БИБЛИОТЕКА
EDUCATIO

Задужбина Андрејевић чува успомену на свог оснивача

проф. др Косту Андрејевића

1932–2017.

Издавач: ЗАДУЖБИНА АНДРЕЈЕВИЋ

11120 Београд, Држићева 11

тел./факс: 011/3862-430, 2401-045

e-mail: zandrejevic@gmail.com www.zandrejevic.rs

За издавача,

главни и одговорни уредник

Проф. др Коста Андрејевић

Редакцијски одбор Библиотеке EDUCATIO

Проф. др Синиша Зарић, председник Проф. др Ненад Цакић, потпредседник Проф. др Неђо Даниловић

Проф. др Желимир Кешетовић Проф. др Зорица Милошевић Проф. др Предраг Немец Проф. др Радомир В. Поповић Проф. др Бранка Протић-Гава Проф. др Душко Радосављевић Проф. др Јасмина Стевановић Проф. др Јелена Филиповић Проф. др Мира Чакар

Аутор

Др Владимир М. Цветковић

Meтодологија истраживања катастрофа и ризика – теорије, концепти и методе

Рецензенти

Проф. др Владимир Јаковљевић Проф. др Срђан Милашиновић Доц. др Славољуб Драгићевић

Уредница

Татјана К. Андрејевић, проф.

Лектура (српски језик)

Татјана К. Андрејевић, проф.

Лектура (енглески језик)

Др Милица Матић

Графичка припрема

Хелена Митић, инж. граф. тех.

Насловна страна

Управљање ризицима од катастрофа

Штампа

Instant system d.o.o., Београд

Тираж

500 примерака

ISSN 1452-242X

ISBN 978-86-525-0313-1

2017.

Др Владимир М. Цветковић Meтодологија истраживања катастрофа и ризика – теорије, концепти и методе

Задужбина Андрејевић 2017.

Монографију посвећујем проф. др Кости Андрејевићу

чија ме је топла и срдачна реч мотивисала да напишем дело које ће, надам се,

бити путоказ будућим истраживачима катастрофа и ризика.

Садржај

Предговор 9

Сажетак 11

Аbstract 12

Увод 13

Катастрофе 18

Појам и карактеристике катастрофа 18

Класификација катастрофа 24

Опасности 30

Појам опасности 30

Врсте и карактеристике опасности 32

Концепт ризика од катастрофа 34

Појам и карактеристике ризика 34

Перцепција ризика 37

Управљање ризицима 39

Методе и модели процене ризика 41

Методологија процене ризика 43

Мапирање ризикa 47

Концепт угрожености од катастрофа 49

Појам и карактеристике угрожености 49

Димензије угрожености 52

Угроженост појединца и домаћинства 52

Физичка угроженост 53

Еколошка и економска угроженост 54

Угроженост критичне инфраструктуре 55

Концепт отпорности на катастрофе 57

8.1 Појам и карактеристике отпорности 57

Димензије отпорности 59

Отпорност домаћинства и друштва 59

Институционална и економска отпорност 60

Еколошка отпорност 61

Методе истраживања катастрофа 62

Еволуција метода истраживања 62

Карактеристике метода истраживања 69

Квантитативна истраживања катастрофа 73

Појам и карактеристике квантитативних истраживања 73

Квантитативна истраживања катастрофа у пракси 75

Припремљеност за катастрофе 75

Знање о катастрофама 82

Управљање у катастрофама 84

Анкетна испитивања 86

Врсте анкетних испитивања 87

Лични интервју 88

Телефонски интервју 89

Поштанска анкета 90

Анкетирање преко интернета 90

Дизајнирање анкетног упитаника 92

Анкетирање у пракси 96

Узорковање 105

Анализа података и интепретација резултата 108

Преглед литературе и секундарни извори података 113

Квалитативна истраживања катастрофа 118

Појам и карактеристике квалитативних истраживања 118

Интервју 121

Узорковање 123

Квалитативна истраживања у пракси 124

Анализа и интепретација података 125

Теоријски оквири истраживања катастрофа 127

Карактеристике истраживања катастрофа 127

Врсте теоријских оквира 129

Теорија угрожености 129

Теорија отпорности 132

Теорија припремљености 134

Теорија планираног понашања 136

Теорија симболичког интеракционизма 137

Теорија система и социо-политиколошка теорија 138

12.2.7. Теорија одлучивања

139

12.3. Истраживачки дизајн

140

13. Модели и катастрофе

144

13.1. Интегрисани модел управљања

144

13.2. Модел притиска и попуштања

147

13.3. Модел система командовања

149

13.4. Моделирање катастрофа

150

13.5. Еколошки модели

142

14. Закључак

153

15. Литература

155

16. Индекс појмова

181

17. Summary

182

Предговор

З

акорачити у свет једне научне дисциплине без одговорајућих „алата“ може бити и те како застрашујуће и исцрпљујуће за младе истражи- ваче у области катастрофа те је појава монографије која нуди основна и почетна сазнања неопходна за разумевање вишеструких мултидисципли- нарних теорија и концепата заиста драгоцена. Дуго се осећала потреба за делом које би не само помогло да се избегну почетничке погрешке већ и усмерило истраживаче ка свеобухватнијем разумевању катастрофа и про-

мишљању о њима.

Пред читаоцима је, коначно, рукопис из којег се може донекле сагледа- ти колико се научна област истраживања катастрофа развила и на који је начин еволуирала. Ауторова вишегодишња истраживања дала су посебан печат и вредност овој монографији која ће послужити као својеврсни путо- каз садашњим и будућим истраживачима у овој области.

Полазећи од неопходности постојања јасног категоријалног апарата јед- не научне дисциплине, Meтодологија истраживања катастрофа и ри- зика – теорије, концепти и методе даје скроман допринос разграничењу популарних концепата. На свеобухватан и сажет начин описује се област проучавања и стварају услови за изградњу теорија и акумулацију знања, даје се и свеобухватан преглед најзначајнијих теорија и описују се примене квантитативне и квалитативне истраживачке традиције приликом истра- живања катастрофа и ризика. Монографија се свесрдно препоручује сту- дентима, истраживачима и осталима који се на било који начин интересују за област катастрофе.

Посебну захвалност за идеју да напишем дело које би дало основне методолошке смернице заинтересованим истраживачима из области ката- строфа дугујем цењеном проф. др Кости Андрејевићу, оснивачу Задужби- не Андрејевић, који је значајно утицао на мој научни рад.

Подршку за настанак монографије дугујем и Центру за ванредне ситу- ације и еколошку безбедност, формираном у оквиру Универзитета у Бео- граду, Факултета безбедности, Катедре студија цивилне заштите и зашти- те животне средине, којом руководи проф. др Владимир Јаковљевић коме

дугујем посебну захвалност на несебичној подршци и знању које ми је од срца пружио у тешким тренуцима научног усавршавања и напредовања.

Посебну захвалност дугујем и рецензентима проф. др Владимиру Ја- ковљевићу, проф. др Срђану Милашиновићу и проф. др Славољубу Дра- гићевићу који су у великој мери унапредили рукопис.

Овом приликом споменуо бих и остале професоре и сараднике који су дали значајан допринос мојим теоријским сазнањима и младој научној дисциплини управљања у катастрофама – проф. др Желимир Кешетовић, проф. др Јасмина Гачић, проф. др Бобан Милојковић и проф. др Драган Млађан, као и сараднику у настави Марини Филиповић.

Искрено се захваљујем Задужбини Андрејевић на несебичној подршци коју ми пружа и нашој успешној вишегодишњој сарадњи.

Сажетак 1.

У

овој монографији систематизованој у већи број општих и посебних поглавља аутор на приступачан и врло разумљив начин теоријски раз- матра и описује најзначајније појмове, концепте и теорије у вези са ката-

строфама и ризиком.

Прве три главе посвећене су дефинисању, класификацији и разумевању катастрофа и опасности као основних појмова. У оквиру текста који се од- носи на актуелне концепте у области истраживања катастрофа, аутор вео- ма сажето описује појам, карактеристике и димензије угрожености, отпор- ности и ризика са посебним освртом на перцепцију, моделе и методологију процене ризика од катастрофа.

Средишњи део текста односи се на методе истраживања катастрофа, тј. на описивање еволуције и карактеристика таквих метода. Полазећи од две најзначајније истраживачке традиције, аутор детаљно анализира, описује и објашњава примену квантитативне и квалитативне истраживачке тради- ције за истраживање катастрофа.

У завршном делу текста даје се преглед основних карактеристика и мо- гућности примене теорија угрожености, отпорности, припремљености, планираног понашања, симболичког интеракционизма, система и одлучи- вања у области истраживања катастрофа. На крају, разматрају се различи- ти модели заступљени у литератури о катастрофама.

Нудећи јавности знања сакупљана током више година подробног изу- чавања и научног рада, аутор се нада да ће монографија Meтодологија ис- траживања катастрофа и ризика – теорије, концепти и методе бити од конкретне помоћи истраживачима који се баве овом све популарнијом и неопходнијом научном дисциплином, истовремено дајући допринос систе- матичном и свеобухватном унапређењу теоријског фонда сазнања.

Кључне речи:

1. безбедност, 2. катастрофе, 3. опасности, 4. ризик, 5. угроженост,

6. отпорност, 7. методе, 8. истраживања, 9. теоријски оквир, 10. модели

2. Abstract

I

n the monograph, which is systematized into a number of general and specific chapters, the author, in an accessible and understandable manner, theoreti- cally discusses and describes the most important terms, concepts and theories related to disasters and risks. The first three chapters are dedicated to the defini- tion, classification and understanding of disasters and hazards as basic concepts. Within the text related to actual concepts in the field of disaster research, the author very briefly describes the term, characteristics and dimensions of vulner- ability, resistance and risk with particular reference to the perception, models and disaster risk assessment methodology. The central part of the paper refers to disaster research methods, namely to the description of evolution and character- istics of such methods. Starting from two major research traditions, the author analyzes in detail, describes and explains the application of quantitative and qualitative research traditions to explore a disaster. The final part of the paper provides an overview of the main characteristics and possibilities for the appli- cation of theories of vulnerability, resistance, preparedness, planned behavior, symbolic interactionism, systems and decision-making in the field of disaster research. At the end, the paper discusses different models which are present in

literature about catastrophes.

Offering to the public his knowledge, which has been gathered during years of thorough studying and scientific work, the author hopes that the monograph Disaster and Risk Research Methodology: Theory, Concepts and Methods will be of concrete help to the researchers who deal with this scientific discipline, which is becoming more and more popular and necessary, at the same time making contribution to the systematic and comprehensive improvement of the theoretical fund of knowledge.

Key words:

1. security, 2. disaster, 3. hazard, 4. risk, 5. vulnerability, 6. resistance,

7. method, 8. research, 9. theoretical framework, 10. models

Увод 3.

О

чигледно је да су људи свакодневно изложени различитим опаснос- тима пореклом из природе (земљотреси, поплаве, суше) или технич-

ко-технолошке сфере (нуклеарне катастрофе, опасне материје). Да би се отклониле или ублажиле последице таквих догађаја, човек не само што мора бити свестан њиховог постојања већ треба да разуме и њихову при- роду како би могао да им се супротстави. Свакако, природно или изграђе- но окружење у којем човек живи и функционише није ни пријатељско ни непријатељско, већ неутрално и само га понашање људи чини у највећој мери угроженим.

У суочавању са растућим последицама катастрофа, друштва у већини случајева нису била пасивна у суочавању иако на први поглед то поне- кад није изгледало тако. Анализом значајнијих радова из литературе увиђа се да у раним фазама друштвеног развоја преовладава фаталистички став у разумевању катастрофа [376, 384, 377]. Према њему, аутори полазе од одређених верских убеђења да су сви негативни догађаји пореклом из при- роде проузроковани казнама које шаљу више небеске силе. Управо зато, у том периоду људског развоја, најучесталије мере смањења ризика од природних катастрофа представљају верски ритуали као што су молитве и жртвовања и недвосмислено се може истаћи да пасивност у суочавању са катастрофама није била аутоматска реакција. Порастом броја и озбиљ- ности последица таквих догађаја по људе и њихову имовину долази до озбиљнијих систематских проучавања феноменологије, карактеристика и модалитета одговора друштвених јединица кроз припремање, ублажавање, одговор и опоравак.

Од свог зачетка па до данас, историја истраживања катастрофа је раз- рађена и описана до најситнијих детаља, о чему непристрасно сведоче бројни оригинални и прегледни научни радови [194, 267, 378, 382, 406, 480]. Организовани покушаји људских друштава да се одупру негатив- ним утицајима природних катастрофа дали су посебан подстрек пројек- товању и спровођењу многих истраживања [12, 56, 74, 84, 170, 279, 302, 356, 362, 416]. У односу на научни круг у Србији, катастрофе су релативно нов концепт, како у теоријском смислу као наставно-научна дисциплина и

истраживачко поље, тако и у смислу практичне делатности у привредним корпорацијама, државној управи, јавним предузећима и организацијама у непрофитном сектору [252]. Исто тако, релативно спор улазак у академску сферу праћен је терминолошком конфузијом која се односи на феномене као што су: опасности, ванредна ситуација, криза, катастрофа. Почетком осамдесетих година и у оквиру академских студија безбедности чују се први гласови који позивају на ширење појма безбедности на проблеме жи- вотне средине, а тиме и веће пажње на природне катастрофе [464].

Динс и Драбек [166] истичу да је појава индустријских друштва гене- рисала и нешто активнији поглед на катастрофе, а почињу се учесталије јављати и мишљења да би технологија, директно или индиректно, могла бити решење за катастрофе и проблеме с њима у вези. Конструисањем знатно јачих и сигурнијих брана и насипа поплаве би могле бити спрече- не, док би се последице земљотреса могле знатно умањити коришћењем бољих материјала и ефикаснијом техником градње. Према њима, такве претпоставке полажу наду у то да ће друштва подложна катастрофама бити заштићенија индустријским развојем. Две катастрофе које су се дого- диле током осамдесетих година – индустријска катастрофа у Бопалу, Ин- дији (1984) и нуклеарна катастрофа у тадашњем Совјетском савезу (1986) – утицале су на додатну секуритизацију питања животне средине. По завр- шетку хладног рата, у одсуству надметања између супер сила, интензитет војне секуритизације је опао, док је интензитет еколошке секуритизације почео да расте. О томе сведоче међународне конференције о заштити жи- вотне средине одржане под окриљем Уједињених нација у Рију (1992), Јоханесбургу (2002) и Копенхагену (2009). Због значајa који је животна средина добила у безбедносном дискурсу и пракси почиње се све више говорити о еколошком сектору безбедности.

У eколошком сектору безбедности кључни су односи човека и природе и он се разликује од осталих сектора безбедности по томе што је, унутар њега, тешко пронаћи референтни објекат на нивоу државе. Према Бузану [65], безбедност животне средине тиче се одржавања локалне и планетар- не биосфере као суштинског система подршке од кога зависе сви остали људски подухвати. Референтни објекат у еколошком сектору је животна средина али пре свега као предуслов људске цивилизације.

Бројни теоријски приступи у проучавању природних катастрофа могу се сврстати у три парадигме [382, 381]: 1. Катастрофе су једнаке рату – у рату долази до сукобљавања са непријатељем који најчешће долази из дру- ге државе, док се код катастрофа људи суочавају са „природним неприја- тељем“ као што су поплаве, земљотреси итд., људске заједнице су ентитети који реагују на сваке видове агресија; 2. Катастрофе као израз друштвене угрожености – катастрофа је резултат основне логике заједнице и зависи од друштвених процеса (нпр., приликом изградње одређених објеката не узимају се у обзир незаобизалазне процене ризика); 3. Катастрофа као стање неизвесности – немогућност потпуног сагледавања свих опаснос- ти. Значајно је истаћи да су парадигме као основни системи веровања ба- зиране на онтолошким, епистемолошким и методолошким претпоставка- ма и могу се посматрати као низ основних веровања која се баве основним или првобитним принципима [206]. Парадигме представљају поглед на свет који се дефинише, место појединца њему и опсег могућих односа са

тим светом и његовим деловима као што то нпр. чине космологија или тео- логија. Може се објаснити и као скуп основних претпоставки или правила које се се узимају здраво за готово у циљу поимања стварности и њених феномена. Поред наведене три парадигме, с временом су се искристалиса- ле и следеће четири: инжењерства, понашања, развоја и сложености [302, 304, 305]. Главна питања и одговори наведених парадигми били су: пара- дигма инжењерства (до 1950. године) – који су физички узроци величине и учесталости природних катастрофа и како се може обезбедити заштита од штетних последица? Као одговор наводиле су се научне временске про- гнозе и велике структуре изграђене за одбрану од природних катастрофа, нарочито од оних које су хидрометеоролошког порекла; парадигма пона- шања (1950–1970) – зашто природне катастрофе изазивају смрт и економ- ске штете у развијенијим земљама и како промене у људском понашању могу смањити последице? Као одговор наводила су се побољшана кратко- рочна упозорења и дугорочна планирања одабира земљишта, тако да људи могу избећи станишта која су највише склона природним катастрофама; парадигма развоја (1970–1990) – зашто људи у мање развијеним земљама више страдају од природних катастрофа и који су историјски и актуелни друштвено-економски узроци таквих ситуација? Као одговор наводила се већа људска угроженост у природним катастрофама, којој доприноси мала економска развијеност и политичка зависност; и парадигма сложености (од 1990. до данас) – како утицај катастрофа може бити смањен на одржив начин у будућности, а посебно за најсиромашније људе у свету? Као од- говор наводило се веће истицање интеракције између природе и друштва који доводе до побољшања дугорочног управљања природним катастрофа- ма у складу са локалним потребама [427, 426, 428].

Катастрофе ремете конвенционалне друштвене рутине и структуре, али описивати их као друштвени хаос је погрешно зато што не смањују капа- цитете појединаца да се носе са обавезама, али представљају нове и нео- чекиване проблеме за решавање. Управо зато, друштвене структуре треба посматрати као неопходни и значајни ресурс за решавање проблема, а не као разлог конфузије. Сви напори уложени за разумевање катастрофа треба да доведу до коришћења способности различитих друштвених јединица за ефикасније решавање проблема које катастрофе стварају [255].

Кварантели посебно истиче и објашњава тренутну парадигму истра- живања природних катастрофа укорењену у две основне идеје [274, 384, 383]. Прва је да су катастрофе инхерентне друштвене појаве и друго да су укорењене у друштвеној структури и да одржавају процесе друштвених промена. Александар, један од познатијих научних истраживача у овој об- ласти, идентификовао је шест приступа у истраживању катастрофа: гео- графски, антрополошки, социолошки, развојни, медицински и технички. Најдоминантнији приступи проучавању катастрофа, поготово после Дру- гог светског рата, били су географски и социолошки: географски приступ фокусира се на интеракције које настају између људи и њиховог окружења, док се социолошки приступ заснива на претпоставци да су катастрофе друштвени догађаји који рефлектују начине живота и структуре друштве- них заједница. Полазећи од чињенице да је изразито тешко предвидети где ће и у којем обиму настати последице катастрофе, људи никада неће бити у апсолутној мери заштићени [43]. Међутим, преостаје им да уче из

прошлих догађаја и да се последично планирају и припремају адекватни краткорочни и дугорочни одговори.

Истраживачи из научне области катастрофа заступају различите тео- ријске основе и оквире те је сама дефиниција управљања недовољно јасна са непостојећим ширим консензусом. Кварантели [380] истиче да раст ис- траживања катастрофа као подухват зависи од развоја теоријске надградње која је повезана макар са неким консензусом у вези са таквим феноменом. Степен физичких оштећења која претрпе локалне заједнице током ката- строфа је само један у серији фактора који утичу на њихову могућност да преживе када дође до катастрофе. Приликом суочавања са катастрофама, људи се директно или индиректно сусрећу са великим бројем изазова и то најчешће са оним који нису у вези са обимом штете коју доживе [255]. Ис- траживачи који се фокусирају на процену економских губитака који настају услед катастрофа развили су методологије за њихову процену и мерење.

Утицај катастрофа на друштвене системе (домаћинства, заједнице итд.) и њихове узрочне процесе важно је разумети због следећих разлога [72]: ис- траживања о процесима утицаја катастрофа на друштвени систем треба да идентификују услове друштвене угрожености (слабости унутар заједница које ће накнадно претрпети већу штету у случају настанка катастрофе); ис- траживања у овој области помажу при идентификацији специфичних сег- мената друштва, која могу претрпети веће последице могућих катастрофа, као што су сиромашнија домаћинства, националне мањине или специфи- чне врсте предузећа; истраживање ових процеса може омогућити иденти- фикацију услова под којима настаје нежељена катастрофа (предвидивост, магнитуде, контрола, обим и трајање); сазнања о међусобним карактерис- тикама могућности настанка катастрофе омогућавају документацију улога и интеракцију и утичу на одређивање значаја неких активности пре удара катастрофе (нпр. припремљеност, одговор и опоравак) као и активности после настанка катастрофе (хитне активности и активности опоравка). Са- времене друштвене науке и остале дисциплине, укључујући и географију, у својим истраживањима фокусирају се на разумевање синергије која на- стаје између људи и природе.

Глобална истраживања људског понашања у стресним ситуацијама као што су природне опасности, утицала су на конституисање различитих на- учних дисциплина у високообразовним установама. Почевши пре 50 го- дина, истраживачки напори се и даље настављају с тим да су се истражи- вачке стратегије и главне области интересовања веома променили [356]. Катастрофе представљају прилику за истраживаче да анализирају људ- ско понашање у којој се адаптација, отпорност, и иновација често јасније откривају него у нормалним и стабилним временима. Напори за разуме- вање катастрофа треба да доведу до коришћења способности различитих друштвених јединица за ефикасније решавање проблеме које катастрофе проузрокују.

Научници из области друштвених наука који се директно или индирект- но баве проучавањем катастрофа су у протеклим деценијама остварили велики напредак ка свеобухватнијем разумевању таквих догађаја. Таква научна сазнања су од непроцењиве вредности и значаја јер она не само да подробније објашњавају људско понашање за време катастрофа, већ и пружају полазну основу, ризницу података угроженим људима који треба

да донесу одлуке. Свако друштво које је своју безбедносну политику уп- рављања у катастрофама заснивало на научно утемељеним чињеницама и принципима могло је да у великој мери ублажи или се опорави од наста- лих последица катастрофа. У почетку, проучавање катастрофа потпадало је у домен социологије. Данас оно привлачи истраживаче друштвених и природних наука и дефинисано је формално (нпр. од стране националне фондације за науку) као мултидисциплинарна и примењена (апликатив- на) област. Идеја да би истраживање у једном тренутку требало да испу- ни практичне потребе менаџера ризицима веома је наглашена током по- следњих 10–15 година [267].

Сагледавајући статистичке податке [105, 106, 114, 118, 124, 126, 131, 240], једноставно се долази до закључка да природне катастрофе сваким даном све више угрожавају људе и њихова добра. Број катастрофа које су забележене у првој половини прошлог века само су 6% укупног броја ка- тастрофа које су се догодиле у временском раздобљу од 105 година; 62% катастрофа у последњих 100 година догодило се у последњих 15 година тог раздобља; 80% катастрофа које су забележене у последњих 100 годи- на догодило се у последњих 25 година тог раздобља; у сваком месецу у последњих 100 година догодило се у просеку 12 катастрофа; катастрофе прете свим деловима света, нарочито сиромашним земљама; прерасподела катастрофа по континентима је различита и више од 60% деси се у Азији и Африци; скоро 50% катастрофа је метеоролошког, 30% технолошког, 12% геолошког док је 8% биолошког карактера; најгори случајеви земљотреса, суша, поплава и глади у последњих 100 година догодили су се у Кини; најгори случајеви клизишта, вулканских ерупција и лавина догодили су се у Латинској Америци; највећа природно-геолошка катастрофа је земљо- трес у Индијском океану после кога је 2004. уследио цунами; у последњих пет година догодили су се најтежи случајеви клизишта, цунамија, снеж- них олуја, паклених врућина и терористичких напада у новијој светској историји; ако бисмо 100 година посматраног периода поделили са укупним бројем жртава катастрофа, добили бисмо податак да у просеку на 1 час погине 88 људи, а њих 7.137 буде директно погођено катастрофом; уку- пни број погинулих у катастрофама у последњих 100 година је већи него популација Француске и Холандије заједно, док је укупни број погођених/ погинулих људи у том периоду је већи од тренутне светске популације; епидемије су најопаснији тип природних катастрофа јер је од укупног броја погинулих/умрлих људи чак је 65% страдало од епидемије неке бо- лести; суша и глад су на другом и трећем месту са укупним учешћем од 13% и 9%; најразорнији тип катастрофа у погледу погођених/погинулих су поплаве са 43% учешћа, затим суше са 33% и на крају урагани/тајфуни/ торнада са 10%; најштетнији облици катастрофа, с обзиром на просечни број погођених и мртвих људи, јесте суша са 2.673.429 по циклусу, затим следе глад са 1.028.350 и поплава са 1.006 827; више од 90% погођених или мртвих људи је из Азије или Африке; у просеку свака катастрофа однесе

5.395 живота, а број погођених је око 435.100 итд. [176].

Предмет ове научне монографије је успостављање солидне теоријске и емпиријске основе и почетних фондова сазнања за будућа друштве- на и мултидисциплинарна истраживања катастрофа природног, технич- ко-технолошког и антропогеног порекла.

Катастрофе

Д

ефинисање и описивање области катастрофа представља прилично сложено питање које захтева аналитички системски приступ, а са дру-

ге стране уобичајен практичан проблем [160, 371]. Некадашњи покушаји да се дефинишу и протумаче катастрофе су битни и нужно постављају ос- новна питања о друштвеном поретку. За социолога, дефинисање је често резултат процеса који је обликован филозофијом науке одређене особе, ње- ном обуком и искуством и наменом за коју ће се дефиниција дати између осталих фактора. Усвајање опште прихваћених значења појединих појмова и генералних класификација у оквирима савремених студија безбедности представља императив сваке научне области, као што је и област катастро- фа. Анализа постојећих методолошких приступа за развој дефиниција и концепата катастрофе, њене дефиниције и концептуализације као и њи- хова применљивост у пракси открива да већина њих почива на одређеним теоријским и емпиријским основама које одражавају различите вредности (професионалне, културолошке, функционалне) и друге оријентације, али и различите аспекте овог сложеног циља.

Појам и карактеристике катастрофа

У првим деценијама истраживања катастрофа, дефиниције су обично биле конципиране као имплицитне или делимичне, што је било и карак- теристично за друштвене науке у том периоду [255]. Теоријско одређење катастрофа пратило је: друштвени амбијент у чијим је оквирима и наста- ло; научну дисциплину из које је потекло (нпр. социологија, географија, менаџмент); сврху дефинисања (нпр. академска или за потребе прак- се); географски регион (нпр. западне или источне земље) настанка итд. [116-121]. Кварантели [377] истиче да одлучивање „шта су катастрофе“ није само питање уклапања концептуалног оквира око појмова који су озна- чени „од стране неког“ као катастрофе у прошлости. Иако треба да се раз- јасне ствари, као што је место конфликтних ситуација, потребно је позаба- вити се и савременим појавама као што су еколошке претње. Неопходност

и мотивисаност аутора за успостављање концизних дефиниција произлази из потребе јасног разграничења катастрофа од свега осталог, а најпре од њему средних концепата као што су опасности, кризе и ризици. Свакако, интерес од дефинисања произлази из потребе да се опише област проуча- вања и створе услови за акумулацију знања и изградњу теорија [133].

Истраживачи из области студија катастрофа сусрећу се и са дискусија- ма и дебатама око разграничења појмовног одређења. Прве дефиниције катастрофе дали су у речницима лингвисти који су покушавали да споје народну и свакодневну употребу овог тремина са донекле канонским ту- мачењима. Ове дефиниције су еволуирале са променама у свету и језику, али су у суштини сачувале почетно значење. Иако термин „природне ка- тастрофе“ није тачан у строгом смислу речи јер су катастрофе последица интеракције између опасности и угрожених друштава, он се користи и у литератури и у свакодневном говору. Многи истраживачи и организације дефинишу и имају потребу за дефиницијама катастрофе, али и користе де- финције за веома другачије потребе у односу на социологе [133]. Постоје радикалне разлике између дефиниција које су развиле неке групе и оних које су развили социолози али је сигурно и да су социолошке дефиниције повезане са другим дефиницијама. Међутим, свака група или појединац ствара дефиницију са различитим крајевима у виду. Када се дефиниције из социологије користе у описивању и објашњењу може се очекивати да ће оне да потврде стандарде социологије. Свакако, постоји разлика између дефиниција осмишљених за друштвено-научне и практичне потребе а ва- жно је и препознати везу дефинисања катастрофе са будућношћу проуча- вања катастрофа.

Одређивање појма „катастрофа“ условљено је и праћено одређивањем замисли о суштинским својствима која су константна под разним околно- стима [133]. Језички облик изражавања наведене замисли представља се термином „природна катастрофа“. У литератури се често наилази на то да аутори исте мисаоне садржаје повезују, односно изражавају различитим терминима, али, с друге стране, није неуобичајено ни да различите ми- саоне садржаје о природним катастрофама означавају истим терминима. Иако постоје вишегодишња и опсежна истраживања, у литератури и даље постоји преширок опсег тумачења катастрофа, понекад недоследан и кон- традикторан. Често се аутори сусрећу и са дефиницијама које произлазе из „интерпретативног става“ где се истиче да су катастрофе оно што људи кажу да оне јесу [135]. Није неуобичајено да аутори спомињу катастрофу у контексту „прилике“ али чини се да они више размишљају о катастро- фи као „узроку“ понашања, него „контексту“ у којем се то понашање реа- лизује. Посебан проблем задају и законске дефиниције које су често недо- вољно утемељене из аспекта постојећих теоријских сазнања.

У циљу предупређења свега наведеног неопходан је системски приступ у дефинисању и описивању катастрофа [133]. Стога, пажња истраживача мора бити усмерена ка: идентификовању релевантних дефинција „ката- строфа“ као општијег појма и „природних катастрофа“ као његове под- врсте; сврставању свих дефиниција у одређене периоде њиховог настан- ка; разграничењу од других повезаних концепата, најпре од природних опасности и криза; сажимања релевантних теоријских одређења у циљу

конципирања свеобухватне дефиниције са јасним садржајем и обимом пој- ма природних катастрофа [133].

Једна од најзначајнијих дефиниција је Фрицова која указује на четири кључна својства. Катастрофе су: догађаји који могу бити одређени у вре- мену и простору, a који врше утицај на друштвене јединице. Са друге стра- не, друштвене јединице, прописују д) одговоре (или прилагођавање) на ове утицаје [194]. Листа догађаја може бити велика и њихова величина зависи од тога како се дефинишу границе поља. Споменути утицај укључује и физичка оштећења и губитке настале по друштвене јединице и ремећење њиховог рутинског функционисања. Друштвена јединица може варирати од појединца или породице до читавог друштва, уз утицаје на појединца и друштво који се могу изразити на различитим нивоима агрегације. Морају се испунити и нови захтеви који су створени стварним или потенцијалним догађајем и његовим утицајима, и континуирани захтеви за одржавање одрживе друштвене јединице. Фрицова дефиниција указује на то да су ка- рактеристике догађаја и утицаја независне променљиве док су друштвене јединице и одговори зависне варијабле.

Кварантерли [384] утврђује пет елемената за квалитативно разликовање велике катастрофе (catastrophe) и катастрофе (disaster): утицај на грађе- винске структуре – велике катастрофе карактерише потпуно уништење свих или већине стамбених објеката што доводи до недостатка простора за смештај људи док приликом катастрофа велики проценат стамбених обје- ката остаје на располагању тако да расељена лица могу наћи смештај код рођака и пријатеља. Велика штета коју узрокује велика катастрофа може имати за резултат расељавање становништва, било да је реч о добровољ- ном расељавању или о акцији владе; утицај на локалне власти – нормал- на претпоставка у катастрофама је да су локалне власти надлежне и да су у позицији да координирају напоре спасилаца. У великим катастрофама ло- кална власт је поремећена и блокирана тиме што су носиоци функција по- стали жртве или тиме што су уништени оперативни центри и комуникацио- ни системи, услед чега могу бити оперативно неупотребљиви уобичајени системи обезбеђивања локалних ресурса и планови за велике катастрофе и зато на нивоу државе треба да се укључе и механизми обезбеђивања ресур- са за погођена подручја; утицај на помоћ локалних заједница – најдос- тупнији и најбржи извор помоћи у случају великих катастрофа је онај из суседних локалних заједница које нису погођене догађајем. Међутим, при- ликом великих катастрофа погођена су велика подручја и суседне локалне заједнице не могу помоћи једна другој. Штавише, конвергентни ресурси, као што је нпр. федерална помоћ у САД, морају се распоредити на више локалних заједница, а не усмеравају се само на једну, тако да може чак доћи и до својеврсне борбе и надметања за ресурсе; утицај на функције заједнице – велики катастрофални догађаји не прекидају само функциони- сање инфраструктура заједнице већ и социјалне субјекте као што су школе и то у знатно већој мери него у случају катастрофа, значајно продужујући време потребно за опоравак и повратак у нормално стање; утицај на по- литичке процесе – услед физичког оштећења и поремећаја социјалних структура велике катастрофе у први план избацују политичке теме које су иначе запостављене у нормалним околностима. Оно што свакако разликује

катастрофе од других врста колективног стреса, као што је нпр. рат, јесте чињеница да су извори катастрофе спољашњи, а не унутрашњи [279].

Посматрано из социолошке перспективе, катастрофа представља неру- тински догађај али рутински социјални проблем јер се катастрофе по- нављају и могу бити наслућене чак и ако не могу да се предвиде. Јасно је да оне откривају бољке и слабости у друштву, иако могу такође и да нагласе његову снагу [12, 13, 16, 220]. Пирс [359] сугерише да свака дефи- ниција катастрофе мора да одражава капацитет одређеног места да реагује. Она истиче да опасна појава мора бити необична и социјални, економски, политички и еколошки утицаји морају бити значајни. Она дефинише ка- тастрофу као нерутинску појаву која превазилази капацитет погођене об- ласти да одговори на њу на такав начин да спаси животе; сачува имовину и задржи социјалну, еколошку, економску и политичку стабилност погође- ног региона [359].

Катастрофе су у основи друштвени феномени који подразумевају инте- ракцију физичких процеса опасног чиниоца са локалним карактеристика- ма свакодневног живота у месту и веће друштвене и економске силе које граде ту област [373]. Могу се дефинисати и у друштвеном контексту или процесу, изазване природном, технолошком или антрополошком појавом, која у свом укрштању са осетљивим средином изазива интензивне про- мене у нормалном функционисању једне заједнице [146]. Према једној од законских дефиниција, катастрофа је елементарна непогода или друга не- срећа и догађај који величином, интензитетом и неочекиваношћу угрожава здравље и животе већег броја људи, материјална добра и животну средину, а чији настанак није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних служби, органа државне управе и јединица локалне самоупра- ве, као и несрећа настала ратним разарањем или тероризмом [482].

Реч „катастрофа“ је данас у Србији једна од речи коју медији најчешће користе, а и у свакодневном животу се често чује или прочита. Појам ван- редна ситуација је изједначен са појмом катастрофа у Хрватској и Не- мачкој. Под катастрофом се подразумева изненадан и прогресиван догађај чији је учинак по људе и материјалне вредности толико разарајући да ин- тервентно-спасилачке службе и погођена заједница, због недостатка снага и средстава, нису у могућности да на њега ваљано одговоре јер је при- сиљена да реагује увођењем ванредних мера и да затражи помоћ суседне и шире заједнице.

Катастрофе су постале учесталије, разноврсније и, без обзира на то да ли су настале деловањем природе или човека, свакодневно проузрокују све веће последице по људе, материјална добра и животну средину. О ка- тастрофама и њиховим повезаним концептима (криза, ванредно стање) постоји обимна литература са различитим дефиницијама и њиховим кла- сификацијама. У литератури, као што је и споменуто, термин има разли- чита појмовна значења, док га лаици, политичари, новинари и практичари често мешају и/или користе као синониме са терминима повезаних конце- пата. Уз све наведено, усвајање универзалне и опште прихватљиве дефи- ниције са једне и класификације катастрофа са друге стране представља један од главних истинских изазова истраживача ове научне области. Уте- мељеност и прихватљивост такве дефиниције и класификације предста- вља важну претпоставку међународне сарадње хитних служби (полиција,

ватрогасно-спасилачке јединице и служба хитне медицинске помоћи) у катастрофама, јер је истоветност значења појмова у комуникацији веома битна у условима заједничког поступања.

