Павловић | 94 | 19,7 |
Вук Караџић | 101 | 21,2 |
Борислав Пекић | 96 | 20,2 |
Марко Орешковић | 59 | 12,4 |
Душко Радовић | 72 | 15,1 |
Ратко Митровић | 54 | 11,3 |
Укупно | 476 | 100,0 |
Графикон 1. Процентуална дистрибуција испитаника по школама. Извор: обрада аутора.
6.3. Подручје истраживања
Београд је главни град Републике Србије. Налази се на ушћу Саве у Дунав, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Према попису становништва из 2011. године, има 1.233.796 становника, док у широј околини живи 1.659.444 (Републички завод за статистику, Републике Србије). Географски посматрано, налази на 116,75 метара надморске висине, и то на координатама 44°49’14” северне гео Београд је главни град Републике Србије. Налази се на ушћу Саве у Дунав, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Према попису становништва из 2011. године, има 1.233.796 становника, док у широј околини живи 1.659.444 (Републички завод за статистику, Републике Србије). Географски посматрано, налази на 116,75 метара надморске висине, и то на координатама 44°49’14” северне географске ширине и 20°27’44” источне географске дужине. Подручје Града Београда заузима површину од 322 268 ха (уже градско подручје – Насеље Београд заузима 35 996 ха) и административно је подељено на 17 градских општина (Чукарица, Вождовац, Врачар, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски венац, Стари град, Земун, Звездара, Барајево, Гроцка, Лазаревац, Обреновац, Младеновац, Сопот, Сурчин). Највећа београдска општина је Палилула (44 661 ха), а најмања Врачар (292 ха) (Видети опширније на http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1195). Према последњем попису, на подручју Београда живи 1 659 440 становника (РЗС РС).
6.3. Анализа података
Након завршеног анкетног испитивања, сваки појединачни упитник је добио јединствену шифру како би се омогућила провера унетих података, а затим је извршен унос података у базу података коју подржава статистички софтвер SPSS. Пре спровођења анализе, а након прикупљања података спроведена је припрема података за анализу. Припрема података, састојала се из едитовања података, кодирања и статистичког прилагођавања података. Едитовање података обухватило је поступке којима се утврдило да ли постоје недостајући, нејасни, и погрешни одговори? Кодирање података подразумевало је додељивање одређених симбола модалитетима одговора како би се успешније пратиле одређене категорије и структура одговора.
Након завршене припреме података, први корак односио се на анализу сваког питања или мере саме по себи. Таква анализа је спроведена табелирањем података које обухвата једноставно пребројавање броја случајева који припадају различитим категоријама. У следећем кораку, подаци су подвргнути унакрсном табелирању са циљем уочавања било какве повезаности између две (типично) нормалне променљиве. Дакле, анализа података прикупљених анкетним испитивањем заснивала се на примени дескриптивне статистике, тачније утврђивању фреквенција, израчунавању процената и средњих вредности. Наведена примена дескриптивне статистике укључивала је: мере централне тенденције (средња вредност, медијана и модус); мере дисперзије (интервал варијације, стандардна девијација и коефицијент варијације); и мере облика распореда (симетричност и спљоштеност). При томе, за добијање описних статистичких показатеља категоријских променљивих, употребљавана је учесталост (frequencies) њихових вредности, док је за непрекидне променљиве употребљена функција (descritpives). Од техника, коришћене су одговарајуће односно прикладне технике за истраживање веза између променљивих (нпр. старости и перцепције спремности) и технике за истраживање разлика између група (нпр. полних разлика у ставовима о спремности за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом).
Табеларни и графички приказ добијених истраживачких резултата и на њима заснована интерпретација и дискусија вршила се на два нивоа: први ниво анализе односио се на ниво Републике Србије, док се на другом нивоу анализирале разлике у односу на демографске, социо-економске и психолошке карактеристике испитаника. Стaтистичкa aнaлизa прикупљeних пoдaтaкa рaђeнa je у IBM-oвoм сoфтвeрскoм пaкeту SPSS. Хи-квадрат тест независности (χ2) кoришћeн je зa испитивaњe везe између независних демографских, социо-економских и психолошких променљива и категоријских променљивих о перцепцији, знању и поседовању залиха и планова за природну катастрофу изазвану поплавом. Том приликом биле су испуњене додатне претпоставке о најмањој очекиваној учесталости у свим ћелијама која је износила пет и више. За оцену величине утицаја коришћен је коефицијент фи (phi coeefficient) који представља коефицијент корелације у опсегу од 0 до 1, при чему већи број показује јачу везу између две променљиве. Коришћени су Коенови критеријуми: од 0,10 за мали, 0,30 за средњи и 0,50 за велики утицај (Cohen, 1988). Зa тaбeлe вeћe од 2 са 2, за оцену величине утицаја коришћен је Крамеров показатељ В (Cramers V) који узима у обзир број степени слободе. Сходно томе, да је за Р – 1 или К – 1 једнако 1, коришћени су следећи критеријуми величине утицаја: мали = 0,01, средњи = 0,30 и велики = 0,50 (Gravetter & Wallnau, 2004).
За испитивање повезаности одређених демографских, социо-економских променљивих и непрекидних зависних променљивих о перцепцији, знању и поседовању залиха и планова за кризне ситуације изазване поплавом, коришћен је Т-тест независних узорака (independent samples T-test). Пре приступања спровођења теста, биле су испитане опште и посебне претпоставке за његово спровођење. Код једнофакторске анализе варијансе, коришћењем резултата Ливиновог теста (Levene Statistic) испитивано је кршење претпоставке о хомогености варијансе код свих променљивих. За променљиве код којих је била прекршена претпоставка о хомогености варијансе, дат је приказ табеле ,,Robust Tests of Equality of Means“ и резултати Велшовог (Welsh) и Брауновог (Brown-Forsythe) теста отпорног на кршење претпоставке о једнакости варијансе. За потребе истраживања, коришћени су резултати Велшовог (Welsh) теста.
7.1. Перцепција знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем
Образовање које се стиче у школи чини основу укупног човековог образовања, процес проширивања и богаћења искуства, и процес индивидуалног раста и развоја (Јаковљевић et al., 2015). Постојање школе као темељне институције образовног система, и наставе као облика рада у њој, претпоставља организовано преношење знања и искуства, истраживање проблема света, вредности и смисла живота. На рад у школи не утичу само личне особине ученика и наставника, већ и особине породице и друштвена средина у коју су укључени и наставник и ученик. Наиме, личност се потврђује у реалном животу, у наставном процесу, и изван њега.
Полазећи од чињенице да постоји велика разлика између објективног (стварног) и перципираног знања, у раду је најпре испитан ниво перципираног, па затим и објективног знања ученика основних школа о природној катастрофи изазваној клизиштем. Када се говори о образовању о кризним ситуацијама, уобичајно се пажња усмерава на школе, породице или локалне заједнице. Међутим, високо образовање о кризним ситуацијама је кључно, али још увек је неразвијено у земљама широм света. Развој одговарајућег високог образовања о кризним ситуацијама је веома значајан за државе. Тако је Савет Европе кроз своја документа препоручио смернице у вези развијања одговарајућег образовања о кризним ситуацијама. Сам образовни процес о кризним ситуацијама је мултидисциплинарно питање (Ishizuka, 2015; Koichi Shiwaku, Fujieda, Takeuchi, & Shaw, 2011). У том контексту, лекције о животној средини и одрживом развоју могу обезбедити веома позитивне ефекте на смањење ризика од кризних ситуација. Ученицима је било постављено питање: ,,Да ли знате шта је клизиште као кризна ситуација“. Добијени резултати указују да висок проценат ученика перципира да зна шта је клизиште: 62,6% (298) је одговорило са да, 21,8% (104) није сигурно и 15,5% (74) је одговорило са не (графикон 1). Судећи по приказаним резултатима, може се рећи да значајан број ученика познаје шта је кризна ситуација изазвана клизиштем. Пракса је показала, да деца која су упозната са феноменом кризних ситуација као и начином реаговања у таквим ситуацијама су способна да брзо и одговарајуће одреагују како у циљу сопствене заштите тако и упозоравању других на потенцијалне опасности. Један од класичних примера снаге знања и образовања је прича о 10 година старој девојчици из Британије, Тили Смит, која је упозорила туристе да беже пре него што је цунами у Индијском океану дошао до обале (Shaw et al., 2011). На тај начин, она је спасила више од 100 туриста у току 2004. године. Она је препознала знаке цунамија који се приближава, пошто је у школи из географије учила о тој појави, само недељу дана пре него што је посетила Тајланд (Ivanov & Cvetković, 2014). Такође, потребно је имати у виду да Велика Британија, није држава у којој се јављају овакве појаве, и да она није имала претходног искуства, већ је знање које је стекла на часу допринело спасавању великог броја живота људи.