Дефиницијом се једнозначно одређује садржај појма, што значи „шта се дефинише – то се и класификује“ [310]. Да би се ваљано дефинисао појам катастрофа и да би се на основу настале дефиниције извела њихова ваља- на класификација, потребно је разграничити појам катастрофа од сродних појмова, као што су: disaster, catastrophe – катастрофа; еmergency situations

ванредна ситуација; hazard – oпасност; advertisity – незгода, accident

акцидент. Kатастрофа једно посебно стање у друштву за чији је настанак потребно да се стекну одређени услови, а то су: 1. да постоје ризици и претње, односно последице катастрофе, ванредних догађаја и других опас- ности по становништво, животну средину и материјална добра; 2. да су ти ризици и претње, односно последице, великог обима и интензитета и 3. да њихов настанак, односно последице, није могуће спречити или отклони- ти редовним деловањем надлежних органа и служби. Према томе, у свим наведеним случајевима, ванредна ситуација се јавља као стање у коме се нормалним – редовним снагама, средствима, мерама и методама не могу решити постојећи проблеми и настала угрожавања па долази до великих материјалних штета и људских жртава.

У пракси је веома тешко, ако не и немогуће разграничити ванредну си- туацију, кризу и катастрофу. Према Јаковљевићу катастрофа је „стање које настаје када последице опасности за одређене делове друштва (људски гу- бици, повреде, економски трошкови) превазилазе способности тог друшт- ва да им се на одговарајући начин одупре“. Он указује на то да и не постоји нешто што се може назвати природном катастрофом – постоје само при- родне опасности [242].

Имајући у виду период настанка, теоријско одређење катастрофа може се разматрати у оквирима класичног, периода размимоилажења концепта опасности и катастрофа и периода оригиналних студија о катастрофама [279]. Класичан период започиње са развојем теорије о катастрофама, од краја Другог светског рата и траје све до објављивања Фрицове дефиниције катастрофа 1961. године. У том периоду, у већини дефиниција катастрофе се објашњавају као догађаји који представљају катализатор (елемент убр- завања и подстицања) онога што се описује као неуспех друштвеног систе- ма да пружи одговарајуће услове живота [194, 256, 317, 417].

Други период (традиција) у дефинисању означило је размимоилажење концепта опасности и природних катастрофа које је произашло из зајед- ничке перспективе о природним опасностима у научним радовима геогра- фа и геофизичара. У запаженим дефиницијама тог периода, катастрофе се посматрају као екстремни догађаји који се дешавају када узрок опасности дође у сусрет са друштвеним системом [62, 63, 384].

У периоду оригиналних студија, где се катастрофе посматрају као друштвени феномен, посебна пажња је посвећена угрожености као друштвеној конструкцији и идеји о друштвеним променама [28, 30, 62, 63, 165]. Од започињања истраживања катастрофа па све до 1980. године биле су заступљене следеће дефиниције: није свака олуја, земљотрес или на- лет воде катастрофа. Катастрофа је позната по ономе што ради; односно, да кажемо, по појави катастрофе. Све док брод плови ван олује, док град

одолева земљотресима, док се држе насипи, не постоји катастрофа. Ко- лапс културних заштита је оно што чини катастрофу [70]; ситуације које укључују не само утицаје, већ и претње од прекида нормалног функцио- нисња процедура за смањење одређених тензија, заједно са драматичним повећањем напетости [469]; сваки догађај „концентрисан у времену и прос- тору, у којем се друштво релативно самосталне поделе друштва, подвргава великој опасности и трпи такве губитке по своје чланове и имовину да је друштвена структура поремећена и испуњење свих или неке од основих функција друштва је спречено“ [194]; било који догађај који озбиљно на- рушава нормалне активности – резултат претње која се не материјализују али и резултат реалних утицаја [77].

Као што је Динс [163] приметио, термин катастрофа је стекао низ зна- чења и укључује најмање једну од четири димензије. Често се користи да означи неки физички чинилац као што је торнадо или ураган, понекад да означи или обухвати физички утицај или последице чинилаца, као што су материјална штета или страдање, а повремено за процену утицаја физич- ког догађаја – нпр. једна заједница или група људи могу да доживе после- дице земљотреса као „катастрофалније“ него неки други сличан догађај. Термин се такође користи како би означио друштвени поремећај изазван физичким догађајем или што се понекад конципира као „стрес“. Код друштвеног поремећаја изазваног неким чиниоцем, нормални структур- ни аранжмани у заједници могу бити измењени као и одређени друштве- ни процеси. катастрофе су: нерутински догађај у друштвима или њихо- вим већим подсистемима (нпр. региони, заједнице) који подразумевају друштвени поремећај и физичку штету. Међу кључним дефинишућим одликама таквих догађаја су: дужина упозорења, величина утицаја [285], обим утицаја и трајање утицаја [417].

Oд 2000. године студије катастрофа доживљавају праву експанзију и при- родне катастрофе се почињу посматрати као последица мешања природ- ног географског са људским системом. Капацитет људи да минимизирају негативне последице катастрофе зависи од људске адаптације на природне појаве, укључујући постојеће грађевинске прописе, правила коришћења земљишта и дизајн критичне инфраструктуре. Према Кварантелију [384, 387], једном од најпознатијих представника оригиналних студија о ката- строфама, катастрофе представљају догађаје који се дешавају изненада, озбиљно ремете рутину друштвених јединица, изазивају усвајање непла- нираних праваца деловања како би се прилагодили нарушавању реда, про- узрокују неочекиване животне историје означене у друштвеном простору и времену и представљају опасност за важне друштвене објекте. Он посеб- но наглашава да катастрофе представљају неку врсту угрожености тј. да није било слабости друштвених система и структура, опасност не би могла прерасти у катастрофу, а такође нуди следећу дефиницију катастрофа по- везану са интензитетом и ресурсима заједнице [383]: а) криза: способности (могућности) превазилазе потребе; б) ванредни догађај: способности задо- вољавају или донекле превазилазе потребе; в) катастрофе: потребе прева- зилазе способности (могућности); г) велика катастрофа: потребе савлада- вају (надвладавају, упропашћавају) у потпуности способности.

Центар за истраживање епидемиологија катастрофа (CRED) дефинише природне катастрофе као ситуације или догађаје који превазилазе локалне

капацитете и захтевају одређени национални и међународни ниво помоћи [103]. Природна катастрофа је последица или ефект опасног догађаја који се дешава када се људске активности и прородна појава (физички догађај, као што су вулканска ерупција, земљотрес, клизиште, итд. који не погађа људ- ска бића) укрсте. У областима где не постоје људски интереси, природне појаве не представљају опасности нити доводе до природних катастрофа [272]. Извођење одговорајућих концептуализација остаје важан предуслов за ваљано и концизно дефинисање катастрофа. Потребно је одлучити шта катастрофа значи, тј. сваки истраживач мора да одлучи и то не представља емпиријски задатак. Потребно је одлучити о основним питањима нпр. да ли је катастрофа друштвени феномен или да ли су то догађаји са којима се повезује или чак неки природни или технолошки процес [255].

Класификација катастрофа

Класификација катастрофа је одувек била актуелан предмет истражи- вања, не само познатих стручњака из ове области већ и међународних ор- ганизација широм света. Сви они су више или мање једноставно желели да идентификују и установе једну генералну класификацију која би предста- вљала темељ свих будућих истраживања односно почетни корак у реали- зацији заштитних мера од последица катастрофа. Наравно, истраживачка пракса је показала да то није нимало лак задатак, јер је потребно иденти- фиковати широк дијапазон стања и ситуација које се могу подвести под обим појма катастрофе. На решавању овог проблема, на самом почетку, приоритетан задатак састоји се у идентификацији свих литерарних радова који непосредно или посредно обрађују класификацију катастрофа из раз- личитих аспеката. Исто тако, веома је важно идентификовати исте или сли- чне критеријуме на основу којих би се катастрофе могле класификовати.

У литератури постоје бројни радови посвећени класификацији природ- них катастрофа [36, 40, 146, 280, 310, 481]. Према месту настанка при- родне катастрофе се могу класификовати на: геофизичке (земљотреси, вулкани, цунами); метеоролошке (торнада, муње, олује са градом, снежне олује итд.); хидролошке (поплаве, бујице); биолошке (епидемије и најезде инсеката) и ванземаљске [148, 170, 456]. С обзиром на извор настанка, могу бити ендогене (земљотреси), егзогене (поплаве) и антропогене (поп- лаве узроковане рушењем брана) [356]. Према брзини настанка разликују се изненадне (земљотрес) и споре (суша) [170]. Са друге стране, према распрострањености њихових последица, могу бити интензивне и огра- ничене (земљотрес и торнадоземљотрес и торнадо), или расуте (дифузне) и распрострањене (поплава и суша) [427]. Чапман [74] класификује при- родне катастрофе у три шире категорије: пореклом из атмосфере и хидрос- фере; пореклом из литосфере и биосфере. Гад ел Хак [197] класификује природне катастрофе с обзиром на последице (број погинулих, повређе- них, расељених и погођених) и област утицаја (квадратни километри) на: мале (мање од 10 погођених људи и мање од 1 km2 области утицаја); средње (од 10 до 100 погођених људи и од 1 до 10 km2 области утицаја); велике (од 100 до 1000 погођених људи и од 10 до 100 km2 области утицаја); огромне

(од 1000 до 103 погођених људи и од 100 до 1000 km2 области утицаја) и ги- гантске (више од 104 погођених људи и више од 1000 km2 области утицаја). Усвајање универзалне и опште прихватљиве класификације катастро- фа представља један од важних изазова истраживача и надлежних служби влада и међународних организација. Класификација није значајна само за науку, већ је и једна од основних компоненти здраворазумског размиш- љања. Њоме се од идентификације иде ка компарацији (поређењу), као ло- гичкој радњи [310]. Да би класификација била могућа, потребно је да буде изведена дескрипција (опис) предмета мишљења, односно истраживања. Досадашња истраживања која су претежно посвећена класификацији ката- строфа веома су ретка. Далеко су присутнији научни подухвати који се од- носе на дескрипцију или експликацију појединих предмета истраживања у вези с катастрофама или њима у целини, с тим да се она једним својим делом односе и на класификовање катастрофа.То значи да су тек као уз- гредни садржај дескриптивних и експликативних истраживања у области катастрофа присутна и класификовања ванредних ситуција у целини или делимично. Уједно, то је најчешће површно реализован део истраживања која се односе на катастрофе, што може да се аргументује одсуством ана- лизе изведених класификација катастрофа са аспекта њихове ваљаности. Као последица тога, присутна је конфузија у вези са значењем појединих појмова и термина који су од значаја за разумевање концепта катастро- фа, њихових основних атрибута, њихове трансформације у критеријуме (принципе деобе), као садржаја класификација, односно чланова тих кла-

сификација, који се односе на поједине врсте катастрофа [310].

Све класификације, па самим тим и она која се односи на катастрофе, састоје се из три конституенса: предмета деобе, критеријума и чланова. Ваља имати на уму да захтеви ваљаности класификације представљају теоријске и логичке услове које класификација мора да испуни да би се сврстала у научне. Из до сада наведеног следи да се предмет истраживања класификације катастрофа односи на: 1) дефинисање катастрофа, 2) про- веру ваљаности избора критеријума и 3) чланова поделе катастрофа, у од- носу на захтеве ваљаности класификовања. Идентификација критеријума деобе обухвата питања: 1) евидентирања досадашњих критеријума класи- фикација (типологизација) које се односе на катастрофе и 2) поређења кри- теријума класификација (типологизација) катастрофа по захтевима њихове ваљаности. Провера ваљаности предложених критеријума класификације изводи се у складу са методолошким препорукама [310]. Према Мохаме- ду [313, 409] катастрофе се могу класификовати на: природне: природ- ни феномени испод Земљине површине (земљотрес, цунами, вулканске ерупције); природни феномени сложеног физичког порекла на површини земље (одрони, снежне лавине), метеоролошки/хидролошки феномени (олује, циклони, тајфуни, урагани, торнада, град и снежне олује, морски удари, поплаве, суште, топлотни таласи/таласи хладноће) и биолошки фе- номени (најезде – ројеви скакаваца и стеница, епидемије или инфективне заразе – колера, денга грозница); катастрофе изазване од стране човека: друштвено-техничке катастрофе – технолошке (пожар, ослобађања отрова, колапси, рушења грађевина, материјалне имовине), експлозије (муниције, хемијске, нуклеарне и минске), загађења (киселе кише, хемијска загађења, атмосферска загађења), саобраћајне катастрофе (ваздушне, друмске,

железничке, на мору и унутрашњим пловним путевима), катастрофе на стадионима и јавним местима (пожар, грађевински колапси, стампедо ве- лике групе људи), производне (пад компјутерских система, дистрибуција робе са грешком), ратови – конвенционални (рат између две војске разли- читих земаља, побуне, блокаде), неконвенционални (нуклеарни, хемијски, радиолошки и биолошки рат); хибридне – комбиноване (резултат су ком- бинације људске грешке и природних сила).

Имајући у виду различите приступе у дефинисању, неопходно је ука- зати на неке од критеријума класификације: 1. време (неочекивано, брзи- на развоја догађаја); 2. социјално-еколошки (људске жртве, епидемије, масовно уништење сточног фонда, преоријентација производње, употреба значајне количине природних ресурса); 3. социјално економски (велика конфликтност, велика опасност, изазивање унутрашње политичке неста- билности, мноштво унутрашњих политчких догађаја, повећање међуна- ционалне напетости, изражена међународна несигурност); 4. економски (значајне економске штете и угроженост финансијских и материјалних ресурса, нарушавање редовног саобраћајног система, неопходност зна- чајних материјалних расхода и компензација и формирање фондова, нео- пходност коришћења велике количине технике за спречавање ситуација и отклањање последица); 5. организационо управљачке (непредвидиве си- туације, сложеност прогнозирања тока догађаја и избор решења, неопход- ност обезбеђења велике количине разних специјалности и организација, непредвидивост размере евакуације и спаситељских служби. Раутела [36] класификује катастрофе у три категорије: чисто природне – узроковане потпуно непредвидљивим догађајима који су једино створени силама које су изван људске контроле (нпр. удар метеорита у планету Земљу без упо- зорења); друштвене – производ одлука направљених у вези са људским организацијама и унутар њих (нпр. вишеструке деструкције проузрокова- не топљењем нуклеарног реактора); хибридне – настају заједничким де- ловањем утицаја природних сила и последица лоше донетих одлука (нпр. поплава на познатој пловној равници).

Малезијско национално веће безбедности је донело директиву које пред- ставља извршно наређење у вези са политиком управљања и ублажавања последица катастрофа. Према њој катастрофе су разврстане на следећи на- чин [285]: природне (поплаве, олује, суше, обалске ерозије, одрони или било које друге катастрофе у вези са јаким ветровима и тешким кишама); индустријске (експлозије, ватре, загађења и ширење опасних материја из: фабрика, рафинерија и индустријских складишта која обрађују, производе и складиште овакве материје); незгоде које укључују: транспорт, снабде- вање и одлагање опасних материја; колапс високоподигнутих зграда и спе- цијалних структура; авионске незгоде; судари возова и њихово искакање из шина; пожар који обухвата велико пространство или високо подигну- те зграде или било коју посебну структуру са много људи унутар њих; пуцање хидроелектрана или резервоара; нуклеарне и радиолошке незгоде које укључују нуклеарне смесе или радоактивне агенсе где би незгода мо- гла да се прошири и узрокује губитке људских живота, оштећење имовине или загађење средине утичући на локалне активности; испуштање отро- вног гаса у јавној области и измаглица – сумаглица, која може да узрокује

критичне ситуације у околини угрожавајући јавни мир, руковођење владе и економске активности државе.

Kaнадска база података о катастрофама (доступна на адреси www.ocipep. gc.ca/disaster/search.asp) класификује катастрофе у пет врста: биолошке, геофизичке, метеоролошке и хидролошке, катастрофе изазване конфлик- том људи (као што је тероризам), технолошке. На међународном нивоу, организација за истраживање епидемиологија катастрофа годинама тежи усвајању интернационалних дефиниција и класификација катастрофа. Она је 2006. године аналитичким разматрањима дефинисаних и одабраних ску- пова података о природних катастрофама и њиховом утицају започела зна- чајну активност на плану доношења закључака о интернационалној кла- сификацији. Имала је јасан циљ који се састојао у свеобухватном прегледу глобалних иницијатива приликом формирања база података о ванредним ситуацијама, не би ли се уочиле сличности и разлике приликом дефини- сања и класификовања катастрофа. Све државе поседују одређене базе података у којима су евидентирани различити катастрофални догађаји. Проблем лежи у чињеници да су националне базе података различите из разлога подвођења катастрофа у различите категорије. Они настају услед различите терминологије и класификације тако да је нпр. у једној нацио- налној бази података одређена ванредна ситуација сврстана у природне ВС док је у другој националној бази података тај исти догађај сврстан у категорију социјалних опасности. Велики допринос и резултат на плану интернационалне класификације катастрофа постигнут је у међусобној са- радњи организација CRED и МÜNICHRE. Као резултат њихове сарадње настала је заједничка класификација која је установљена кроз неколико техничких састанака, која је уједно први корак у развоју стандардизоване међународне класификације катастрофа. Хијерархија класификације је из- грађена на основу логике „окидача опасности“ односно узрока који доводи до опасности и који је узет као основа класификације. Током рада на класи- фикацији 17.000 радова је разврстано и индивидуално преквалификовано у складу са новом класификацијом. Стандардизована класификација која је настала кроз горе поменуте техничке састанке разликује две генеричке категорије: природне и технолошке катастрофе.

Природне катастрофе су класификоване у шест поткатегорија као што су: биолошке – епидемије (вирусне заразне болести, бактеријске, пара- зитске и гљивичне инфективне болести) и инфективне болести инсеката (скакаваца и осталих штеточина), геофизичке (земљотрес, вулкани, цуна- ми, одрони стена, клизишта, слегања), климатске (екстремне температуре – топлотни и хладни талас, суша, шумски и остале врсте пожара), хидро- лошке (поплава, бујица, олујни талас, приобална поплава) и метеоролошке (тропски циклони и различите врсте олуја). Природне катастрофе су оне које постоје у природном окружењу и представљају претњу за људску по- пулацију и заједницу. Људски развој је често ограничаван деловањем при- родних сила које би уназадиле људске цивилизације. Изградња објеката на подручју које може бити потенцијално клизиште или на територији државе која је често захваћена земљотресом повећава ризик од последица уколико до таквих деловања природних сила и дође.

Према споменутом Центру, технолошке катастрофе се деле на три гру- пе: индустријски акциденти (колапси, експлозије, пожари, цурење гаса,

тровања, зрачења), транспортни акциденти (у шинском, друмском, ваздуш- ном и воденом саобраћају) као и остале незгоде. Технолошке катастрофе су све опасности до којих долази услед интеракције човека и природе. Већи- ну катастрофа технолошког порекла човек намерно или ненамерно проуз- рокује. Савремени свет кога карактерише појачан и убрзан тренд развоја технологије увелико увећава проценат настанка технолошких катастрофа. У Кополиној књизи „Увод у управљање међународним катастрофама“ [85, 84] даје се свеобухватна класификација катастрофа која врши јасну дистинкцију између две велике групе катастрофа као што су природне и технолошке. Наиме, суштинска разлика између природних и технолошких катастрофа произлази из чињенице да постоје више силе које од човека не зависе, нити их човек изазива. Код технолошких катастрофа, управо је човек најбитнији фактор који учествује у интеракцији која за последицу има негативне појаве. Копола их у својој књизи класификује на следећи начин: природне – 1. тектонске опасности (земљотреси, вулкани, цуна- ми); опасности масовних покрета – покрети земљишта (клизишта, одрони стена, лавина), слегање земљишта, експанзија земљишта; 2. хидролошке опасности (поплаве и суше); 3. метеоролошке опасности (тропски цикло- ни, монсуни, торнадо, снежне олује, снажне зимске олује, олује са гра- дом, мраз, екстремна хладноћа, екстремна топлота, олуја, пешчана олуја, пожар, олуја са грмљавином, магла, ел нињо и ла ниња и климатске про- мене); 3. биолошке опасности које се односе на здравље (епидемије које погађају: људе, стоку или животиње, пољопривредне културе); технолош- ке – 1. транспортне (катастрофе саобраћајне инфраструктуре, авионске, поморске, железничке и друмске); 2. инфраструктуралне (нестанак струје, кварови телекомуникационих система, пад компјутерске мреже, критични ниво водоснабдевања и воде, кварови главних гасовода, кварови на бра- нама, несташица хране, преоптерећеност јавних здравствених установа и економски неуспех); 3. индустријске катастрофе (незгоде приликом обра- де и складиштења опасних материјала и приликом екстракције сировина);

4. структурални пожари и пропусти; међународне, цивилне и политичке катастрофе – тероризам, криминал и рат.

Свака ванредна ситуација са својим карактеристикама, ипак има само себи својствене узроке настанка, јединствени сценарио, утицај на човека и животну средину, размере и тежину последица. Из тога произлази да се катастрофе могу класификовати на основу бројних одлика које са разних страна сагледавају ове комплексне појаве. Иако су међународне организа- ције, државни органи и организације, као и појединцу учинили све да се њихова предложена класификација катастрофа прихвати као универзална, наведене класификације различитих аутора, организација и институција широм света, недвосмислено сведоче да се то није догодило. Дакле, са пра- вом можемо рећи да не постоји опште прихваћена (усвојена) и универзална класификација катастрофа. Генерално, све катастрофе се могу класифико- вати у три оквирне врсте: природне, катастрофе које су повезане (директ- но или индиректно) са човеком (називају их и антропогене, технолошке, техничко-технолошке, друштвене) и хибридне (комбинација деловања природних сила и утицај људских одлука). Истраживачи, организације и институције приликом класификовања катастрофа користе различите кри- теријуме од којих неки имају теоријски, а неки прагматско-телеолошки

значај. Разумевање дефиниције и класификације катастрофа служи истра- живачима и организацијама широм света као добра подлога за сва истра- живањима, вођење база података и боље анализе.

Аутори доста некритички и буквално преводе стране термине (disaster, catastrophe) и тада их повезују са нашим терминима као што су: ванредна ситуација, катастрофа, криза, ванредно стање. Разлике међу класифика- цијама последица су различитог дефинисања катастрофа као предмета де- обе. Када је реч о међународном нивоу, најприхваћенија је класификација катастрофа коју је понудила организација за истраживање епидемиологија катастрофа која већ годинама тежи усвајању интернационалних дефини- ција и класификација катастрофа.

Опасности

Д

о природних катастрофа долази услед утицаја природних опаснос- ти на људске животе, имовину, инфраструктуру и природне ресур-

се. Једна од значајнијих дефиниција природних опасности која прави јасну дистинкцију између природних опасности и катастрофа је следећа:

„Природна опасност је екстремни геофизички догађај који је способан (кадар, моћан) да проузрокује катастрофу“ [356]. На први поглед, запажа се да је реч „екстреман“ у дефиницији коришћена да наговести суштин- ска одступања (у позитивном или негативном правцу) од просека или стремљења. Александар није дао детаљан опис разлике између ова два термина у дефиницији, већ је само предложио и указао на то да се опас- ности могу претворити (преобразити) у катастрофе и на тај начин постати догађај (катастрофа) који је потекао од саме опасности. Наравно, свака катастрофа почиње са опасношћу. Дефиниција, међутим, игнорише чиње- ницу да људске активности често имају главну улогу у проузроковању и/ или погоршању последица догађаја.

Појам опасности

Опасности представљају потенцијално догађање екстремних природ- них догађаја, или могућност да изазову штетне последице, док катастрофе настају као резултат постојећих опасних догађаја [455, 457]. Наиме, тек након што се екстремни догађај заиста и догоди, можемо га назвати „при- родна катастрофа“. При томе, опасност је претња, а не реални (стварни) и садашњи догађај.

Једна од најранијих дефиниција природних опасности коју су дали Бар- тон и Кејт заступа став да су то „елементи стварног окружења који су штет- ни по људе и који су настали и који не зависе од људи“ [28, 31]. То јест, такви догађаји су настали у стварном окружењу и нису их изазвали људи, али стварају последице по њих. Према томе, Бартонова и Кејтова дефини- ција је тачна у смислу да су опасности штетне по људе, али је погрешна у признавању односно препознавању улога људи приликом изазивања или

увећавања утицаја повезаних са опасностима. На пример, поплаве могу настати услед метеоролошких стања или људских активности као што су крчење шума, интензивно искоришћавање земље, или пуцање брана.

Према Катеру опасности су претње по људе и материјалне вредности (као што су њихови домови, остала лична имовина и околина) [96]. Оли- вер је дао сличну дефиницију и истиче да је опасност претња усмерена према људима, а долази из природног окружења [340]. У најширем смис- лу, опасности представљају потенцијалне претње за људе и њихово бла- гостање. Према Уједињеним нацијама, „опасност је могући угрожавајући догађај, неуобичајена појава или људска активност која може изазвати губитак живота или повреде, оштећење имовине, друштвене и економ- ске поремећаје или деградацију животне средине“ [331]. Ова дефиниција директно потврђује (признаје) улогу људи у изазивању/погоршавању опасности а и прави разлику између опасности и катастрофа, самим обух- ватањем речи „могући“, и укључује све потенцијално испољене (мани- фестоване) опасности. Према Чапману „природна опасност би требало да буде дефинисана као међусобни утицај (интеракција) људске заједнице са одређеним нивоом угрожености и екстремног природног догађаја, који може имати геофизичко, атмосферско, или биолошко порекло, произво- дећи велике људске незгоде са значајним материјалним штетама и/или губицима живота или зараза“ [456].

Било која расправа о опасностима мора обухватити битна својства так- вих догађаја. Као прво, екстремни природни догађај не повређује људе и као таквог људи га не схватају као опасност. Друго, оно што се може наз- вати опасношћу у једном друштву не важи и за неко друго друштво – нпр. суша је велика опасност за фармере, али не и за оне који желе да граде на- сеља или путеве. Слично томе, глобалне климатске промене донеће поје- диним регионима позитивне промене док ће за друге бити погубне. Опас- ност је могућност, док је катастрофа стварни догађај [156] и катастрофа је резултат опасности која погађа заједницу [44].

Опасности по свом пореклу и ефектима могу бити појединачне, секвен- цијалне или комбиноване. Свака опасност се карактерише по својој лока- цији, погођеном подручју, интензитету, брзини настанка, трајању и учес- талости. Природне опасности су природни процеси или феномени који се дешавају у литосфери, хидросфери, биосфери и атмосфери и који могу представљати неки штетан догађај. Опасности које изазивају људи пред- стављају резултат модификације природних процеса Земљиног система узрокованих људском активношћу са убрзаним/погоршаним штетним по- тенцијалом (нпр. деградација земље, клизишта, шумски пожари).

Опасности које изазивају људи потичу од технолошких или индус- тријских незгода, опасних процедура, инфраструктурних пропуста или одређених људских активности, који могу узроковати губитак живота или повреде, оштећења имовине, друштвени и економски поремећај или дегра- дацију животне средине (нпр. идустријско загађење, токсични отпад, ради- оактивност, кварови на бранама; транспорт, индустријске или технолошке несреће као што су експлозије, пожари и изливања нафте).

У Закону о ванредним ситуација [482], опасност је дефинисана као ак- тивност или стање, које може довести до губитка живота, повреде или не- гативних утицаја на здравље људи и животну средину. Према међународној

стратегији за смањење ризика од катастрофа [239] „природна опасност представља природни процес или појаву која може да доведе до губит- ка живота, повреда или других утицаја на здравље, материјалне штете, губитка егзистенције и услуга, социјалних и економских поремећаја или оштећења животне средине. У стратегији се посебно истиче да су при- родне опасности подскуп свих опасности. Израз се користи за описивање стварних опасности, као и латентних стања опасности која могу да пре- расту у будуће догађаје. Њих карактерише величина или интензитет, брзи- на настанка, трајање и подручје обухвата. На пример, потреси су кратког трајања и обично утичу на релативно мало подручје, а суша се споро јавља и нестаје, а често утиче на велике регије. У неким случајевима опасности могу да се истовремено јаве, попут поплава узрокованих ураганом или цу- намија насталог услед потреса.

Врсте и карактеристике опасности

Катастрофа настаје као продукт међусобне интеракције опасности, угрожености и непостојања мера за ублажавање последица. Дакле, када опасност задеси угрожену популацију, нанесе јој директну или индирект- ну штету, можемо рећи да је дошло до настанка катастрофе под условом да су испуњени међународно признати услови: 10 и више погинулих, 100 и више повређених, 1.000 и више погођених, проглашена ванредна ситу- ација и затражена међународна помоћ. Према Паулу [356] природни до- гађаји који воде порекло од екстремних или уобичајених процеса називају се природне опасности.

Тобин и Монц [455] класификују природне опасности у четири катего- рије у зависности од природе процеса: 1. метеоролошке (тропски цикло- ни/урагани, олује са грмљавином, торнада, муње, олује са градом, снежне олује, ледене олује, мећаве, хладни и врући таласи, одрони снега, магле и мразеви; 2. геофизичке (земљотреси, вулкани, цунами, клизишта, бла- тишта (муљеви); 3. хидролошке (поплаве, суше и шумски пожари); 4. ван- земљаске (метеори). Дакле, природне опасности су природни процеси или феномени који се дешавају на сферама Земље (литосфера, хидросфера, би- осфера и атмосфера) и који могу представљати неки штетан догађај (нпр. земљотреси, ерупције вулкана, урагани). Често се разликују у зависности од региона, чак и од сезонских прилика, али такође изазивају и секундарне опасности – нпр. неминован пратилац свих земљотреса су клизишта, цуна- ми и пожари. Олује са грмљавином могу бити праћене обилном количином кише, које могу изазвати муљеве (блато), бујице и класичне (стандардног типа) поплаве. Вулканска ерупција на планини Света Хелена 1980. године изазвала је земљотрес, клизишта, поплаве и пожаре [356].

Поред природних опасности, постоје и друштвене опасности које иза- зивају људи или оне које су резултат модификације приодних процеса Земљиног система узрокованих људском активношћу са убрзаним/погор- шаним штетним потенцијалом (нпр. деградација земље, клизишта, шумски пожари). Поједине друштвене опасности, као што су цивилни или оружани конфликти, често се називају „сложене катастрофе“ [434]. Неке организа- ције (Inter Agency Standing Committee) дефинишу „сложену катастрофу“

као хуманитарну кризу у земљи или региону где је дошло до тоталног сло- ма државе, као последице унутрашњих или спољашњих конфликата и која захтева међународну помоћ како би пружила адекватан одговор [356].

Постоје и биолошке опасности под којима се подразумевају биолошки агенси који су у стању да размножавањем и лучењем отровних продука- та проузрокују масовна обољења или смрт људи и животиња и оштећења биљака. Биолошке опасности изазване су микроорганизмима или њиховим продуктима (токсини) који се користе за намерно изазивање обољења или смрти – уништења људи, животиња или биљака [104]. Подељене су у две групе: патогене (узрочнике болести) и токсине (отрове). Патогени (узроч- ници болести) су микроорганизми који шире заразу. То су: антракс, бо- гиње, грип, хеморагијска грозница итд. док су токсини производ биљака и животиња. Док патогени микроорганизми могу убити много људи, токси- ни нису толико јаки да нанесу такве последице – нпр. пандемија шпанског грипа 1918. године убила је више људи у САД него што је погинуло у Пр- вом светком рату [356].

Карактеристике природних опасности су [356]: интензитет (описује снагу или силу таквог догађаја. Генерално, опасности великих интензите- та, представљају огроман потенцијал за изазивање „неизбежних судбина“, као и последице на људе и њихова материјална добра. Опасности високог интензитета обично привлаче велику пажњу медија. Могућност мерења интензитета сваке врсте опасности дозвољава спровођење поређења екс- тремних догађаја у времену и простору, али је потребно имати на уму да она не омогућавају директна и апсолутна поређења, што је и логично); учесталост (представља једну од три временске димензије опасности; она описује колико често један догађај са одређеним интензитетом погађа подручје у одређеном временском периоду, што може бити изражено уз по- моћ термина као што су „чест“ односно „редак“, или „период повратка“), доба године (различита истраживања су показала да су поједине опасности учесталије у одређеним годишњим добима – нпр., врели таласи нису уоби- чајена појава током децембра у Србији, као што је и мало вероватно да ће

„мећава“ задесити Флориду); трајање (представља временску димензију која описује колико дуго један догађај постоји или траје. Може трајати не- колико секунди (земљотрес или клизиште), сати или дана (чест случај са торнадом или ураганом), или недеља односно месеци (у случају поплаве реке), неколико година (суша). Веома је важно напоменути да трајање екс- тремног догађаја као што је торнадо, иако може трајати неколико сати, на одређеној локацији или подручју може бити много краће; границе проте- зања опасности (представљају област која је захваћена последицама так- вих догађаја и обично се изражава у вредностима материјалне штете или у броју изазваних смртних последица по људе. Поједине опасности, као што је торнадо, могу захватати мало подручје; друге, као што је суша или нук- леарна незгода (нпр. у Чернобиљу 1986. године), може захватити широка географска подручја).

6.
Концепт ризика од катастрофа

К

онцепт ризика одувек је био тема интересовања истраживача различи- тих научних дисциплина у протеклих педесет година. Управо зато по- стоје многобројне дефиниције ризика које у себи одржавају и саму научну

дисциплину из које су потекле [138].

Појам и карактеристике ризика

У литератури о ризицима, већина аутора приликом дефинисања појма ризика истиче да он потиче од кинеске речи „Wei Ji“ која имплицитно су- герише на комбинацију „опасности“ и „прилике“ [50; 51; 113; 253; 411]. Ризик и концепт управљања ризиком одувек су били предмет вишеструких дефиниција и често су погрешно схватани или помешани са другим терми- нима као што су идентификација ризика, процена ризика, анализа ризика и саопштавање ризика. Ризик, као основни термин за управљање ризиком, има различита значења у различитим дисциплинама као што су медицина, финансије, безбедност, сигурност, итд.

У литератури се помињу и три главна питања у вези са ризиком [199]:

1. Шта може поћи наопако?; 2. Колико је вероватно да се тако нешто до- годи?; 3. Које су последице ако се то догоди? Прво питање односи се на могуће сценарије догађаја „сценарио ризика“. Друго питање односи се на испитивање вероватноће таквих сценарија, док се треће фокусира на могуће последице таквих сценарија. Значење речи „ризик“ условљено је разноврсним културолошким и етничким карактеристикама. Арапска реч

„risq“ означава све што је дато од Господа и из чега се може извући поука [250]. На латинском „risicum“ описује специфични сценарио са којим се суочава морнар у покушајима избегавања опасних гребена. Употребљава се скоро увек са негативним значењем [17]. Копола истиче да и међу ме- наџерима који се баве ризицима не постоји једна општеприхваћена и уни- верзална дефиниција ризика од катастрофа [84; 85]. Бартон [64] концепт ризика сагледава кроз аспекте перцепције и информисања о ризицима, процену ризика и управљање ризицима. Словић и Вебер [421] истичу да

се ризик може сагледати као: опасност, вероватноћа, последица и претња. Кардона [68] под ризиком подразумева потенцијалне директне или инди- ректне губитке по друштвене субјекте или системе. Сходно томе, аутор ис- тиче да се ризик може изразити у виду математичке формуле вероватноће настанка економских, друштвених или еколошких последица у одређеном временском периоду.

Разумевање ризика је пуно неизвесности и термини као што су процена ризика, евалуација ризика и анализа ризика користе се помешано у опису техника и процеса у управљању ризиком [195]. Одувек је појам ризика био предмет озбиљних неслагања научника који се баве природним и друштве- ним наукама. Неретко се појмови опасности и ризика међусобно преплићу и ризик се узима као синоним за опасност иако ризик поред опасности подразумева и додатне елементе [428]. Дакле, опасност би требало посма- трати као догађај природног (литосферског, атмосферског, хидросферског, биосферског, ванземаљског) или техничко-технолошког порекла који у себи носи потенцијал да нанесе губитке по људе, њихову имовину и жи- вотну средину. Полазећи од тако дефинисаних опасности, ризике бисмо морали посматрати као интензитет или учесталост излагања људи, њихове имовине и животне средине управо споменутим опасностима.

Aлександар [12] дефинише ризик као вероватноћу да ће одређени ниво губитка бити подржан датим серијама елемената као резултат датог нивоа утицаја опасности. Елементи у ризику састоје се од популације, заједни- ца, изграђеног окружења, природног окружења, економских активности и услуга, који су под претњом у датом окружењу. Укупан ризик се састоји од збира предвидљивих смрти, повреда, уништавања, оштећења, наруша- вања и трошкова поправке и ублажавања последица. Укупан ризик се може посматрати и као збир елемената ризика и опасности и угрожености. Ста- новници руралних области често имају перцепцију опасности која је да- леко ближа статистички изведеним проценама од оних који су поникли из градских квартова због њиховог већег нивоа везе са природним окружењем и ослањањем на њега. Ризик од катастрофе је друштвено дистрибуиран на начин који одражава друштвено раслојавање које већ постоји у друштву.