Искуство је показало да је приступ квалитетним образовним програмима о кризним ситуацијама од круцијалног значаја у заштити деце и њихових породица. Такође је наглашено да се уместо разматрања деце и жена као најугроженије категорије (жртве), они могу бити препознати као доприносиоци опоравка заједнице пред претпоставком да су стекли солидна знања о кризним ситуацијама и отклањању њихових последица. При томе, жене играју значају улогу у процесу образовања деце и у вези са тим потребно је више укључити мајке у процес образовања о кризним ситуацијама, јер ће оне то знање преносити на своју децу. Многи истраживачи и службеници запослени у одговарајућим органима Уједињених нација приликом самог разматрања смањења ризика од катастрофа, акценат стављају на безбедност школских зграда и образовање о катастрофама (Adem, 2011; King, 2012; Pathirage, Baldry, & Seneviratne, 2010; Tatham & Spens, 2011; Thanurjan & Seneviratne, 2009).
Графикон 2. Процентуална дистрибуција перцепције знања о природној катастрофи изазваној клизиштем
7.2. Чиниоци утицаја на перцепцију знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем
7.2.1. Утицај пола и година старости на перцепцију знања
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност између пола са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници мушког пола у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике женског пола? |
Истраживања показују да жене много озбиљније схватају претње од кризних ситуација него мушкарци (Davidson & Freidenburg, 1996; Palm, 1995). При томе, утврђено је и да особе женског пола до информaција о кризним ситуацијама најчешће долазе преко друштвених мрежа, а не преко званичних извора информација којe се могу наћи преко интернета (Drabek, 1969). Такође, приметна је и незаступљеност жена у формалним државних организацијама за управљање у ванредним ситуацијама изазваним кризним ситуацијама што се може повезати са полном сегрегацијом и дискриминацијом (Noel, 1990; Phillips, 1990). Када је реч о мушкарцима, одговорнији су за поседовање одређених залиха непоходних за преживљање кризних ситуација (Able & Nelson, 1990). Поред тога, воде више рачуна о превентивним техничким мерама и средствима заштите домаћинства од надолазеће кризне ситуације (Leik, Leik, Ekker, & Gifford, 1982; Szalay, Inn, Vilov, & Strohl, 1996). Мушкарци су склони непридавању значаја мерама упозорења датим од стране надлежних државних органа, а поготову се оглушују на упозорења од стране својих супруга у вези кризних ситуација (Turner, Nigg, & Young, 1981). Цветковић и сарадници (Cvetković et al., 2015) су у квантитативном истраживању које се односило на утврђивање перцепције и стварног знања ученика средњих школа на подручју Београда о земљотресу испитивали факторе који утичу на њихово знање и перцепцију. Том приликом, нису утврдили повезаност између пола ученика и њиховог знања односно перцепције о земљотресу као природној катастрофи. Резултати националног истраживања на подручју САД-а (FEMA, 2009), указују да су особе мушког пола показале: већи степен самопоуздања у своје способности приликом реаговања у првих пет минута након било које катастрофе; у већем проценту мисле да и без припрема могу да се суоче са кризним ситуацијама; у већем проценту су спремнији за реаговање на природе катастрофе; већу заинтересованост за волонтерске активности приликом кризних ситуација. Судећи према добијеним резултатима од укупног броја анкетираних испитаника мушког пола 64,2% је истакло да зна шта је клизиште, 20,4% да није сигурно и 15,5% да не зна. Са друге стране, од укупног броја анкетираних испитаника женског пола 61,2% зна шта је клизиште, 23,2% није сигурно и 15,6% не зна (Табела 19). Испитаници мушко пола су у незнатно већем проценту забележили виши ниво перцепције знања о клизишту.
Табела 8. Резултати унакрсног табелирања пола и перцепције знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Пол ученика | Мушки | Укупан број | 145 | 46 | 35 | 226 |
Пол ученика | 64,2 | 20,4 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 48,7 | 44,2 | 47,3 | 47,5 | ||
Укупно | 30,5 | 9,7 | 7,4 | 47,5 | ||
Женски | Укупан број | 153 | 58 | 39 | 250 | |
Пол ученика | 61,2 | 23,2 | 15,6 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 51,3 | 55,8 | 52,7 | 52,5 | ||
Укупно | 32,1 | 12,2 | 8,2 | 52,5 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Пол ученика | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
Сатлер и сарадници (Sattler, Kaiser, & Hittner, 2000) у својим резултатима истраживања показају да постоји позитивна корелација између година и нивоа спремности појединца за реаговање на кризне ситуације. Резултати националног истраживања на подручју САД-а (FEMA, 2009), указују да особе између 18 и 34 година (54%) у већој мери поседују залихе за природну катастрофу на послу у односу на особе између 35 и 54. година; особе између 35 и 54 година најчешће дискутују о плану домаћинства за кризне ситуације у поређењу са групацијом особа старости од 18 до 35 и преко 55. година; особе старије од 55. година у већој мери познају локалне системе упозорења, евакуационе руте, у односу на особе од 18. до 34. и 35. до 54. година; особе старости од 18 до 54. година (67-74%) су спремније да прођу 20 часовни курс него старије особе и да учествују у евакуационим вежбама на нивоу домаћинства;особе старије од 55. година (46%) у већој мери не предузимају препоручене мере унапређења спремности за реаговање на природну катастрофу у односу на особе млађе старосне доби (36%); особе млађе од 54. година у већој мери указују да је недостатак времена узрок за непредузимање одговарајућих мера спремности; са напредовањем старости особа, расте и убеђење да предузимање мера спремности неће ништа значајно променити и да се услед тога не припремају; старије особе као разлог за непредузимање мера спремности наводе сумњу у сопствене способности; особе старости преко 35. година у већој мери означавају да су већ спремне за реаговање на кризне ситуације у односу на особе између 18. и 34. година.
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност година старости са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли старији испитаници у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на млађе испитанике? |
Од укупног броја анкетираних испитаника који имају десет година, њих 33,3% је истакло да зна шта је клизиште, 44,4% да није сигурно и 22,2% да не зна. Испитаници који имају 11 година забележили су нешто другачије резултате. Од укупног броја анкетираних, 39% зна шта је клизиште, 33% није сигурно и 28% не зна. Када је реч о испитаницима који имају 12 година, 62,5% је истакло да зна, 17,8% да није сигурно, 19,7% да не зна. Затим, од укупног броја испитаника који имају 13 година 71,1% зна, 24,7% није сигурно, 4,1% не зна шта је клизиште. Надаље, од укупног броја испитаника који имају 14 година 82,7% зна, 10,6% није сигурно и 6,7% не зна шта је клизиште. И на крају, од укупног броја анкетираних испитаника који имају 15 година, један зна, други није сигуран и трећи не зна (Табела 20).
Табела 9. Резултати унакрсног табелирања година старости и перцепције знања о клизишту
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Колико година имате? | 10 | Укупан број | 6 | 8 | 4 | 18 |
Колико година имате? | 33,3 | 44,4 | 22,2 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 2,0 | 7,7 | 5,4 | 3,8 | ||
Укупно | 1,3 | 1,7 | 0,8 | 3,8 | ||
11 | Укупан број | 39 | 33 | 28 | 100 | |
Колико година имате? | 39,0 | 33,0 | 28,0 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 13,1 | 31,7 | 37,8 | 21,0 | ||
Укупно | 8,2 | 6,9 | 5,9 | 21,0 | ||
12 | Укупан број | 95 | 27 | 30 | 152 | |
Колико година имате? | 62,5 | 17,8 | 19,7 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 31,9 | 26,0 | 40,5 | 31,9 | ||
Укупно | 20,0 | 5,7 | 6,3 | 31,9 | ||
13 | Укупан број | 69 | 24 | 4 | 97 | |
Колико година имате? | 71,1 | 24,7 | 4,1 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 23,2 | 23,1 | 5,4 | 20,4 | ||
Укупно | 14,5 | 5,0 | 0,8 | 20,4 | ||
14 | Укупан број | 86 | 11 | 7 | 104 | |
Колико година имате? | 82,7 | 10,6 | 6,7 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 28,9 | 10,6 | 9,5 | 21,8 | ||
Укупно | 18,1 | 2,3 | 1,5 | 21,8 | ||
15 | Укупан број | 1 | 1 | 1 | 3 | |
Колико година имате? | 33,3 | 33,3 | 33,3 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 0,3 | 1,0 | 1,4 | 0,6 | ||
Укупно | 0,2 | 0,2 | 0,2 | 0,6 | ||
Укупан | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Колико година имате? | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
7.2.2. Утицај члана породице и образовања родитеља на перцепцију знања
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са оцем и перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са оцем у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике који не живе са оцем? |
Полазећи од анкетираних испитаника који живе са оцем, 62,1% зна шта је клизиште, 20,8% није сигурно и 17,1% не зна. Са друге стране, од укупног броја анкетираних који не живе са оцем, 64,6% зна шта је клизиште, 26% није сигурно и 9,4% не зна. (Табела 21). На основу добијених резултата, примећује се да испитаници који не живе са оцем у незнатно већем проценту знају шта је клизиште.
Табела 10. Резултати унакрсног табелирања живота са оцем и перцепције знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Живи са оцем | Да | Укупан број | 236 | 79 | 65 | 380 |
Живи са оцем | 62,1 | 20,8 | 17,1 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 79,2 | 76,0 | 87,8 | 79,8 | ||
Укупно | 49,6 | 16,6 | 13,7 | 79,8 | ||
Не | Укупан број | 62 | 25 | 9 | 96 | |
Живи са оцем | 64,6 | 26,0 | 9,4 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 20,8 | 24,0 | 12,2 | 20,2 | ||
Укупно | 13,0 | 5,3 | 1,9 | 20,2 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Живи са оцем | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са мајком и перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са мајком у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике који не живе са мајком? |
Од укупно 465 испитаника који живе са мајком, њих 62,6% зна шта је клизиште, 22,2% не зна и 15,3% не зна. Са друге стране, од укупно само 11 испитаника који не живе са мајком 63,6% зна шта је клизиште, 9,1% није сигурно и 27,3% не зна (Табела 22). Када се упореде добијени резултати, примећује се да у незнатно већем проценту истичу да знају шта је клизиште испитаници који не живе са мајком.
Табела 11. Резултати унакрсног табелирања живи са мајком и перцепције знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Живи са мајком | Да | Укупан број | 291 | 103 | 71 | 465 |
Живи са мајком | 62,6 | 22,2 | 15,3 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 97,7 | 99,0 | 95,9 | 97,7 | ||
Укупно | 61,1 | 21,6 | 14,9 | 97,7 | ||
Не | Укупан број | 7 | 1 | 3 | 11 | |
Живи са мајком | 63,6 | 9,1 | 27,3 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 2,3 | 1,0 | 4,1 | 2,3 | ||
Укупно | 1,5 | 0,2 | 0,6 | 2,3 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Живи са мајком | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6% | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност нивоа образовања оца са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији очеви имају завршене факултете у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чији очеви имају завршене основне школе? |
Едукација о кризним ситуацијама у породици и локалним заједницама има већи утицај од едукације у школама (Shaw et al., 2004). Са друге стране, грађани који су имали неки вид едукације о кризним ситуацијама у школама поседовали већи ниво знања и да су она била заснована на научним чињеницама, док су знања која се стичу у оквиру породице и медија без структуре, несистематична и могу довести до заблуда и нетачних информација (Adem, 2011). Сагледавши резултате истицања знања о клизишту с обзиром на образовање оца, утврђено је да испитаници чији очеви имају завршене основне школе, један испитаник истиче да зна, један није сигуран и њих четворо не знају шта је клизште. Са друге стране, од укупно 124 испитаника чији очеви имају завршене средње школе, њих 62,1% истиче да зна шта је клизиште, 17,7% није сигурно и 20,2% да не зна. Затим, од 106 испитаника чији очеви имају завршену вишу школу 56,6% истиче да зна, 25,5% да није сигурно и 17,9% да не зна шта је клизиште. Од укупно 178 испитаника чији очеви имају завршене факултете 65,2% зна шта је клизиште, 24,2% није сигурно и 10,7% не зна. И на крају, од од 57 испитаника чији очеви имају академске титуле 71,9% зна шта је клизиште, 15,8% није сигурно и 12,3% не зна (Табела 23). Судећи према резултатима унакрсног табелирања испитаници чији очеви имају академске титуле забележили су највиши ниво перцепције знања о клизишту.
Табела 12. Резултати унакрсног табелирања образовања оца и перцепције знања о клизишту.Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Образовање оца | Основно | Укупан број | 1 | 1 | 4 | 6 |
Образовање оца | 16,7 | 16,7 | 66,7 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 0,3 | 1,0 | 5,4 | 1,3 | ||
Укупно | 0,2 | 0,2 | 0,8 | 1,3 | ||
Средње | Укупан број | 77 | 22 | 25 | 124 | |
Образовање оца | 62,1 | 17,7 | 20,2 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 26,1 | 21,6 | 33,8 | 26,3 | ||
Укупно | 16,3 | 4,7 | 5,3 | 26,3 | ||
Више | Укупан број | 60 | 27 | 19 | 106 | |
Образовање оца | 56,6 | 25,5 | 17,9 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 20,3 | 26,5 | 25,7 | 22,5 | ||
Укупно | 12,7 | 5,7 | 4,0 | 22,5 | ||
Високо | Укупан број | 116 | 43 | 19 | 178 | |
Образовање оца | 65,2 | 24,2 | 10,7 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 39,3 | 42,2 | 25,7 | 37,8 | ||
Укупно | 24,6 | 9,1 | 4,0 | 37,8 | ||
Академска титула | Укупан број | 41 | 9 | 7 | 57 | |
Образовање оца | 71,9 | 15,8 | 12,3 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 13,9 | 8,8 | 9,5 | 12,1 | ||
Укупно | 8,7 | 1,9 | 1,5 | 12,1 | ||
Укупно | Укупан број | 295 | 102 | 74 | 471 | |
Образовање оца | 62,6 | 21,7 | 15,7 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6% | 21,7 | 15,7 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност нивоа образовања мајке са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чије мајке имају завршене факултете у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чије мајке имају завршене основне школе? |
С обзиром на образовање мајке, од укупно три испитаника чије мајке имају завршене основне школе, један испитаник је истакао да зна шта је клизиште, њих двоје да нису сигурни и ниједан да не зна шта је клизиште. Са друге стране, од укупно 110 испитаника чије мајке имају завршене средње школе 67,3% истиче да зна шта је клизиште, 15,5% да није сигурно и 17,3% да не зна. Од укупног броја испитаника, њих 127 који имају завршене више школе, 59,1% зна шта је клизиште, 20,5% није сигурно и 20,5% не зна. Када је реч о 186 испитаника чије мајке имају завршене факултете, 57,5% зна шта је клизиште, 29% није сигурно и 13,4% не зна. И на крају од укупно 50 испитаника чије мајке имају академске титуле (мастер, специјалистичке или докторске студије), њих 82% зна шта је клизиште, 10% није сигурно и 8% не зна (Табела 24).