Kонцепт ризика од катастрофа je кључан за перцепцију ризика и одређује се као сложеност узајамног деловања између опасности, изложености и угрожености [453]. Ризик, који представља латентну опасност природног порекла као што је циклон, прелази у катастрофу која ствара угроженост. Штета и губици од катастрофа зависе од степена изложености друштве- ним елементима и њихове угрожености. Ризик од катастрофе је вишес- трук, јер да би постојао ризик морају бити заступљене све три компонен- те – опасност, угроженост и изложеност [113]. Истраживачко одељење у оквиру Краљевског друштва [431] дефинише ризик као вероватноћу да се одређена негативна појава деси током наведеног периода времена или ре- зултује из одређеног проблема. У овој студији успостављају се основе за анализу ризика повезаних са опасностима мерењем вероватноће и после- дица опасности у заједници.

Дискусије о теоријском одређењу ризика су значајне како за научнике који формирају своја мишљења кроз рационални процес, тако и за доно- сиоце политика који формирају своје ставове на вишеструким извори- ма информација, укључујући квантитативне и квалитативне податке, и,

коначно, јавност чије се перцепције и оцене ризика формирају из сопстве- них перспектива у неким случајевима упркос подацима добијених од друге две велике групе [390].

У међународним и националним правним прописима присутне су екс- плицитне дефиниције ризика. Према Међународној стратегији за смањење ризика од катастрофа [239] ризик представља вероватноћу штетних по- следица или очекиваних губитака услед интеракције између опасности и угрожености у датом подручју у одређеном временском периоду. Према истој стратегији, ризици од катастрофа представљају потенцијалне губит- ке у смислу људских живота, здравственог стања, егзистенције, имовине и услуга, који могу да се појаве у одређеној заједници или друштву током одређеног будућег периода. У напомени се истиче да ризик од катастро- фа обухвата различите врсте потенцијалних губитака које је често тешко квантификовати. Са друге стране, знањем о доминантним опасностима и обрасцима популационог и социоекономског развоја, ризици од катастро- фа могу да се процене и мапирају, барем у ширем смислу. У споменутој стратегији истиче се појам опсежног и интензивног ризика који предста- вља широко распрострањени ризик повезан са изложеношћу популације на различитим локацијама поновљеним или сталним условима опаснос- ти, ниског или умереног интензитета, често изразито локализоване при- роде, што може да доведе до негативних кумулативних утицаја катастро- фа. Углавном, такав ризик је карактеристика руралних подручја и урбаних рубних делова, где су заједнице изложене понављаним локализованим по- плавама, клизиштима, олујном невремену или суши и рањиве су на такве појаве. Често је повезан са сиромаштвом, урбанизацијом и уништавањем животне средине. Са друге стране, интензиван ризик је ризик повезан са изложеношћу велике концентрације људи и привредних активности до- гађајима интензивне опасности који могу да доведу до потенцијално ката- строфалних утицаја несреће уз високу смртност и губитак имовине. Према Закону о ванредним ситуацијама [482] ризик означава вероватноћу да ће се незгода појавити у одређеном временском раздобљу, околностима и са одређеним негативним последицама.

Ансел и Вартон дају једну од наједноставнијих и најзаступљенијих де- финиција према којој ризици представљају вероватноћу јављања последи- ца одређених катастрофа. Према њима, ризик је једнак производу вероват- ноће и последице. Вероватноћа може бити изражена у виду могућности (нпр. постоји 30% шансе да се догоди нека од природних катастрофа) или учесталости (једном у пет година). Када је реч о вероватноћи, Стојаковић

[440] истиче да је теорија вероватноћа математичка дисциплина која пружа оквире за испитивање случајних појава чији исходи нису увек дефиниса- ни, али и за њих постоји нека статистичка регуларност. Један од типичних примера испитивања вероватноће је бацање новчића – ако се баци у вис, пашће на земљу и могућа су два исхода: на горњој страни је писмо или гла- ва. Дакле, вероватноћа да ће пасти на писмо или главу је 50%. Када је реч о последицама катастрофа оне представљају величину утицаја опасности на човека и његову имовине и окружење. Исказује се кроз очекиване губитке живота, повређених, погођених, материјалне штете.

Копола [84; 85] вероватноћу настанка катастрофа приказује на следећи начин: изузетно ретко догађање (шансе да се догоди катастрофа мање

су од једног процента – једна на сваких 100 година); ретко догађање (шансе да се догоди катастрофа су до 2% – једна на сваких 20 до 50 годи- на); могуће догађање (шансе да се догоди катастрофа су до 50% – једна на сваких две до 20 година); вероватно догађање (шансе да се догоди катастрофа су до 99% процента – једна на сваку једну до две године); по- уздано догађање (шансе да се догоди катастрофа су веће од 99% – једна на сваку једне до две године).

Перцепција ризика

Oпште је познато да перцепција или опажање представља когнитивну функцију процеса тражења, примања, одабирања и обраде различитих дражи које делују на чула човека и његов нервни систем. Уз помоћ пер- цепције, људи стичу представе о својствима појава или предмета који их окружују. Свакако, то није прост процес, већ на њега делује велики број фактора [421]. У литератури о катастрофама коегзистирају два релевантна начина доживљавања ризика и то објективан (статистички) и субјективан став (сагледавање). У једном екстрему, објективна перцепција се дешава када су ризици већ научно процењени на непристрасан начин [428].

Претпоставља се да се сви ризици и њихове последице тачно оцењују без пристрасности. На другом крају скале налазе се субјективне тачке гле- дишта ризика када појединац одређује степен ризика на основу сопственог искуства, без било које научне валидације резултата. Они такође истичу да практичар свесно настоји да искључи све емотивне аспекте у вези са лич- ним преференцијама како би остварио валидне, репродуктивне резултате. Субјективна процена ризика, с друге стране, није резултат формализова- ног процеса и зависи од снаге елемента личног искуства. Идентификација опасности је откривање и прецизно описивање свих извора опасности и сценарија њихове реализације. Резултат идентификације опасности је: спречавање нежељених догађаја; описивање извора опасности, фактора ризика, услова настанка и развијања нежељених догађаја; прелиминарна процена опасности и ризика [113].

Грађани доживљавају ризике различито и сама перцепција ризика утиче на доношење одлука на индивидуалном, организационом и општинском нивоу. Словић [418] истиче да људи реагују на катастрофе које перципи- рају и, ако су такве перцепције погрешне, онда ће њихове акције најве- роватније бити погрешно усмерене. Постоји разлика између објективне и научне евалуације ризика са једне и перцепције јавности о ризицима са друге стране [258]. Шира и нестручна јавност не поседује довољно стручног знања како би свеобухватно сагледала и разумела ризике од ка- тастрофа. Научници користе утврђене методологије за процену ризика и у стању су да рационално, непристрано и објективно идентификују и про- цене ризике. Управо зато не долази до поклапања субјективних процена ризика од катастрофа које има шира јавност и објективних процена на које алудирају стручњаци.

У свом раду, Фишоф и сарадници [187] констатују да већина стручњака верује да су грађани генерално лоше информисани о постојећим ризицима од катастрофа и да често захтевају „родитељске инструкције“ како би се

одбранили од последица таквих догађаја. Такође, они истичу да су људи веома различити, да би требало избегавати генерализације, пошто су неки склони прихватању, а други избегавању ризика. Перцепције о ризицима могу понекад бити погрешне али су ретко ирационалне и наивне. Повеза- на је са карактеристикама опасности и перципираним личним последица- ма које су са друге стране повезане са психичким предиспозицијама људи [277]. Мицели и сарадници [297] у резултатима истраживања показују да су становници Аосте у Италији поприлично неспремни, а уз помоћ коре- лационе и регресионе анализе су указали на то да је припремљеност за катастрофе у позитивној корелацији са перцепцијом ризика. У њиховом истраживачком раду „Спрeмнoст зa кaтaстрoфe и пeрцeпциja ризикa oд пoплaвe: истрaживaњe у aлпскoj дoлини у Итaлиjи“ квантитативне ис- траживачке традиције испитивали су спрeмнoст грaђaнa за реаговање и пeрцeпциjу ризикa oд пoплaвa. Toм приликoм, 400 oдрaслих испитaникa из девет лoкaлних зajeдницa кojе су билe излoжeне поплавама били су интeрвjуисaни кoришћeњeм структурисaнoг интeрвjуa. Интeрвjуисaњe je oбaвљeнo уз пoмoћ кoмпjутeрскoг тeлeфoнскoг систeмa зa интeрвjуисaњe. Интeрвjуисaни су сaмo oдрaсли кojи су у прoтeклих пет гoдина живeли нa тoм прoстoру. Постављена су им питaњa o усвojeним сeтoвимa зaштитних мера кoja им oмoгућaвajу дa се спрeче нeгaтивнe пoслeдицe пoплaвa. Сaмa пeрцепциja ризикa oд пoплaвa прoцeњeњa је пoмoћу jeднoдимeнзиoнaлнe скaлe кojу су сaми aутoри рaзвили и кoja je и пoтврђeнa. Oд испитaникa je трaжeнo дa прoцeнe вeрoвaтнoћу нaстaнкa рaзличитих пoслeдицa кao и дa изрaзe свoja oсeћaњa у вeзи са пoплaвaма. При тoмe, прикупљaни су и сoциjaлнo-дeмoгрaфски пoдaци.

Грађани ће предузети одређене припремне мере уколико су претходно упознати са природним опасностима на локалном и републичким нивоу, верују да је могуће смањити и изборити се са насталим последицама а и уколико претпостављају да ће катастрофа њима лично нанети одређене последице, или руководећи се другим разлозима, нпр. одговорност према деци или старијим родитељима [322, 344, 351]. Мотивисаност за преду- зимање припремних мера условљена је и поседовањем кућног љубимца, локацијом и врстом власништва над објектом у којем се живи. У резултати- ма својих истраживања, Капуку [247] истиче да се становници централне Флориде осећају припремљено за реаговање на јаке ударе ветрова (субјек- тивна перцепција), док су објективно веома неприпремљени (објективна перцепција).

Сатлер и сарадници [403] испитивали су корелацију између нивоа при- премљености за катастрофе и фактора као што су године, приходи, пер- цепција ризика, немаштина и претходно искуство на нивоу појединца и утврдили су позитивну везу између перцепције ризика и припремљености. У фази мотивације за унапређење припремљености за реаговање на при- родне катастрофе утичу следеће променљиве: перцепција ризика, критична свест и страх од природних катастрофа [351, 352]. Наведене променљиве утичу на степен мотивисаности људи за спровођене мера припремљености у вези са природним катастрофама. Џексон и Мукурје [241] у резултатима истраживања указују на то да је 86% испитаника имало искуства са земљо- тресом, 43% истиче да ће се суочити са другим наредних година и само једна трећина испитаника сматра да би то могло да их погоди. Надаље, они

указују на то да од оних који очекују последице од будућих земљотреса само половина мисли да ће последице бити озбиљне.

Милети и Фицпатрик [303] у раду указују да 80% испитаника верује да ће осетити земљотрес Паркфилд, међутим истиче се да само једна трећина њих сматра да би он могао да их повреди и нанесе штету њиховој имови- ни. Цветковић [138] у квантитативном истраживању перцепције ризика од природних катастрофа изазваних поплавама утврдио је следеће: када је реч о перцепцији ризика 13,4% испитаника сматра да је вероватно да ће доћи до поплаве у наредних годину дана, за разлику од њих 48,5% који сматрају да то није вероватно. Са друге стране, незнатно више испитаника (28,9%) сматра да је вероватно да ће доћи до поплаве у наредних пет година, за раз- лику од њих 48,9% који сматрају да то није вероватно. Поред тога, 39,3% испитаника сматра је да им је угрожено домаћинство, 24,6% да није ни угрожено ни неугрожени и 24,5% да је неугрожено.

Управљање ризицима

Ризик од катастрофа постоји у сваком друштву успоравајући одрживи развој у целини – појава у једном региону може да проузрокује штете у неком другом региону и обрнуто. Оквир из Сендаја (Sendai Framework for Disaster Risk Reduction 2015–2030) указује на неопходност постојања ши- рег превентивног приступа ризицима од катастрофа који је у већој мери усредсређен на људе. Посебно се истиче да праксе за смањење ризика од катастрофа треба да се заснивају на вишеструким опасностима и да буду мултисекторске, инклузивне и приступачне како би биле ефикасне и де- лотворне. Наглашава се да владе треба да се ангажују заједно са релевант- ним заинтересованим странама, укључујући ту и жене, децу и младе, људе са инвалидитетом, сиромашне, мигранте, староседеоце, волонтере, зајед- нице професионалаца и старију популацију на конципирању и спровођењу у дело политика деловања, планова и стандарда. Посебно се наглашава потреба да јавни и приватни сектор и организације цивилног друштва, као и академска заједница и научно-истраживачке институције ближе сарађују и да стварају могућности за сарадњу, као и да компаније интегришу ризике од катастрофа у своје управљачке праксе.

Надограђујући оквир за деловање из Хјога, садашњи оквир има за циљ да постигне следеће резултате у наредних 15 година: знатно смањење ри- зика од катастрофа и губитка живота, услова за стварање средстава за жи- вот и здравље и губитка економске, физичке, културне и еколошке имо- вине људи, компанија, заједница и земаља. Да би се постигао очекивани резултат, мора да се тежи следећем циљу: спречавање нових и смањење постојећих ризика од катастрофа кроз спровођење интегрисаних и ин- клузивних економских, структурних, правних, социјалних, здравствених, културних, образовних, еколошких, технолошких, политичких и инсти- туционалних мера које спречавају и смањују изложеност опасностима и угроженост од катастрофа, повећавају припремљеност за реаговање и об- нову и тиме повећавају отпорност.

Управљање ризиком је функција која се састоји од неколико подфунк- ција које функционишу заједно у циљу информисања одлучивања на свим

нивоима организација и заједница. Веза између управљања ризицима и интегрисаног управљања природним катастрофама може бити сумирана у следеће црте: успостављање контекста ризика је неопходно само у фази ублажавања природних кастрофа; идентификација, анализа и евалуација ризика су активности које су укључене у фази ублажавања и припреме, а не доприносе фази одговора и опоравка; третирање ризика може бити повезано са фазом одговора система заштите и спасавања на последице природних катастрофа [463]. Поље управљања катастрофа је дисциплина и професија примењивања науке, технологије, планирања и менаџмента како би се изборило са екстремним догађајима који могу да повреде или убију велики број људи, направе обимну штету за имовину и поремете жи- вот заједнице [394]. Таква перспектива јасно објашњава шта је катастрофа и илуструје како истраживања доносе концептуалне и практичне алате за менаџере у процесу управљања ризицима.

Према међународној стратегији за смањење ризика од катастрофа [239] управљање ризицима представља системски приступ и праксу управљања несигурношћу да би се смањили губици и потенцијална штета. Према споменутој стратегији, управљање ризицима обухвата процену ризика и анализу, спровођење стратегија и конкретних активности за контролу, смањење и пренос ризика. Организације га практикују у значајној мери да би се смањио ризик код одлучивања о инвестицијама и решавали опе- ративни ризици попут прекида у пословању, немогућности производног процеса, оштећења животне средине, социјалних утицаја и штете од по- жара и елементарних непогода. Управљање ризицима је основни проблем за секторе попут водоснабдевања, енергетике и пољопривреде чија је про- изводња делатност директно погођена екстремним временским и климат- ским условима.

Управљање ризиком од катастрофа дефинише се и као систематски про- цес коришћења административних одлука, оперативних вештина и капа- цитета за имплементацију политика, стратегија и капацитета друштва и заједнице да се избори и умањи ефекте природне катастрофе. Подразумева разноврсне активности укључујући структурне и неструктурне мере за из- бегавање (превенцију) или ограничавање (ублажавање и припремљеност) негативних последица опасности [331]. Управљање ризиком има за циљ смањење ризика од катастрофа, а то се односи на концептуални оквир раз- матраних елемената са могућношћу смањења угрожености у ширем кон- тексту одрживог развоја [331]. Последњих деценија дошло је до промене фокуса са опоравка од катастрофе и реаговања на управљање ризиком и ублажавање ефеката. Промена се односи и на измену приступа који је фо- кусиран пре свега на опасности као главни узрочни фактор и на смањење ризика коришћењем физичких мера заштите, на приступ који је фокусиран на угроженост заједнице и начине на које она може да се смањи применом припремљености и система раног упозорења. Касније су капацитети ло- калних заједница и локалне стратегије за превазилажење катастрофа доби- ли више на значају [42, 43].

Управљање ризиком се не може обавити без одговарајућег менаџмента ризиком кога промовише међународна стратегија за смањење ризика од катастрофа „промовисање и унапређење дијалога и кооперације између на- учних заједница и практичара који раде на смањењу ризика од катастрофа,

подстицање партнерства између заинтересованих страна, укључујући и оне који раде на друштвено економским димензијама смањења ризика од катастрофа“ [238]. Као такав, зависи од нивоа политичке посвећености (на интернационалном, националном, регионалном и локалном нивоу) и јачи- не институција. Добар менаџмент је идентификован као кључна област за успешно и ефективно одрживо смањење ризика од катастрофа [237]. Један од важних процеса у манаџменту ризиком је комуникација која предста- вља интерактивну размену информација о ризицима између проценитеља ризика, менаџера, медија, инересних група и шире јавности. Важна компо- нента свега тога је и визуелизација ризика. Док је ризик углавном простор- но променљив феномен, технологија географско информационих система је сада стандардни алат у производњи и приказивању информација о ризи- ку, као што се могло видети из претходних поглавља [466].

Информисање грађана о катастрофама представља важан елемент у процесу управљања ризицима. Грађани су способни да се заштите од по- следица катастрофа уколико су информисани да постоји опасност, а затим едуковани о томе шта могу да предузму како би умањили ризике. Упра- во зато, програми едукације грађана представљају једну од елементарних мера ублажавања последица катастрофа [109, 116, 243]. Сваки грађанин има право и обавезу да буде информисан о свим потенцијалним ризицима који постоје на подручју локалне заједнице где живи или ради те је потреб- но омогућити ефикасан приступ тим информацијама [422]. Реалност је да су одређени ризици повезани са сваким аспектом нашег живота. Они не могу бити елиминисани али се могу проценити и може се управљати њима како би се елиминисале или смањиле последице катастрофе.

Методе и модели процене ризика

Полазећи од основних карактеристика ризика, у литератури о катастро- фама гравитирају квантитативне и квалитативне методе процене ризика. Квантитативни методи фокусирају се углавном на физичку угроженост док многи квалитативни методи укључују и неке друге аспекте. Основ- на карактеристика мерења физичке угрожености је њена компликованост. Сам процес мерења се може реализовати применом емпиријских или ана- литичких метода [269]. Емпиријски методи су или базирани на подацима о штети из историјских догађаја опасности, или стручних мишљења. За догађаје који су релативно чести и распрострањени могуће је прикупи- ти информације о степену физичких оштећења објеката или инфраструк- туре насталих после опасних догађаја. Овај метод је посебно погодан за поплаве и земљотресе који нормално утичу на објекте истог типа и доз- вољавају генерисање довољно великих узорака како би се направила ко- релација између интензитета опасности (нпр. модификован Меркалијев интензитет, убрзање земљотреса, дубина воде, итд.) и степен оштећења. Резултат је или матрица вероватноће оштећења или крива угрожености. У многим ситуацијама стручно мишљење је највероватнија опција за при- купљање информација о угрожености, било зато што не постоје претходне информације о штети, нема довољно средстава за примену аналитичких метода или зато што класификација објекта која је коришћена негде другде

не одражава локално стање објеката [154]. Такав метод подразумева кон- султације групе експерата и давање њиховог става о угрожености – нпр. проценат оштећења који очекују за различите структурне типове са разли- читим интензитетима опасности.

Аналитичке методе проучавају понашање објеката и структура на осно- ву инжењерских критеријума пројектовања, анализирајући нпр. сеизмичка оптерећења и извођење вероватноће неуспеха, коришћењем тестова фи- зичких модела (нпр. столови подрхтавања или аеротунели), као и технике компјутерске симулације. Информације о интензитету опасности у анали- тичким методама треба да буду детаљније. На пример, у случају земљотре- са, за анализу угрожености објеката важно је имати геотехничке извештаје да би се утврдила вредност ефективног коефицијента убрзања врха, вред- ност ефективног коефицијента убрзања врха повазаног са брзином и тип профила земље. Такође, треба добити и вредност спектралног убрзања. Један од најчешће коришћених тестова је сто подрхтавања. Ово је уређај за структурне моделе подрхтавања или компоненте објеката, са широким спектром симулираних покрета земље, укључујући и репродукције забеле- жених земљотреса [67].

Квалитативни методи процене ризика су корисни као почетни процес у идентификацији опасности и ризика. Користе се када претпостављени ниво ризика не оправдава време и напор прикупљања огромне количине података потребних за квантитативну процену ризика и где је могућност добијања нумеричких података ограниченa [466]. Најједноставнији облик квалитативне анализе ризика је комбиновање карте опасности са картама ризичних елемената географско информационих система користећи јед- ноставну матрицу ризика у којој су класе квалитативно дефинисане [182]. Такав метод се широко примењује углавном на (интер)националном или покрајинском нивоу где квантитативне варијабле нису доступне или је по- требно да се генерализују. Квалитативни приступи узимају у обзир број фактора који имају утицај на ризик. Ови приступи се углавном базирају на развоју такозваних индекса ризика, као и на коришћење вишеструких критеријума просторне процене.

Један од првих покушаја да се развије глобални индикатор ризика је урађен кроз Хотспотс пројекат [151]. У извештају Америчке банке за раз- вој, Кардона [69] предлаже различите сетове комплексних индикатора који би били репер за различите периоде (нпр. од 1980. до 2000. године) и тако омогућава прављење међународних поређења. Четири компоненте одра- жавају главне елементе који представљају угроженост и показују напредак у различитим земљама: индекс дефицита катастрофа, индекс локалних ка- тастрофа, индекс преовлађујуће угрожености, индекс управљања ризиком. Сваки индекс има одређен број варијабли које су повезане са њим и емпи- ријски измерене.

Постоје и глобални индикатори који у основи имају мрежне мапе, а не административне јединице [360]. Индекс ризика од катастрофе [331] комбинује укупан број и проценат погинулих, по земљи, од катастрофа и базиран је на подацима од 1980. од 2000. године. У индексу ризика од катастрофа, земље су индексиране за сваку врсту опасности према њиховом степену физичког излагања, степену релативне угрожености и степену ризика.

Квантитативни приступи имају за циљ изражавање ризика у бројчаном смислу, било кроз вероватноћу или очекиване губитке. Могу бити детер- министички (засновани на сценаријима) или пробабалистички (узимају у обзир ефекат свих могућих сценарија са дозом несигурности). Такви приступи углавном прате инжењерски приступ и фокусирају се на про- цени директних физичких губитака који су резултат утицаја опасности, нпр. објекти који су поплављени, или који су се срушили услед последица земљотреса или ветра [466]. Неки од ових метода анализирају индиректне губитке настале због губитка функције, нпр. прекиди саобраћаја, послов- ни губици или трошкови чишћења. Фокус се ставља на опипљиве губит- ке које имају новчану (заменљиву) вредност, нпр. објекти, усеви, стока, инфраструктура, итд. Катастрофе такође узрокују велике нематеријалне губитке, нпр. смрти и повреде, културно наслеђе, еколошки квалитет, био- диверзитет итд.

Квантитативна процена ризика има за циљ квантификацију и постоји неколико приступа који се разликују у начину израчунавања опасности или израчунавању угрожености и последица. За одређен број сценарија опасности, на графикону се приказују последице временске вероватноће појаве опасних догађаја. Попуњавањем ових тачака добија се такокозвана крива ризика, а простор испод ње представља укупни ризик. Таква про- цедура се спроводи за све појединачне типове опасности, а треба водити рачуна и о односима између опасности.

Методологија процене ризика

Методологија процене ризика од катастрофа у Републици Србији одређена је Упутством о методологији за израду процене угрожености од елементарних непогода и других несрећа и планова заштите и спасавања у ванредним ситуацијама [465]. Према наведеном упутству методологија је донета ради утврђивања јединствених мерила за израду Процене, по- већања квалитета и упоредивости података као и унапређивањa база пода- така о ризицима од елементарних непогода и других несрећа на подручју Републике Србије. Она садржи увод, општи део и посебан део. Циљ мето- дологије је израда Процене угрожености од катастрофа.

Након завршетка прелиминарне анализе потенцијалних природних и техничко-технолошких опасности спроводи се анализа ризика. Циљ спро- вођења анализе ризика јесте детерминисање нивоа ризика. То је процес разумевања природе ризика и одређивања нивоа ризика. Анализа се врши након идентификације ризика како би се одредиле вероватноћа и последи- це по штићене. Према споменутом упутству [465], дефинисан је сваки од приказаних елемената на следећи начин.

Процена ризика је утврђивање природе и степена ризика потенцијал- не опасности, стања угрожености и последица које могу потенцијално угрозити животе и здравље људи, материјална добра и животну среди- ну. То је процес који обухвата утврђивање, анализу и евалуацију ризика. Процена треба да садржи описе свих сценарија за сваку опасност за коју се радна група определила, затим контекст у којем су разматрани сце- нарији, резултате прорачуна ризика и нивоа ризика (матрице ризика) и

картографски приказ свих ризика. На крају радна група врши вредновање ризика, упоређивањем резултата анализе ризика, тако да се добија јасна слика о томе да ли је ризик прихватљив или ће се предузимати одређене мере како би се умањио.

Мониторинг ризика је стална провера, надзор, критичко посматрање или утврђивање статуса, како би се идентификовале очекиване или по- требне промене свих параметара на којима се заснива Процена –документ који захтева стално дограђивање и ажурирање. То се постиже на основу праћења стања на терену и евидентирања свих критичних тачака (објекти, инсталације, корита река, постројења, и др.) тј. појава нових чинилаца који поспешују или изазивају одређену опасност. Такође се врши стално праћење научних и стручних достигнућа која могу бити од користи за до- градњу и ажурирање Процене.

Утврђивање ризика (идентификација ризика) јесте процес пронала- жења, препознавања и описивања ризика. Ова фаза израде Процене се ре- ализује тако што радна група и свака подгрупа разматрају све сценарије и дефинишу које врсте ризика постоје, где се могу појавити, због чега се јављају и да ли могу да изазову последице по штићене вредности.

Евалуација ризика је процес упоређивања резултата анализе ризика са критеријумима ризика да би се утврдило да ли се ризик и/или његова ве- личина може толерисати. Поступање са ризиком (третман ризика) јесте процес који се спроводи да се модификује – редукује ризик. У том смислу се врши потребна анализа о предузимању мера за умањење или уклањање ризика који може угрозити или оставити одређене последице по штићене вредности, као и о потреби подизања капацитета за реаговање.

Процена угрожености на националном, покрајинском и на нивоу једи- ница локалне самоуправе састоји се из општег и посебног дела [465]. За ниво Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоу- праве Општи део се ради по истом садржају, а односи се на: положај и карактеристике територије (географски положај, хидрографске, метеоро- лошко-климатске и демографске карактеристике – број становника, полна структура, старосна структура, лица са инвалидитетом), пољопривредна, материјална и културна добра и заштићена природна добра и објекте и другу инфраструктуру од посебног значаја (критична инфраструктура).

Посебни део односи се на идентификацију опасности од елементарних непогода, а врши се за целу територију за за коју се ради Процена угро- жености. Идентификацијом опасности дефинишу се делови територије који су угрожени неком опасношћу. Према упутству, на карти територије се приказују поједини ризици опасности и делови територије који су више или мање угрожени. На основу идентификованих опасности, утврђује се могући развој догађаја – сценарио несреће, интензитет и анализа последи- ца по опасностима. Од идентификованих опасности потребно је извршити избор само оних опасности карактеристичних за конкретну територију, а које представљају улазне елементе за израду Процене [465].

Поред наведених података, у упутству су дате и смернице за израду сце- нарија за било коју опасност која представља процес који окупља све стру- чне ресурсе из одређених области, који својим ангажовањем дају стручни допринос на изради квалитетног и објективног Сценарија. Аналогно на- ционалном нивоу, врши се одабир сценарија и за покрајински ниво, као и

за ниво јединица локалне самоуправе. Изабрани сценарио мора бити при- казан на картама (карте изложености становништва и околине, имовине, критичне инфраструктуре, привредних објеката и заштићених подручја).

Сценариo представља опис [465]: нежељених догађаја (једног или више повезаних догађаја различитог карактера) за сваку опасност, а који има последице на живот и здравље људи, економију/екологију, друштвену ста- билност; свега што води ка настајању, односно узрокује описане нежељене догађаје, а састоји се од свих радњи и збивања пре и после настанка не- жељеног догађаја; околности у којима нежељени догађаји настају, степена угрожености и отпорности становништва, објеката и других садржаја у простору или друштву у размерама релевантним за разматрање имплика- ција догађаја за живот и здравље људи, као и околину, имовину, еконо- мију/екологију и друштвену стабилност; последица нежељеног догађаја с детаљним описом сваке последице; сценарији за привредна друштва, друга правна лица, посебне организације и органе државне управе, морају да одговарају сложености и намени објеката, постројења, сложености и опасности производних процеса, степену опасних активности привред- ног друштва и другог правног лица и могућим последицама. Сценариo се израђује за две врсте догађаја и то највероватнији нежељени догађај и нежељени догађаj са најтежим могућим последицама. Највероватнији не- жељени догађај је догађај за који се поуздано зна да се често јавља, затим да услови у којима настаје погодују његовој појави и да је реално очеки- вати да може на одређеном простору угрозити животе и здравље људи и направити материјалне штете. Нежељени догађаj са најтежим могућим последицама је догађај који се ретко појављује на одређеном простору, а у случају његовог настанка има такав интензитет чије последице су ката- строфалне за све штићене вредности.

Предуслови за избор сценарија су: вероватноћа догађаја и размера/те- жине последица. Сценарио мора задовољавати следеће услове [465]: бити вероватан, поткрепљен чињеницама, односно описати нежељене догађаје унутар опасности који се стварно могу догодити; описивати последице не- жељених догађаја унутар појединих опасности који имају утицај на мини- мално две штићене вредности; бити израђен доследно и може варирати у тежини и то у распону од реалног до најгорег могућег догађаја према те- жини последица; бити постављен у време и услове који одговарају реалној ситуацији; описивати могуће догађаје толико детаљно колико је потребно како би се на основу сценарија спроводило реално поступање са ризиком (третман ризика); узети у обзир постојећи законодавни оквир као и потреб- не промене ради смањења ризика; узети у обзир стање и капацитете сис- тема заштите и спасавања (систем раног упозоравања, оперативне снаге, способност субјеката од посебног значаја за заштиту и спасавање и друго). Наведеним упутством су дате и смернице за израду процене. При томе, процена је дефинисана као скуп процена ризика изражених у сценаријима утемељеним на опасностима које могу изазвати последице на територији или делу територије Републике Србије. Њоме се идентификују извори мо- гућег угрожавања, сагледавају могуће последице, потребе и могућности спровођења мера и задатака заштите и спасавања од елементарних непо- года и других несрећа у односу на штићене вредности друштва. Проце- ном се дефинишу вредности утицаја свих опасности посебно на сваку од

следећих штићених вредности: живот и здравље људи; економија/еколо- гија; друштвена стабилност.

Последице по сваку од штићених вредности процењују се према одређе- ним критеријумима који су дефинисани и разрађени у оквиру упутства. Сврха вредновања ризика је припрема oснове за одлучивање о важнос- ти појединих ризика, односно да ли ће се специфични ризик прихватити или ће се предузимати одређене мере како би се умањио. Након извршене анализе ризика (разумевање природе ризика и одређивања нивоа ризика), следи евалуација ризика. Резултати сценарија (последице и вероватноћа) комбинују се у матрици ризика. Матрица ризика састоји се од две осе: осе последица и осе вероватноће. Свака оса има пет вредности, што даје ма- трицу од 25 поља која се деле у четири категорије ризика: низак, умерени, висок и веома висок ризик [465].

У упутству о методологији за израду процене угрожености [465] по- себна пажња се посвећује мултиризицима. Наглашава се да уколико се у процесу процене ризика уочи да било која појединачна опасност има већу вероватноћу дешавања или могуће последице по штићене вредности и да може доћи до мултипликације штетних догађаја, односно повећања конач- них последица, због комбинације потенцијалних опасности, приступа се приоритетном третирању таквог ризика, ангажујући све потребне ресурсе. При томе, мултиризик представља комбинацију две или више потенцијал- них опасности, уколико се дешавају у исто време или се дешавају узастоп- но; зависе једна од друге или зато што их узрокује исти догађај или догађај покретач/окидач; представљају претњу истим елементима (повредивим/ изложеним елементима) без хронолошке коинциденције.

Истовремене потенцијалне опасности се такође називају и пропратни догађаји, рушилачки ефекти, домино ефекти или ефекат водопада. На пример, земљотрес може изазвати експлозију гасовода, индустријски ак- цидент може изазвати пожар. Према упутству, сагледавање мултиризика разматра међузависност неколико потенцијалних опасности и ризика. Било који догађај или потенцијална опасност може покренути већи број следећих потенцијалних опасности од којих се свака може посебно разма- трати. Вероватноћа појаве сваког од тих догађаја је, наравно, уско пове- зана са вероватноћом јављања наредног догађаја или претходног догађаја покретача. Процена последица зато мора да узме у обзир кумулативни утицај свих различитих утицаја који се јављају истовремено или непо- средно један за другим. Такође, треба узети у разматрање различите опас- ности које се неће јавити истовремено, али утичу на штићене вредности. Такви приступи мултиризицима су важни у свим географским областима подложним негативним последицама од неколико типова потенцијалних опасности. У овој ситуацији, фокусирање искључиво на утицај само једне конкретне потенцијалне опасности могло би чак резултирати повећањем повредивости у погледу неког другог типа потенцијалне опасности. У упутству се посебно истиче да свака процена ризика мора да укључи мо- гућа појачања последица услед интеракције са другим потенцијалним опасностима. Један ризик се може повећати као последица јављања друге потенцијалне опасности, или зато што је нека друга врста догађаја значај- но изменила повредивост система [465].

Када је реч о третману неприхватљивих ризика, односно предузимањем разноврсних планских мера редукује се ниво ризика на прихватљив ниво. Tретман ризика начелно садржи: ризик, активност, носиоца активности, време реализације, сараднике у реализацији активности, време и начин из- вештавања. Ради смањивања нивоа ризика од дејства негативних последи- ца, идентификоване потенцијалне опасности или комбинација опасности, предузимају се мере из области превентиве и реаговања: превентива: стра- тегије, нормативно уређење, планови; система за рану најаву и просторног планирања и легализације објеката; реаговање: стања припремљености капацитета за реаговање, припремљености капацитета ватрогасно-спаси- лачких јединица, припремљености капацитета јединица цивилне заштите, базе података и подлога за потребе планирања цивилне заштите, способ- ност субјеката од посебног значаја за заштиту и спасавање и стање мобил- ности везе [465].

Мапирање ризика

Сваког дана човек је изложен разноврсним ризицима почевши од оних мањих и безначајних, као што је могућност да се саплете и повреди, до оних већих, као што су саобраћајне незгоде. У литератури се често наилази на поделу ризика с обзиром на степен њиховог прихватања од стране човека. Постоје добровољни и недобровољни ризици [367]. На добровоље ризике људи свесно пристају – нпр. брза вожња или екстрем- ни спортови. Последице и вероватноћа да се догоди саобраћајна незгода или повреда је изузетно висока. Ипак, из различитих побуда као што су рекреација, адреналинска зависност, условљеност итд. људи пристају на такве ризике. Постоје и ризици које људи не прихватају добровољно. Недобровољним ризицима људи могу бити изложени једноставно јер се природа ризика променила, као код потенцијала за шумски пожар или испуштање опасног материјала.

У последњих неколико деценија државе широм света суочиле су се са увећаним утицајем природних катастрофа који је условљен повећаним бројем екстремних хидрометеоролошких догађаја, које су највероватније повезане са климатским променама. Како би се умањили негативни аспе- кти, друштва морају управљати ризицима са посебним фокусом на проце- ну опасности, мапирању елемената ризика, процену угрожености и ризика. У свему томе, веома је важна и просторна компонента. Сваки ризик може бити представљен у форми статистичких информација по административ- ној јединици (земља, покрајина, општина или насеље), као што је вред- ност индекса ризика који резултира из квалитативне процене ризика, веро- ватних максималних губитака или просечних годишњих губитака, криве прекорачења губитака за економски ризик или криве за ризик друштвене популације. Исто тако, ризик може бити визуализован просторно у форми мапа које показују просторне варијације ризика. Тип визуелизације ризика зависи много од актера којима су информације ризика презентоване [466]. За визуелизацију података могу се користити географски информациони системи чији корисници могу да визуелизују, преузму или издвоје подат- ке о прошлим опасним догађајима, људској или економској изложености

опасностима и ризику од катастрофа [485]. Према споменутом упутству о методологији за израду процене угрожености [465] за потребе Процене израђују се карте ризика. Посебно се истиче да карте ризика представљају важан алат за приказивање ризика на целом подручју, како за сваки поје- дини ризик, тако и за свеукупни ризик. Карте помажу свим учесницима укљученим у рад на Процени, олакшавају презентацију резултата матри- ца ризика и разумевање нивоа ризика, као и визуелизацију стања ризика за потребе доношења адекватних одлука. Наглашава се да начине израде, мерила и остале елементе потребне за израду карата унутар географског информационог система координира Сектор за катастрофе у складу с по- требама сваког појединог ризика. Кроз карте ризика приказује се простор и просторни распоред штићених вредности, извори ризика, зоне распрости- рања, објекти за заштиту и спасавање, објекти који могу да изазову ризик и мултиризик, положај суседних држава са критичном инфраструктуром, распоред снага за заштиту и спасавање, итд. Према упутству, за приказ наведених садржаја потребно је користити следеће прегледне топограф- ске карте као и могућност дигиталних прегледно-топографских карата: ниво Републике: ПТК 1:300.000 или ПТК 1:500.000; ниво покрајине: ПТК 1:300.000;ниво општине: ТК 1:50.000 или ТК 1:100.000.