Табела 13. Резултати унакрсног табелирања образовања мајке и перцепције знања о клизишту.Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Образовање мајке | Основно | Укупан број | 1 | 2 | 0 | 3 |
Образовање мајке | 33,3 | 66,7 | 0,0 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 0,3 | 1,9 | 0,0 | 0,6 | ||
Укупно | 0,2 | 0,4 | 0,0 | 0,6 | ||
Средње | Укупан број | 74 | 17 | 19 | 110 | |
Образовање мајке | 67,3 | 15,5 | 17,3 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 24,8 | 16,3 | 25,7 | 23,1 | ||
Укупно | 15,5 | 3,6 | 4,0 | 23,1 | ||
Више | Укупан број | 75 | 26 | 26 | 127 | |
Образовање мајке | 59,1 | 20,5 | 20,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 25,2 | 25,0 | 35,1 | 26,7 | ||
Укупно | 15,8 | 5,5 | 5,5 | 26,7 | ||
Високо | Укупан број | 107 | 54 | 25 | 186 | |
Образовање мајке | 57,5 | 29,0 | 13,4 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 35,9 | 51,9 | 33,8 | 39,1 | ||
Укупно | 22,5 | 11,3 | 5,3 | 39,1 | ||
Академска титула | Укупан број | 41 | 5 | 4 | 50 | |
Образовање мајке | 82,0 | 10,0 | 8,0 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 13,8 | 4,8 | 5,4 | 10,5% | ||
Укупно | 8,6 | 1,1 | 0,8 | 10,5 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Образовање мајке | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6 | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
7.2.3. Утицај запослености и успеха у школи на перцепцију знања
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност статуса запослености родитеља испитаника са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији су родитељи запослени у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чији родитељи нису запослени? |
У једној од значајнијих и свеобухватнијих студија, утврђено је да се незапослени грађани у већој мери ослањају на помоћ интервентно-спасилачких служби, у односу на запослене. Такође, запослени грађани у већој мери сматрају да ће им предузимање мера спремности, планирања и набављања залиха помоћи у кризним ситуацијама. При томе, они и у већој мери сматрају да ће им подизање нивоа спремности помоћи да се изборе са последицама кризне ситуације. Са друге стране, грађани са нижим приходима у већој мери се ослањају на надлежне органе, потребнија им је помоћ у вези евакуације или одласка до склоништа у односу на домаћинства са вишим приходима; незапослени грађани у већој мери се ослањају на помоћ других грађана у односу на запослене; грађани са нижим приходима у већој мери верују да би их у наредних 12 месеци могла задесити нека природна кастастрофа; грађани са вишим приходима у већој мери верују да ће им предузимање мера спремности, планирања и набављања залиха помоћи у кризним ситуацијама; надаље, они су самоуверенији у своје способности да се изборе са последицама кризне ситуације; грађани са нижим приходима у већој мери не предузимају ништа како би се ниво спремности подигао на виши ниво; домаћинства са нижим приходима у већој мери припремљена у протеклих 6 месеци у односу на домаћинства која зарађују много више (FEMA, 2009). Од укупно 103 испитаника чији је један родитељ запослен, њих 57,3% зна шта је клизиште, 24,3% није сигурно и 18,4% не зна шта је клизиште. Са друге стране, од укупно 365 анкетираних испитаника чија су оба родитеља запослена 63,8% зна шта је клизиште, 21,6% није сигурно и 14,5% не зна шта је клизиште. И на крају, утврђено је да од укупно 8 испитаника чији родитељи нису запослени 6 испитаника зна шта је клизиште и 2 испитаника не зна (Табела 25).
Табела 14. Резултати унакрсног табелирања запослености и перцепције знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Каква је запосленост твојих родитеља? | Запослен је један родитељ | Укупан број | 59 | 25 | 19 | 103 |
Каква је запосленост твојих родитеља? | 57,3 | 24,3 | 18,4 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 19,8 | 24,0 | 25,7 | 21,6 | ||
Укупно | 12,4 | 5,3 | 4,0 | 21,6 | ||
Запослена оба родитеља | Укупан број | 233 | 79 | 53 | 365 | |
Каква је запосленост твојих родитеља? | 63,8 | 21,6 | 14,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 78,2 | 76,0 | 71,6 | 76,7 | ||
Укупно | 48,9 | 16,6 | 11,1 | 76,7 | ||
Незапослени | Укупан број | 6 | 0 | 2 | 8 | |
Каква је запосленост твојих родитеља? | 75,0 | 0,0 | 25,0 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 2,0 | 0,0 | 2,7 | 1,7 | ||
Укупно | 1,3 | 0,0 | 0,4 | 1,7 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Каква је запосленост твојих родитеља? | 62,6% | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0% | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6% | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност оствареног успеха у основној школи са перцепцијом знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који су остварили одличан успех у школи у већој мери перципирају да знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике који су остварили врло добар успех у школи? |
Добијени резултати показују да од укупно 32 испитаника који имају добар успех у школи, њих 59,4% зна шта је клизиште, 31,3% није сигурно и 9,4% не зна. Затим, од укупно 5 испитаника који су имали довољан успех њих 4% зна, 2,1% није сигурно и 0,6% не зна шта је клизиште. Са друге стране, од укупно 290 испитаника који су остварили одличан успех 63,4% зна шта је клизиште, 20,3% није сигурно и 16,2% не зна. И на крају, од укупно 146 испитаника који су остварили врло добар успех, њих 61,6% зна шта је клизиште, 23,3% није сигурно и 15,1% је одговорило са не (Табела 26).
Табела 15. Резултати унакрсног табелирања оствареног успеха и перцепције знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Да ли знате шта је клизиште? | Укупно | |||||
Да | Нисам сигуран | Не | ||||
Остварен успех у школи | Добар | Укупан број | 19 | 10 | 3 | 32 |
Остварен успех у школи | 59,4 | 31,3 | 9,4 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 6,4 | 9,6 | 4,1 | 6,7 | ||
Укупно | 4,0 | 2,1 | 0,6 | 6,7 | ||
Довољан | Укупан број | 4 | 0 | 1 | 5 | |
Остварен успех у школи | 80,0 | 0,0 | 20,0 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 1,3 | 0,0 | 1,4 | 1,1 | ||
Укупно | 0,8 | 0,0 | 0,2 | 1,1 | ||
Одличан | Укупан број | 184 | 59 | 47 | 290 | |
Остварен успех у школи | 63,4 | 20,3 | 16,2 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 61,7 | 56,7 | 63,5 | 60,9 | ||
Укупно | 38,7 | 12,4 | 9,9 | 60,9 | ||
Врло добар | Укупан број | 90 | 34 | 22 | 146 | |
Остварен успех у школи | 61,6 | 23,3 | 15,1 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 30,2 | 32,7 | 29,7 | 30,7 | ||
Укупно | 18,9 | 7,1 | 4,6 | 30,7 | ||
Укупно | Укупан број | 298 | 104 | 74 | 476 | |
Остварен успех у школи | 62,6% | 21,8 | 15,5 | 100,0 | ||
Да ли знате шта је клизиште? | 100,0% | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 62,6% | 21,8 | 15,5 | 100,0 |
- Испитивање објективног знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем
Озбиљност последица природних катастрофа и њихов број из године у годину се повећава, што условљава неопходност што боље припремљености становништва за реаговање у таквим ситуацијама (Сандић, Млађан, & Цветковић, 2016; Цветковић, 2014, 2015b; Цветковић et al., 2015; Цветковић, et al., 2016; Цветковић, Јаковљевић, & Станић, 2016).Управо стога, разлози за ублажавање последица тичу се сваког човека, друштва и нације. У том контексту, образовање о природним катастрофама све више добија на значају, а уједно бива и препознато као кључни чинилац у ублажавању последица катастрофа које се свакако не могу спречити (Cvetković, 2015). Шиваки и Шоу (Shiwaku & Shaw, 2008) слажу се да је значај школског образовања о катастрофама нагло порастао, јер су деца најосетљивија категорија у једном друштву. Анализирајући уџбенике који се користе у основним и средњим образовним програмима у Србији, Милошевић и сарадници (Milošević, Kovačević-Majkić, & Panić, 2012) дошли су до резултата да се у њима материја о природним катастрофама не излаже на адекватан начин. Наиме, они су истакли да се већа пажња усмерава на природне процесе, мање на последице и да се готово не дају никаква упутства за поступање пре, за време и после таквих катастрофа. Испитивање ученичке популације је веома важно у смислу одређивања стратегије деловања и унапређења спремности за реаговање у природним катастрофама. Наиме, ученици своја знања стичу како кроз формални, тако и кроз неформални систем образовања (Ivanov & Cvetković, 2014). Они користе готово све савремене медије – компјутере, видео-игрице, Интернет и сл., али и оне традиционалне ТВ, радио, штампане медије и сл. У том контексту, сматрали смо да се међу најважније факторе који могу утицати на ученике у погледу њиховог знања о природним катастрофама могу сврстати демографски и средински фактори.