Такође, изричито је прописано упутством [465] да сви нивои могу да користе карте ТК 1:25.000 и ТК 1:50.000 ради детаљнијег приказивања појединих садржаја. За рад и означавање садржаја на картама потребно је користити опште прихваћене и прописима одређене топографске и друге знакове (државни координатни систем). Поред топографских карата, ради приказивања специфичних садржаја могу се користити и тематске карте, које употребљавају специјализоване организације.

Полазећи од значаја картирања ризика, Паул [356] истиче да се ГИС тех- нологија може користити за: а) мапирање катастрофом погођених подручја, али и за процењивање насталих штета, б) мапирање и моделирање ризи- ка; в) планирање ублажавања последица катастрофа и поједностављену мобилизација ресурса, г) подршку системима одлучивања, д) планирање алтернативних транспортних рута у процесу управљања у катастрофама; ђ) планирање спровођења комуникација, е) просторно праћење спасилач- ких операција.

7.
Концепт угрожености од катастрофа

С

ваког дана електронски и штампани медији користе тeрмин „угроже- ност“ да укажу на различите претње по људе и њихову имовину. Честа неслагања око одговарајуће дефиниције угрожености проузрокују нера- зумевање у интердисциплинарним истраживањима. Постоје озбиљни по- кушаји развијања формалних модела угрожености. Концепт угрожености потиче из друштвених наука, а настао је као одговор на перцепцију чисте опасности ризика од катастрофа седамдесетих година 20. века. Од тада друге дисциплине су развиле сопствене концепте и постоје бројне дефи- ниције и другачији коцептуални оквири угрожености [43]. Угроженост је мултидимензионална (физичка, социјална, економска, еколошка, институ- ционална, људски фактори дефинишу угроженост); динамичка (мења се током времена); зависна од размере (може се изразити у различитим разме- рама од појединца па до државе) и локацијски специфична (свака локација

ће можда захтевати сопствени приступ).

Појам и карактеристике угрожености

Угроженост је концептуализована на различите начине и упркос вишес- труким покушајима увођења консенсуалне дефиниције, то није постигну- то [196]. Угроженост од катастрофа може бити интерпретирана кроз чети- ри значајна сегмената: осетљивост, ризик, еластичност и отпорност [292]. Под осетљивошћу подразумева се вероватноћа излагања људи директним и индиректним патњама проузрокованим катастрофама. Са друге стране, еластичност представља способност друштвених система да се након из- лагања утицају катастрофа врате у првобитно стање. Отпорност предста- вља способност физичких структура као што су зграде или путеви да ис- трпе утицаје кататрофа без оштећења и као таква предмет је проучавања бројних физичара и инжењера. Концепт угрожености један је од значај- них полазних основа за савремено истраживање опасности и за креирање практичних и стратегијских мера за ублажавање утицаја природних ката- строфа. Кључни узроци угрожености су: економски фактори (недовољност

капитала и других ресурса), социјални фактори (старост и пол), политички фактори (непостојање централне владе), еколошки фактори (нестабилно управљање природним ресурсима) и географски фактори (запостављенос руралних области) [111].

Према међународној стратегији за смањење ризика од катастрофа [239], под угроженошћу се подразумева способност система, заједнице или друштва који су потенцијално изложени опасностима, да се прилаго- ди пружањем отпора или својом трансформацијом како би се досегнули и одржали прихватљиви нивои функционисања и структуре. Ово се мери степеном до којег је друштвени систем способан да се организује како би повећао свој капацитет за извлачење поука из претходних незгода у сврху боље будуће заштите и побољшања мера за смањење ризика [331]. Идеја угрожености је теорија или теоријски приступ у објашњавању порекла (узрока) и развоја катастрофе и тиме давања одговора на питање „зашто катастрофа“ уместо „шта је катастрофа“ и „шта чини катастрофа“. Иако су све заједнице угрожене катастрофама до неког степена, у оквиру поје- диначних заједница неке локације су угроженије од других. Угроженост људи и њихових заједница често је условљена оним што заједнице бирају да ураде или не ураде у вези са смањењем губитка од катастрофе. Може се рећи да су последице катастрофа по људе под утицајем ефикасног упра- вљања опасностима кроз мудро коришћење земљишта, усвајања модерних стандарда за новоградњу [255].

Одређени аутори указују на то да се термин угрожености може најбоље разумети у контексту конкретне угрожавајуће ситуације. Тако Катер [97] даје преглед 18 различитих дефиниција угрожености које гравитирају у теорији о катастрофама. Са друге странe, Твајсен наглашава разноликост дефиниција угрожености дајући преглед чак њих 36 [450]. Брокс [285] предлаже да се о угрожености може расправљати само у контексту спе- цифичних опасности. Постоје следећи класични приступи у истраживању угрожености [196], као што следи. 1. Приступ ризик – опасност веома је користан за процену ризика који произилазе из одређене изложености опасностима различитих врста и интензитета и нашироко су га прихва- тили инжењери и економисти. Дефиниције угрожености примарно се односе на физичке системе, укључујући инфраструктуру и претежно су описне, а не објашњавајуће. Наведени приступ се тешко примењује на људе чија изложеност у великој мери зависи од њиховог понашања које је детерминисано демографским, социо-економским и психолошким факто- рима. Из тих разлога, угроженост људи понекад се посматра као „изложе- ност опасностима“ или „бити на погрешном месту и у погрешно време“.

2. Политичко-економски приступ фокусиран је на анализу људи, по- стављајући питање ко је у највећој мери угрожен и зашто је баш он у тој мери и на тај начин угрожен.

У оквиру наведене традиције Адгер и Кели [7] дефинишу угроженост као стање појединаца, група или заједница и њихових способности да се адаптирају на било који екстерни утицај на средства за живот и добробит. Као таква, детерминисана је доступношћу ресурса и стицањем права поје- динаца и група да користе ресурсе. 3. У моделу притиска и попуштања разматрање угрожености је засновано на перспективи „ризика – опас- ности“, где се ризици дефинишу као продукт опаности и угрожености

[42, 43]. Посебно се описује објашњавајући модел угрожености који укључује глобалне узроке угрожавања, регионалне притиске и локална угрожавајућа стања, без експлицитног дефинисања самог појма угроже- ности. Такав модел је веома сличан хијерархијским моделима у епидеми- ологији, као што је хијерархија узрока; 4. Интегрисани приступ – приступ

„ризик – опасност“ и политичко економоски приступ су обједињени и проширени и корени угрожености објашњавају се принципима из људске географије [96, 98, 100, 101]. Једна од кључних предности таквог модела представља комбинација „унутрашњих“ фактора угрожавајућих система и

„екстерних“ опасности. У оквиру ове традиције дефиниције се односе на интеракцију опасности са друштвеним профилима заједница. 5. Приступ отпорности – ова традиција истраживања угрожености своје корене има у екологији. Различити аутори праве дистинкцију на „екстерне“ и „интерне“ стране угрожености од еколошких опасности. Угроженост се често дефи- нише као склоност социјалних и еколошких система да претрпе штету од изложености екстерним шоковима.

Генерално, угроженост се може дефинисати као изложеност физичких и друштвених оквира екстремним догађајима [255]. Степен излагања је повезан са ризиком од отказа (или дислокације) неке ставке (или оквира) у потенцијалном догађају дате величине. Сходно томе, може се рећи да постоје две врсте угрожности: физичка и друштвена. Физичка угроженост утемељена је у друштвеним процесима који ограничавају људе и актив- ности на изградњу физички угрожених објеката или на друштвене проце- се који доприносе слабом физичком окружењу у коме људи живе и раде. Ови друштвени процеси су последица преовладавајућих институција, а за узврат су институционални аранжмани такође најважнији у објашњавању отпорности и опоравка од утицаја катастрофе. У закону о ванредним си- туацијама [482] отпорност се дефинише као способност друштва изложе- ног опасностима да се одупре, апсорбује, навикне на опасности и опорави од опасности благовремено и на ефикасан начин, што подразумева и очу- вање и повраћај сопствених основних (суштинских) структура и функција. Холстин [227] развија приступ за процену угрожености од вишеструких опасности, дефинисањем опасности са заједничким скупом параметара (нпр. убрзање, притисак и промене температуре), док су функције крх- кости дефинисане у смислу ових заједничких параметара, тако да су при- менљиве на све ризике. Угроженост становиштва може бити подељена на физичку (повреде, смртни случајеви и губитак домова) и на индиректну социјалну угроженост и капацитет. Физичка угроженост становништва се углавном процењује помоћу студије угрожености објекта анализирањем ефеката оштећења објеката на људе који се налазе унутар тих објеката, коришћењем различитих класа озбиљности повреда.

Угроженост може бити сагледана као [466]: угроженост појединца и до- маћинства, физичка, економска, еколошка, политичка, социјална и угро- женост критичне инфраструктуре. Oсновна карактеристика мерења угро- жености је њена компликованост. Бен Визнер описује четири приступа за испитивање друштвене угрожености [229]. Први приступ подразумева са- чињавање листе елемената ризика укључујући структурне и неструктурне недостатке зграда, мостова, критичних инфракструктура, људи итд. Критике овог приступа односе се на претерану компликованост концептуализације

целокупног људског и изграђеног система. Други приступ усмерен је на стварање таксономије – испитују се узроци друштвене угрожености и ко- ристе се емпиријске таксономије угрожених људи као што су: стари, бо- лесни, сиромашни, жене, деца итд. Овај приступ има недостатке који се односе на неприхватљиве генерализације. Трећи приступ, познатији као

„ситуациони приступ“, односи се на специфичне ситуације и његове ана- лизе у оквиру који се људи посматрају кроз призму своје комплексности. И четврти приступ се односи на комбиновање свих предности споменута три приступа. Смит и Петли [428] истичу да се катастрофе јављају као резултат сукоба две супротстављене силе и то социјално економски процеси који стварају људску угроженост и природни процеси који стварају геофизич- ке опасности. Они посебно наглашавају да постоје неколико значајнијих претпоставки: катастрофе су углавном изазване људском експлоатацијом уместо природним и технолошким процесима.

Узроци угрожености леже у економским и политичким системима који врши власт и утицај на националном и глобалном нивоу, што за резултат има маргинализацију сиромашне популације; текући динамички притисак, као што су хронична неухрањеност, болести и оружани сукоб, терају најуг- роженије људе у несигурне средине, као што су становање на клизиштима, областима погодним за поплаве, било да су урбана или рурална земљишта. Ефикасне локалне реакције на опасности су ограничене због недостатка ресурса на свим нивоима. С обзиром на то да су катастрофе карактеристи- чне, а не случајне, смањење катастрофа зависи од политичких, друштве- них и економских промена које укључују прерасподелу богатства и снага.

Димензије угрожености

Полазећи од чињенице да је немогуће остварити апсолутну безбедност од последица катастрофа, сваки појединац може доживети њихове после- дице. Ниво угрожености појединца зависи од великог броја фактора де- мографског, социо-економског и психолошког порекла. У литератури о катастрофама опште je познато да старији и деца представљају једну од најугроженијих категорија. Старији људи имају смањену могућност кре- тања, способности за реаговање су на нижем нивоу, теже се опорављају од насталих последица. Са друге стране, деца немају довољно развијену свест о опасностима, начинима реаговања и зависни су од својих родитеља. Боље образован и обучен грађанин мање је угрожен од необразованих и необучених. У сложенијим ванредним ситуацијама друштвено-економског и политичког порекла долази до озбиљнијег угрожавања појединаца јер је веома тешко да остану неутрални.

Угроженост појединца и домаћинства

Као што је споменуто, заговорници политичке еколошке перспективе истичу да се се индивидуална угроженост неког појединца разликује и по његовој класи [356]. Социјалне и економске карактеристике појединца у погледу његове способности да предвиди, да се суочи, одупре и опорави од утицаја катастрофа у великој мери утичу на ниво угрожености. Генерално,

може се рећи да су најугроженији појединци најчешће они који имају неко- лико избора, чији су животи ограничени нпр. дискриминацијом, физичким инвалидитетом, недостатком образовања и запослења, болешћу итд.

Интересантно је споменути да се у периоду након катастрофе стварају могућности да се у реконструкцији унапреди ниво угрожености појединца подизањем његове отпорности. Када је реч о домаћинствима, угроженост је условљена различитим факторима, као што су: ниво залиха за преживља- вање, величина и квалитет земљишта, приходи, уштеђевине итд. Домаћин- ства са мање средстава трпе веће утицаје од природних катастрофа и имају веће тешкоће приликом опоравка. Појединци и домаћинства у ситуацијама када се суочавају са катастрофама морају да мобилишу средства, искорис- те своје уштеђевине, позајме новац и да се на адекватан начин изборе са насталим последицама.

Физичка угроженост

Полазећи од сложености односа између човека и природе, може се рећи да је човечанство одувек било изложено физичким утицајима различитих природних сила. Неретки и негативни физички утицаји таквих сила чи- нили су га угроженим односно постојала је директна опасност по живот и здравље. Ипак, брзо усавршавање друштва и могућност његове адапта- ције негативним природним силама омогућиле су опстанак људске циви- лизације. Прилагођавајући се разорним природним силама, човек је мењао природу и чинио је погодном за своје постојање, развој и напредак у би- олошком и друштвеном смислу. Међутим, у његовој свести је гравитирао страх од штетних дејстава природе односно од конкретних опасности које га директно или индиректно могу повредити или му нанети озбиљну мате- ријалну штету. У процесу производње, човек је своја средства за опстанак прибављао из природе која му, нажалост, често није била наклоњена. Иако су се људи одупирали природним појавама у циљу достизања одређеног степена људског битисања односно благостања, напослетку та иста људска друштва била су пупчаним врпцама јако повезана са њима.

Физичка угроженост подразумева постојање јасне и недвосмислене претње пореклом из природе или техничко-технолошке сфере која у себи садржи потенцијал довољно кадар и моћан да угрози виталне интересе људи, њихових заједница и творевина. Она се првенствено односи на ди- ректне или индиректне негативне утицаје наведених сфера на људе, њи- хове друштвене процесе и материјалне вредности. Паул [356] дефинише физичку угроженост као ниво односно степен губитка (оштећења) витал- них људских или материјалних вредности при чему зависи од интензитета и учесталости природних и техничко-технолошких штетних појава и до- гађаја. Посматрано из аспекта физичких утицаја таквих појава, угроженост се може сагледати кроз призму импликација по људе као биолошка бића и њихове изграђене објекте. Физичка угроженост људи се исказује у виду потенцијалног броја страдалих, повређених и погођених. Са друге стране, физичка угроженост објеката од последица природних или техничко-тех- нолошких катастрофа исказује се у виду степена рушења или оштећења, односно стварања материјалних губитака. Физичка угроженост предста- вља потенцијал који физички утицаји могу имати на изграђено окружење и

становништво. Дефинише се као степен губитка датог ризичног елемента или скупа ризичних елемената услед појаве опасног догађаја дате јачи- не, изражене на скали од 0 (нема оштећења) до 1 (тотално оштећење). Не представља просторну компоненту, али је одређена просторним прекла- пањем изложених ризичних елемената и трагова опасности [466].

Еколошка и економска угроженост

Природни услови у којима људи eгзистирају могу допринети угроже- ности последицама катастрофа или их умањити. Ова врста угрожености проузрокована је директном или индиректном деградацијом животне сре- дине која је условљена лошом еколошком праксом, као што је нпр. преко- мерно крчење шума. Еколошка угроженост је и у тесној вези са климат- ским променама. Генерално, климатске промене представљаjу озбиљну претњу основним елементима живота људи у свету, као што су: приступ пијаћој води, производња хране и коришћење земљишта и хране. При томе, оне су вишеструке (од суше до поплаве) и мултидимензионалне (од локалних до глобалних) опасности које имају краткорочне, средњороч- не и дугорочне безбедносне импликације, као и непознате исходе [139]. Свакако, оне у себи садрже вишеструке потенцијалне опасности, као што су подизање нивоа мора, повећање учесталости природних катастрофа, ширења заразних болести, пад биодиверзитета и смањење доступности хране и воде. Такви утицаји представљају опасност за живот људи и одр- живи развој. Већина научника као последицу климатских промена истиче смањење ресурса попут хране и воде као могући узрок миграционих то- кова, а сaмим тим и као могући катализатор сукоба и ратова. Ипак, Томас Хомер-Диксон сматра да еколошка оскудица никад није једини и довољан узрок миграција, сиромаштва или насиља. С тим у вези, урпкос томе што многи аутори доводе у везу климатске промене и конфликт, он сматра да оскудица ресурса никада није главни узрок рата, али му највише доприно- си и појачава конфликт [229].

Према Цветковићу и сарадницима [139] народи ће бити приморани, по- готово они који су способни за тако нешто, да подигну утврђења око својих земаља, чувајући залихе за себе. Мање способни и срећни народи, нарочи- то они који су већ били у сукобу са својим суседима, могли би да покрену ратове за храну, пијаћу воду или енергију. Врло је вероватно да би могли да се формирају неприродни савези, будући да су измењени приоритети и циљеви – одбрана природних богатстава од којих зависи опстанак уместо религије, идеологије или националног поноса. Истражујући повезаност између неразвијености и катастрофа, у више наврата дошло се до закључ- ка да економска зависност вишеструко увећава учесталост и утицај при- родних катастрофа [54]. При томе, угроженост представља карактеристику најсиромашнијих и најугроженијих људи у свету.

Економска угроженост се дефинише као потенцијални утицај које опас- ности могу имати на економска средства и процесе (нпр. прекид посло- вања, секундарни ефекти као што су повећање сиромаштва и губитак посла) [466]. У последњих неколико деценија последице природних ката- строфа расту по експоненцијалним стопама и често се тешко прате и пре- цизно мере [115]. Њихово тешко праћење и мерење посебно се односи на

економске последице. Упркос томе, људи нису беспомоћни већ могу пре- дузети кораке у заштити свог друштвеног, економског и еколошког систе- ма. Са друге стране, Милети [302] истиче да се губици од катастрофа по- већавају и вероватно ће наставити са растом у будућности. Уопште узев, економска угроженост се односи на финансијске способности појединаца, локалних заједница и државе за адекватно реаговање и пружање заштите од разорних утицаја катастрофа [356]. Сиромашније становништво има вишеструко веће шансе да доживи последице катастрофа полазећи од претпоставке да није адекватно финансијски способно да усвоји и приме- ни мере за ублажавање опасности. Из тих разлога, такве категорије људи бивају приморане да своје стамбене објекте изграђују од неодговарајућих материјала и на локацијама које нису препоручљиве. Суочени са тешким животним околностима, они прихватају далеко више нивое ризика од оних које би просечни грађани преузели. Поред сиромаштва, на економ- ску угроженост утиче и бруто домаћи производ и дуг које једно домаћин- ство или држава има.

Угроженост критичне инфраструктуре

Угрожавањем критичне инфраструктуре последицама катастрофа оне- могућава се или ограничава реализовање виталних државних функција (вршење власти, здравствене, просветне, енергетске, економске, социјалне и уопште безбедносне функције), што се додатно рефлектује на безбед- ност држава и грађана.Утицаји катастрофа на критичну инфраструктуру могу се сагледати кроз разумевање физичких карактеристика катастрофа, односно деструктивности коју детерминишу рушилачка снага и могућ- ност распростирања на територији [107, 298]. Интензитет катастрофа је у чврстој корелацији са угроженошћу (погођене заједнице, нпр., земљо- трес одређене јачине неће причинити исту штету над сеоским насељем са трошним земљаним кућама и над насељем са модерним бетонским ви- шеспратницама).

Сагледавање физичких карактеристика катастрофа је значајно због уб- лажавања последица различитих катастрофа по људе и њихову имовину, као што је и критична инфраструктура. Разумевање таквих утицаја по- бољшава одговор на катастрофу, помаже да се идентификују сличности, изврши генерализација карактеристика природних катастрофа и обезбеди квалитетна пракса управљања у ванредним ситуацијама [231]. Утицаји ка- тастрофа на критичну инфраструктуру не могу се спречити, али се могу унапредити механизми предвиђања и раног упозоравања на катастрофе, односно повећати отпорност и способност за бржу и ефикаснију ревита- лизацију угрожених вредности и добара.

У националном праву, а ни у стратегијским документима Републике Ср- бије, не постоји одређење појма критичне инфраструктуре. Начелно, то су средства и имовина која је кључна за неометано функционисање економије и друштва. У Сједињеним Америчким Државама „критичну инфраструк- туру и основне ресурсе“ чини широк опсег средстава и имовине који су неопходни за свакодневно функционисање друштвених, економских, по- литичких и културних система. Било какав прекид у структури критичне инфраструктуре представља озбиљну претњу за правилно функционисање

ових система и може довести до оштећења имовине, људских жртава и значајних економских губитака [325]. У Аустралији под критичном ин- фраструктуром подразумевају се физички објекти, ланци снабдевања, ин- формационе технологије и комуникационе мреже које би, ако се униште или на дуже време онеспособе, могле значајно да утичу на друштвено или економско благостање нације, или би утицале на способност Аустралије да штити националну безбедност [82].

Заштита критичне инфраструктуре је препозната као основа одржа- вања функционалности друштвене заједнице у катастрофама. Главни циљ заштите критичне инфраструктуре од утицаја катастрофа је да се у таквим ситуацијама одржи континуитет у њеном функционисању [231, 298]. Смањење утицаја природних катастрофа на људе и критичну инфра- структуру обухвата интервенције са циљем спречавања или смањивања могућности физичког угрожавања и социјалног ремећења [487]. Два су доминантна типа смањења утицаја природних катастрофа. Структурно смањење подразумева дизајнирање, конструисање, одржавање и ренови- рање физичких структура и инфраструктура како би се одупрли физич- ким силама и ударима природних катастрофа. Неструктурална смањења обухватају напоре за смањење изложености људске популације, физичких структура и инфраструктура условима опасности. Приступи неструкту- ралног смањења укључују законски донете урбанистичке мере које узи- мају у обзир могуће ударе катастрофа; регулисање развоја у зонама високе опасности као што су терени под нагибом који су склони клижиштима и приобалне зоне као мета олујних таласа; у неким случајевима чак откуп и измештање заједница или делова заједница, што је мера која се сада ко- ристи за области које су искусиле поновне губитке од поплава [85].

Испитујући атрибуте и детерминанте еластичности објеката и критичне инфраструктуре, истраживачи Мултидисциплинарног центра за истражи- вање земљотреса Универзитета у Бафалу развили су Р4 оквир отпорности: робусност, редундација, сналажљивост и брзина [451]. Прва компонента овог оквира – робусност – односи се на способност система, системских елемента, као и других јединица анализе да издрже дату магнитуду ката- строфе без значајне деградације или губитка функције. Робусност одража- ва инхерентну снагу система. Недостатак робусности може изазвати отка- зивање система као што се догодило са ломљењем насипа у Њу Орлеансу 2005. године после урагана Катрина. Друга компонента Р4 − редундант- ност − односи се на обим у којем су елементи система одрживи (тј. у стању да испуне функционалне захтеве ако се јаве значајна оштећења функцио- налности). Редундантност омогућава алтернативне опције, изборе, и суп- ституције. Недостатак ове компоненте отежава правилан одговор на при- родне катастрофе. Значајан број људи у Њу Орлеансу није био у стању да се склони у складу са обавезном евакуацијом пре клизишта током урагана Катрина, јер је јавни превоз био недоступан. Компонента сналажљивост повезана је са капацитетом за дијагностиковање проблема, успостављање приоритета и адекватну мобилизацију ресурса за брзи опоравак од утицаја природних катастрофа. Последња Р4 компонента је брзина и односи се на капацитете за испуњавање приоритета и благовремено санирање последи- ца и ревитализовање угрожених вредности.

8.
Концепт отпорности на катастрофе

П

остоји висок ниво комплементарности између концепта угрожености и отпорности тако да већа отпорност значи смањење угрожености. Холинг [228] први употребљава термин отпорност 1973. године да опише постојаност система и његову способност да апсорбује промене и поре- мећаје. Повезаност између угрожености, отпорности и способности при- лагођавања није довољно испитана [11, 442]. Према одређеним истражи- вачима, отпорност је интегрални део способности прилагођавања [6, 41], док други способност прилагођавања виде као главну компоненту угроже- ности [61, 336]. Једна од перспектива сугерише да су концепти отпорности

и способности прилагођавања део структуре угрожености [198].

Појам и карактеристике отпорности

Због мултидимензионалне природе отпорности и његових различитих елемената велики број модела остао је да се емпиријски испита [94]. По- стоји већи број радова у којима се тестирају такви модели, а један од најам- бициознијих је оквир Гандрсона и Холинга [215] хијерархијске структуре где су природни и друштвени системи међусобно циклично повезани у виду раста, акумулација, реструктурирања и обнављања. Тобин [454] ис- тиче да су заједнице које су одрживе и отпорне у стању да минимизирају последице катастрофа, а у исто време да имају способност да се брзо опо- раве од тих екстремних догађаја.

Термин отпорност потиче од латинске „resilio“, што значи одскочити на- зад [262]. Према међународној стратегији за смањење ризика од катастрофа из 2009. године [239] отпорност представља способност система, заједни- це или друштва изложеног опасностима да се одупре, апсорбује, одговори на последице опасности на благовремен и ефикасан начин и опорави се од њих, укључујући очување и обнову својих битних основних структура и функција [239]. Према стратегији, отпорност подразумева способност

„опоравка” или „повратка” након удара. Отпорност заједнице у односу на потенцијалне опасности одређена је степеном до којег заједница има

потребне ресурсе и колико је способна самостално да се организује пре и током периода потребе. Са инжењерског становишта, то је способност материјала да се повуче или врати у привобитан облик после савијања.

У последњих неколико година, концепт отпорности је постао један од значајнијих концепата са централним значајем за смањење ризика од ката- строфа на локалном, националом и глобалном нивоу. Из тих разлога, Тир- неј и Брани [451] концепт отпорности посматрају кроз призму капацитета физичких и људских система да пруже адекватан одговор и да се ефикасно опораве од последица природних катастрофа. Велики број дефиниција од- носи се на способности заједнице да се одупре негативним утицајима ка- тастрофа. Адгир [5] своју дефиницију отпорности заснива на разматрању способности заједнице да издржи спољашње, економске и политичке уда- ре. Са друге стране, Зоу и сарадници [487] отпорност дефинишу као капа- цитет захваћених тела опасношћу да се одупру губитку током катастрофе и да се регенеришу и реорганизују после катастрофе у одређеној области у датом периоду. Постоји неколико врста отпорности које се спомињу у литератури и које захтевају различите форме мерења. Отпорност еколош- ких система условљена је факторима као што су биодиверзитет, плановима заштите и спасавања, док се друштвена отпорност може унапредити ко- муникацијом, свесшћу о ризицима и припремљеношћу [53]. Свакако, по- требно је наставити са операционализацијом модела, развојем индикатора (табела 1) и њиховим емпиријским тестирањима. Посебну истраживачку пажњу потребно је усмерити на развијање квалитетнијих мерења односно индикатора.

Табела 1. Индикатори отпорности друштвених заједница [99].

еколошка

мочварне површине, стопе ерозије, проценат непропусних површина, биодиверзитет, приобалне одбрамбене структуре

Димензије Променљиве

друштвена

демографске (пол, године, етничка припадност итд.), друштвене мреже и организације, друштвена кохезија, религијске организације

економска

запосленост, вредност имовине, финансирање самоуправа

учествовање у програмима смањења ризика, планови институционална ублажавања опасности, услуге, зонирање и стандарди

градње, планови заштите и спасавања, процене ризика

компетенције заједнице

локално разумевање ризика, присуство психопатологије, здравље и спорт, квалитет живота.

инфраструктурна

критична инфраструктура, мрежа саобраћајница, структура изграђених објеката

Доверс, Нортон и Хандмер [155] разликују три нивоа друштвене отпор- ности: 1) према отпорима од промена; 2) кроз маргиналне промене; 3) кроз отвореност и прилагодљивост.

Димензије отпорности

Ублажавање последица катастрофа је могуће једино кроз унапређење нивоа припремљености заједнице, домаћинства и грађана. Отпорност до- маћинства и друштва на последице катастрофа генерално је дефинисао Амерички црвени крст у оквирима пет кључних корака које је потреб- но предузети на индивидуалном нивоу, нивоу домаћинства и заједнице: а) развој и тестирање планова заштите и спасавања, б) обезбеђивање зали- ха хране и воде у домаћинствима, в) тренинзи, г) волонтирање и д) давање крви [93].

Енарсон [174] утврђује да жене са ниским примањима имају тенден- цију да живе у стамбеним објектима које их излажу повредама, чешће од мушкараца са ниским приходима, оне живе у слабо одржаваним јавним смештајима, мобилним кућама, склоништима и изнајмљеним некретни- нама, и чешће од мушкараца оне су самохране у домаћинству са ниским приходима. Последњих деценија дошло је до измене приступа који је фо- кусиран пре свега на опасности као главни узрочни фактор и на смањење ризика коришћењем физичких мера заштите, на приступ који је фокусиран на рањивост заједнице и начине на које та рањивост може да се смањи при- меном припремљености и система раног упозорења. Касније су капаците- ти локалних заједница и локалне стратегије са превазилажење катастрофа добиле више на значају [243]. Образовање, као једна од најзначајних ком- поненти унапређења отпорности домаћинства и друштва, може бити сте- чено учешћем у добровољним и локалним јавним активностима, обукама, семинарима итд.

Отпорност домаћинства и друштва

Појединци, породице и локална заједница су променљиви и њихова својства се разликују у зависности од тога да ли се ради о градској или сеоској области. Отпорност домаћинства и локалних заједница у великој мери је условљена поседовањем одређених залиха неопходних за пре- живљавање и брз опоравак. Породица тежи да прошири своју заштитнич- ку улогу, успостављајући традиционалне функције, обезбеђивање хране и склоништа својим члановима. Породице и удружене групе суседа своју пажњу усмеравају са уобичајених економских активности на несебично пружање помоћи угроженима.

Цветковић и сарадници [119] утврдили су да на поседовање залиха за преживљавање последица природних катастрофа статистички значајно утичу пол, ниво образовања, брачни статус, статус родитељства, запосле- ност, висина прихода и ниво религиозности. Није утврђен статистички зна- чајан утицај претходног искуства на поседовање залиха. У највећој мери залихе за природне катастрофе поседују мушкарци, грађани са завршеним постдипломским студијама, испитаници који су верени, испитаници који нису родитељи, запослени, испитаници са приходима преко 76.000 дина- ра, у извесној мери верници. Са друге стране, у најмањој мери, залихе за природне катастрофе поседују испитаници женског пола, затим они који су удовци одн. удовице, родитељи, незапослени, испитаници са приходима до 75.000 динара и завршеном вишом школом, у извесној мери неверници.

Такође, аутори су утврдили да мушкарци у већем проценту поседују ра- дио-транзистор у односу на жене и то у највећем броју поседују разведени грађани, а у најмањем верени. Испитаници са постдипломским студијама у највећем проценту поседују радио-транзистор, батеријску лампу и апарате за гашење почетних пожара. Противпожарне апарате у највећем проценту поседују грађани са завршеним постдипломским студијама, а у најмањем они са завршеном основном школом. Жртве катастрофа не показују само ирационално и деструктивно понашање, нити морају нужно бити беспо- моћни и зависни од других. Док су поједине жртве убијене или повређе- не, већина жртава катастрофе су неповређене и оне тада постају средства. Најраније задаци у ванредној ситуацији, као што су потрага или спаса- вање, одрађују управо саме жртве катастрофе. Жртве такође представљају организационе ресурсе и могу ефикасно радити у ванредној ситуацији.

На отпорност друштва и домаћинства за реаговање у катастрофама де- лује велики број друштвених и индивидуалних фактора. Директно или ин- директно, они утичу на грађане да имплементирају, предузму или осмисле мере припремљености за реаговање у таквим приликама. Разумевање њи- ховог утицаја представља важан корак ка осмишљавању начина подизања нивоа њихове припремљености [112, 111, 137]. Друштвене организације обезбеђују стуб борбе против катастрофе. Такви друштвени системи дока- зано су ефикасни у oтклањању последица катастрофа. Они поседују људ- ске ресурсе који се могу ефикасно мобилисати и подржати борбу против ванредних околности. Таква организована активност може бити побољша- на планирањем катастрофа, као и развојем друштвених механизама који могу да координирају своје активности са другим чиниоцима приликом превенције и борбе са катастрофом. Ове организације се могу прилагодити спроводећи одређене адаптације неопходне за катастрофе.

Локалне заједнице које су више пута биле суочене са катастрофама ус- ловљавале настанак посебне супкултуре у оквиру које је долазило до раз- мене знања и искустава у погледу начина реаговања пре, за време и после њиховог настанка [221]. Такво искуство несумњиво је утицало и на по- бољшање перцепције људи о начинима заштите и отклањања последица природних катастрофа.

Институционална и економска отпорност

Свака катастрофа има директан и индиректан утицај на макроекономију једне земље. Друштва која су погођена често могу да се самостално суоче са озбиљним тешкоћама, али врло је вероватно да оне буду мањег интен- зитета и да се брже сузбију у земљама са већим нивоима интеграције, ди- версификације и, уопште, развоја. Како се економска отпорност повећава, угроженост се пропорционално смањује [394].

У једном од истраживања отпорности пословања за време катастрофа указује се да су значајни фактори попут способности предузећа да прева- зиђу поремећаје сервиса применом мера штедње или лоцирањем алтерна- тивних извора за потребне услуге (генератори кад дође до нестанка струје, флаширана вода када водоводни систем закаже итд.), уз напомену да се након катастрофе људи понашају много ургентније и веће су шансе да ће се снаћи [71]. Другим речима, они се суоучавају, импровизују и иновирају.

Таква отпорност може бити повезана са већом величином предузећа; на- лажењем у бољим финансијским условима када до катастрофе дође; вр- шењем послова током периода економске експанзије и у робуснијим еко- номским гранама уместо у оним осетљивијим; поседовањем диверзне тржишне базе насупрот искључиво локалној и предузимањем корака за умањење штете и поремећаја и осигуравање континуитета у пословању за разлику од простог припремања радног места [394].

Процеси опоравка су под утицајем великог броја фактора од којих су кључни [39]: учешће јавности у доношењу одлука које се односе на опо- равак; хоризонтално интегрисање заједница, или ниво до којег јаке мреже постоје међу различитим организацијама и институцијама у склопу зајед- нице; вертикална интеграција, или до које мере снажне везе постоје између локалних заједница, виших нивоа власти и других додатних давалаца сред- става у оквиру заједнице.

Еколошка отпорност

Термин „еколошка отпорност“ употребљен је по први пут 1970. године као мера поремећаја која може бити апсорбована без кобних и иреверзи- билних последица по животну средину [316]. Изградња еколошке отпор- ности условљена је различитим факторима који постоје у природи и који су повезани са људима. Еколошка отпорност је у великој мери повезана са друштвеном отпорношћу кроз економске активности људи [5].

Отпорност еколошких система превасходно се односи на његово функ- ционисање у неспецифичним ситуацијама као што су и природне ката- строфе. Није једноставно опсервирати еколошку отпорност поготово што је тешко успоставити везу између одрживости екосистема и његове отпор- ности [452].

У теорији постоји озбиљна дебата око тога да ли је концепт отпорнос- ти подједнако релевантан за природне и људске системе [288]. Еколошка отпорност представља меру капацитета апсорпције и опоравка од утицаја екстремних догађаја као што су и катастрофе. Традиционална отпорност је уобичајена у мање развијеним земљама где је катастрофа „нормални“ део живота и где су групне стратегије важне – нпр. номадски пастири у полу- сушној сезони имају тенденцију да годинама акумулирају сено за стоку као осигурање против суше [428].

9.
Методе истраживања
катастрофа

К

атастрофе, као догађаји који врше утицај на друштвене јединице које заузврат осмишљавају и примењују друштвене одговоре, на различи-

те начине стварају потешкоће, чак и за оне који проучавају катастрофе. Корен тих потешкоћа настаје из потребе да се истраживачи баве концеп- тима који имају популарна значења, а неки од тих концепта изазвају мо- ралне и емоционалне реакције. Концептуална расправе о катастрофама и активностима у вези с њима изазвале би оптужбе да истраживачи не схватају суштину [255].