У нашој земљи, ретка су истраживања о повезаности демографских и срединских фактора са знањем ученика о природним катастрофама (Cvetković, Ivanov, & Sadiyeh, 2015; Cvetković & Stojković, 2015). Слична истраживања која су код нас рађена, везана су за еколошко знање ученика (Stanišić & Maksić, 2014). Како та истраживања показују, породица, школа и медији чине кључне детерминанте еколошког образовања младих. Међутим, како аутори код нас истичу, породица драматично губи утицај, док се школа још увек надмеће са медијима да буде најзначајнији чинилац еколошког образовања (Andevski & Kundačina, 2004; Stanišić, 2008). Анализирајући уџбенике који се користе у основним и средње образовним програмима у Републици Србији, Милошевић и сарадници (Milošević et al., 2012) су дошли до резултата да теме о природним катастрофама нису представљене на адекватан начин. Наиме, они су у овом истраживању истакли да је већа пажња усмерава на природне процесе, мање на последице и да се готово не дају никаква упутства за поступање пре, за време и након природних катастрофа (Cvetković & Stanišić, 2015). Цветковић у резултатима истраживања потврђује повезаност нивоа образовања и познавања надлежности полиције и путева евакуације у природним непогодама (Cvetković, 2016b, 2016c, 2016d; Cvetković, Janković, & Milojević, 2016). Цветковић и Станишић (Cvetković & Stanišić, 2015) истичу да је у образовном систему Србије почев од 1975. године па све до 1993. године постојао је наставни предмет Одбрана и заштита у оквиру којег су ученици, између осталог, стицали овакву врсту знања. Они истичу да се данас поново се јавља иницијатива за увођене наставног предмета са сличним наставним садржајима. Поред тога, наглашавају да је потребно урадити следеће: урадити детаљну анализу Наставних планова и програма за основну и средњу школу и утврдити у којој мери су овакви наставни садржаји инкорпорирани у наставне програме; на основу тога, потребно је извести закључак да ли је неопходно само ревидирање постојећих Наставних програма у циљу измена и допуна садржаја о природним катастрофама или је потребно увођење новог наставног предмета. Уколико се говори о функционалности знања и знању које ће ученицима бити од користи, онда се у Наставним плановима и програмима морају наћи садржаји који се односе на реаговање у ванредним ситуацијама, као и знања која се односе на знања из области прве помоћи, здравствене заштите и заштите у домаћинству. Ово су теме које ће бити у фокусу у нашим наредним истраживањима.
8.1. Објективно знање ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем
Након испитивања субјективног односно перципираног нивоа знања о природној катастрофи изазваној клизиштем приступило се сагледавању и испитивању објективног знања. Да би се испитао ниво објективног познавања клизишта као кризне ситуације, испитаницима је постављено питање да изаберу један од понуђених одговора који на најбољи могући начин описује саму наведену појаву. Добијени резултати показују да 16,2% (77) ученика повезује клизиште са настанком рупа у земљи, 14,9% (71) са подрхтавањем земљишта и 46% (219) са кретањем површинских слојева земље (графикон 2). Када се анализирају добијени резултати, увиђа се да највећи проценат ученика заиста и познаје шта је клизиште као кризна ситуација. Ипак, када се упореди ниво перципираног и објективног знања, примећује се да око 16,6% заиста не познаје одређење клизишта као кризне ситуације.
Графикон 3. Процентуална дистрибуција стварног знања о природној катастрофи изазваној клизиштем. Извор: обрада аутора.
8.2. Чиниоци утицаја на објективно знање ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем
8.2.1. Утицај пола и година старости на објективно знање
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност између пола и година старости са објективним знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници мушког пола у већој мери објективно знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике женског пола? |
На основу резултата спроведеног унакрсног табелирања, од њих 173 анкетираних испитаника 54,9% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 18,5% да је то настанак рупа у земљи, и 26,6% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Дакле, само 54,9% испитаника стварно зна шта је клизиште. Са друге стране, од укупно 194 испитаника женског пола, њих 63,9% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 20,1% да је то настанак рупа у земљи и 16% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 27). Судећи по добијеним резултатима, много већи проценат испитаника женског пола забележили су тачан одговор на питање шта је клизиште.
Табела 16. Резултати унакрсног табелирања пола и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Пол ученика | Мушки | Укупан број | 95 | 32 | 46 | 173 |
Пол | 54,9 | 18,5 | 26,6 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 43,4 | 45,1 | 59,7 | 47,1 | ||
Укупно | 25,9 | 8,7 | 12,5 | 47,1 | ||
Женски | Укупан број | 124 | 39 | 31 | 194 | |
Пол | 63,9 | 20,1 | 16,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 56,6 | 54,9 | 40,3 | 52,9 | ||
Укупно | 33,8 | 10,6 | 8,4 | 52,9 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Пол | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0% | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност година старости са објективним знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли старији испитаници у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на млађе испитанике? |
Полазећи од година старости анкетираних испитаника, од укупно 189 њих који имају од 10 до 12 година, 64% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 14,8% да је то настанак рупа у земљи и 21,2% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Незнатно другачије резултате забележили су испитаници старости од 13 до 16 година старости. Наиме, од укупно 176 испитаника њих 55,7% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 23,9% да је то настанак рупа у земљи и 20,5% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 28). Може се рећи да су испитаници старости од 10 до 12 година забележили већи проценат тачних одговора од испитаника старости до 13 до 16 година.
Табела 17. Резултати унакрсног табелирања година старости и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Године старости | Од 10 до 12 година | Укупан број | 121 | 28 | 40 | 189 |
Године старости | 64,0 | 14,8 | 21,2 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 55,3 | 39,4 | 51,9 | 51,5 | ||
Укупно | 33,0 | 7,6 | 10,9 | 51,5 | ||
Од 13 до 16 година | Укупан број | 98 | 42 | 36 | 176 | |
Године старости | 55,7 | 23,9 | 20,5 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 44,7 | 59,2 | 46,8 | 48,0 | ||
Укупно | 26,7 | 11,4 | 9,8 | 48,0 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Године старости | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0% | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
8.2.2. Утицај члана породице и образовања на објективно знање
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са оцем и знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са оцем у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике који не живе са оцем? |
Од укупно 289 испитаника који живе са оцем, њих 59,9% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 20,1% да је то настана рупа у земљи, и 20,1% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Са друге стране, од укупно 78 испитаника који не живе са оцем, њих 59% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 16,7% да је то настанак рупа у земљи, и 24,4% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 29).
Табела 18. Резултати унакрсног табелирања живота са оцем и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Живи са оцем | Да | Укупан број | 173 | 58 | 58 | 289 |
Живи са оцем | 59,9 | 20,1 | 20,1 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 79,0 | 81,7 | 75,3 | 78,7 | ||
Укупно | 47,1 | 15,8 | 15,8 | 78,7 | ||
Не | Укупан број | 46 | 13 | 19 | 78 | |
Живи са оцем | 59,0 | 16,7 | 24,4 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 21,0 | 18,3 | 24,7 | 21,3 | ||
Укупно | 12,5 | 3,5 | 5,2 | 21,3 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Живи са оцем | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0% | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7% | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са мајком и знања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са мајком у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике који не живе са оцем? |
Резултати истраживања показују да од укупно 357 анкетираних испитаника, 29,1% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 19,3% да је то настанак рупа у земљи и 21,6% истиче да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Са друге стране, од укупног броја анкетираних испитаника који не живе са мајком, њих 80% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 20% да је то настанак рупа у земљи (Табела 30).