Интересовања истраживача катастрофа и ризика одувек су постојала и то још од манифестације првих озбиљних последица са којима су се људи сусретали. Милети који се већ једну деценију бави проучавањем истражи- вачких метода у области катастрофа често истиче да је, са методолошке тачке гледишта, истраживања у области катастрофа тешко разликовати у односу на опште социолошке приступе. Не зачуђује што се у теорији ката- строфа често истиче неоргиналност метода истраживања у области ката- строфа. Неретко могу се чути питања која се односе на каракактеристике истраживања из области катастрофа које их чине јединственим и ориги- налним. Свакако, може се рећи да су то саме околности у којима се при- мењују опште познати научни методи. Из тих разлога, будуће истраживаче у области катастрофа потребно је најпре обучити да користе све постојеће научне методе, затим их упознати са специфичним околностима које прате катастрофе као појаве и обучити их да примене наведене методе под так- вим околностима.

Еволуција метода истраживања

У литератури о катастрофама веома је мало писано о методама истражи- вања катастрофа. Вилијамс је 1954. године истакао да поље истраживања катастрофа карактерише комплексност, да је веома мало разјашњено и да је стога преко потребно спровести већи број експлоративних истраживања

како би се идентификовале кључне варијабле многих истраживачких перс- пектива [477]. Пажња друштвених наука усмерена ка катастрофама пред- ставља релативну новину. За разлику од појединих социолога, који истра- живање катастрофа сматрају тривијалним, Драбек [159, 164] указује на то да се истраживање катастрофа налази на стратешком раскршћу између не- колико димензија: правне, политичке, економске, социолошке.

Посебан изазов приликом спровођења истраживања катастрофа јесте недостатак времена између догађања и планирања истраживања катастро- фа: недостатак времена да се развију теорије и хипотезе и истраживачки инструменти, недостатак времена да се донесе одлука о структури, врсти и природи истраживања. Управо зато, време које је истраживачима на распо- лагању представља најпроблематичнију тачку студија катастрофа.

Mетодолошки проблеми истраживања катастрофа слични су по присут- ним потешкоћама у спровођењу истраживања у области друштвених нау- ка. Према Килијану, почетна истраживања катастрофа односила су се на питање који фактори проузрокују различите нивое поремећаја у друштве- ној перспективи и како се појединци и групе понашају при суочавању са њима [256]. Слободно се може рећи да су дуго времена упоредо постоја- ла становишта да су катастрофе дело Бога и да су природна појава, при чему је прво становиште било доминантно. Супротно тада преовлађујућем мишљењу, Аристотел је природне катастрофе објашњавао као последи- це екстремних природних догађаја, а не као манифестације неких виших сила [416]. Такво становиште почиње да се напушта током 17. века, а саму прекретницу у размишљању о природним катастрофама представљао је земљотрес који се догодио у Лисабону 1755. године и који је био окаракте- рисан као прва модерна катастрофа [300].

Иако су кроз историју катастрофе биле незаобилазни чинилац развоја друштва, дуго нису посматране као објект истраживања, већ су се ко- ристиле само као метафоре са циљем објашњења универзалних људских поступака.

Истраживање катастофа је проистекло из мноштва дисциплина и об- ласти наука, укључујући географију, психологију, економију, политичке на- уке, комуникације, операциона истраживања, теорије одлука, јавне управе, антропологија и друге. Таква истраживања, углавном користе еколошку перспективу која имплицитно указује на интеракцију људских и нељуд- ских фактора у односу на ризик и природно окружење. Интересантно је да су најраније појаве често описиване кроз легенде и митове, усмену тра- дицију и народне песме, религијске обреде и археолошке доказе из много различитих култура и поткултура широм света – нпр. прича о „великој по- плави“ дуго је постојала у многим местима. Такве праисторијске индика- ције катастрофа су, наравно, вредне пажње за развој историје и описивање процене савремених појава, као и за проучавање оних из прошлости [255]. Прва емпиријска студија о катастрофама спроведена је поводом случаја судара два брода у близини луке у Халифаксу у Канади 1917. године [374]. Експлозија која је тада избила пробудила je интерес друштвених наука када су у питању катастрофе, опасности и њихова повезаност са ризиком. Теретни брод је био натоварен муницијом која је, пошто је експлодирала, потпуно сравнила око два квадратна километра северног Халифакса. Више од 2.000 људи је погинуло услед експлозије или је нестало у цунамију који

је уследио плавећи индијански логор у узводној ували. Повређени су се бројали у хиљадама. Такав јединствени догађај, иснпирисао је докторанда социологије Семјуела Принца да напише дисeртацију о колективном пона- шању заједнице при одговору на катастрофу [374].

У највећем броју студија о катастрофама, временска фаза и просторне зоне су идентификоване као кључни концепти у прикупљању и анализи- рању података [438] као што следи. Временска фаза: упозорење – период током којег су доступне информације о потенцијалним опасностима пре него што се манифестују и доживе од стране људи; утицај – период то- ком којег се испољавају штетна дејства катастрофа (нпр. земљотрес про- узрокује рушење објеката); фаза проглашене катастрофе – период након манифестовања последица катастрофа у оквиру којег се предузимају ак- тивности потраге и спашавања, извлачења из рушевина, деконтаминација људи, пружање прве медицинске помоћи, лишавање слободе итд; опоравак – период у оквиру којег се предузимају краткорочне и дугорочне мере ре- конструкције, рехабилитације и опоравка.

Просторне зоне се односе на постављање кордона односно на дељење простора захваћеног катастрофом на три зоне као што су забрањена, зона ограниченог приступа и безбедна зона. Рестриктивна зона (неприступачна, ексклузивна, црвена, врућа) јесте област која непосредно окружује лице места, а простире се на довољној удаљености да спречи штетне ефекте дејства опасности од испољене катастрофе на људе ван те зоне (то је најуг- роженији – загађени, контаминирани део унутрашњег кордона) и њој могу приступити искључиво интервентно-спасилачке службе са специјалном опремом. Ова зона има по један улаз и излаз (контрола приступа) како би се спречило улажење без личне заштитне опреме и обележава се црвеним и белим тракама. Особље интервентно-спасилачке службе које је распоређе- но на тачкама улаза и излаза мора знати ко може да приступи унутрашњем кордону поред ових служби и другог специјалистичког и помоћног особља као нпр. локалне власти. Зона ограниченог приступа (простор редук- ције контаминације, жута, топла, пружања специфичне врсте помоћи, спољашњи кордон) наслања се на рестриктивну зону и обухвата простор где нема штетних ефеката – загађења на људе, али опрема и људи који излазе из рестриктивне зоне могу бити контаминирани. Унутар ње налазе се оперативни штаб, зборно место, полицијска област, центри за деконта- минацију, повређени итд. У наведеној зони врши се деконтаминација људи и опреме и пружа подршка особљу ангажованом у рестриктивној зони, али је такође потребно користити одговарајућу личну заштитну опрему. Полицијски службеници у овој зони контролишу масу и асистирају ватро- гасно-спасилачким службама у изоловању жртава у складу са правилима приоритета за помоћ и деконтаминацију. Зона ограниченог приступа обез- беђује се спољним кордоном. Безбедна зона (зона подршке, чиста, хлад- на, зелена) јесте простор у коме нема загађења (контаминације). Условно, безбедна зона има две подзоне: део у коме су смештени опрема и средства свих служби које учествују у интервенцији, оперативних и интегрисаних штабова за руковођење интервенцијом, развијени систем хитне медицин- ске помоћи (тријажни систем, пољска болница, простор за слетање хели- коптера и др.); део саобраћајног кордона ради превенције неовлашћеног приступа возила у област око места догађаја на коме је смештен простор за

медије (понекад се представници медија могу сместити и у део зоне зајед- но и у близини оперативног штаба) и окупљене грађане и породице стра- далих. На ободу саобраћајног кордона поставља се такође одговарајући број контролних тачки – пунктова за приступ месту догађаја [103, 134, 142, 299]. Први познати теоријски рад „Човек и друштво у пропасти“ написао јe 1942. године Петар Сорокин.

Озбиљнија истраживања уследила су након 1950. године када се јасно увидело да истраживања катастрофа могу допринети и социолошким тео- ријама, јер катастрофе представљају једну врсту неизвесности која открива слабости друштвених процеса и структура. Оне пружају увид у друштве- ну структуру и њено функционисање у стресним ситуацијама [167, 267]. Имајући у виду одређене светске трендове, катастрофе ће и даље бити у фо- кусу примењених социолошких истраживања. Заправо, будућност може до- нети веће и горе катастрофе. Иако су напори за смањење ризика од природ- них катастрофа одувек постојали, њихова систематска проучавања имају релативно младу традицију [194, 312]. Александар [15, 14, 18] идентифи- кује шест приступа у истраживању катастрофа и то: географски, антропо- лошки, социолошки, развојни, медицински и технички. Најдоминантнији приступи проучавању катастрофа, поготово после Другог светског рата, били су географски и социолошки. Сам географски приступ проучавања катастрофа се фокусира на интеракције које настају између човека и ње- говог окружења, док социолошки приступ полази од претпоставке да су катастрофе друштвени догађаји који рефлектују начине живота и структуре друштвених заједница. Наиме, од начина живота људи зависи њихова угро- женост од природних опасности. Уколико људи населе приобално подручје које често плави река или море неминовно је да ће доћи до настанка штет- них последица по живот, здравље и имовину људи [284, 307].

Теоријска еволуција истраживања катастрофа прошла је следеће фазе [166]: чист детерминизам – процена природе узрока настанка катастрофа; инжењерски приступ – наглашавање значаја и могућности технологија за смањење губитака од последица катастрофа; људски еколошки приступ – људско понашање и перцепција битни су за смањење ризика од ката- строфа; политичко-економски приступ – истицање да друштвене струк- туре а не природа или технологија проузрокују угроженост. Полазећи од већ споменуте чињенице да је Принсова дисертација о експлозији у луци Халифакс прва систематска студија о катастрофи, деценију касније се Кар

[70] бавио питањима садржаја и обима појма дефиниција о катастрофама и први је описао катастрофу као догађај који је инхерентно укорењен у друштвеним променама.

Развој у студијама катастрофа почео је раних педесетих година 20. века, а убрзао се оснивањем Центра за истраживање катастрофа (1963) док је поље виртуелно експлодирало од средине седамдесетих [279]. И заиста, у свом прегледу налаза катастрофа, Драбек [159, 161, 305] проналази око хиљаду емпиријских студија, посебно наглашавајући да се стопа истра- живања вишеструко повећала од тада. Занимљиво, само се врло мали број истраживача озбиљно бавио дефиницијом катастрофа. У ствари, дефини- сање катастрофе постало је широко распрострањена забринутост тек од Кварантелијеве публикације (1987б) на председничком обраћању Међуна- родном комитету за истраживање катастрофа.

Сва истраживања природних катастрофа потичу из најстарије традицио- налне географије: из студија односа између друштва и животне средине. Патисон [353] споменуту традицију назвива „човек–земља“, познату као и еколошка перспектива у географији. Иако је таква перспектива приказана у радовима Александра (1769–1859), Карла (1988–1859) и Џона (1801–1882), Катер и остали [98, 100] тврде да је настанку истраживања катастрофа у географији непосредно допринео Харлан Бароус. Бароус je понудио алтер- нативу застарелој еколошкој парадигми и једноставно дефинисао геогра- фију као „људску екологију“ са аргументима да би географи требало да се усмере на међусобну повезаност људи и животне средине [27].

Упркос раним доприносима и Бароусовом откривању еколошке перспек- тиве 1920. године, академске образовне институције нису признавале раз- личита истраживања у области природних катастрофа која су спроводили географи. Географска истраживања опасности су отпочета пионирским ра- дом Гилберта Вајта у вези са опасностима изазваним поплавама. Подржан од стране својих студената Буртона и Роберта, а касније и њихових сту- дената, Вајт-Буртонова-Кејт школа природних катастрофа, обзнанили су Хантингтон и Семпел крајем 19. и почетком 20. века. Toком времена, њи- хове методе истраживања су прерасле у софистициран „људско-еколошки“ модел или приступ опасности који води директно порекло од Бароусових радова о „људској екологији“ [309].

Од седамдесетих година смер истраживања катастрофа је почео да се развија и мења ка више социјално оријентисаном контексту. Такву промену у великој мери иницирали су Блејки и Брукфилд (1987), Хјуиа (1983), Ватс (1983) и други истраживи катастрофа који су нагласили утицај социјалних структуралних фактора на диференцијални приступ ресурса, одакле дола- зи до креирања различитих осетљивости на екстремне догађаје [327].

Заговорници политичке еколошке перспективе тврде да се индивидуал- на изложеност неког појединца катастрофама „разликује по његовој класи (која утиче на њихову зараду, како живи и где), било да су мушко или жен- ско, која је њихова етничка припадност, којој старосној групи припадају, да ли су онеспособљени или не, њихов имиграциони статус и тако даље“ [42]. Следбеници такве перспективе тврде да људи погођени катастрофама одговорају на различите начине и њихове способности да се носе са губи- тком услед екстремног природног догађаја се такође разликују у зависнос- ти од њиховог економског положаја, као од друштвених и политичких веза у које су укључени [12, 47, 225]. Таква перспектива сугерише да се при- родне катастрофе не могу у потпуности разумети без обраћања непосредне пажње на политичке, економске и друштвене структуре које конструишу дато друштво.

За разлику од бихевиориста, политички еколози су више забринути за питања класа, врста економског развоја, међународне зависности, пола и дубљих друштвених структура у објашњавању основних узрока екстрем- них природних догађаја. Такав приступ је много шири у смислу да по- везује еколошке катастрофе са неразвијеношћу и економском зависношћу земаља у развоју.

Супротно истраживачима из бихевиоралне и политичке економ- ске перспективе, неколико географа [309, 349] сматра да су и аспекти друштвеног, политичког, просторног, временског, организационог и

економског миљеа у којима се природне катастрофе догађају врло важни. Такав приступ је познат као „опасност у контексту“, користи емпиријске и социјалне анализе и признаје да су опасности инхерентно комплексни физички и друштвени феномени.

Квантитативна и квалитативна истраживања катастрофа се могу и мо- рају наставити, а посебно се морају обновити и ревитализовати усмерења на концептуална питања. Иако постоји велики број студија индивидуалног, организационог и институционалног понашања у литератури које описују, велики број питања остаје да се реши. Први чланак из годишњег социо- лошког прегледа о катастрофама који су 1977. године написали Кваран- тели и Дајнс [386] пружа користан, програмски преглед социолошких ис- траживања спроведених након Другог светског рата. Они су запазили, али нису дискутотовали о томе, растућу укљученост друштвених истраживача из других дисциплина након седамдесетих година. Према њима, мулти- дисциплинарни карактер проучавања катастофа је чак и брже порастао у протеклих седам година.

Томас Драбек, један од најпознатијих истраживача из области катастро- фа, спроводио је истраживања катастрофа током прошле четири декаде. Оставио је велики траг у области катастрофа и често је истицао да налази истраживања и закључци не треба само да скупљају прашину у академ- ским библиотекама. Из тих разлога, применио је низ стратегија ширења које су његов рад приближиле хиљадама професионалаца у управљању у катастрофама. Многе од његових претходних пројеката водила је активна саветодавна комисија која је обављала шест кључних функција: 1. олакша- вање теренског рада, 2. помоћ у одабиру терена [285], 3. преглед инстру- мената за сакупљање података, 4. преглед дозвола за рад, 5. преглед нацрта пројектних књига, 6. помоћ у ширењу резултата пројекта путем организо- вања конференција и презентација радионица, предлога за објављивање у билтенима и журналима и неформалним контактима са кључним званич- ницима владиних агенција [72].

Истраживања из области катастрофа у великој мери зависе од њених људских ресурса јер специјализовано истраживање нуди многобројне ко- ристи међу којима је и веома битна могућност остваривања знатног допри- носа у смислу унапређивања теорије и знања из области друштвених нау- ка. Свакако, научници из области друштвених наука имају прилику да буду део многих захвалних дисциплинарних, мултидисциплинарних и међудис- циплинарних истраживачких искустава. Истраживачи су задовољни када знају да резултати њихових истраживања утичу на смањење подложности разноврсним типова опасности и катастрофа како на националном тако и на међународном нивоу [72].

Истраживачи су током протеклих 50 година научили у великој мери како људи реагују на катастрофе, поготово у погледу друштвене структуре. Ут- врдили су да је друштво отпорније на катастрофе захваљујући елементи- ма друштвене структуре који су постали флексибилни и прилагодљиви у погледу одговора на такве догађаје. Открили су и начине на који разврста- вање људи на социјалне структуре могу одређене групе учинити угроже- нијим у катастрофалним догађајима од других [394]. Међутим, истражива- чи знају далеко мање о културној димензији катастрофа. Одувек је постојао културни траг који се прожимао кроз ову област, али је мање развијен.

Развој технологија омогућио је истраживачима из области катастрофа да на лакше начине сачувају и анализирају податке са терена. Они могу користити најсавременије микрофоне и камере за брзу дигитализацију по- датака. Нови квалитативни софтвери за анализу (нпр. ATLAS или Qualrus), омогућују ефикасно коришћење повећаног броја података који се обрађују. Помоћу већ постојећих, али и уз нове верзије софтвера за анализу, ис- траживачи су у могућности да створе високо структуиране протоколе за текстуалне податке, као што су преписке интервјуа и докумената у архиви. Развој и примена географских информационих система омогућила је ис- траживачима да испитују просторну природу опасности и њихов утицај на људску популацију. Осим тога, уз помоћ других техничких средстава могу се сакупљати различити подаци; нпр. фотографије из ваздуха се могу искористи након катастрофа како би се увиделе промене у топографији и географији настале током катастрофе. Као пример може да послужи по- ређење фотографија из ваздуха пре и после деловања како би се измерила последица која је била присутна услед деловања одређене катастрофе или праћење промене врелине у рушевинама Светског трговинског центра по- моћу термалних сензора [72].

Према извештају националног истраживачког центра у САД [87], по- требно је спровести истраживање о процени примене научних сазнања у овој области. Користећи се свим одговарајућим методама и технологијом које су данас доступне у домену друштвених наука, треба спровести ново истраживање: утицаја карактеристика литосферских, хидросферских, ат- мосферских, биосферских опасности на физичке и друштвене утицаје ка- тастрофа, а самим тим на припремљеност и ублажавање последица; фи- зичке и друштвене угрожености од природних, техничко-технолошких и осталих антропогених катастрофа; механизама потенцијалних интервен- ција усмерених ка умањењу физичке и друштвене угрожености услед ка- тастрофа; фактора који промовишу и унапређују доношење ефикаснијих мера припремљености и ублажавања последица катастрофа на свим ниво- има (појединца, домаћинства и локалне заједнице); ефективности програ- ма ублажавања последица катастрофа; фактора промовисања адаптације ефективнијих мера припремљености за катастрофе; нивоа и обима импле- ментације резултата научних истраживања у локалне, регионалне и на- ционалне планове заштите и спасавања, обука и едукације; развоја бољих модела који ће ефикасније усмеравати доношење одлуке о заштитним, превентивним мерама у катастрофама; о обукама и реаговањима грађана, домаћинстава и локалних заједница у катастрофама; модела усвајања и прилагођавања друштвених организација опасностима; осигурања од по- следица катастрофа; у којем ће се надограђујући ранија искуства из праксе, научници из области друштвених наука фокусирати на студије о употреби резултата истраживања која укључују знања о опасностима и катастрофа- ма из других истраживачких дисциплинa.

Карактеристике метода истраживања

Катастрофе могу настати из природних, технолошких и социополитич- ких околности или комбинације ова три спољна (егзогена) и унутрашња (ендогена) фактора који чине социјални систем угрожених од губљења своје стабилности [385]. Оне укључују: прекид колективних рутина со- цијалних јединица (односно заједнице и друштва) и посезање за ванред- ним често непланираним мерама за опстанак система и управљење (понов- но успостављање) ситуацијом.

Од када је истраживање катастрофа постало посебно поље истраживања, истраживачи су све више и више били упитани да упореде проблеме који произлазе из технолошких и природних ризика (опасности), уз то да су ове последње чешће проучавали социолози [266]. Највидљивије карактерис- тике ових догађаја су да оне могу озбиљно нашкодити људима и физичком окружењу, да је њихова појава (или бар назнака њихове појаве, у случају катастрофа које имају спор почетак) изненадна и акутна и да је могуће пре- дузети нешто што ће ублажити њихове последице или пре или након што се оне догоде. Пошто су катастрофе веома непредвидљиве истраживачи ретко имају могућност да се адекватно припреме за манифестовану ката- строфу. Управо зато, истраживања се најчешће спроводе након испоља- вања штетних дејстава катастрофа, познатије у литератури као post hoc. У том периоду, људи се не понашају исто као и пре катастрофе и често су размештени услед немогућности да остану у својим домовима. То додатно отежава рад истраживачима, поготово што узорком неће бити обухваћени испитаници који су теже повређени или страдали. У том периоду, људи ће бити у посебном емотивном стању и биће тешко придобити их за сарадњу. Методологија истраживања и методе, два различита типа студија о концептуализацији и дефинисању катастрофе, биће прилично другачији [77, 193]. Концептуално фокусиране студије би укључивале генеричке сложене приступе и теорије (систем социолошки, лингвистички, инфор- мација, ризик, вишекритеријумско одлучивање у условима неизвесности) који одражавају и објективне и субјективне (перцептивне) аспекте ката- строфе. У исто време, прагматично оријентисана студија би пре применила здрав разум, као и добро познате приступе интуиције и једноставне логике на ограничени број објективних критеријума. Ове студије су усмерене на јасно откривање основних одлика и фаза историје трајања одређене ката- строфе које омогућавају развој већ поменутих нормативних и правних до- кумената. Попут других истраживачких области, истраживање опасности

и катастрофа има своје јединствене теорије, моделе и налазе.

Према Марковићу [289], наука у најширем смислу речи представља сино- ним за знање, док у ужем смислу означава посебну врсту свесне друштве- не делатности чији је циљ сазнавање природе и друштва. Милашиновић и Јевтовић [301] дефинишу науку као израз активног односа човека према свету који га окружује и према самом себи и њена сазнања треба да служе човеку за овладавање светом. Ови аутори указују на то да су карактеристи- ке научних сазнања: објективност (сазнање увек може бити проверено на- учним методом), општост (утврђују се заједничка својства, везе и односи искуствених појава и процеса), систематичност (непостојање противреч- них веза између различитих ненаучних ставова), прецизност (изражавање

искуствених сазнања на основу адекватних и осетљивих мерних инстру- мената) и развојност (научна сазнања су несавршена и увек отворена, јер се предмет сазнања непрестано мења као и само друштво.

С обзиром на принцип применљивости, могу бити примењена истражи- вања која имају непосредну примену и теоријска која немају непосредну примену. Полазећи од подручја објективне стварности (природе, друшт- ва и психичких појава) постоје природне (физика, хемија и биологија), друштвене (социологија, економија) и хуманистичке науке (психологија и етика). Према Ристићу [401] методологија научног истраживања јесте наука која се бави проучавањем настанка, развоја и сазнајне вредности метода сазнања и техничких поступака научног истраживања, а такође и проучавањем компоненти научног истраживања и структуре научног саз- нања; бави се научним проблемом, научном хипотезом, теоријом, научним објашњењем и предвиђањем.

Под научним методом се подразумева пут (начин) доласка до научне ис- тине, односно обухвата скуп разних поступака и процеса да би се на пре- цизан, ваљан и проверљив начин спознала природна и друштвена ствар- ност [289]. Ристић [401] под научним методом подразумева начин помоћу којег се стиче, проверава и развија научно знање. Он посебно истиче да развојa научног знања не би било без хипотеза које подстичу, усмеравају и организују трагање за новим научним чињеницама. Њихова основна ка- рактеристика је доказивање нових тврдњих њиховим дедуковањем из већ усвојених тврдњи укључених у научно знање. Парадигма представља ма- трицу за научну дисциплину која обухвата општеприхваћена уопштавања, претпоставке, веровања, вредности и примере онога што је предмет научне дисциплине [425].

У литератури о методологији истраживања генерално присутне су сле- деће врсте истраживања и критеријуми њихове класификације: применљи- вост (фундаментална, примењена, развојна и акциона), истраживачка традиција (квантитативна, квалитативна и комбиновани истраживачки приступ), врста података који се прикупљају (примарна и секундарна ис- траживања), врста података који се проучавају (теоријска и емпиријска истраживања), учесталост (једнократна и лонгитудинална), циљеви (екс- плорација, дескрипција, објашњење, предикција), обухват истраживања (микроистраживање, макроистраживање, мегаистраживање), време (ис- траживање прошлости, садашњости и будућности) итд.

У истраживањима катастрофа аутори су користили разноврсне дисци- плинарне, мултидисциплинарне и интердисциплинарне перспективе. Пре- ма извештају националног истраживачког центра у САД [87] идентифико- ване су следеће карактеристике спроведених истраживања: а) користе се квантитативне и квалитативне стратегије скупљања и анализе података; б) спроводе се пре, транс и посткатастрофалне студије индивидуа, група и организација које су се ослањале на отворене до више структурисане упитнике и лице у лице интервјуе; в) користе се јавно доступни подаци као што су пописи и други историјски подаци из јавних и приватних извора да документују угрожености друштвених система као и опасности разних типова и адаптације друштвених система на разне догађаје; г) користе се напредне просторно-временске, статистичке технике; д) спроводе се се- кундарне анализе података сакупљених у претходним студијама опасности

и катастрофа; ђ) спроводе се и симулације катастрофа у лабораторији и на терену; е) истраживачи опасности и катастрофа су креативно користили матичне методолошке и теоретске технике тако омогућивши њихов даљи развитак и употребу.

Истраживачи из области катастрофа и ризика примењују научне методе које се не разликују од друштвених научних метода, већ су само прила- гођене карактеристикама истраживаних појава. Специфичност предмета истраживања је узрок теоретске комплексности чије разматрање захтева креативно коришћење најробуснијих технологија и метода. Истраживања се могу спроводити пре настанка, за време и након одређених катастро- фа. На пример, истраживање о припремљености грађана за реаговање на одређене катастрофе по правилу се спроводи пре настанка али може бити иницирано и настанком одређених катастрофа. Свакако, предмет истражи- вања катастрофа се разликује у зависности од самог времена спровођења истраживања. Након катастрофа спроводе се често истраживања која су ус- мерена на испитивање одговора и опоравка људи од последица катастрофа. Од прве студије о експлозији у Халифаксу истраживања катастрофа су се спроводила коришћењем стратегије брзог реаговања у којима истражи- вачи долазе на место догађаја чим настане катастрофа. Таква стратегија је веома корисна јер омогућује сакупљање важних података који могу брзо нестати. Узимајући у обзир појаву и краткотрајну природу неких култур- них творевина катастрофа, такав вид истраживања ће наставити да буде

подједнако важан за ову област истраживања [394].

Истраживања која се спроводе након одређених катастрофа предузимају се под великим бројем отежаних околоности. Време и локација теренских истраживања су веома ограничени самим догађајима што уједно отежа- ва и могућност стварања аудио и видео снимака одговора на катастрофу. Постоје посебна ограничења и тешкоће у сакупљању података о индиви- дуама, групама, организацијама и друштвеним мрежама. Ненаметљиве по- датке као што су записници са састанака, комуникациони дневници, мемо- рандуми о разумевању, телефонске поруке и размена имејлова понекад је немогуће добити итд. [87].

Док анализа опасности и катастрофа у друштвеном времену захтева историјску перспективу и истраживање, истраживања спроведена након катастрофа карактеришу се следећим фазама: 1. рано извиђање (неколико дана до неколико недеља – омогућава истраживачима из области друштве- них наука да идентификују физичке узроке друштвених удара, науче од инжењера зашто и како се такви удари дешавају, прате и документују хит- ни одговор и пружање помоћи у реалном времену и да дефинишу потен- цијалне индивидуе, групе, организације и друштвене групе које одгова- рају на катастрофу за структурисанији наставак истраживања); 2. хитни одговор и рани опоравак (дан до 3 месеца – омогућује знање о анализи и менаџменту проблема створених катастрофом и одговорима на њу, доступ- ности и опредељивању локалних и спољних ресурса, типовима и ефектив- ности индивидуалних и структурних одговора и о транзицији из хитних одговора, нпр. потрага и спасавање, ка раном опоравку, нпр. привремени смештај) [285]; 3. опоравак кратког рока (3 месеца до 2 године – истра- живачи могу јасније дефинисати карактеристике кључних група и органи- зација које одговарају на катастрофу, како ове друштвене групе утичу на

одлуке и како краткорочне одлуке (нпр. локације привременог смештаја) утичу на алокацију ресурса за дугорочан опоравак и реконструкцију;

4. дугорочан опоравак и реконструкција (2 до 10 година – перманентне последице ранијих одлука (или неодлучивања) и искоришћавање ресурса постају видљиви научнику и тада је могуће реконструисати како се раније одлуке комбинују и обликују под ударом просторних, демографских, еко- номских, политичких и друштвених чинилаца; такође се пружа прилика за документовање како су утицајни лидери, групе, организације утицали на коначни исход и зашто); 5. враћање на подручје погођено катастрофом да би се документовале друге дугорочне последице (5 до бар 10 година – када су теме повезане са катастрофом углавном нестале из видокруга јавности и доносилаца одлука, посткатастрофална истраживања како је дошло до

„новог еквилибријума“ и како и зашто друштвени систем који је преживео катастрофу функционише на тај начин, може да помогне истраживачима да разумеју очекиване, стварне и неочекиване последице ранијих одлука и њихове имплементације. Истраживање у овој фази може да укључи нпр. истраживање ефективности мера ублажавања/спречавања губитака преду- зетих приликом прошле катастрофе и разумевање тога ко је профитирао а ко није од целог процеса). Не захтевају све од ових хронолошких фаза оба- везно теренски рад и посткатастрофално истраживање се и не мора одвити у погођеној средини [87].

Слично као код новонасталих наука и наука безбедности, тако је и са- временој науци о катастрофама тешко дефинисати предмет јер представља специфичну структуру систематизованих знања и метода које припадају етаблираним наукама као што су социологија, психологија итд. [478]. На- уке о катастрофама позајмљују увиде из поменутих наука како би дошле знања о актуелном стању ублажавања, припремљености, одговора и опо- равка од катастрофа. Свакако, у оквиру њих се развијају сложени катего- ријално-појмовни апарати и методологије.

Квантитативна истраживања катастрофа
10.

И

страживања која се спроводе у друштвеним наукама и која се ослањају на теорију вероватноће и статистику називају се квантитативним ис- траживањима. Пери указује на то да је теренски рад веома инспиритиван, изазован и пружа непосредну награду за истраживача. Иако, поређења ради, теоријска промишљања и парадигматска питања могу бити мање узбудљива и захтевна, преко потребно је фокусирање истраживања и на разноврсна квантитативно-квалитативна истрживања [255]. Једна од ка- рактеристика квантитативних истраживања јесте да она полазе од јасно дефинисаних и унапред постављених хипотеза које се тестирају статис- тичким анализама са циљем провере теорије и уочавања узрочно после- дичних веза [202]. Таква истраживања се не спроводе у природним усло- вима већ изоловањем варијабли, контролом спољашњих утицаја којима се

може приступити искључиво емпиријским путем.

Појам и карактеристике квантитативних истраживања

Квантитативна истраживања су веома драгоцена јер представљају од- личан извор података о понашању људи, група и организација пре, за вре- ме и након катастрофа. Традиционални приступ примене квантитативних истраживања у области катастрофа обухвата брз долазак истраживача у локалне заједнице погођене катастрофом и анкетирање испитаника ко- ришћењем полуструктурисаног анкетног упитника [438]. Посебност кван- титативних истраживања у области катастрофа огледа се у следећем: спро- вођење истраживања са циљем компарације понашања људи у временском периоду пре, за време и након катастрофе; обим заинтересованости испи- таника да у периоду након катастрофе учествује у процесу анкетног испи- тивања; могућност коришћења телефонских и поштанских анкета у пе- риоду непосредно након катастрофа; потенцијалне опасности са којима се могу сусрести теренски истраживачи итд.

Предности квантитативних истраживања су што она омогућавају оп- сежнија истраживања и већи број испитаника, што указује на виши ниво репрезентативности, нуде већи ниво објективности и прецизности резул- тата, коришћење стандарда приликом спровођења истраживања указује на могућност поновних истраживања и компарација, омогућава се дистанца од испитаника и смањење субјективности [3].

У свакодневном говору када се спомене статистика мисли се превасход- но на нумеричке податке и њихове анализе. Примери таквих података били би пол, године старости, проценат испитаника који су доживели поплаву, осећају страх од природних катастрофа, поседују знање, припремљени за реаговање. Дуго се придавао већи значај квантификацијама у науци. Стога, математика је често називана краљицом науке, док се за друштвене науке истицало да су непрецизне и веома непоуздане. Прем [286] дефинише ста- тистику као научни метод који се користи за прикупљање, приказивање, анализу и интерпретацију података и доношење статистичких закључака. Он истиче да се одлуке донете на основу статистичких метода називају проценама или прогнозама.

Када је реч о статистици, постоји теоријска (математичка – развој ста- тистичких теорема) и примењена (примена статистичких теорема). При- мењена статистика може да се подели на дескриптивну (састоји се од ме- тода прикупљања, сређивања, приказивања и описивања података помоћу табела, графикона и сумарних показатеља) и инференцијалну (статистичко закључивање, индуктивна статистика – обухвата статистичке методе које примењујемо да бисмо на основу резултата из дела основног скупа (узор- ка) дошли до закључака о карактеристикама основног скупа [286].

Када је реч о мерењима, неопходно је споменути да постоји неколико скала мерења: номинална, ординална, интервална и скала размера. Код но- миналне скале објекти се класификују у узајамно искључујуће категорије (нпр. пол). Класификовање објеката дуж неке димензије одлика је орди- налних скала (нпр. ранг-листе уписаних студената). Када се бројеви при- дружују одређеним објектима тако да су растојања између суседних тачака на скали једна и сабирљива ради се о интервалној скали (нпр. температу- ра). У истраживањима се могу користити хиљаде већ постојећих и науч- но верификованих скала које се могу пронаћи прегледом литературе. Неке од скала су заштићене и потребна је дозвола за њихову употребу, док је већина јавно публикованих слободна за коришћење уз адекватно навођење извора преузимања скале. Потребно је имати на уму да на квалитет при- купљања података и успешног спровођења истраживања у великој мери утичу одређене карактеристике коришћених скала. То су пре свега поузда- ност скале која је својеврсни показатељ њене отпорности и валидност која показује степен квалитета мерења.

Квантитативна истраживања катастрофа у пракси

У литератури постоје различите истраживачке процедуре за испитивање утицаја демографских, социо-економских и психолошких карактеристика грађана на њихову припремљеност за реаговање на одређену природну катастрофу. Најзаступљенија су квантитативна истраживања [181, 233, 320, 397, 403, 447, 91, 120, 220, 230, 247, 260, 290, 308, 335, 410, 435, 458],

с тим да постоје и озбиљна квалитативна истраживања о припремљености грађана за реаговање на природне катастрофе [34, 230, 259, 257]. Споме- нута истраживања односе се на различите природне катастрофе: земљо- трес, ураган, поплаве, вулканске ерупције, суше итд. Осим у САД и Шкот- ској, истраживања о припремљености грађана за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом спроведена су у Холандији [52], Немачкој [263, 265], Швајцарској [414], Јапану [446], Пољској [484] итд.

Припремљеност за катастрофе

О припремљености за реаговање грађана, локалних заједница и др- жава постоје бројни радовима у којима се испитују утицаји различитих персоналних и срединских фактора [104]. Тако у студијама катастрофа питање повезаности пола са спремношћу за реаговање на природне ката- строфе представља врло актуелну тему [81, 158, 235, 287, 294, 321, 329, 333, 394, 399]. Пол представља једну од најчешће коришћених независних променљивих која је довођена у везу са припремљеношћу, знањем и упра- вљањем у катастрофама. Поједини аутори у резултатима својих истражи- вања потврђују бољу припремљеност особа женског пола за реаговање у природним катастрофама у смислу њиховог знања [287, 458].

Истраживања показују да жене много озбиљније схватају претње од природних катастрофа него мушкарци [145, 348]. Осим тога, утврђено је и да особе женског пола до информација о природним катастрофама нај- чешће долазе преко друштвених мрежа, а не преко званичних извора ин- формација које се могу наћи преко интернета [157]. Приметна је и неза- ступљеност жена у формалним државним организацијама за управљање у катастрофама изазваним природним катастрофама што се може повезати са полном сегрегацијом и дискриминацијом [332, 365].