Табела 19. Резултати унакрсног табелирања живи са мајком и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Живи са мајком | Да | Укупан број | 211 | 69 | 77 | 357 |
Живи са мајком | 59,1 | 19,3 | 21,6 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 96,3 | 97,2 | 100,0 | 97,3 | ||
Укупно | 57,5 | 18,8 | 21,0 | 97,3 | ||
Не | Укупан број | 8 | 2 | 0 | 10 | |
Живи са мајком | 80,0 | 20,0 | 0,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 3,7 | 2,8 | 0,0 | 2,7 | ||
Укупно | 2,2 | 0,5 | 0,0 | 2,7 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Живи са мајком | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност нивоа образовања оца са знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији очеви имају завршене факултете у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чији очеви имају завршене основне школе? |
Резултати унакрсног табелирања показују да међу анкетираним испитаницима скоро и да нема оних чији очеви имају завршену само основну школу. Сходно томе, не могу се ни интерпретирати добијени резултати. Са друге стране, од укупно 92 испитаника чији очеви имају завршену средњу школу, њих 59,8% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 18,.5% да је то настана рупа у земљи, и 21,7% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Затим, од укупно 81 испитаника чији очеви имају завршене више школе, њих 54,3% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 22,2% да је то настанак рупа у земљи и 23,5% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Надаље, утврђено је да је од 144 анкетираних испитаника чији очеви имају завршене факултете, њих 63,2% истакло да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 13% да је то настана рупа у земљи и 16% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. На крају, од укупно 46 испитаника чији очеви имају академске титуле, њих 58,7% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 13% да је то настанак рупа у земљи и 28,3% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 31).
Табела 20. Резултати унакрсног табелирања образовања оца и стварног знања о клизишту
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Образовање оца | Основно | Укупан број | 0 | 0 | 1 | 1 |
Образовање оца | 0,0 | 0,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 0,0 | 0,0 | 1,3 | 0,3 | ||
Укупно | 0,0 | 0,0 | 0,3 | 0,3 | ||
Средње | Укупан број | 55 | 17 | 20 | 92 | |
Образовање оца | 59,8 | 18,5 | 21,7 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 25,3 | 23,9 | 26,3 | 25,3 | ||
Укупно | 15,1 | 4,7 | 5,5 | 25,3 | ||
Више | Укупан број | 44 | 18 | 19 | 81 | |
Образовање оца | 54,3 | 22,2 | 23,5 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 20,3 | 25,4 | 25,0 | 22,3 | ||
Укупно | 12,1 | 4,9 | 5,2 | 22,3 | ||
Високо | Укупан број | 91 | 30 | 23 | 144 | |
Образовање оца | 63,2 | 20,8 | 16,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 41,9 | 42,3 | 30,3 | 39,6 | ||
Укупно | 25,0 | 8,2 | 6,3 | 39,6 | ||
Академска титула | Укупан број | 27 | 6 | 13 | 46 | |
Образовање оца | 58,7 | 13,0 | 28,3 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 12,4 | 8,5 | 17,1 | 12,6 | ||
Укупно | 7,4 | 1,6 | 3,6 | 12,6 | ||
Укупно | Укупан број | 217 | 71 | 76 | 364 | |
Образовање оца | 59,6 | 19,5 | 20,9 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,6 | 19,5 | 20,9 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност нивоа образовања мајке са знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чије мајке имају завршене факултете у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чије мајке имају завршене основне школе? |
Резултати показују да скоро и нема испитаника чије мајке имају завршене основне школе. Са друге стране, од укупно 85 анкетираних испитаника чије мајке имају завршене средње школе, њих 63,5% истиче да је клизиште кретање повришинских слојева земљишта, 21,2% да је то настанак рупа у земљи, и 15,3% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Затим, од укупно 94 испитаника чије мајке имају завршену вишу школу њих 48,9% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 23,4% да је то настанак рупа у земљи, 27,7% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Када је реч о испитаницима чије мајке имају завршене факултете, од њих укупно 143 да је клизиште кретање повришнских слојева земљишта истиче 65%, да је то настанак рупа у земљи истиче 18,2% и да је то подрхтавање и пуцање земљишта 16,8%. И на крају, од укупно 44 испитаника чије мајке имају академске титуле, њих 59,1% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 11,4% да је то настанак рупа у земљи, и 29,5% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 32).
Табела 21. Резултати унакрсног табелирања образовања мајке и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Образовање мајке | Основно | Укупан број | 0 | 0 | 1 | 1 |
Образовање оца | 0,0 | 0,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 0,0 | 0,0 | 1,3 | 0,3 | ||
Укупно | 0,0 | 0,0 | 0,3 | 0,3 | ||
Средње | Укупан број | 54 | 18 | 13 | 85 | |
Образовање оца | 63,5 | 21,2 | 15,3 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 24,7 | 25,4 | 16,9 | 23,2 | ||
Укупно | 14,7 | 4,9 | 3,5 | 23,2 | ||
Више | Укупан број | 46 | 22 | 26 | 94 | |
Образовање оца | 48,9 | 23,4 | 27,7 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 21,0 | 31,0 | 33,8 | 25,6 | ||
Укупно | 12,5 | 6,0 | 7,1 | 25,6 | ||
Високо | Укупан број | 93 | 26 | 24 | 143 | |
Образовање оца | 65,0 | 18,2 | 16,8 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 42,5 | 36,6 | 31,2 | 39,0 | ||
Укупно | 25,3 | 7,1 | 6,5 | 39,0 | ||
Академска титула | Укупан број | 26 | 5 | 13 | 44 | |
Образовање оца | 59,1 | 11,4 | 29,5 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 11,9 | 7,0 | 16,9 | 12,0 | ||
Укупно | 7,1 | 1,4 | 3,5 | 12,0 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Образовање оца | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
8.2.3. Утицај запослености и успеха у школи на објективно знање
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност статуса запослености родитеља испитаника са знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији су родитељи запослени у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чији родитељи нису запослени? |
Од укупно 77 испитаника чији је један родитељ запослен, њих 51,9% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 22,1% да је то настанак рупа у земљи, 26% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Са друге стране, од укупно 284 испитаника чија су оба родитеља запослена, 62% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 18,7% да је то настанак рупа у земљи, и 19,4% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. И на крају, од само 6 испитаника чји су родитељи незапослени њих 50% је истакло да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 16,7% да је то настанак рупа у земљи и 33,3% да је то подрхтавање и пуцање земљишта (Табела 33).
Табела 22. Резултати унакрсног табелирања запослености и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Запосленост родитеља | Запослен један родитељ | Укупан број | 40 | 17 | 20 | 77 |
Запосленост родитеља | 51,9 | 22,1 | 26,0 | 100,0 | ||
Шта је клизишта | 18,3 | 23,9 | 26,0 | 21,0 | ||
Укупно | 10,9 | 4,6 | 5,4 | 21,0 | ||
Запослена оба родитеља | Укупан број | 176 | 53 | 55 | 284 | |
Запосленост родитеља | 62,0 | 18,7 | 19,4 | 100,0 | ||
Шта је клизишта | 80,4 | 74,6 | 71,4 | 77,4 | ||
Укупно | 48,0 | 14,4 | 15,0 | 77,4 | ||
Незапослени | Укупан број | 3 | 1 | 2 | 6 | |
Запосленост родитеља | 50,0 | 16,7 | 33,3 | 100,0 | ||
Шта је клизишта | 1,4 | 1,4 | 2,6 | 1,6 | ||
Укупно | 0,8 | 0,3 | 0,5 | 1,6 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Запосленост родитеља | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизишта | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност оствареног успеха у основној школи са знањем ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији су родитељи запослени у већој мери знају шта је кризна ситуација изазвана клизиштем у односу на испитанике чији родитељи нису запослени? |
Када је реч о успеху оствареном у школи, од укупно 24 испитаника који су остварили добар успех, њих 54,2% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 8,3% да је то настанак рупа у земљи, и 37,5% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. Затим, од укупно 4 испитаника са довољним успехом, њих 50% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 25% да је то настанак рупа у земљи, и 25% да је то подрхтавае и пуцање земљишта. Надаље, резултати показују да је од укупно 230 испитаника који имају одличан успех њигх 62,6% истакло да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 17,4% да је то настанак рупа у земљи и 20% да је то подрхтавање и пуцање земљишта. На крају, утврђено је да од укупно 108 испитаника њих 55,6% истиче да је клизиште кретање површинских слојева земљишта, 25% да је то настанак рупа у земљи, и 19,4% да је то подрхтавање и пуцање земљишта.
Табела 23. Резултати унакрсног табелирања оствареног успеха и стварног знања о клизишту. Извор: обрада аутора.
Шта је клизиште? | Укупно | |||||
Кретање површинских слојева земљишта | Настанак рупа у земљи | Подрхтавање и пуцање земљишта | ||||
Oстварени успех у школи | Добар | Укупан број | 13 | 2 | 9 | 24 |
Остварен успех у школи | 54,2 | 8,3 | 37,5 | 100,0 | ||
Шта је клизиште | 5,9 | 2,8 | 11,7 | 6,5 | ||
Укупно | 3,5 | 0,5 | 2,5 | 6,5 | ||
Довољан | Укупан број | 2 | 1 | 1 | 4 | |
Остварен успех у школи | 50,0 | 25,0 | 25,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште | 0,9 | 1,4 | 1,3 | 1,1 | ||
Укупно | 0,5 | 0,3 | 0,3 | 1,1 | ||
Одличан | Укупан број | 144 | 40 | 46 | 230 | |
Остварен успех у школи | 62,6 | 17,4 | 20,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште | 65,8 | 56,3 | 59,7 | 62,7 | ||
Укупно | 39,2 | 10,9 | 12,5 | 62,7 | ||
Врло добар | Укупан број | 60 | 27 | 21 | 108 | |
Остварен успех у школи | 55,6 | 25,0 | 19,4 | 100,0 | ||
Шта је клизиште | 27,4 | 38,0 | 27,3 | 29,4 | ||
Укупно | 16,3 | 7,4 | 5,7 | 29,4 | ||
Укупно | Укупан број | 219 | 71 | 77 | 367 | |
Остварен успех у школи | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта је клизиште? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 59,7 | 19,3 | 21,0 | 100,0 |
9.1. Познавање правилног реаговање ученика у кризним ситуацијама изазваним клизиштем
Једно од најзначајнијих питања односи се на познавање безбедносних процедура за реаговање у кризним ситуацијама изазваним клизиштем. Из тих разлога ученицима је постављено питање: ,,На који начин бисте реаговали у природној катастофи изазваној клизиштем“. При томе, остављена им је могућност да изаберу један од понуђених одговора. Од укупног броја испитаника, одговор је дало 363 испитаника, односно 76,3%. Добијени резултати указују да би се 57,8% (275) ученика удаљило из зоне клизишта, 2,7% би посматрало догађај и 15,8% затворило би се у своју кућу (графикон 3).
Графикон 4. Процентуална дистрибуција познавања безбедносних процедура реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштима. Извор: обрада аутора.
Након утврђивања нивоа перципираног и објективног знања, као и познавања безбедносних процедура за реаговање у кризним ситуацијама изазваним клизиштем, приступили смо утврђивању фактора који статистички значајно утичу на њих. Том приликом, испитали смо утицаје одређених независних променљива као што су: пол, године старости, остварен успех у школи, образовање оца и мајке, запосленост родитеља итд.).
9.2. Фактори утицаја на познавање правилног реаговања ученика у кризним ситуацијама изазваним клизиштем
09.2.1. Утицај пола и година старости на познавање правилног реаговања ученика
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност између пола и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници мушког пола у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике женског пола? |
Резултати унакрсног табелирања показују да би од укупно 170 испитаника мушког пола њих 3,5% посматрало догађај, 74,7% удаљило би се из зоне клизишта, и 21,8% затворило би се у кући. Са друге стране, од укупно 193 испитаника женског пола њих 3,6% би посматрало догађај, 76,7% удаљило би се из зоне клизишта и 19,7% затворило би се у кући (Табела 35). Дакле, може се рећи да би већина испитаника исправно поступила у случају када примети да је дошло до активације клизишта.
Табела 24. Резултати унакрсног табелирања пола и познавања безбедносних процедура реаговања
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Пол | Мушки | Укупан број | 6 | 127 | 37 | 170 |
Пол | 3,5 | 74,7 | 21,8 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 46,2 | 46,2 | 49,3 | 46,8 | ||
Укупно | 1,7 | 35,0 | 10,2 | 46,8 | ||
Женски | Укупан број | 7 | 148 | 38 | 193 | |
Пол | 3,6 | 76,7 | 19,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 53,8 | 53,8 | 50,7 | 53,2 | ||
Укупно | 1,9 | 40,8 | 10,5 | 53,2 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 275 | 75 | 363 | |
Пол | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност између година старости и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли старији испитаници у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на млађе испитанике? |
Узимајући у обзир године старости испитаника, од укупно 185 испитаника старости од 10 до 12 година, њих 3,2% би посматрали догађај, 73,5% удаљило би се из зоне клизишта и 23,2% затворило би се у кућу. Затим, од укупног броја испитаника 176 старости од 13 до 16 година њих 4% посматрало би догађај, 77,8% удаљило би се из зоне клизишта, и 18,2% затворило би се у кућу у тренутку активације клизишта (Табела 36). Резултати показују да да испитаници од 13 до 16 година би у незнатно већем проценту исправније поступили када би приметили активацију клизишта од испитаника који имају од 10 до 12 година.
Табела 25. Резултати унакрсног табелирања година старости и познавања безбедносних процедура реаговања
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Године старости | Од 10 до 12 година | Укупан број | 6 | 136 | 43 | 185 |
Године старости | 3,2 | 73,5 | 23,2 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 46,2 | 49,5 | 57,3 | 51,0 | ||
Укупно | 1,7 | 37,5 | 11,8 | 51,0 | ||
Од 13 до 16 година | Укупан број | 7 | 137 | 32 | 176 | |
Године старости | 4,0 | 77,8 | 18,2 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 53,8 | 49,8 | 42,7 | 48,5 | ||
Укупно | 1,9 | 37,7 | 8,8 | 48,5 | ||
Од 17 до 19 година | Укупан број | 0 | 2 | 0 | 2 | |
Године старости | 0,0 | 100,0 | 0,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 0,0 | 0,7 | 0,0 | 0,6 | ||
Укупно | 0,0 | 0,6 | 0,0 | 0,6 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 275 | 75 | 363 | |
Године старости | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 |
9.2.2. Утицај члана породице и образовања на познавање правилног реаговања ученика
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са оцем и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са оцем у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике који не живе са оцем? |
Од укупног броја испитаника 288 који живе са оцем, њих 3,8% би посматрало догађај, 75,7% удаљило би се из зоне клизишта, 20,5% би се затворило у кући приликом активације клизишта. Са друге стране, од 75 испитаника који не живе оцем 2,7% би посматрало догађај, 76% би се удаљило из зоне клизишта, и 21,3% би се затворило у кући (Табела 37). Добијени резултати показују да нема велике разлике између испитаника који живе са оцем и оних који не живе са оцем.
Табела 26. Резултати унакрсног табелирања живота са оцем и познавања безбедносних процедура реаговања. Извор: обрада аутора.
Познавање безбедносних процедура реаговања | ||||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Живи са оцем | Да | Укупан број | 11 | 218 | 59 | 288 |
Живи са оцем | 3,8 | 75,7 | 20,5 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 84,6 | 79,3 | 78,7 | 79,3 | ||
Укупно | 3,0 | 60,1 | 16,3 | 79,3 | ||
Не | Укупан број | 2 | 57 | 16 | 75 | |
Живи са оцем | 2,7 | 76,0 | 21,3 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 15,4 | 20,7 | 21,3 | 20,7 | ||
Укупно | 0,6 | 15,7 | 4,4 | 20,7 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 275 | 75 | 363 | |
Живи са оцем | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност живота у оквиру породице са мајком и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници који живе са мајком у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике који не живе са мајком? |
Од укупно 353 испитаника који живе са мајком, њих 3,7% би посматрало догађај, 75,4% удаљило би се из зоне клизишта, 21% затворило би се у кући. Са друге стране, од укупно њих 10 који не живе са мајком, 90% удаљило би се из зоне клизишта и 10% затворило би се у кући (Табела 38).