Када је реч о мушкарцима, одговорнији су за поседовање одређених за- лиха непоходних за преживљање природних катастрофа [2]. Поред тога, воде више рачуна о превентивним техничким мерама и средствима зашти- те домаћинства од надолазеће природне катастрофе [271, 444]. Мушкарци су склони непридавању значаја мерама упозорења датим од стране надлеж- них државних органа, а поготово се оглушују на упозорења својих супруга у вези са природним катастрофама [462]. Цветковић и сарадници [116] у квантитативном истраживању које се односило на утврђивање перцепције и стварног знања ученика средњих школа на подручју Београда о земљо- тресу испитивали су факторе који утичу на њихово знање и перцепцију и нису утврдили повезаност између пола ученика и њиховог знања односно перцепције о земљотресу као природној катастрофи. Резултати национал- ног истраживања на подручју САД [185], указују на то да су особе мушког

пола показале: већи степен самопоуздања у своје способности приликом реаговања у првих пет минута након било које катастрофе; у већем процен- ту мисле да и без припрема могу да се суоче са природним катастрофама; у већем проценту су припремљенији за реаговање на природе катастро- фе; већу заинтересованост за волонтерске активности приликом природ- них катастрофа. Са друге стране, особе женског пола: боље перцепирају ризике од природних катастрофа; у већој мери очекују помоћ од чланова домаћинства и комшија; осећају већи страх; у већој мери мисле да ће им мере припремљености помоћи да се изборе са последицама катастрофе итд. Бакер [24] потврђује да не постоји повезаност између пола грађана и нивоа припремљености за реаговање на ураган.

Многобројна истраживања су потврдила да су старији грађани при- премљенији за реаговање [232, 296, 323, 326], да поседују више знања о природним катастрофама, али и да доживљавају озбиљније последице услед физичке слабости [162, 245]. Сатлер и сарадници [403] у својим ре- зултатима истраживања показају да постоји позитивна корелација између година и нивоа припремљености појединца за реаговање на природне ка- тастрофе. Резултати националног истраживања на подручју САД [185] указују на то да особе између 18 и 34 година старости (54%) у већој мери поседују залихе за природну катастрофу на послу у односу на особе које имају између 35 и 54 година; особе између 35 и 54 година најчешће дис- кутују о плану домаћинства за природне катастрофе у поређењу са група- цијом особа старости од 18 до 35 и преко 55 година; особе старије од 55 година у већој мери познају локалне системе упозорења, евакуационе руте у односу на особе од 18 до 34 и 35 до 54 година; особе старости од 18 до

54. година (67–74%) припремљеније су да прођу двадесеточасовни курс него старије особе и да учествују у евакуационим вежбама на нивоу до- маћинства; особе старије од 55 година (46%) у већој мери не предузимају препоручене мере унапређења припремљености за реаговање на природну катастрофу у односу на особе млађе старосне доби (36%); особе млађе од 54 године у већој мери указују на то да је недостатак времена узрок за непредузимање одговарајућих мера припремљености; са напредовањем старости особа, расте и убеђење да предузимање мера припремљености неће ништа значајно променити и да се услед тога не припремају; старије особе као разлог за непредузимање мера припремљености наводе сумњу у сопствене способности; особе старости преко 35 година у већој мери оз- начавају да су већ спремне за реаговање на природне катастрофе у односу на особе између 18 и 34 година. Бакер [24] на нивоу значајности од 5% потврдио је повезаност између година грађана и нивоа припремљености за реаговање на ураган. Наиме, грађани између 40 и 70 година имају виши скор припремљености у односу на млађу и старију популацију.

Ровланд и сарадници [396] испитивали су придавање значаја едука- цији припадника интервентно-спасилачких служби за пружање помоћи људима који имају сметње при кретању у склопу обука које се спроводе у циљу унапређења њихове припремљености за реаговање на природне катастрофе. Спроведено је интервјуисање руководилаца надлежних ин- тервентно-спасилачких служби на три урбане и три руралне локације у Канзасу. Резултати истраживања указују на то да наведене службе немају одговарајуће планове и процедуре поступања развијене са циљем пружања

помоћи људима са сметњама при кретању приликом наступања природних катастрофа. Као разлози наводе се недостатак информација о броју и лока- цији људи са ограничењима при кретању, као и недостатак персоналних и финансијских ресурса.

Са друге стране, Фокс и сарадници [191] у резултатима истраживања на- воде: грађани са сметњама при кретању су слабо па скоро и незаступљени у надлежним службама за планирање реаговања у природним катастрофа- ма; 66% надлежних руководилаца унутар интервентно-спасилачких служ- би не поседује планове и процедуре поступања прилагођене наведеној ка- тегорији грађана; приметан је недостатак новца и свести за адаптирање система заштите и спасавања ове категорије грађана. Смит и Нотаро [424], испитујући повезаност између припремљености за реаговање при природ- ним катастрофама и сметњи у кретању, дошли су до следећих резултата: грађани са одређеним сметњама у кретању (20,7%) у већој су мери у од- носу на грађане (16,1%) који немају таквих сметњи извештавали да нису на адекватан начин припремљени за реаговање у околностима природних катастрофа; грађани са сметњама у кретању у мањој мери су поседовали тродневне залихе воде и дуготрајне хране, транзистор на батерије и ис- правну батеријску лампу; у већој мери (94%) особе са сметњама у кре- тању одбиле би да се евакуишу упркос званичним наредбама и као разлози наводе се: недостатак одговарајућег транспорта, забринутост за личну и породичну безбедност, као и за кућног љубимца; особе са сметњама у кре- тању у мањој мери користе фиксни телефон; у односу на друге, грађани са сметњама при кретању као најчешћи извор доласка до информација о при- родним катастрофама наводе радио (53,7%) или интернет (3,8%); особе са сметњама у кретању које су женског пола, црнкиње, млађе, неудате, мање образоване, незапослене, са мањим приходима и живе у урбаним деловима града су мање спремне за реаговање на природне катастрофе.

Приходи које једно домаћинство остварује представљају важан фактор приликом доношења одлука о усвајању одређених мера припремљености за реаговање на природне катастрофе. Резултати националног истражи- вања на подручју САД [185] указују на то да се незапослени грађани (47%) у већој мери ослањају на помоћ интервентно-спасилачких служби у односу на запослене (31%); запослени грађани у већој мери (69%) сматрају да ће им предузимање мера припремљености, планирања и набављања залиха помоћи у природним катастрофама; такође, они у већој мери сматрају да ће им подизање нивоа припремљености помоћи да се изборе са последицама природне катастрофе; грађани са нижим приходима у већој мери се ос- лањају на надлежне органе, потребнија им је помоћ у вези са евакуацијом или одласком до склоништа у односу на домаћинства са вишим приходи- ма; незапослени грађани (45%) у већој мери се ослањају на помоћ других грађана у односу на запослене (34%); грађани са нижим приходима у већој мери верују да би их у наредних 12 месеци могла задесити нека природ- на кастастрофа; грађани са вишим приходима у већој мери верују да ће им предузимање мера припремљености, планирања и набављања залиха помоћи у природним катастрофама; надаље, они су уверенији у своје спо- собности да се изборе са последицама природне катастрофе; грађани са нижим приходима у већој мери не предузимају ништа како би се ниво при- премљености подигао на виши ниво; домаћинства са нижим приходима

у већој су мери припремљена у протеклих шест месеци у односу на до- маћинства која зарађују много више. На нивоу значајности од 5% Бакер

[24] утврђује да постоји значајна статистичка повезаност између висине прихода домаћинства и нивоа припремљености за реаговање на ураган.

Велики број истраживача испитивао је повезаност страха од природних катастрофа и мотивисаност за предузимање одређених мера припремље- ности за реаговање на природне катастрофе [150, 153, 345, 352, 397, 461]. Долеј и сарадници [153], испитујући однос између страха и припремље- ности заједнице за земљотрес, потврдили су да постоји позитивна корела- ција. Расел и сарадници [397] у резултатима истраживања указују на то да висок ниво личне забринутости, мерен као честа размишљања о земљотре- су, у значајној мери утиче на припремљеност за катастрофу. Џексон [241] проналази да очекивања у вези са будућим последицама земљотреса не утичу на усвајање мера припремљености. Судећи по резултатима истра- живања, Цветковић и сарадници [120] утврдили су у раду да не постоји статистички значајна повезаност између страха од природних катастофа и перцепције, знања и познавања безбедносне процедуре за реаговање у природним катастрофама изазваним земљотресом.

Природне катастрофе могу да проузрокују висок ниво анксиозности и стреса код људи који их доживљавају. У данима и недељама након при- родне катастрофе људи могу да доживе различите психолошке поремећаје. У теорији о катастрофама доста пажње је посвећено испитивању ути- цаја страха од природних катастрофа на припремљеност за реаговање [109, 150, 153, 345, 351]. Гринберг и сарадници [210] утврдили су да се људи који развију конструктивне механизме одбране највероватније у себи боре против страха од природних катастрофа на друштвено прихватљив начин. С друге стране, постоје појединци који се против страха од природних ка- тастрофа боре негирајући постојање претње, одбацујући информације о опасности или коришћењем других непожељних механизама. Такви меха- низми имају тенденцију да буду самодеструктивни и асоцијални. Грађани који имају страх од природних катастрофа изазваних поплавом у већем проценту од грађана који се не плаше предузели су превентивне мере, по- знају безбедносне процедуре реаговања, дуготрајне кише их подстичу на размишљање о мерама припремљености, евакуисали би се, знају шта тре- ба радити након званичних упозорења итд. [109]. Долеј и сарадници [153], испитујући однос између страха и припремљености заједнице за земљо- трес, потврдили су да постоји позитивна корелација. Расел и сарадници

[397] у резултатима истраживања указују на то да висок ниво личне забри- нутости, мерен као честа размишљања о земљотресу, у значајној мери ути- чу на припремљеност за катастрофу. Џексон и Мукурје [241] утврдили су да очекивања у вези са будућим последицама земљотреса не утичу на ус- вајање мера припремљености за реаговање.

Судећи по резултатима истраживања, Цветковић и сарадници [116] ут- врдили су у раду да не постоји статистички значајна повезаност страха од природних катастрофа и перцепције, знања и познавања безбедносне процедуре за реаговање природним катастрофама изазваним земљотре- сом. Словић и сарадници [420] утврдили су, идентификујући детерминанте перципираног ризика, да страх има највећи утицај на перцепцију ризика. Кирквуд [258] сугерише да модели еколошких опасности могу да не дају

тачан приказ ризика по локалне грађане. Он сугерише да, када пропусти- мо да саопштимо јасно природу еколошких ризика, јавни службеници и грађани подједнако могу да имају лажни осећај сигурности или, ако је ри- зик прецењен, може последично да изазове страх. Грађани који благовре- мено буду обавештени о наступајућој природној катастрофи преко система упозорења и обавештавања неће осећати велику количину страха јер знају да ће ићи све по унапред утврђеној процедури [356].

Страх од природних катастрофа представља посебан проблем прили- ком управљања у природним катастрофама. Утврђено је да се људи који развију конструктивне механизме одбране вероватно боре против страха у себи на друштвено прихватљив начин. Са друге стране, постоје појединци који се боре против страха негирајући постојање претње, одбацујући ин- формације о опасности или коришћењем других непожељних механизама [73, 375]. Такви механизми имају тенденцију да буду самодеструктивни и асоцијални. Цветковић и Сандић [129] утврдили су да 49,7% испитани- ка истиче да осећа страх, 16,1% није сигурно и 33,2% не осећа страх од природне катастрофе изазване поплавом. При томе, они истичу да постоји статистички значајна повезаност страха са полом, годинама старости, об- разовањем, брачним статусом, статусом запослености, висином прихода, пливачким способностима и врстом власништва над објектом у којем се живи, док таква повезаност не постоји са нивом религиозности и успехом у средњој школи.

Да ли су грађани свесни ризика од природних катастрофа, на којем ни- воу се таква свест налази и постоји ли повезаност између перцепције ри- зика и припремљености за реаговање на природну катастрофу? Наведена питања, односно недовољно научно објашњене повезаности, условљавале су потребу за таквим истраживањима. Интервенције усмерене ка проме- ни свести грађана одувек су представљале први корак у подстрекивању грађана да усвоје одговарајуће мере припремљености реаговања на при- родне катастрофе. У студијама о катастрофама, таквим истраживачким пи- тањама поклањана је посебна пажња [34, 150, 177, 186, 241, 247, 297, 303, 319, 397]. Перцепција ризика и способност пружања адекватног одговора у природним катастрофама условљена је индивидуалним разумевањем при- родних опасности [19, 297]. Дакле, да би грађани предузели одређене мере припремљености, морају бити упознати са природним опасностима на ло- калном и републичком нивоу, веровати да је могуће смањити и изборити се са насталим последицама. Грађани ће предузети такве мере уколико прет- постављају да ће природна катастрофа њима лично нанети одређене по- следице, или ће се руководити другим разлозима као што су одговорност према деци или старијим родитељима [322, 344, 351].

Мотивисаност за предузимање мера припремљености условљена је и по- седовањем кућног љубимца, локацијом и врстом власништва над објектом у којем се живи. У резултатима својих истраживања, Капуку [247] истиче да се становници централне Флориде осећају спремним за реаговање на ураган (субјективна перцепција), док су објективно веома неприпремљени за такве догађаје (објективна перцепција). Мицели и сарадници [297] у резултатима истраживања показују да су становници Аосте у Италији по- прилично неприпремљени, а уз помоћ корелационе и регресионе анализе су утврдили да је припремљеност за катастрофе у позитивној корелацији

са перцепцијом ризика. Сатлер и сарадници [403] потврђују позитивну ко- релацију између перцепције ризика и припремљености за ураган. Џексон и Мукурје [241] у резултатима истраживања указују на то да је 86% испи- таника имало искуства са земљотресом, да 43% мисли да ће се догодити други наредних година и само једна трећина испитаника сматра да би то могло да их погоди. Они истичу да од оних који очекују последице од бу- дућих земљотреса, само половина мисли да ће последице бити озбиљне. Милети и Фицпатрик [303] у раду указују на то да 80% испитаника верује да ће осетити Паркфилд земљотрес. Међутим, на шта они и указују, само једна трећина испитаника сматра да би их он могао повредити и нанети штету њиховој имовини.

Испитивање утицаја знања на припремљеност грађана за реаговање у катастрофама је једно од актуелних истраживачких питања [130, 243, 350]. Томио и сарадници [458] утврдили су да су грађани са вишим нивоом об- разовања припремљенији за реаговање на природне катастрофе. У истра- живању спроведеном у САД, утврђено је да са растом нивоа образовања пропорционално расте и јавни индекс припремљености грађана за реа- говање [184]. У Шкотској је спроведено истраживање утицаја поплавних ризика и поплава на друштво [475]. Резултати показују да испитанике на размишљање о поплавама и припремама за њих подстиче: обилазак поп- лављених места, разговори о поплавама, извештаји медија о поплавама, прогнозе и најаве обилних киша, обилне кише, подизање нивоа река. Та- нака [447] испитује на који начин знање о земљотресу утиче на подизање нивоа припремљености становника за реаговање на такву катастрофу. Он је идентификовао и анализирао врсте образовања које су најприкладније за подстицање припремљености становника за будуће земљотресе. Посебно је испитивао на који начин знање о земљотресу може заиста подстаћи тј. мотивисати становнике да предузму одговарајуће мере припремљености. Финис и сарадници [186] утврдили су да постоји позитивна корелација између учешћа у образовним програмима и вишег нивоа припремљености домаћинства за реаговање у природним катастрофама. Кон и сарадници

[264] истичу да постоје значајне варијације међу резултатима истражи- вања која се односе на утицај образовања на ниво припремљености грађа- на за реаговање на катастрофе.

У појединим истраживањима се указује на то да су појединци са ви- соким нивоом специфичног знања вероватније припремљенији за такве догађаје [234, 308]. Едвард [171] у раду истиче да ће се домаћинства са вишим нивоима образовања у већој мери прилагодити спровођењу неоп- ходних мера припремљености. Фаупел и сарадници [180] у истраживању потврђују повезаност између учешћа у образовним програмима о природ- ним катастрофама са нивоом припремљености грађана за реаговање. Бекер и сарадници [246] указују на то да традиционални образовни програми о природним катастрофама фокусирани на пасивне информације омогућују веома низак ниво свести и мотивације грађана на подизање нивоа при- премљености за реаговање. Курита [268] у раду указује на то да више од 90% становника нема одговарајуће знање о цунамију и да су главни извор информација током катастрофа били чланови породице и комшилук. Цвет- ковић у резултатима истраживања потврђује повезаност нивоа образовања

и познавања надлежности полиције и путева евакуације у природним ката- строфама [136, 140].

Велику пажњу истраживача је представљало и питање мотивационих фактора повезаних са спремношћу за реаговање на катастрофе [8, 9, 23, 33, 37, 90, 203, 207, 259, 270, 278, 397]. Патон [351, 352] у свом истражи-

вачком раду износи да у фази мотивације за унапређење припремљености за реаговање на природне катастрофе утичу следеће варијабле: перцепција ризика, критична свест и страх од природних катастрофа. По њему, наве- дене варијабле утичу на степен мотивисаности људи за спровођене мера припремљености у вези са природним катастрофама. Осим тога, он указује на то да у фази намере за спровођење мера припремљености утичу следеће варијабле: очекивање (перцепција о личним способностима да се ублаже или отклоне последице) и процена самоефикасности (убеђење о личним способностима да се избори на ефективан начин).

Мотивисаност за предузимање мера припремљености зависи и од мо- гућности приступа грађана медијима који се уобичајено користе за давање информација и упозорења о природним кастастрофама [322]. Дакле, ма- совни медији играју велику улогу у информисању грађана о процедурама поступања и понашања пре, за време и после природне катастрофе [388, 398]. Они би требало да охрабрују јавност и подижу ниво њиховог по- верења у личне и способности субјеката и снага система заштите и спа- савања да се изборе са последицама природних катастрофа. Кретикос и сарадници [91] утврдили су да је радио најчешћи извор масовних медија коришћен за добијање информација о насталим природним катастрофама. Са друге стране, Балуз и сарадници [26] идентификовали су да је најефи- каснији начин давања упозорења о природним катастрофама изазваним ураганом преко телевизије.

Резултати националног истраживања спроведеног на подручју САД

[185] указују на то да је најчешћи разлог за непредузимање мера при- премљености веровање и очекивање да ће интервентно-спасилачке службе као што су полиција, ватрогасно-спасилачке службе и служба хитне ме- дицинске помоћи, помоћи њима у таквим ситуацијама (37%). Остали раз- лози су: немам довољно времена за предузимање таквих мера (27%); не желим да размишљам о томе (19%); исувише је скупо (17%); мислим да предузимање таквих мера неће ништа променити (17%); мислим да нисам способан за тако нешто (13%). Резултати показују да су најчешће баријере за неодлазак на одговарајуће тренинге, семинаре и курсеве о унапређењу припремљености за реаговање на природне катастрофе: недостатак вре- мена (16%), недовољно размишљање о томе (15%), тешкоће приликом доласка до информација о томе шта је потребно урадити (15%), став о безначајности таквих мера (5%), недостатак новца/исувише скупе (2%), став о неефикасности таквих мера (2%), други разлози (53%) као што су: неинформисаност о доступним курсевима, не постоје развијени курсеви, семинари и радионице итд.

У студији коју је спровео Институт за смањење катастрофа за Црвени крст, 78% испитаника истакло је да нису наилазили на баријере које су их спречавале да предузимају одређене мере усмерене ка подизању ни- воа припремљености за реаговање на природне катастрофе [179]. Оста- лих 22% испитаника навело је да су њихови напори усмерени ка подизању

нивоа припремљености за реаговање били спречени услед недостатка: вре- мена (33%), информација (29%) и финансијских средстава (26%). Олим- пија и сарадници [344] као узроке недовољног нивоа припремљености за реаговање на природне катастрофе наводе: занемаривање и непридавање важности мерама припремљености; недостатак времена да се припреме залихе, знања о томе како да се постигне виши ниво припремљености; ве- ровање да се природне катастрофе неће догодити на њиховом подручју или да ће они бити поштеђени; недостатак очекиване учинковитости (веро- вање да мере припремљености не могу ништа спречити, односно у озбиљ- ној мери умањити настале последице); неразмишљање о потенцијалним последицама природних катастрофа по њих и њихове укућане.

Знање о катастрофама

Знање о природним катастрофама је испитивано у разноврсним кванти- тативно-квалитативним истраживањима [281, 350]. Шау и сарадници [410] утврдили су да едукација о природним катастрофама у породици и локал- ним заједницама у Јапану има већи утицај од едукације у школама. Адем

[4] наводи да су грађани који су имали неки вид едукације о природним катастрофама у школама поседовали већи ниво знања и да су она била заснована на научним чињеницама, док су знања која се стичу у оквиру породице и медија без структуре, несистематична и могу довести до заблу- да и нетачних информација. Такође, научно се потврђује постојање јасне корелације између знања и ставова о земљотресу.

У појединим истраживањима се указује на то да су грађани са вишим нивоом образовања припремљенији за реаговање на природне катастрофе, посматрано на нивоу домаћинства, док на нивоу локалне заједнице таква веза постоји са дужином пребивалишта, брачним статусом и присуством старијег члана породице [458]. Курита [268] у раду указује на то да више од 90% становника нема одговарајуће знање о цунамију и да су главни извор информација током катастрофа били чланови породице и комши- лук. Осим тога, истичу да је школска едукација веома важна за подизање свести о природним катастрофама. Бекер и сарадници [35] у раду описују ефективност генералне превенције образовања о катастрофама истичући чињеницу да ће ученици доћи кући са информацијама о неопходним ме- рама припремљености подстичући родитеље да направе планове. Аутори указују на то да ће доћи до трансфера знања са ученика на родитеље. Цвет- ковић и сарадници [116] у резултатима својих истраживања утврдили су да ученици средњих школа у Београду у највећој мери сматрају да знају шта је то земљотрес, њих 94,8%, значајно мањи број сматра да не зна шта је земљотрес (1,3%) или да не зна да ли зна шта је то земљотрес (3,8%). Значајно је истаћи да превентивно образовање о природним катастрофама смањује анксиозност код деце [395]. Бакер [24] утврђује значајну статис- тичку повезаност између образовања грађана и нивоа припремљености за реаговање на ураган. Финис и сарадници [186] испитујући повезаност између учешћа у образовним програмима о природним катастрофама и припремљености домаћинства за реаговање на њих, указали су на то да постоји позитивна корелација између учешћа у образовним програмима и

вишег нивоа припремљености домаћинства за реаговање у природним ка- тастрофама. Кон и сарадници [264] истичу да постоје значајне варијације међу резултатима истраживања која се односе на утицај образовања на ниво припремљености грађана за реаговање на катастрофе. Фаупел и са- радници [180] резултатом свог истраживања потврђују повезаност између учешћа у образовним програмима о природним катастрофама са нивоом припремљености грађана за реаговање.

У одређеним истраживањима утврђено је да традиционални образовни програми о природним катастрофама фокусирани на пасивне информа- ције омогућују веома низак ниво свести и мотивације грађана на подизање нивоа припремљеност за реаговање [246]. Шау и сарадници [410], испи- тујући повезаност између знања и претходног искуства са земљотресом, утврдили су да претходна искуства у великој мери утичу на знање о таквој катастрофи. При томе, наглашавају да је школско образовање круцијално у јачању знања и перцепције о земљотресу. Џонсон и сарадници [244] у раду указују на то да постоји позитивна корелација између припремљености домаћинства са учешћем деце у образовним програмима о катастрофама. Мишра и Суар [308] у резултатима својих истраживања наводе да су обра- зовање о катастрофама и залихе делимични посредници између анксиоз- ности и припремљености за поплаве и главни посредници између анкси- озности и припремљености за реаговање на топлотне таласе. Шиваку и сарадници [413] у раду истичу чињеницу да тренутно школско образовање базирано на лекцијама може подићи ниво свести о ризицима, али да не може омогућити студентима да знају важност превентивних мера усмере- них ка смањењу ризика. Свакако, и у домаћој литератури постоји већи број радова који се бави испитивањем различитих димензија припремљености за реаговање у природним катастрофама [413].

У једном од радова, аутори су, испитујући чиниоце утицаја на знање о природним катастрофама, утврдили да 77,9% зна, 12,7% није сигурно и 5,4% не зна шта је природна катастрофа [117]. При томе, утврђено је и да је средња вредност нивоа знања о природним катастрофама 2,94. Резулта- ти статистичких анализа су показали да у већем проценту поседују знање о природним катастрофама: жене у односу на мушкарце; млађи грађани у односу на старије преко 69 година; грађани са приходима преко 76.000 динара у односу на грађане са мањим приходима; грађани који су ожењени у односу на оне који су разведени; грађани који сматрају да су изложени ризику у односу на оне који нису изложени ризику; запослени грађани у односу на незапослене грађане. Поред тога, утврђено је да на ниво знања о природним катастрофама посебно утичу пол, године старости, приходи, брачни статус, перцепција ризика и страх. Аутори указују на то да је, сход- но добијеним резултатима истраживања, потребно утицати на мушкарце да подигну ниво свог знања о природним катастрофама. Поред тога, по- требно је утицати на старије, грађане са мањим приходима, разведене, оне који сматрају да нису изложени ризику и незапослене. Свакако, потребно је спровести додатна истраживања усмерена ка испитивању оптималног начина едукације грађана с обзиром на њихове различите демографске, социо-економске и психолошке карактеристике. Након тога, могло би се приступити конципирању стратегија и кампања усмерених ка подизању свести грађана о озбиљности и последицама природних катастрофа.

У раду „Утицај образовања о катастрофама на припремљеност ста- новништва и ублажавање последица земљотреса: компарација између града у Јапану и града у Калифорнији“, аутор Танака испитивао је [447]: која је врста образовања најприкладнија за подстицање припремљености становника за будуће земљотресе; на који начин образовање о катастро- фама повећава припремљеност становника; да ли образовање о ката- строфама може заиста подстаћи тј. мотивисати становнике да предузму одговарајуће акције. У раду се дефинише нови индекс припремљености грађана уз помоћ којег је могуће проценити степен припремљености појединца за замљотрес. Сам степен припремљености се односи на три аспекта: материјална средства, друштвене активности и образовни изво- ри. Сам рад представља квантитативни истраживачки приступ у којем су анкетирани становници једног од сеизмичког града у Јапану и Калифор- нији. Коришћен је инструмент којег су већ развили Мулис и његове колега

[318] и који обухвата 27 питања о предузетим припремним активности- ма за земљотрес. У раду је утврђено да су испитаници у калифорнијском граду показали релативно добру припремљеност у односу на припремље- не материјалне залихе, док се у јапанском граду релативно добра при- премљеност односила на друштвене активности и образовне материјале. У оба града испитаници са већим степеном знања показали су виши ниво припремљености за земљотрес. Свест о катастрофама и знање о сусед- ству, као и претходно искуство имају значајан допринос побољшању при- премљености грађана за земљотрес.

Управљање у катастрофама

Иако катастрофе нису део свакодневнице већине друштвених система, припремљеност и адекватне мере управљања могу ублажити како трош- кове тако и последице катастрофе. Брзо и ефикасно планирање може бити остварено и у оквиру постојеће друштвене организације. Ти напори морају постати основна обавеза локалне управе. Са друге стране, управљање у катастрофама подразумева низ специјалних вештина које не морају нужно бити позајмљене од других професија, посебно не од војске. Управљање подразумева разумевање ефеката опасности и понашања људи када су у ситуацији да се суочавају са ризиком. Истраживачи природних катастрофа указују на то да добро дефинисан и јасан модел управљања представља неопходан елемент суочавања са последицама природних катастрофа.

Систематска проучавања природних катастрофа и могућности упра- вљања њиховим последицама стара су око пола века, што и није зачуђујуће, имајући у виду да су друштвене науке релативно младе [142]. Када се гово- ри о управљању, најпре се мисли о добро утемељеном формалном систему, односно моделу, који ће јасно дефинисати сваку фазу у таквом процесу. Прегледом одговарајуће стручне литературе могу се издвојити различити модели управљања природним катастрофама као што су: логички, инте- грисани, узрочни и остали. Управљање је једна од најсложенијих људских делатности која је усмерена на њено решавање односно на што брже ус- постављање редовног – уобичајеног стања у заједници и, као таква, обух- вата планирање и деловање [339].

У фази планирања се израђују процене опасности, капацитета и мо- гућности за спречавање настанка природне катастрофе, процењују се могућности за деловање и ублажавање последица које се не могу избећи. У фази деловања спроводе се мере и активности на отклањању последи- ца, те управљање поступцима за повратак у редовно (претходно) стање [460]. Постоји више дефиниција управљања у природним катастрофама: дисциплина и професија која примењује науку, технологију, планирање и управљање у циљу контроле екстремних догађаја који могу повредити или усмртити велики број људи, нанети велику штету имовини и нарушити живот у друштву [364]; управљање ризиком тако да друштва могу живети са природним и техничким опасностима и контролисати катастрофе које оне изазивају“ [472]; дисциплина која се бави ризиком и избегавањем ри- зика [217]; стање одговорности и капацитета за управљање свим типовима катастрофа, кроз координацију акција већег броја субјеката и снага зашти- те и спасавања [188]. Кели наводи да постоје четири разлога из којих модел управљања катастрофом може бити користан: може ублажити комплексне догађаје поједностављивајући могућности конципирања јасне разлике из- међу критичних елемената [254].

Интегрисано управљање природним катастрофама представља важну стратегију и модел у савременој литератури. Постоји велики број радова о његовој еволуцији, структури, функционисању и карактеристикама [188, 293, 295, 312, 416]. То је свеобухватан и интегрисан приступ који обухва- та све врсте природних катастрофа и фазе (ублажавање, припремљеност, одговор и опоравак) управљања, са посебним фокусом на опасности и уг- рожености односно основне услове катастрофа. Представља итеративан процес доношења одлука у вези са превенцијом, одговором и опоравком од природних катастрофа [273].

Модел интегрисаног управљања природним катастрофама је уведен како би се протекла деценија означила као „међународна деценија за смањење ризика од природних катастрофа“ и како би се инкорпорирала „Међуна- родна стратегија за смањење ризика од природних катастрофа“ [331]. Ин- тегрисано управљање природним катастрофама претпоставља да људи могу препознати, идентификовати и проценити многе ризике од природних катастрофа. То је системски приступ који укључује процену ризика, пре- венцију, ублажавање и припрему за природне катастрофе [486]. Користи се у циљу свеобухватног смањења ризика од природних катастрофа а обје- дињује постојећа знања и технике смањења ризика и одговора на природне катастрофе и интегрише, допуњује и ојачава стратегије смањења ризика и одговора на природне катастрофе. Таквим приступом се обезбеђује ефи- касна интеграција заинтересованих актера у свим фазама и на свим нивои- ма управљања природним катастрофама. Таквим концептом се обезбеђује ефикасно одлучивање и управљање ограниченим ресурсима [223].

Људи су од давнина развијали различите физичке и нефизичке механи- зме како би се превентивно припремили за катастрофе. Развој тих мера био је условљен постојећим сазнањима и ресурсима које су имали на рас- полагању. На пример, поплаве су некад биле виђене као константан про- блем који је захтевао колективну реакцију укључујући и техничке мере. Ватербари [471] истиче да су приче да је кинески цар у 23. веку пре нове ере продубио Жуту реку која је стално плавила масивним продубљивањем

и изградњом диверзионих канала можда више легенда него истина. Међу- тим, постоје јасни докази да је у Египту у 20. веку пре нове ере, XVII ди- настија фараона, Аменемхер, завршио у југозападном Каиру вероватно први у историји значајан пројекат контроле реке (канал за наводњавање и брана са пропусним вратима). Други документовани докази указују да су бране за контролу поплава грађене уназад чак 1260. пре нове ере у Грчкој [405]. Такви напори за налажење ублажавајућих мера показују и уверење да постоји дугорочни природни ризик као и да се он може савладати фи- зичким мењањем структурних величина.

У Европи је било много периодичних напора да се установе мере убла- жавања. Технике изградње објеката који би били отпорни на земљотресе су развијане у древном Риму, иако су биле заборављене у средњем веку [368]. Опасности од поплава и пожара подстакле су напоре за ублажавајуће мере у Грчкој. Почевши од 15. века, кроз развој урбаних области осмишљене су многе сигурносне мере против пожара, варирајући од регулација у вези са запаљивим предметима до складишта воде за сврхе борбе са пожаром. Бране, насипи и подупирачи дуж речних обала су грађени у многим градо- вима у средњовековној Пољској [433]. Наравно, акције које се предузимају нису увек успешне, али напори показују да у суочавању са свакодневним опасностима, грађани и званичници често нису пасивни већ проактивни и активни. Ако ништа друго, ови примери показују да се организовани напо- ри за налажење мера предузимају већ дуго у људској историји.

Анкетна испитивања

Анкета као врста истраживачког поступка за непосредно прикупљање података се може сагледати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу под њом се подразумева сваки истраживачки поступак у оквиру којег се на директан начин прикупљају подаци од људи, а у вези са њиховим де- мографским, друштвеним, психолошким предиспозицијама, ставовима, размишљањима, перцепцијама итд. У ужем смислу под анкетом се може подразумевати скуп претходно дефинисаних питања, отвореног или затво- реног карактера, на која испитаници дају одговоре.

С обзиром на своју форму, оне могу бити усмене или писане и свака од њих има одређене предности и недостатке. Предности усмене анкете огле- дају се у могућности давања додатних објашњења питања испитаницима, док су предности писане анкете смањен утицај анкетара на испитаника и већа анонимност. Споменуте предности су само неке од одабраних док у литератури постоје вишеструке предности и недостаци између наведених форми анкетирања [89].

Као и све друге методолошке технике, употреба анкета је подложна техничким, методолошким и друштвеним променама које могу да утичу, позитивно и негативно, на способност сакупљања квалитетних подата- ка. Анкете спроведене међу популацијом у опасности или у очекивању катастрофе могу се спровести користећи разне форме: лицем у лице, те- лефонским интервјуима, попуњавањем упитника. Свака од ових форми има својих добрих и лоших страна и нове технологије утичу на начин на који се оне спроводе. Седамдесетих година већина анкета попуњавала се

интервјуима лице у лице или упитницима послатим поштом. Ипак, уни- верзални приступ телефону деведесетих година учинио је такву врсту ин- тервјуа привлачнијом формом [87].

Анкетирањем се прибављају различите врсте инфомација: личне (демо- графске, социо-економске и психолошке), о понашању у прошлости или у будућности (реаговање у катастрофама, страх од катастрофа), о ставовима (задовољство личном припремљеношћу за реаговање), осетљиве информа- ције (злоупотребе наркотика итд). Пре спровођења анкетног испитивања потребно је обавити пробно (пилот) истраживање којим ће се утврдити да ли су упутства, питања и вредности на скалама јасни. Пробно истра- живање се по правилу спроводи међу истом врстом људи међу којима ће се спровести истраживање (људи угрожени поплавама или земљотресом, студенти или ученици основних и средњих школа). Приликом спровођења пробног истраживања, полазећи од личних истраживања спроведених из области катастрофа и ризика може се утврдити следеће: величина слова у анкетном упитнику је исувише мала и већина старијих грађана није у стању да их прочита; могу се идентификовати одређена осетљива питања на која испитаници једноставно не желе или избегавају да одговоре (нпр. питања о нивоу религиозности, висини прихода итд.); распоред питања није одговарајући, испитаници не могу добро да се фокусирају на одгово- ре; приликом конципирања могућих одговора изостављени су одређени на које често указују испитаници постављањем додатних питања типа нпр. шта да заокружим ако сам пензионер, да ли то значи да сам запослен; од- говори на поједина питања нису у складу са будућим статистичким анали- зама које желимо да спроведемо; догађа се да након завршетка пробног ис- траживања установимо да смо одређена питања пропустили да поставимо; скале могућих одговора нису довољно јасне (нпр. испитаницима је дата могућност да одговоре од 1 до 5, а при томе нигде им није дато објашњење шта означава 1 (у апсолутној мери неприпремљени) и 5 (у апсолутној мери припремљени) итд.

Врсте анкетних испитивања у области катастрофа

Приликом спровођења квантитативних истраживања, истраживачи се могу определити за различите врсте анкетних испитивања. У зависности од пројекта истраживања, начина спровођења анкетног испитивања, трош- кова, брзине и ефикасности, поузданости и благовремености разликују се следеће врсте: лични интервју, телефонски интервју, поштанска анкета и анкетирање преко интернета. Сваки од наведених начина анкетирања има предности и недостатке о чему ће више бити речи приликом описивања сваког од њих.

Акер и сарадници [1] истичу да у процесу личног интервјуисања дола- зи до интеракције четири фактора – истраживача, анкетара, испитаника и окружења у којем се интервју обавља. Лични интервју представљао је доминантан облик анкетног испитивања током зачетка и развоја анкетног испитивања [88]. Прво научно истраживање спровођењем анкетног испи- тивања техником личног интервјуисања урађено је у пет британских градо- ва током 1912. године [212]. Врста анкетног испитивања зависи од великог броја фактора: расположиви буџет за реализацију истраживања; природа

проблема и сложеност тражених информација; потреба за тачношћу и вре- менска ограничења; условљеност личним опсервацијама; контрола добије- них података; врста популације итд. Имајући у виду предности и недостат- ке сваког од начина анкетирања, повремено је пожељно да се комбинују различити начини како би се обезбедиле најбоље карактеристике сваког од њих, а са друге стране смањили негативни утицаји њихових недостатака.

Лични интервју

У процесу анкетног испитивања применом личног интервјуа анкетар и испитаник непосредно комуницирају и долази до њихове узајамне инте- ракције. У зависности од начина на који се он спроводи али и од испитани- ка разликује се неколико врста: интервјуисање од врата до врата, интервјуи на јавним местима, интервјуи по тржним центрима итд. Свака од наве- дених врста има својих специфичности. Постоје два различита присту- па приликом спровођења личног интервјуа [391]: стандардни интервју у којем се испитанику постављају претходно формулисана питања у анкет- ном упитнику поштујући редослед питања у анкетном упитнику и нестан- дарни интервју код којег се питања могу парафразирати и редослед мењати у зависности од испитаника и његовог разумевања. Патриција [216] даје јасан водич приликом постављања питања из анкетног упитника: прочи- тати питања онако како су и написана; прочитати питања оним редосле- дом којим су наведена; не смеју се прескакати питања сходно својим прет- поставкама; подрудити се да останете неутрални; приликом постављања осетљивих питања користити уобичајени тон; захвалити се испитаницима. У међусобној интеракцији са испитаницима анкетар се може потруди- ти да придобије испитанике за сарадњу. То се може реализовати адекват- ним представљањем, изразитом учтивошћу и љубазношћу, свеобухватним објашњењем значаја спровођења истраживања итд. Уколико испитаник не пружи адекватан одговор, анкетар му може подробније објаснити питање и водити разговор са њим док не дођу до суштине одговора на питање. Поред прикупљања одговора на постављена питања, анкетар може посмат- рати невербалну реакцију испитаника и након завршетка анкетирања при- бележити своје опсервације. Претпоставља се да је испитаницима интере- сантније и да су заинтересованији за давање одговора на већи број питања када их анкетар лично поставља. Поред тога, анкетар може да успостави солидну сарадњу засновану на међусобном поверењу и на тај начин отво-

ри проходност за постављање осетљивијих питања итд.

Приликом спровођења анкета најчешће се јављају следеће грешке при- ликом вођења интервјуа: 1. грешке неодговора услед одбијања учешћа (страх од последица учешћа; озлојеђеност због нарушавања приватности; забринутост због теме анкете); 2. непоузданост одговарања – немогућност давања одговора (не познавање одговора; проблеми памћења; проблеми са формулисањем одговора) – неповољност пружања тачних одговора (забри- нутост услед нарушавања приватности; временски притисак и умор; жеља за остваривањем престижа; пристрасан стил одговарања; анкетар који оче- кује од испитаника да зна одговор); 3. грешке које изазива анкетар (откри- вање наговештаја о „одговарајућим“ одговорима; неадекватно постављање питања и даљег испитивања; превара и обмањивање) [1].

Поред наведених предности личног интервјуисања његов највећи не- достатак огледа се у томе што је то најскупљи начин и потребни су обу- чени анкетари који разумеју локалне обичаје и традиције, а такође захтева много више времена. Истраживање припремљености грађана за реаговање у природним катастрофама изазваним поплавама спровођењем личног ин- тервјуа у којем је анкетирано 2.500 грађана трајало је шест месеци [135].

Телефонски интервју

Код телефонског анкетирања позивају се испитаници преко телефона, успоставља се комуникација, постављају се питања на која они дају одго- воре. Анкетар попуњава анкетне упитнике слушајући одговоре које дају испитаници. До 1980. године било је најзаступљеније поштанско интер- вјуисање, а након тога доминатан начин био је телефонско анкетирање [88]. Недостаци телефонског анкетирања односе се на високу цену теле- фонских позива и немогућност успостављања невербалне комуникације.

Постоје три начина за прибављање бројева телефона који се користе за избор учесника истраживања: претходно одређени списак, телефонски именик или поступак случајног бирања бројева [1]. Под претходно утврђе- ним списковима подразумевају се спискови које поседују специјализоване организације као што је нпр. списак одређених купаца или списак оси- гураника од последица поплава. Традиционално, користе се телефонски именици. Ипак, телефонски именик не мора да буде репрезентативан јер велики број људи данас нема фиксни телефон. У циљу отклањања недос- татака у вези са репрезентативношћу многи истраживачи користе систем случајног бирања бројева и на тај начин долази се до случајног узорка. У табели 2 дат је преглед исхода позива и смерница за даље поступање.

Табела 2. Преглед исхода позива и препорука за коришћење, извор [1].

Број који је позван не постоји Елиминисати број из базе.

Исход позива Препоруке

Позвани број је заузет

Нико не одговара на позив

Позван је број факса

Позвати број поново касније јер ће карактеристике особа чије су линије заузете бити различите од оних чије линије нису биле заузете.

Позвати број касније јер ће се карактеристике оних који нису код куће разликовати од оних који јесу. Послати испитанику факс са питањем

у које време би био расположен за интервју и затражити његов број телефона.

Оставити поруку ко и зашто је

Одговара телефонска секретарица звао. Позвати тај број поново после

извесног времена.

На позив је одговорила особа са којом треба контактирати

Обавити интервју.

На позив је одговорио неко други, а не испитаник

Утврдити када ће испитаник бити доступан и у то време позвати поново.

Предности телефонског анкетирања су бројне: анкетар може да спрово- ди интервјуисање у било које доба дана, локација са које се врше позивања није стриктно одређена, већи број анкета може да се попуни у различи- тим временским периодима дана, више сати дневно може продуктивно да се искористи. Уопштено говорећи, телефонско интервјуисање је боље од личног интервјуисања због брзине, административних проблема, као и са становишта трошкова јер није потребно ићи од врата до врата.

Поштанска анкета

Један од значајних анкетних метода јесте поштанска анкета. Састоји се у слању анкетног упитника поштом, испитаници их попуњавају и поштан- ским путем враћају назад. Потребно је, пре свега, пронаћи потенцијалне учеснике у истраживању којима ће се анкета послати. Дакле, потребно је прибавити одређене спискове адреса на које ће се послати коверта са ан- кетним упитником. У коверти поред анкетног упитника често се налази и пропратно писмо у којем се детаљно елаборирају неке карактеристике истраживања које се спроводи, значај давања искрених одговора и захвал- ност за учествовање у процесу анкетирања. Ниски трошкови представљају основну предност коришћења овог начина анкетирања. Ипак, потребно је послати коверте на већи број адреса полазећи од чињенице да је немогуће очекивати да ће се коверте са свих послатих адреса и вратити. Немогућност контроле приликом попуњавања анкетног упитаника утиче на проблеме у вези са потврђивањем идентитета испитаника односно не можемо бити сигурни да ли је анкетни упитник попунила особа на коју је он насловљен. Такође, не постоји контрола кад је реч о консултацијама испитаника са члановима породице приликом одговарања.

Анкетирање преко интернета

Прво документовано истраживање преко интернета спроведено је 1788. године у Шкотској [147]. Компјутери се такође у великој мери користе у процесу анкетирања са следећим модалитетима употребе: лично интер- вјуисање, самопопуњавање, потпуно аутоматизовано самопопуњавање, телефонско интервјуисање помоћу компјутера, потпуно аутоматизовано телефонско интервјуисање, слање компјутерских дискова поштом, анкета путем електронске поште, анкета путем факса помоћу компјутера. Преглед њихових карактеристика дат је у табели 3.

У процесу анкетирања преко интернета није потребно присуство анке- тара и самим тим искључују се могућности за прављење грешака услед сугестија. Ова врста анкетирања омогућава и већу контролу квалитета до- бијених података. Анкете се често постављају на веб-сајтове преко којих заинтересовани испитаници приступају, попуњавају и могу прегледати до- бијене резултате. Преко интернета се могу и креирати анкете и извршити њихова дистрибуција ради попуњавања. Могу бити доступне свима или само одређеном кругу људи који креатор анкете жели. Различити су начини за креирање и дељење анкетних упитника преко интернета а најпознатији је преко сервиса „Google docs“. Када се он отвори, следи преусмеравање на нови прозор где се налази платформа у оквиру које се конципира анкета. Најпре је потребно унети назив анкете и изабрати њен дизајн. У следећем

кораку, описује се анкета и формулишу се питања. Форма одговора на по- стављена питања може се одабрати у одговарајућем падајућем менију.

Табела 3. Начини компјутеризованог прикупљања података, извор [1].

Метод помоћу којег истраживач обавља Лично интервјуисање помоћу интервју лично, питања испитанику чита компјутера с компјутерског екрана и укуцава његове

одговоре директно у компјутер.

Анкетни метод Карактеристике

Самопопуњавање помоћу компјутера

Потпуно аутоматизовано самопопуњавање

Телефонско интервјуисање помоћу компјутера

Потпуно аутоматизовано телефонско интервјуисање

Слање компјутерских дискова поштом

Анкета путем електронске поште

Анкета путем факса помоћу компјутера

Члан истраживачког тима на терену зауставља испитанике и оне који су расположени за сарадњу упућује у правцу оближњих компјутера. Сваки испитаник чита питања с компјутерског екрана и уноси одговоре директно у компјутер.

Испитаници самостално приступају централо лоцираној компјутерској станици или киоску, читају питања са екрана и укуцавају одговоре директно у компјутер.

Чланови истраживачког тима телефонирају потенцијалним испитаницима, постављају питања преко екрана и укуцавају одговоре директно у компјутер.

Аутомат поставља питања преко телефона, а испитаници користе тастере на својим

телефонима с тонским бирањем и тако уносе одговоре.

Истраживач шаље поштом потенцијалним испитаницима компјутерске дискове са анкетама коју они треба да попуне на својим компјутерима. Када то учине, дискове враћају истраживачима.

Истраживачи електронском поштом шаљу анкету потенцијалним испитаницима

који су корисници услуге електронске поште. Испитаници уносе своје одговоре и попуњену анкету враћају имејлом.

Алтернативно, ако се користи интерактивна електронска пошта, истраживачи потенцијалним испитаницима могу

да пошаљу имејл који ће их подстаћи да посете одговарајући сајт на коме се

налази интерактивна анкета. Испитаници приступају анкети и уносе своје одговоре. Истраживач користи компјутер за аутоматско бирање телефонских бројева и бројева

факса потенцијалних испитаника којима поштом електронским путем шаље анкету. Испитаници исписују одговоре на добијеном папиру, који затим факсом или поштом шаљу истраживачу.

Дизајнирање анкетног упитника

Квалитет спроведеног истраживања у великој мери зависи од квалитета самих коришћених инструмената. Уколико они нису добро конципирани сви наредни кораци неће бити ваљани. Посебно је имати у виду да је ан- кетни упитник најчешће коришћен инструмент за прикупљање примарних података применом личног интервјуа, испитивања путем поште и теле- фонског испитивања.

Приликом постављања питања, потребно је избегавати: сложена пи- тања, двоструке негације, два питања у једном, жаргоне и скраћенице, појмове који се мењају у зависности од културе, вишезначне речи, питања која наводе на одговор, речи које побуђују јака осећања [346]. Приликом дефинисања питања у анкетном упитнику водити рачуна о следећем: да ли ће испитаник са одређеним нивом образовања разумети постављено питање и да ли ће знати одговор; да ли су сва питања потребна или се може извршити њихово сажимање; колики је напор потребно уложити да би се дао одговор на постављено питање; не користити речи са вишестру- ким значењима и сугестивна питања; избегавати питања која директно или индиректно залазе у приватни живот испитаника; да ли су питања исувише дугачка.

Када се конципирају питања у анкетном упитнику треба имати у виду да она могу бити затвореног и отвореног типа. Рецимо, питање: „На скали од 1 (у апсолутној мери неприпремљени) до 5 (у апсолутној мери припремље- ни) означите ниво своје индивидуалне припремљености за реаговање у природним катастрофама изазваним поплавама“ затвореног је типа зато што је испитаницима дата само могућност да заокруже један од понуђених одговора. Одговори на тако постављена питања су једноставнији за унос у неку од база података јер постоји дефисан распон одговора и лако их је претворити у нумерички формат.

У бази података за друштвена истраживања „SPSS“, примера ради, мо- гуће је кодирати одговоре и приликом уноса не куцати одговоре типа да или не, већ само притиснути јединицу или двојку на тастатури. Са друге стране, питање: „Шта мислите о нивоу припремљености грађана за реаго- вање приликом земљотреса“ пример је отвореног типа. Приликом уноса одговора на питање отвореног типа потребно је откуцати целокупан од- говор. Све то додатно усложњава касније анализе јер је потребно све дате одговоре груписати у неку од категорија коју формира истраживач (нпр. пиштољ, аутоматска пушка, хеклер итд. могуће је груписати у категорију ватрено оружје, док је нож, палица, шипка могуће груписати у категорију хладног оружја). Додатни проблеми у вези са питањима отвореног типа односе се на зависност добијених одговора од довољне артикулисаности испитаника да одговори или запише у поштанској анкети али и од способ- ности анкетара да довољно брзо напише дати одговор.

Акер [1] указује на то да се приликом дизајнирања упитаника морају свеобухватно сагледати циљеви истраживања и да мора постојати логички редослед корака: 1. планирање шта ће се мерити; 2. формулисање питања која ће омогућити да се добију конкретне информације; 3. опредељивање за редослед питања и сам изглед упитника; 4. тестирање упитаника на ма- лом броју испитаника како би се проверила јасноћа и разумевање питања;

5. исправљање уочених недостатака. У табели 4 дат је преглед процеса дизајнирања упитника.

Преиспитајте циљеве истраживања

Определите се за истраживачке теме које ће бити обрађене у вашем упитнику

Прибавити додатне информације о Планирање шта ће се мерити истраживачким темама из секундарних

извора података и експлоративног истраживања

Одлучите конкретно која питања би требало поставити у оквиру истраживачких тема

Табела 4. Дизајнирање упитника према Акеру [1].

Уобличавање упитника

За сваку истраживачку тему, одредите садржај конкретних питања која ће бити постављена

Одлучите о форми сваког питања

Утврдите како ће конкретно питање да гласи

Процените свако истраживачко питање са Формулисање текста питања становишта могућности разумевања, знања,

способности, спремности и склоности типичног испитаника да на њега одговори

Одлуке о редоследу и изгледу

Поређајте питања у складу са одговарајућим редоследом

Предтестирање и исправљање недостатака

– Прочитајте цео упитник како бисте проверили да ли је логичан и да ли се са њим може мерити оно што је предвиђено да се

измери

–

Проверите да ли у упитнику има грешака

Обавите предтестирање упитника

Исправите уочене недостатке

Групишите сва питања у оквиру сваке уже теме како бисте добили уједначен упитник

У својој докторској дисертацији, приликом развијања валидног и по- узданог инструмента, Цветковић [135] предузима више корака. У првом, идентификована су сва истраживања у којима су биле коришћене скале за мерење припремљености грађана за реаговање на катастрофе, нпр.: 27 скала припремљености за земљотрес [320], 17 чек-листа припремљености за земљотрес [233, 234], скала са 13 ставки од Хирошеа [226], чек-листа од 16 ставки од Тарнера и сарадника [461], чек-листа од пет ставки Меклура и сарадника [291]. У истраживању спроведеном у Шкотској, о утицају по- плавних ризика на друштво [475], анкетни упитници су достављени на ад- ресу 2.085 домаћинстава са седам различитих локација. Од укупног броја, анкетни упитници су добијени од 1.154 домаћинства. Сам анкетни упит- ник био је конципиран у пет сегмената: искуство са поплавама; утицаји поплава; живети са поплавама (свест о поплавном ризику); ставови и миш- љења (превентивне мере заштите од поплава); персоналне информације (структура домаћинства, образовање, приходи, године итд.). Поред кванти- тативног истраживања, спроведено је и квалитативно у смислу фокус-гру- пног интервјуа. Генерално, питања су се односила на ставове о поплавним

ризицима и самој поплави, као и на искуство и перцепцију превентивних мера и система упозорења.

Истраживање које је спроведено 2007. године на подручју САД реали- зовано је коришћењем анкетног упитника од 55 питања која су покрива- ла следеће теме: озбиљност/ефикасност, свесност и перцепција о ризику, стадијуми промене, лични одговори на катастрофе, превенција, залихе, кућни планови, планови локалних заједница, тренинзи и вежбе, волонтер- ство, немогућности, демографија [185]. Питања су се односила на: залихе за природне катастрофе у кући, на радном месту и у колима; план за реа- говање у природним катастрофама на нивоу домаћинства; подржавање и учествовање у добровољним хуманитарним активностима у отклањању последица природних катастрофа; познавање начина поступања у првих пет минута после догађања природне катастрофе; учешће у припремним вежбама; учешће у тренинзима за реаговање у природним катастрофама; узрок непредузимања припремних активности; препреке за присуство тре- нинзима на којима се разговара о припремним активностима; знање о ри- зицима од природних катастрофа у локалној самоуправи; понашању пре, за време и после природне катастрофе; заштитним мерама од природних катастрофа; постојећим склоништима и трасама за евакуацију; начину информисања о потенцијалним последицама и плановима локалне само- управе у природној катастрофи; степену припремљености домаћинства за одговор на природне катастрофе; баријере припремљености домаћинства за реаговање на природну катастрофу; страх од природних катастрофа; по- знавање надлежности интервентно-спасилачких служби за природне ката- строфе; ставови о припремљености надлежних интервентно-спасилачких служби; припремљености локалне самоуправе; разлози непристанка на евакуацију; средства за опоравак; план, препреке и унапређење опоравка; разлоге некоришћења осигурања од природних катастрофа; сарадњу са на- длежним службама на опоравку од природних катастрофа.

У једном од извештаја већа САД који носи наслово „Да ли смо при- премљени?“ детаљно се описује „индекс припремљености грађана“ а даје се и детаљан преглед истраживачких алата који се користе за мерење припремљености појединаца, домаћинстава и заједница. За мерење при- премљености користи се „РQ тест“ који се састоји од 10 питања (од 1. до 3. односе се на знање а од 4. до 10. на понашање) [86].

У другом, преко интернета, идентификоване су скоро све мере које при- премљеност за реаговање на поплаву обухвата. Након тога, са студентима Криминалистичко-полицијске академије спроведено је прелиминарно ис- траживање о теми: Шта сте ви, или они са којима живите предузели да бисте били припремљени за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом? Након утврђивања свих димензија припремљености грађана за реаговање на поплаву, извршена је операционализација припремље- ности за реаговање и опредељивање за три основне димензије (перцепција о припремљености за реаговање, знање и залихе). На крају, утврђене су конкретне варијабле за сваку димензију припремљености (перцепција о припремљености за реаговање – 46 варијабли; знање – 50 варијабли; за- лихе – 18 варијабли) и онда за сваку варијаблу је преузето, адаптирано или посебно конструисано питање у анкетном упитнику.

Пре него што се започне истраживање тј. анкетирање испитаника на терену потребно је спровести прелиминарно пилот истраживање. Оно је спроведено у Баточини на узорку од 50 испитаника да би се проверио кон- струисан анкетни упитник а са циљем утврђивања да ли су упутства, пи- тања и вредности на скалама јасни. Циљ пробног истраживања је предста- вљало утврђивање да ли испитаници разумеју све ставке анкете односно упитника и да ли одговарају на одговарајући начин. Посебно је значајно споменути да је оно спроведено на делу исте популације као и главно ис- траживање. Том приликом сагледан је Кронбахов коефицијент алфа, који би у идеалном случају требало да буде већи од 0,7. Имајући у виду да су вредности Кронбаховог коефицијента алфе веома осетљиве на мањи број ставки, сагледала се средња вредност корелације између ставки. Резултати указују на то да је она износила 0,3. Структура упитника мора бити усагла- шена са тематским областима истраживања. У пројекту истраживања при- премљености за реаговање у природним катастрофама структура упитника одређена је на следећи начин.

Први скуп питања односио се на мере припремљености за природне ка- тастрофе: залихе за природне катастрофе у кући, на радном месту и у ко- лима; план за реаговање у природним катастрофама на нивоу домаћинства; подржавање и учествовање у добровољним хуманитарним активностима у отклањању последица природних катастрофа; познавање начина посту- пања у првих пет минута после догађања природне катастрофе; учешће у припремним вежбама; учешће у тренинзима за реаговање у природним катастрофама; узрок непредузимања припремних активности; препреке за присуство тренинзима на којима се разговара о припремним активностима. Други скуп питања односио се на активности улбажавања природних катастрофа: знање о ризицима од природних катастрофа у локалној само- управи; знање о понашању пре, за време и после природне катастрофе; знање о заштитним мерама од природних катастрофа; знање о постојећим склоништима и трасама за евакуацију; знање о начину информисања о по- тенцијалним последицама и плановима локалне самоуправе у природној

катастрофи.

Трећи скуп питања односио се на ставове и мишљења о могућностима одговора на природне катастрофе: степен припремљености домаћинства за одговор на природне катастрофе; препреке за адекватну припремљеност домаћинства за природне катастрофе; страх од природних катастрофа; по- знавање надлежности интервентно-спасилачких служби за природне ката- строфе; ставови о припремљености надлежних интервентно-спасилачких служби; ставови о припремљености локалне самоуправе; разлози неприс- танка на евакуацију.

Четврти скуп питања односио се на ставове и мишљења о могућности- ма опоравка од последица природних катастрофа: средства за опоравак; план за опоравак; препреке за опоравак; унапређење опоравка; разлози не- коришћења осигурања од природних катастрофа; сарадња са надлежним службама на опоравку од природних катастрофа.

Анкетирање у пракси

У теорији о катастрофама постоје разноврсна истраживања са приме- рима различитих врста анкетирања: личног интервјуа, телефонског ан- кетирања, анкетирања поштом, интернетом итд. У наредном тексту, даће се кратак осврт на одређене радове са приказом њихових методолошких оквира, а посебно начин анкетирања испитаника. Матсуда и Окада [290] у раду „Дијагноза заједнице за одрживу припремљеност за природне ката- строфе“ спровели су квантитативно истраживање коришћењем анкетног упитника који је садржао 45 питања. Првих неколико питања односило се на одређене самопроцене, док су остала питања била усмерена ка испи- тивању припремљености домаћинства за земљотресе. Питања су била подељена у следеће категорије: 1. у вези са безбедношћу домаћинства;

2. у вези са залихама за катастрофе; 3. у вези са склоништима; 4. у вези са подршком и повезаношћу са локалном заједницом; 5. у вези са интер- вентно-спасилачким службама [103]. Уз помоћ поштанске анкете која је дистрибуирана на адресу 6.646 домаћинства током 2004. године, враћених и попуњених било је 3.613 анкета. Дакле, скоро половина потенцијалних испитаника није попунила анкетни упитник. Случајним узорковањем иза- брана су домаћинства којима је послат анкетни упитник.

У квантитативном истраживању „Култура припремљености: припремље- ност домаћинства за катастрофе“ на подручју Флориде анкетни упитник је дистрибуиран преко имејла. У циљу извођења ваљане генерализације на основу узорка, аутор је користио стратификовани узорак. Анкетни упит- ник био је структурисан у неколико сегмената, а питања су се односила на: демографске карактеристике испитаника (пол, године старости, брачни статус итд.); постојање повезаности између перцепције грађана о интер- вентно-спасилачким службама и припремљености грађана за реаговање; ниво припремљености, знање о природним катастрофама [247].

Са друге стране, Мицели и сарадници [297] у раду „Припремљеност за реаговање и перцепција ризика од поплава: истраживање у Алпској доли- ни у Италији“ анкетирали су 400 пунолетних испитаника са подручја девет локалних заједница које су биле суочене са озбиљним последицама попла- ва. У процесу анкетирања коришћен је компјутерски телефонски систем познат као „CATI“. Анкетирањем су обухваћени само испитаници који су у протеклих пет гоидна имали пријављено пребивалиште у локалним зајед- ницама обухваћеним узорком. Уз помоћ наведеног компјутерског система испитаницима су била постављена питања о предузимању одређених пре- вентивних мера са циљем ублажавања последица поплава. Посебна пажња је посвећена процени вероватноће настанка различитих последица и пра- тећих осећања с тим у вези.

У Каролини је 2000. године спроведено квантитативно истраживање

„Припремљеност за катастрофе: повезаност претходног искуства, личних карактеристика и немаштине“ у којем је анкетирано 257 испитаника. Ан- кетни упитник био је подељен у четири сегмента: први део односио се на демографске карактеристике, имовинске штете и поремећаје услед урагана Хуго; други део садржао је осам питања о перцепцији грађана у вези са претњом од урагана; трећи и четврти део односили су се на психолошке димензије. У истраживању је коришћена петостепена скала за рангирање ставова [403].

У докторској дисертацији „Припремљеност грађана за реаговање у при- родним катастрофама изазваним поплавама у Републици Србији“ Цвет- ковић [135] у анкетном испитивању примењује стратегију испитивања у домаћинствима уз примену вишеетапног случајног узорка. Аутор је у пр- вом кораку, који се односио на примарне узрочне јединице, одредио делове заједнице у којима је обавио истраживање. Тај процес пратило је креирање мапе и одређивање процентуалног учешћа сваког таквог сегмента у уку- пном узорку. Аутор је у другом кораку који се односио на истраживачка језгра одредио улице или делове улица на нивоу примарних узорачних је- диница. Свако истраживачко језгро било је одређено као путања са преци- зираном почетном и крајњом тачком кретања. У следећем кораку одређена су домаћинства у којима је спроведено анкетирање. Значајно је споменути да је број домаћинстава био усклађиван бројношћу заједнице. У последњем кораку, посебна пажња је дата процедури избора испитаника унутар прет- ходно дефинисаног домаћинства. Селекција испитаника је спроведена процедуром следећег рођендана за пунолетне чланове домаћинства. Аутор је посебно истакао да се сам процес анкетирања за сваку локалну зајед- ницу одвијао три дана у току недеље, укључујући и викенде, и то у раз- личитим временским периодима. Осим тога, величина узорка била је ус- клађена са географском (заступљене су локалне заједнице из свих региона Србије) и демографском величином саме заједнице а дат је и табеларни преглед локалних заједница у којима је спроведено анкетирање. Полазећи од свих локалних заједница у Републици Србији у којима се догодила или постоји висок ризик да се догоди поплава, методом случајног узорка аутор је одабрао 19 од укупно 150 општина и 23 града и града Београда. Анкети- рање грађана је спроведено у следећим локалним заједницама: Обреновац, Шабац, Крушевац, Крагујевац, Сремска Митровица, Прибој, Баточина, Свилајнац, Лапово, Параћин, Смедеревска Паланка, Јаша Томић, Лозница, Бајина Башта, Баточина, Смедерево, Нови Сад, Краљево, Рековац и Ужице. Поред табеларног приказа броја испитаника обухваћених узорком, аутор је и графички приказао узорак.

Интересантно је споменути да је аутор у одабраним локалним заједни- цама истраживање обавио у оним деловима који су били најугроженији у односу на висину воде или потенцијални ризик. Аутор је, поред табелар- ног и графичког прилога, укупан број анкетираних приказао и на карти Србије тако што је другом бојом осенчио подручја локалних заједница у којима је спроведено анкетирање.

Цветковић и сарадници су у раду „Знање и перцепција ученика средњих школа у Београду о земљотресу као природној катастрофи“ из популације ученика средњих школа у Београду величине 65.561, за потребе истражи- вања извукли узорак величине 3.063, што чини 4,67% популације и приме- нили су вишеетапни узорак. У првој етапи посматрали су све београдске школе и на случајан начин изабрали 14. У другој етапи, јединице посма- трања су биле учионице у изабраним школама. На случајан начин изабране су учионице у којима су испитивани сви ђаци који су тог дана присуство- вали часовима. Аутори су такође дали приказ структуре узорка према полу, разреду, члановима породице са којима живе испитаници, образовању чла- нова породице и њиховој запослености – рецимо, указали су на то да су мушкарци у узорку били заступљени са 49,6% док су жене чиниле 50,4%.

Посебно су истакли да је у популацији слична структура, јер су мушкар- ци били заступљени са 51,07%, док су жене чиниле 48,93%. Када је реч о структури ученика према разреду који похађају аутори су истакли да 30,9% испитаника похађа први разред средње школе, 27,4% похађа други разред, 22% похађа трећи разред и 19,7% похађа четврти разред средње школе. Ако се посматра структуру популације према разреду (први разред 27,1%, други разред 25,87%, трећи разред 25,29% и четврти разред 21,33%) види се да се она не разликује значајно. Аутори су у одговарајућој табели дали преглед структуре узорка и популација како би се могла боље сагледати репрезентативност узорка. Када се анализирају постојећа квантитативна истраживања о припремљености за реаговање на природне катастрофе, примећује се да се она разликују по величини узорка, начину испитивања и популацији (табела 5).

Табела 5. Преглед литературе разврстан по величини узорка, начину испити- вања и популацији.

Извор

Година

Величина узорка

Начин испитивања

Популација

[320]

1990.

114

Поштанска анкета

Калифорнија

[181]

1993.

198

Телефонски интервју

Чарлстон

[403]

1993.

257

Лични интервју

Чарлстон

[397]

1995.

1346

Телефонски интервју

Лос Анђелес и Сан Франциско

[233]

1997.

96

Лични интервју

Тава Велингтон

[447]

2001.

551

Лични интервју

Фукуи, Јапан

[319]

2003.

199

Лични интервју

Пенсилванија

[308]

2005.

300

Поштанска анкета

Индија

[290]

2004.

3613

Поштанска анекта

Јапан

[220]

2004.

166

Поштанска анкета

Калифорнија

[410]

2004.

1065

Лични интервју

Јапан

[260]

2006.

814

Телефонски интервју

Израел

[435]

2008.

358

Поштанска анкета

Велингтон

[230]

2008.

251

Лични интервју

Каролина

[91]

2008.

227

Лични интервју

Аустралија

[335]

2008.

481

Лични интервју

Јапан

[247]

2008.

187

Поштанска анкета

Флорида

[32]

2009.

404

Телефонски интервју

Лос Анђелес и Орлеанс

[324]

2009.

1629

Онлајн анкетирање

САД

[186]

2010.

282

Лични интервју

Таранаки, Нови Зеланд

[25]

2010.

709

Лични интервју

Чарлстон

[458]

2010.

4000

Поштанска анкета

Коморо, Јапан

[328]

2012.

563

Поштанска анкета

Тајланд

[116]

2013.

3061

Лични интервју

Београд

[120]

2014.

434

Лични интервју

Београд

Анализом спроведених истраживања увиђа се да се квантитативна ис- траживања одликују различитим методима анкетирања: лични интервју, телефонски интервју, поштанска анкета и анкетирање преко интернета. Величина узорка у приказаним истраживањима варира и у просеку се ради о 852 испитаника који су анкетирани о својој припремљености за реаговање на одређене природне катастрофе. Значајно је споменути да су таква истраживања спроведена у различитим културолошким и економ- ским амбијентима.

У раду „Знање и перцепција ученика средње школе у Краљеву о природ- ним катастрофама“ предмет квантитативног истраживања представљао је испитивање нивоа знања, фактора који утичу на знање и перцепцију уче- ника Средње електротехничке школе „Никола Тесла“ у Краљеву о природ- ним катастрофама [132]. Како би се дошло до валидних закључака о томе шта све утиче на знање и перцепцију испитаника, испитиван је утицај не- колико група фактора (пол, образовање, особе са којом живи, запосленост и образовање родитеља) на познавање природних катастрофа. Затим је испитан утицај места или медија где је испитаник дошао до информација о природним катастрофама. Резултати утицаја таквих фактора омогућили су избор инструмената којима ће се на најефектнији начин утицати на знање средњошколаца о природним катастрофама. Поред наведеног, у раду је испитиван и утицај личног или искуства најближих чланова породице у вези са природним катастрофама. На крају, испитана је и повезаност из- међу осећања страха и знања о природним катастрофама као и повезаност знања и жеље за даљим учењем.

Основни инструмент примењен у истраживању био је анкетни упитник који је за потребе истраживања и креиран. Сва питања су била затвореног типа. Први скуп питања се односио на знање и перцепцију ученика о при- родним катастрофама, док се други односио на начин стицања информа- ција о природним катастрофама. Остала питања су се односила на осећања (страх, забринутост) и жеље да се више научи о природним катастрофама. Поред споменутог, Спитал и сарадници [436] у раду „Показатељи две врсте припремљености за земљотресе: активности преживљавања и убла- жавања“, испитују зашто су људи који су изложени ризику од природних катастрофа увек мање припремљени него што би могли бити. Испитивали су демографске и психолошке показатеље два аспекта припремљености за земљотрес. Узорак је чинило 358 испитаника из Велингтона кога је више пута задесила природна катастрофа, радило се о стратификованом узор- ку. За мерење припремљености је коришћена „Скала припремљености за земљотресе“ која садржи 23 питања. Петнаест питања се односило на ак- тивности у вези са преживљавањем, док се само пет односило на актив- ности ублажавања. Одговори су били да или не. Резултати истраживања су показали да су најзначајнији психолошки показатељи припремљеност да се прихвати ризик и место контроле, док су демографски власништво куће

и дужина пребивалишта.

Мулис и Липа [320] у свом квантитативном истраживању „Промена по- нашања и припремљеност за земљотрес: тестирање мотивационе заштит- не теорије“ спровели су анкетно испитивање у Калифорнији. Од укупно 613 контактираних домаћинстава од 297 није било одговора, 73 су изри- чито одбила да учествују у истраживању а 234 је пристало да учествује.

Од броја домаћинстава која су прихватила да учествују у истраживању анкетни упитник је попунило 154. Након попуњавања иницијалног анкет- ног упитника, преко имејла послата им је порука са негативним садржајем коју су они прочитали и након чега су опет попунили анкетни упитник. Од инструмената коришћена је Мулис-Липова скала припремљености за земљотрес која садржи 27 питања.

Испитаницима је послат и експериментални есеј о земљотресу. Он је био намењен манипулацији ставова и веровања испитаника у погледу че- тири димензије: сујбективна вероватноћа догађања великих земљотреса; очекивана озбиљност штете током земљотреса; перцепција ефективности припремљености; перцепција способности.

У раду „Знање и перцепција студената Криминалистичко-полицијске академије о природним катастрофама“ спроведено је квантитативно ис- траживање са циљем научне дескрипције и објашњења фактора који који утичу на знање и перцепцију студената прве године Криминалистичко-по- лицијске академије о природним катастрофама [122]. Аутори су користили метод анкетирања како би идентификовали и описали факторе који ути- чу на знање и перцепцију студената о природној катастрофи. Како би се дошло до валидних закључака о томе шта све утиче на знање испитани- ка о природним катастрофама аутори су испитали утицај неколико група фактора. Најпре је испитан утицај демографских карактеристика и утицај фактора ближег окружења самих испитаника као што су: пол, образовање, особе са којом живи, запосленост и образовање родитеља на познавање природних катастрофа. Затим су испитивали утицај места или медија где је испитаник дошао до информација о природним катастрофама.

Полазећи од чињенице да се студенти Криминалистичко-полицијске академије налазе у формираним групама по годинама студирања аутори су се определили за кластерски узорак. Избор чланова популације у узорак није се вршио непосредно него се одабрала једна цела група – прва година студената – зато што је најбројнија и зато што нису имали предмете у вези са природним катастрофама. Конкретније речено, чланови из популације коју чине сви студенти Криминалистичко-полицијске академије (од прве до четврте године студирања) нису се извлачили појединачно за узорак него се из популације извукла једна група (прва година студената). Пошто су аутори одлучили да се сви чланови одабране године студија укључе узо- рак, спроведено је једноетапно кластерско узорковање. Предности такве врсте узорковања се односе на мање трошкове спровођења, док је негатив- на страна то што не може бити говора о независности избора, пошто чла- нови истог кластера имају веће изгледа да се нађу у узорку него чланови различитих кластера (година студирања).

Бабек и сарадници [58] истичу да поновно усмеравање пажње ка нес- труктурним мерама за смањење ризика од поплава које се спроводе на нивоу домаћинства доводе до повећања интересовања за индивидуал- ну перцепцију ризика. Разлог је устаљена претпоставка да перцепција ризика мотивише појединца да предузме мере за ублажавање последи- ца од поплава. У наведеној студији аутори емпиријски испитују изнете претпоставке дајући преглед података добијених анкетирањем преко 300 домаћинстава у централном Вијетнаму и представља значајан допри- нос постојећој литератури која се бави изучавањем перцепције ризика у

развијеним земљама. Да би се добио бољи увид у корист перцепције ри- зика од поплава за управљање ризиком од поплава, развијен је упитник који се састојао из четири дела: 1. особине појединаца и карактеристике домаћинстава; 2. питања о перцепцији ризика; 3. знања и очекивања у вези са климатским променама; 4) претходно искуство и прилагођавање природним ванредним ситуацијама.