Табела 27. Резултати унакрсног табелирања живи са мајком и познавања безбедносних процедура реаговања. Извор: обрада аутора.
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Живи са мајком | Да | Укупан број | 13 | 266 | 74 | 353 |
Живи са мајком | 3,7 | 75,4 | 21,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 96,7 | 98,7 | 97,2 | ||
Укупно | 3,6 | 73,3 | 20,4 | 97,2 | ||
Не | Укупан број | 0 | 9 | 1 | 10 | |
Живи са мајком | 0,0 | 90,0 | 10,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 0,0 | 3,3 | 1,3 | 2,8 | ||
Укупно | 0,0 | 2,5 | 0,3 | 2,8 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 275 | 75 | 363 | |
Живи са мајком | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност образовања оца испитаника и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији очеви имају завршен факултете у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике чији очевеи имају завршену основну школу? |
Унакрсним табелирањем утврђено је да од укупног броја испитаника 91 чији очеви имају завршену средњу школу, њих 4,4% истиче да би за време клизишта посматрало догађај, 78% би се удаљило из зоне клизишта и 21,6% затворило би се у кући. Затим, од 81 исчитаника чији очеви имају завршену вишу школу, њих 3,7% посматрало би догађај, 76,5% удаљило би се из зоне клизиша и 19,8% затворило би се у кући. Од укупно 142 испитаника чији очеви имају завршене факултете, њих 4,2% би посматрало клизиште, 71,8% удаљило би се из зоне клизишта и 23,9% затворило би се у кући. На крају, од укупно 45 испитаника чији очеви имају академске титуле, њих 82,5% удаљило би се из зоне клизишта, док би се 17,8% затворило у кући.
Табела 28. Резултати унакрсног табелирања образовања оца познавања безбедносних процедура реаговања. Извор: обрада аутора.
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Образовање оца | Основно | Укупан број | 0 | 1 | 0 | 1 |
Образовање оца | 0,0 | 100,0 | 0,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 0,0 | 0,4 | 0,0 | 0,3 | ||
Укупно | 0,0 | 0,3 | 0,0 | 0,3 | ||
Средње | Укупан број | 4 | 71 | 16 | 91 | |
Образовање оца | 4,4 | 78,0 | 17,6 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 30,8 | 26,0 | 21,6 | 25,3 | ||
Укупно | 1,1 | 19,7 | 4,4 | 25,3 | ||
Више | Укупан број | 3 | 62 | 16 | 81 | |
Образовање оца | 3,7 | 76,5 | 19,8 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 23,1 | 22,7 | 21,6 | 22,5 | ||
Укупно | 0,8 | 17,2 | 4,4 | 22,5 | ||
Високо | Укупан број | 6 | 102 | 34 | 142 | |
Образовање оца | 4,2 | 71,8 | 23,9 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 46,2 | 37,4 | 45,9 | 39,4 | ||
Укупно | 1,7 | 28,3 | 9,4 | 39,4 | ||
Академска титула | Укупан број | 0 | 37 | 8 | 45 | |
Образовање оца | 0,0 | 82,2 | 17,8 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 0,0 | 13,6 | 10,8 | 12,5 | ||
Укупно | 0,0 | 10,3 | 2,2 | 12,5 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 273 | 74 | 360 | |
Образовање оца | 3,6 | 75,8 | 20,6 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,6 | 100,0 |
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност образовања мајке испитаника и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чије мајке имају завршен факултет у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике чије мајке имају завршену основну школу? |
Од укупно 83 испитаника чија је мајка завршила средњу школу, њих 6% за време клизишта посматрало би догађаја, 78,3% удаљило би се из зоне клизишта и 15,7% затворило би се у кући. Надаље, од укупно 93 испитаника чије мајке имају завршену вишу школу, њих 3,2% посматрало би догађај, 76,3% удаљило бе се из зоне клизишта и 20,4% затворило би се у кући. Затим, од 142 испитаника чије мајке имају завршене факултете 2,8% посматрало би догађај, 74,6% удаљило би се из зоне клизишта и 22,5% затворило би се у кући. На крају, од укупно 44 испитаника чије мајке имају академске титуле њих 2,3% посматрало би догађај, 72,7% удаљио би се из зоне клизишта и 25% затворило би се у кући (Табела 40).
Табела 29. Резултати унакрсног табелирања образовања мајке и познавања безбедносних процедура реаговања. Извор: обрада аутора.
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Образовање мајке | Основно | Укупан број | 0 | 1 | 0 | 1 |
Образовање мајке | 0,0 | 100,0 | 0,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 0,0 | 0,4 | 0,0 | 0,3 | ||
Укупно | 0,0 | 0,3 | 0,0 | 0,3 | ||
Средње | Укупан број | 5 | 65 | 13 | 83 | |
Образовање мајке | 6,0 | 78,3 | 15,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 38,5 | 23,6 | 17,3 | 22,9 | ||
Укупно | 1,4 | 17,9 | 3,6 | 22,9 | ||
Више | Укупан број | 3 | 71 | 19 | 93 | |
Образовање мајке | 3,2 | 76,3 | 20,4 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 23,1 | 25,8 | 25,3 | 25,6 | ||
Укупно | 0,8 | 19,6 | 5,2 | 25,6 | ||
Високо | Укупан број | 4 | 106 | 32 | 142 | |
Образовање мајке | 2,8 | 74,6 | 22,5 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 30,8 | 38,5 | 42,7 | 39,1 | ||
Укупно | 1,1 | 29,2 | 8,8 | 39,1 | ||
Академска титула | Укупан број | 1 | 32 | 11 | 44 | |
Образовање мајке | 2,3 | 72,7 | 25,0 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 7,7 | 11,6 | 14,7 | 12,1 | ||
Укупно | 0,3 | 8,8 | 3,0 | 12,1 | ||
Укупно | Укупан број | 13 | 275 | 75 | 363 | |
Образовање мајке | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 100,0 | 100,0 | 100,0 | 100,0 | ||
Укупно | 3,6 | 75,8 | 20,7 | 100,0 |
9.2.3. Утицај запослености и успеха у средњој школи на познавање правилног реаговања ученика
Истраживачко питање – да ли постоји статистички значајна повезаност статуса запослености испитаника и познавања правилног начина реаговања ученика о кризној ситуацији изазваној клизиштем? Да ли испитаници чији су родитељи запослени у већој мери познају правилан начин реаговања у кризним ситуацијама изазваним клизиштем у односу на испитанике чији родитељи нису запослени? |
Када је реч о запослености, од укупно 77 испитаника којима су оба родитеља запослена њих 3,9% посматрало би догађај, 72,7% удаљило би се из зоне клизишта и 23,4% затворило би се у кући. Затим, од 280 испитаника чија су оба родитеља запослена њих 3,2% посматрало би догађај, 77,5% удаљило би се из зоне клизишта и 19,3% затворило би се у кући. И на крају, од укупно само 6 испитаника чији родитељи нису запослени њих 16,7% би посмтрало догађај, 33,3% удаљило би се из зоне клизишта и 50% затворило би се у кући (Табела 41).
Табела 30. Резултати унакрсног табелирања запослености и познавања безбедносних процедура реаговања
Познавање безбедносних процедура реаговања | Укупно | |||||
Посматрате догађај | Удаљавате се из зоне клизишта | Затварате се у кући | ||||
Запосленост родитеља | Запослен један | Укупан број | 3 | 56 | 18 | 77 |
Запосленост родитеља | 3,9 | 72,7 | 23,4 | 100,0 | ||
Шта бисте радили у случају клизишта? | 23,1 | 20,4 | 24,0 | 21,2 | ||
Укупно | 0,8 |