Пре извођења главне анкете извршено је прелиминарно анкетирање које је спроведено над 90 испитаника из суседне провинције у Вијетнаму да би се тестирао упитник и проверило да ли испитаници разумеју постављена питања, након чега је из анкете избачено питање у вези са уоченом учес- талошћу поплава јер су испитаници оценили да је тешко и да се понавља. Након тога је спроведено истраживање употребом интервјуа лицем у лице. Истраживање је спроведено августа 2009. године у заједницама Туји Биу и Хаи Дуонг. Интервјуисано је по 150 људи из обе заједнице, што чини уку- пан узорак од 300 испитаника. Старост испитаника кретала се у интервалу од 20 до 87 година, са просеком од 49,8 година. Ове две заједнице географ- ски и социоекономски представљају провинцију Туа Тиен Хју због чега су изабране као подручје узорковања. Мултирегресиона анализа потврђује да је перцепција ризика од поплава слаб показатељ предострожнпости. Открића аутора овог истраживања подржавају раније емпиријске студије које су показале да знање о перцепцији ризика од поплава само по себи не мора да обезбеди корисне увиде за управљање ризиком од поплава. Резул- тати базирани на овом узорку домаћинстава која се суочавају са ризиком од поплава подржавају хипотезу да увид у захтев јавности за политиком смањења ризика углавном долази од уочених последица поплава.

У раду „Припремљеност грађана Лознице за реаговање на природну ката- строфу изазвану земљотресом“ аутори су 2015. године у циљу утврђивања припремљености грађана за реаговање на природну катастрофу изазвану земљотресом спровели анкетно испитивање на подручју Лознице [445]. Популацију су чинили сви пунолетни становници Лознице. У процесу анкетирања, аутори су користили стратегију испитивања у домаћинствима уз примену вишеетапног случајног узорка. Узорком су обухваћена 154 пу- нолетна грађана Лознице. За потребе истраживања није осмишљен нови већ је коришћен тестиран анкетни упитник Матсуде и Окаде коришћен у њиховом раду „Дијагноза заједнице за одрживу припремљеност за при- родне катастрофе“ објављен 2006. године. Коришћен анкетни упитник садржи 63 питања, од којих су 18 у општем делу, док је у посебном делу (перцепција припремљености) 45 питања конципираних у седам скупова са називима: безбедност домаћинства, залихе, склониште, специјалне пот- ребе, повезаност у локалној самоуправи, пожар и бројеви хитних служби. У раду „Знање ученика средњих школа у Београду као елемент при- премљености за реаговање на поплаве“ квантитативне истраживачке тради- ције аутори су испитивали ниво и повезаност одређених фактора са знањем ученика о поплавама као природним катастрофама [125]. Циљ спроведеног истраживања представљала је научна експликација повезаности знања уче- ника о поплавама и споменутих фактора. Аутори су истраживање реализо- вали методом анкетирања на узорку од 3.498 испитаника који чине 8,96% популације. Испитаници су били ученици 19 средњих школа од укупно 54

колико их има на територији 11 угрожених општина Града Београда.

Имајући у виду да се истраживање базирало на поједине општине Града Београда, изведени закључци су се могли генерализовати само на попула- цију ученика средњих школа са те територије, али и компарирати са ре- зултатима других угрожених подручја. Испитаници су изабрани методом пропорционалног стратификованог узорка из популације ученика средњих школа у Београду која је 2014. године бројала 63.106 ученика. Као први критеријум за стратификовање узете су средње школе из општина које су биле погођене последицама поплава, а то су 11 од 17 општина Града Бе- ограда. Као други критеријум за стратификовање узете су средње школе друштвеног усмерења и средње школе природно-математичког усмерења које заједно имају 39.017 ученика. Из тако дефинисаног стратума извучен је независни случајни узорак који чини 8,96% потпопулације, односно, из 54 београдске средње школе у угроженим општинама, на случајан начин изабрано је њих 19 и то 10 друштвеног и 9 природно-математичког ус- мерења, што чини 35,18% потпопулације. Методом случајног одабира са списка расположивих учионица изабране су од две до шест учионица од првог до четвртог разреда (у зависности од броја учионица у конкретној школи), а потом су у изабраним учионицама анкетирани сви ученици који су тог дана присуствовали настави. Применом наведене технике узорко- вања обезбеђена је задовољавајућа репрезентативност узорка, а величином узорка поузданост у закључивању на основном скупу – популацији.

Међународно истраживање „Страх младих од катастрофа: компара- тивна студија – Турска, Србија и Македонија“ спроведеном 2016. године било је квантитативно истраживање са циљем научне дескрипције стања, нивоа и узрока страха са елементима научне експликације утицаја пола на страх од природних катастрофа [127]. Истраживање је предузето и са циљем испитивања разлике у стању, нивоу и узроцима страха код студе- ната у Србији (Београд), Турској (Анкара) и Македонији (Скопље). Ауто- ри посебно истичу да се у периоду од 2007. до 2016. у Србији догодила око 21 природна катастрофа – погинуло је укупно 90 људи, повређено 620, погођено 206.754, без дома остало 1.470 и нанета је материјална штета у вредности од 2.280.522 америчких долара. Са друге стране, у Турској се у истом периоду догодила 41 природна катастрофа – 929 људи је погинуло, повређено је 5.387, погођено је 260.296, без дома је остало 35.581 и нанета је материјална штета од 4.574.522 америчких долара. Број и озбиљност последица природних катастрофа је сличан и у Македонији. Наиме, у на- веденом периоду догодило се седам природних катастрофа, погинуло је 10 људи, повређено је 30, погођено је 1.124.013 и нанета је материјална штета у износу од 87.000 америчких долара. Узорком је било обухваћено 537 испитаника од којих је 160 било из Београда (Криминалистичко-по- лицијска академија, Факултет безбедности, Географски факултет), 195 из Анкаре (Гази, Аксараy, Кириккале, Ахи Евран универзитети) и 182 са Фа- култета безбедности из Скопља.

Поусин и сарадници [372] на основу прегледа литературе предлажу и емпиријски тестирају проширену верзију теорије мотивације за заштиту индивидуалне припремљености за катастрофе. Истраживање је спрове- дено 2011. године међу 885 домаћинстава у Француској која се налазе у три области (Арден, Вар и Вест Коаст) подложне поплавама како би се проценио степен реализације мера за ублажавање последица од поплава и

фактора који утичу на мере које предузимају домаћинства. Ове три области разликују се према историји поплава, начинима на које се поплаве јављају, постојању прописа против поплава и приступима локалне кризне комуни- кације. Истраживање је спроведено у селима и градовима који су пажљи- во одабрани на основу претходних искустава са поплавама кроз историју. Одабир области извршен је на основу поплавних мапа и запажања и дис- кусија са локалним становништвом приликом посете током спровођења студије случаја. Очекивало се да испитаници буду добро припремљени за поплаве, јер је за овај узорак испитаника корист од мера за ублажавање последица од поплава веома висока.

Истраживање је спроведено путем поштанског упитника који је прет- ходно проверен на истом узорку на коме је спроведено целокупно истра- живање. Запажања добијена прелиминарним испитивањем искључена су из истраживања. упитници су претходно тестирани кроз десет интервјуја лицем у лице и организовано је пилот истраживање. За потребе пилот ис- траживања поштом је послато 200 писама у области узорковања, од којих је враћено 26 попуњених упитника. Крајња верзија упитника послата је поштом на адресе 8.201 домаћинства, једнако подељених у сва три реги- она. Од укупног броја одговор је послало 885 испитаника од којих 530 има претходно искуство са поплавама, што одговара стопи одговора од 10,5%. Модели регресије дају увид у факторе утицаја на примену три категорије мера за ублажавање ризика од поплава и намере домаћинстава да примене (додатне) мере. Иако се резултати разликују према категоријама, укупни налази показују да процена претње има мали утицај на усмеравање по- нашања ка ублажавању последица, док процена савладавања има далеко значајнији утицај. Испоставило се да неколико варијабли које су додате теорији мотивације за заштиту има утицај на припремљеност домаћинста- ва за доношење одлука. Те варијабле су: претходно искуство, политика и подстицаји локалног кризног комуницирања и друштвена мрежа. На осно- ву ових резултата, направљене су две врсте препорука за повећање инди- видуалне припремљености за поплаве: кампања побољшања комуникације о мерама за ублажавање последица поплава и обезбеђивање додатних фи- нансијских подстицаја.

У раду „Мишљења деце и младих о шумским пожарима у Србији“

[128] аутори су испитивали факторе утицаја на знање ученика узраста од 10 до 19 година на подручју Београда о шумским пожарима, као могућој природној катастрофи. Имајући у виду усмереност истраживачког дизај- на на утврђивање природе и јачине повезаности испитиваних фактора са знањем ученика, истраживање је имало експликативни циљ. Истраживање је спроведено у периоду од 20.10.2013. до 3.02.2014. Аутори су користи- ли метод анкетирања ученика како би идентификовали и описали факторе утицаја на знање о шумским пожарима. Сходно томе, из укупне попула- ције ученика школа у Београду (65.561), за потребе истраживања извучен је узорак величине 3.063 ученика, који чине 4,67% популације. Имајући у виду геопростор Србије, истраживање се базирало само на геопростору Београда, тако да се закључци могу генерализовати само на популацију ученика школа са тог подручја. У првом делу анкетног упитника била су питања у вези са основним демографским, социо-економским и психолош- ким карактеристикама испитаника. У другом делу, око 20 питања било је у

вези са знањем, свешћу, познавањем безбедносних процедура реаговања, осећањем, едукацијом и претходним искуством.

Сколобиг и сарадници [408] истичу да се ниска перцепција ризика ста- новника који живе у поплавним подручјима сматра једним од главних уз- рока њихове слабе припремљености која заузврат генерише неадекватан одговор на катастрофе. Истраживање је спроведено у четири града која се налазе у сливу Адиџе / Шарца у источним италијанским Алпима: Бо- ценаго, Ровере дела Луна, Ромањано и Вермиљо Рио Кортина. Ове четири локације су биле погођене са два налета поплава у јесен 2000. и 2002. годи- не. Технике прикупљања података укључивале су и истраживање података из постојећих извора, као што су подаци пописа и покрајински архиви; 4 фокус-групе и 22 полуструктурирана интервјуа (са официрима из пописа услуга и агенције за цивилну заштиту, превенцију ризика, водних ресурса, хидрологије, лидера заједнице, политичара, научних и техничких експера- та, чланова невладине организације); спроведено је лично интервјуисање 400 локалних становника, по 100 у свакој споменутој локалној заједници.

Упитник је припремљен на основу увида у постојећу литературу и резул- тате документарне анализе, фокус-група и полуструктурираних интервјуа. Неколико аспеката је узето у обзир, почевши од искуства са поплавама до њиховог мишљења о мерама за смањење последица поплава. Упитник је садржао 147 тачака, а одговори на већину су понуђени у виду Ликертове петостепене скале, где 1 представља минималну вредност, а 5 максимал- ну. Међу бројним деловима упитника, два су посвећена анализи свести о ризику и припремљености. Пронађене су значајне разлике у евалуацији између различитих субјеката у односу на укупне заједнице а постојао је и јасан раскорак између стварног усвајања кућних припремних мера и при- премљености да се предузму акције самозаштите. Осим тога, свест о ри- зику била је знатно виша код оних појединаца који су у прошлости били лично погођени последицама поплавама, који су живели у изолованим заједницама (насупрот градским), у најризичнијим областима или су има- ли нижи ниво поверења у локалне власти. Насупрот томе, истраживања су доказала сложену везу између перспектива, ставова, понашања и одлука по питању ризика од поплава.

Смерић [423] у раду износи резултате социолошког истраживања реак- ција на катастрофе прикупљених у склопу пројекта „Социоеколошки ас- пекти развоја“ спроведеног у јуну 1992. године на узорку од 547 студената универзитета у Загребу и Ријеци. Испитиване су емоционалне реакције у односу на самопроцену нивоа страха испитаника у односу на низ понуђе- них ситуација и стања, а добијени резултати упозоравају на релативно већу учесталост страха од социјалних и технолошких ванредних ситуација у односу на технолошке. Самопроцена се састојала из три димензије: страх од катастрофа, страх од болести и страх од будућности. Испитаницима је на процену понуђено 12 катастрофа различитог порекла (природне, техно- лошке, социјалне) и могућност да на Ликертовој петостепеној скали про- цене сопствену емоционалну реакцију на сваку од понуђених потенцијал- них опасности (у распону од „уопште ме није страх“ до „изразито ме је страх“).У раду је дата препорука за даље истраживање појава уз примену савршенијих инструмената који би ближе и тачније оценили који чиниоци

утичу на когнитивне и емоционалне реакције на различите врсте потен- цијалних опасности (нпр. лично искуство, степен информисаности, ставо- ви и слично).

Узорковање

Када је популација за потребе истраживања катастрофа велика, а са дру- ге стране трошкови и време потребно да се добију информације на основу целокупне популације високи, спроводи се узорковање. Управо зато, циљ узорковања је прибављање максимума информација о одговарајућој попу- лацији на основу минимално уложеног напора, трошкова и опреме.

Акер, Кумар и Деј [1] указују на то да постоје следеће активности пове- зане са процесом извлачења узорка.

Идентификовање циљне популације. Да би резултати били јасни и не- двосмислени, потребно је прецизно и ваљано идентификовати и одреди- ти популацију. На пример, ако је у оквиру истраживања потребно дати одговор на питање зашто су ученици средњих школа неприпремљени за реаговање у катастрофама, а као популација су одређени сви ученици у основним и средњим школама, такви резултати истраживања неће пру- жити релевантне информације. Значајно је споменути да се циљна попу- лација састоји од људи, домаћинства итд. Веома је битно разјаснити да ли се жели спровести истраживање које ће обухватити домаћинства или појединце у вези са испитивањем њихове припремљености за реаговање или њиховог знања о одређеним катастрофама.

Одређивање узорачког оквира подразумева списак свих чланова попу- лације који се користи за добијање узорка, нпр. свих пунолетних људи у локалној заједници угроженој поплавом. Непотребно је набрајати све чланове, већ је довољно и да се наведе поступак на основу којег је мо- гуће идентификовати сваку узорачку јединицу. Дакле, основни скуп или популација обухвата све елементе или јединице посматрања чије се ка- рактеристике испитују – појединаца, ствари или предмета. Део тог осно- вног скупа који је изабран назива се узорком.

Превазилажење разлика између узорачког оквира и популације. Оквир узорка мора се подударати са дефиницијом популације. Уколико тога нема, јављају се три специфична проблема: проблем подскупа (оквир узорка је мањи од популације – нпр. за потребе истраживања знања о природним катастрофама популацију су чинили сви ученици, док су за узорачки оквир узети спискови ученика средњих школа), проблем су- перскупа (нпр. на истом примеру испитивања знања о природним ката- строфама полазећи од популације коју чине ученици основних школа до 14 година, за узорачки оквир узети су спискови ученика основних и средњих школа) и проблем укрштања (елементи популације изоставље- ни из узорачког оквира и узорачки оквир садржи више елемената него популација – нпр. популацију чине сви пунолетни грађани који живе поред реке – узорачки оквир представља списак свих грађана локалне заједнице који живе не само пореде реке и малолетни грађани).

Избор поступка извлачења узорка. Када је реч о извлачењу узорка, по- стоји извлачење случајног узорка (прост случајан – постоји подједнака

вероватноћа да ће бити изабран било који члан узорка – нпр. извлачење папирића; стратификован системски – популација се на основу одређе- них критеријума дели на потпопулације тзв. стратуме, а потом се из сваког од тих стратума извлачи независан случајни узорак; системски – избор чланова за узорак из популације се врши на основу узорачког оквира; узорак скупина – процес извлачења укључује поделу популације на подгрупе (скупине), бира се случајан узорак подгрупа, а интервјуишу се сви чланови подгрупе; вишеетапни – узимање узорка са територије целе Србије у неколико фаза – формирање узорка региона; добијање скупина градова; добијање скупина блокова; избор зграда и станара итд.) и извлачење неслучајног узорка (на основу погодности – узорак који је формиран на бази погодности; на основу вредносног суда – екс- перт на основу свог субјективног осећаја дефинише узорак; на бази кво- та; у виду грудве снега – сваки испитаник препоручује наредног). Када је реч о случајном узорку, у првом кораку потребно је одредити циљану популацију, затим прецизирати метод извлачења, одредити величину и решити проблем недоступних. Значајно је споменути да се неслучајно узорковање најчешће користи ради експлорације: претестирања упитни- ка, постојања хомогене популације, када је потребно да се на што лакши начин посао обави.

Одређивање одговарајуће величине узорка зависи од истраживања до истраживања. Не постоје утврђени критиријуми, али је препоручљиво да тај број не буде много мали. Свакако, могу се користити искуствена правила да узорци буду довољно велики како би се, када се поделе на групе, свака од њих имала минималну величину од 100 или више чла- нова узорка.

Добијање информација од испитаника.

Дефинисање односа према онима што се нису одазвали.

Генерисање информација за потребе доношења одлука.

На слици 1 приказан је процес извлачења узорка.

Слика 1. Процес извлачења узорка, извор: адаптирано према [1], стр. 384.

10.5. Анализа података

и интерпретација резултата

Након завршеног анкетног испитивања, сваки појединачни упитник до- бија јединствену шифру како би се омогућила провера унетих података. На папирној или електронској верзији упитника требало би уписати број под којим се анкета води у бази података. Након регистровања сваког упит- ника у бази, може се отпочети унос података који подржава статистички софтвер SPSS. Пре спровођења анализе, а након прикупљања података, спровoди се припрема података за анализу.

Припрема података,обухвата: едитовање података, кодирање и статис- тичко прилагођавање података. Едитовање података обухвата поступке којима се утврђује да ли постоје недостајући, нејасни, и погрешни одгово- ри. Кодирање података подразумева додељивање одређених симбола мо- далитетима одговора како би се успешније пратиле одређене категорије и структура одговора. Након завршене припреме података, први корак од- носи се на анализу сваког питања или мере саме по себи. Таква анализа спроводи се табелирањем података које обухвата једноставно преброја- вање броја случајева који припадају различитим категоријама. У следећем кораку, подаци се подрвргавају унакрсном табелирању са циљем уочавања било какве повезаности између две (типично) нормалне варијабле.

Анализа података прикупљених анкетним испитивањем заснива се на примени дескриптивне статистике, односно утврђивању фреквенција, израчунавању процената и средњих вредности. Наведена примена де- скриптивне статистике подразумева: мере централне тенденције (средња вредност, медијана и модус), мере дисперзије (интервал варијације, стан- дардна девијација и коефицијент варијације) и мере облика распореда (си- метричност и спљоштеност). Осим тога, за добијање описних статистич- ких показатеља категоријских променљивих употребљава се учесталост (Frequencies) њихових вредности, док ће се за непрекидне променљиве употребљавати функција (Descriptives).

На пример, у истраживању обучености грађана за реаговање у ванред- ним ситуацијама испитаницима је постављено питање „Да ли сте похађали одређене обуке за реаговање у ванредним ситуацијама?“. Дескриптивна анализа одговора показала је да је одговор дало 2.394 (95,8%) испитаника. Од тога, само је 5,6% одговорило да је похађало одређене обуке за реаго- вање у ванредним ситуацијама, за разлику од 94,4% испитаника који су одговорили негативно [123]. Просечна старост испитаника обухваћених узорком добија се коришћењем функције „Descriptives“. Имајући у виду значај израчунавања „збирних“ статистичких показатеља за непрекидне променљиве, потребно је сагледати средњу вредност, медијану и стан- дардно одступање за променљиве као што су нпр. старост и просечна оце- на испитаника у претходној години која се односи на завршну годину у средњој школи.

У квантитативном истраживању знања и перцепције студената Кримина- листичко-полицијске академије о природним катастрофама [122] узорком је било обухваћено 360 испитаника, опсег њихове старости био је од 18 до 22 године, средња вредност је 19,01 године и стандардно одступање од те средње вредности износи 0,69 година. Опсег просечне оцене је од 2,92 до

5,00, средња вредност је 4,46 и стандардна одступање од те средње вредно- сти је 0,48. Такође, поред тих анализа, сагледала се и расподела вредности непрекидних променљивих (асиметрија и спљоштеност њихове расподе- ле). Позитивна вредност асиметрије 1.223 за старост испитаника показала је да је већина добијених резултата лево од средње вредности, међу мањим резултатима, док је позитивна вредност спљоштености од 3,72 показала да је расподела шиљатија од нормалне, тј. има више резултата нагомиланих око центра расподеле. Са друге стране, негативне вредности асиметрије и спљоштености за просечну оцену испитаника показују да је већина резул- тата десно од средње вредности међу већим вредностима, док вредност спљоштености која је мања од 0 показује да је расподела шиљатија од нор- малне. Од техника, коришћене су одговарајуће односно прикладне техни- ке за истраживање веза између променљивих (нпр. старости и перцепције припремљености) и технике за истраживање разлика између група (нпр. полних разлика у ставовима о припремљености за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом). Табеларни и графички приказ добијених истраживачких резултата и на њима заснована интерпретација и дискусија вршила се на два нивоа: први ниво анализе односио се на ниво Републике Србије, док су се на другом нивоу анализирале разлике у односу на демо- графске, социо-економске и психолошке карактеристике испитаника.

Хи квадрат тест независности (χ2) користи се за испитивање везе између независних демографских, социо-економских и психолошких променљи- вих и категоријских променљивих о перцепцији, знању и поседовању за- лиха и планова за природну катастрофу итд. Да би се применио наведедни тест, морају бити испуњене додатне претпоставке о најмањој очекиваној учесталости у свим ћелијама која је износила пет и више.

За оцену величине утицаја користи се коефицијент фи (phi coefficient) који представља коефицијент корелације у опсегу од 0 до 1, при чему већи број показује јачу везу између две променљиве. Најчешће се користе Кое- нови критеријуми: од 0,10 за мали, 0,30 за средњи и 0,50 за велики утицај [78]. За табеле веће од 2 са 2, за оцену величине утицаја користи се Краме- ров показатељ В (Cramers V) који узима у обзир број степени слободе. Уко- лико је за Р-1 или К-1 једнако 1, користе се следећи критеријуми величине утицаја: мали=0,01, средњи=0,30 и велики=0,50 [208]. Анализа података зависи од врсте променљеив: категоријске (номинални подаци – пол: м/ж); ординалне (рангирани подаци: први, други, трећи) и непрекидне (интервал- ни подаци, старост у годинама или вредности на скалама оптимизма) [1]. Рецимо, у истраживању припремљености грађана за реаговање у природ- ним катастрофама изазваним поплавама за испитивање повезаности пола и непрекидних зависних променљива о перцепцији, знању и поседовању залиха и планова, коришћени су т-тест независних узорака (independent samples T test) и једнофакторска анализа варијансе (ANOVA) [135]. Пре приступања спровођењу теста биле су испитане опште и посебне прет- поставке за његово спровођење. Код једнофакторске анализе варијансе, коришћењем резултата Ливиновог теста (Levene Statistic) испитивано је кршење претпоставке о хомогености варијансе код свих променљивих. За променљиве код којих је била прекршена претпоставка о хомогености ва- ријансе дат је приказ табеле „Robust Test of Equality of Means“ и резултати два теста, Велшовог [473] и Броуновог отпорних на кршење претпоставке

о једнакости варијансе. За потребе истраживања коришћени су резулта- ти Велшовог [473] теста. Избор прикладних статистичких техника зави- си од великог броја фактора. Постоје технике: истраживања веза између променљивих (нпр. старости и оптимизма; постоје корелација – позитивна показују да обе променљиве заједно опадају и расту, а негативна – да једна променљива опада када друга раста; делимична корелација – уклања ути- цај реметилачке променљиве; вишеструка регресија – помоћу скупа неза- висних променљивих предвиђа се вредност једног непрекидног зависног обележја; факторска анализа – свођење великог скупа променљивих или ставки скале на мањи број димензија или фактора, с којима је лакше ради- ти) и технике на истраживања разлика између група (нпр. полних разлика у ставовима о оптимизму).

У зависности од великог броја фактора као што су природа истражи- вања, врста података, променљива, питања на које треба дати одговор итд. потребно је одабрати одговарајућу статистичку технику која ће бити при- кладна за анализу података. Одабир статистичких техника које ће се кори- стити у давању одговора на постављено истраживачко питање зависи од променљивих које имамо на располагању (категоријске или непрекидне). Постоје параметарске и непараметарске статистичке технике. Параметар- ске статистичке технике почивају на много већим претпоставкама о попу- лацији из које је и извучен узорак (нпр. да су резултати нормално распо- дељени) и природни тих података (да су мерени на интервалним скалама). Са друге стране, непараметарске статистичке технике немају тако строге претпоставке и често су прикладније за мале узорке или када су прикупље- ни подаци измерени само на ординалним скалама [346]. У табели 6 дат је преглед основних статистичких техника и њихових карактеристика.

Табела 6. Збирна табела својстава основних статистичких техника, извор: адап- тирано према [346].

Истраживање веза или односа

Намена

Колики део варијансе у вредностима на скали задовољства оствареном безбедно- шћу у природним катастрофама може бити објашњен варијансом самопошто- вања, субјективно доживљене самокон- троле и оптимизма. Која од споменутих променљива је најбољи предиктор?

Након одузимања утицаја свесно датих нетачних, али друштвено пожељних одго- вора, да ли још увек постоји веза између оптимизма и задовољства оствареном безбедношћу у природним катастрофама?

Постоји ли веза између старости и вред- ности на скали припремљености грађана за реаговање у природним катастрофама?

Која је веза између пола и припремљенос грађана за реаговање у природним ката- строфама?

Пример пи- тања

Факторска анализа

Делимична корелација

Пирсонов ко- ефицијент (р) линеарне коре- лације

Не постоји

Параметарска техника

Не постоји

Не постоји

Спирманов коефицијен (рхо) корелације ранга

Хи-квадрат тест

Непараметар- ска алтерна- тива

Скуп две и више непре- кидних неза- висних про- менљивих – са- мопоштовање, субјективно доживљена самоконтрола, оптимизам

Две непрекид- не променљи- ве и једна непрекидна променљива за коју треба одузети утицај нерегуларних одговора – Оптимизам и задовољство оствареном безбедношћу у природним катастрофама

Две непрекидне променљи-

ве – Старост и вредност на скали при-

премљености за реаговање

Једна ка- тегоријска променљива

– Пол (мушки,

женски)

Независна променљива

Једна непре- кидна зависна променљива

– задовољство оствареном безбедношћу у природним катастрофама

Једна ка- тегоријска променљи- ва – При- премљеност за реаговање у природним

катастрофама: да или не

Зависна про- менљива

Један узорак са резултатима свих мерења

Један узорак са резултатима два различита мерења или исто мерење у време 1 и вре- ме 2

Један узорак са резултатима два различита ме- рења или исто мерење у време 1 и време 2

Посматра се број случајева у свакој кате- горији, а не резултат на скали

Главна својст- ва

Поређење група

Постоји ли разлика између мушкараца и жена, подељених у три старосне групе, у погледу разних мерила припремљености за природне катастрофе (знања, перепције ризика)

Постоји ли разлика у вредностима на скали припремљености за реаговање из- међу мушкара млађих од 25 година, особа старијих од 26 до 46 и оних од 47 година и више.

Мењају ли се резултати испитаника на скали припремљености за реаговање у природним катастрофама од времена 1 до времена 2и времена 3?

Постоји ли разлика у вредностима на скали припремљености за реаговање у природним катастрофама између људи млађих од 25 година, особа старих од 26 до 46 и оних од 47 година и више

Мењају ли се резултати испитаника на скали припремљености за реаговање у природним катастрофама од времена 1 до времена 2.

Да ли су мушкарци склонији од жена да не предузимају мере припремљености за катастрофе?

Мултиварија- циона АНО- ВА различи- тих група и поновљених мерења

Двофактор- ска АНОВА различитих група

Једнофак- торска АНОВА

поновљених мерења

Једнофакто- раска АНО- ВА различи- тих група

Т – тест упарених узорака

Не постоји

Не постоји

Не постоји

Фридманов тест

Крусакл-Во- лисов тест

Вилкоксо- нов тест ранга

Хи-квадрат тест

Једна или више кате- горијских независних променљи- вих (два и више нивоа) – старосна група и пол

Две кате- горијске независне променљиве (два и више нивоа) – ста- росна група и пол

Једна ка- тегоријска независна променљива (три и више нивоа) вре- ме 1/време 2/време 3

Једна ка- тегоријска независна променљива (три и више нивоа)

Једна ка- тегоријска зависна променљива (два нивоа): време 1 и

време 2

Једна ка- тегоријска зависна променљи- ва – Пол

Две или више по- везаних непрекидних зависних променљи- вих – вред- ности на скалама при- премљености за природне катастрофе

Једна не- прекидна зависна променљива – Вредности на скали оптимизма

Једна не- прекидна зависна променљива – Вредност на скали припремље- ности за реаговање у природним катастро- фама

Једна не- прекидна зависна променљива – Вредности на скали припремље- ности за реаговање у природним катастро- фама

Једна не- прекидна зависна променљива – Вредности на скали припремље- ности за реаговање у природним катастро- фама

Једна ка- тегоријска зависна променљи- ва – Непре- дузимање мера при- премље- ности

Две или више група за сваку независну променљи- ву: различи- ти људи у свакој групи

Три или више група; исти људи у два наврата

Три или више група; различити људи у сва- кој групи

Исти људи у два наврата

Посматра се број случајева у свакој кате- горији, а не резултат на скали

10.6. Преглед литературе и секундарни извори података

Претрага постојећих радова о катастрофама и ризицима у домаћој и страној литератури може се извршити уз помоћ сервиса „Google scholar“, популарне мреже кооперативног библиографског система и сервиса (COBISS), српског цитатног индекса (SCI) и портала конзорцијума биб- лиотека Србије за обједињену набавку (KoBSON). Приликом прегледа ли- тературе препоручљиво је користити програм за управљање референцама

„EndNotе“. Програм се користи за чување, сортирање и цитирање у тексту свих референци које су похрањене у бази података.

Преко сервиа „Google scholar“ може се пронаћи литература која је у вези са темом истраживања и довољно је само кликнути на „Cite“, изабрати

„EndNote“ и сачувати референцу у својој бази. Предност коришћења так- вог програма јесте што он у себи обједињује различите стилове цитирања и променом стила аутоматски се мењају све референце у тексту који истра- живач пише.

Прегледи литературе могу бити објављени и форми научних радова и врло су значајни као полазна основа у разматрању одређених истраживач- ких проблема. Рецимо, у раду „Прилагођавање домаћинстава опасностима од земљотреса“ Линдел и Пери [278], на један методолошки исправан и критички начин, анализирали су 23 истраживачка рада која потврђују да је прилагођавање домаћинства на одређене опасности у вези са перцепцијом опасности, демографским карактеристикама и друштвеним утицајем. По- себну пажњу су посветили сагледавању методолошких оквира присутним у радовима, резултатима емпиријских истраживања, теоријским имплика- цијама и препорукама за будућа истраживања.

У раду „Индивидуална припремљеност за катастрофе, интегрисани преглед литературе“ [264] истиче се да међу стручњацима који се баве природним катастрофама постоји општи консензус да појединци морају бити делимично или у потпуности самоодрживи најмање 72 сата након катастрофе. Како је индивидуална припремљеност круцијална за природне катастрофе и чини основу припремљености заједнице. носиоци политике управљања природним катастрофама захтевају многобројне информације како би унапредили ниво индивидуалне припремљености за катастрофе. Из тог разлога, аутори у свом истраживању описују и анализирају науч- не чланке о припремљености појединаца који су објављени у периоду од 1993. до 2010. године. Разматрана су само квантитативна и квалитативна истраживања и анализом је обухваћено 36 истраживања са циљем иденти- фиковања инклузивних критеријума. Посебна пажња је била усмерена на кључне проналске, циљ истраживања, методе, узорак и популацију. Резул- тати указују на то да су фактори који утичу на припремљеност појединца комплексни и вишестрани, да укључују демографске карактеристике, по- верење у владине напоре, претходна изложеност катастрофи, број издржа- ваних лица у домаћинству и да различите друштвене групе, домаћинства и појединци имају различите нивое припремљености.

Полазећи од природе истраживања у области катастрофа, аутори често користе мултиметодски приступ који обухвата квантитативно и квалита- тивно истраживање и различите изворе података који се на најопштијем

нивоу могу сврстати у две групе: постојећи извори података и подаци који ће бити стварани за потребе таквих истраживања. Од постојећих изво- ра података може се користити документација и архивска грађа различи- тих локалних, регионалних, националних и међународних институција. Аутори такође користе и различите материјале који обухватају широку категорију извора: новине, саопштења за медије и медијске наступе доно- силаца одлука које су од значаја за припремљеност грађана за реаговање на поплаве. Често анализирају извештаје, мапе као и друге националне и међународне правне акте којима се уређује област заштите од катастрофа. У анализи систематизованих података најчешће се користе следеће ме- тоде: секундарна анализа, анализа садржаја, упоредна правна анализа и преглед литературе. Исцрпни приказ извора података, форме докумената и тип података који ће бити коришћени у истраживању могу се приказати у виду табеле.

Преглед литературе је један од неизоставних корака у пројектовању и реализацији истраживања. С. Ђурић [169] истиче да је у циљу доношења ваљане одлуке о томе да ли је рационално спроводити истраживање нео- пходно систематично прегледати постојећа истраживања, саме теоријске концепте који се односе на дату област проучавања. Посебно наглашава да је циљ прегледа литературе стварање увида у сва дотадашња истражи- вања, а укључује главне налазе и прегледе коришћених истраживачких процедура. Свакако, од аутора зависи и сам начин спровођења прегледа литературе. Сходно истраживачким искуствима из области катастрофа и ризика, целисходно је на почетку идентификовати све кључне речи у вези са предметом истраживања и посебно водити рачуна о терминима са ви- шеструким значењима и неадеквантим преводима. Рецимо, уколико аутора занимају радови о катастрофама, потребно је у одговарајући претраживач (нпр. Google schoolar) укуцати „disaster“, а не „emergency situations“ или

„emergency“ који означава ванредни догађај. Када се добију одговарајући резултати претраге, могу се разврстати по годинама објављивања, резул- татима, методолошким оквирима итд. У том кораку истраживач треба да сачува све радове за које сматра да су релевантни и да их сложи у одгова- рајуће фолдере на свом компјутеру.

Пре самог читања потребно је да истраживач дефинише на шта ће обра- тити пажњу (резултати истраживања, постојећи теоријски или методолош- ки оквири). Током читања, препоручљиво је водити белешке или одмах сортирати кључне мисли у одговарајућем документу.

Резултати прегледа литературе се могу приказати текстуално, табеларно или графички. Потребно их је систематизовати и приказати. У табели 7 дат је преглед литературе о дефиницији припремљености за реаговање на катастрофе.

Табела 7. Преглед литературе разврстан према дефиницији припремљености за реаговање на катастрофе

Извор

Година

Дефиниција припремљености за реаговање на катастрофе

1.

[56]

1979

Припремљеност за катастрофе се може описати као скуп акција предузетих у циљу минимизације изгубљених људских живота и настале материјалне штете и она подразумева: адекватне прогнозе и упозорења; образовање и тренинге становништва; успостављену адекватну организацију управљања у ванредним ситуацијама, укључујући: припремљене планове заштите и спасавања; припремљене залихе и успостављене адекватне фондове за пружање помоћи.

2.

[201]

1987

Под спремношћу за катастрофе подразумевају планирање, идентификацију ресурса, системе упозорења, тренинге, симулације, и остале активности које се предузимају пре катастрофе са циљем побољшања безбедности и ефективности одговора заједнице на катастрофе.

3.

[204]

1991

Припремљеност је дефинисана као унапред предузете активности са циљем развијања оперативних способности и олакшавања предузимања ефикасних мера у случајевима катастрофа.

4.

[302]

1991

Милети дефинише припремљеност као активност предузету са циљем формулисања, тестирања и увежбавања плана заштите и спасавања за катастрофе; обезбеђивања тренинга за

интервентно-спасилачке службе и грађана уопште; успостављања комуникације са јавности о ризицима од катастрофа и начинима њиховог смањивања.

5.

[278]

1992

Аутори концептуализују припремљеност домаћинства за катастрофе као планирање и учествовање у активностима које омогућавају одговарајући одговор, односно реаговање у таквим ситуацијама.

6.

[180]

1992

Аутори концептуализују припремљеност као планирање и укљученост у активности базиране на генералном знању и информацијама које омогућавају индивидуалним домаћинствима да предузму одговарајуће мере одговора на катастрофе.

7.

[200]

1993

Припремљеност подразумева активности предузете пре катастрофе у циљу побољшања одговора и опоравка од насталих последица. Обједињава активности планирања, увежбавања поступања и набавке залиха.

8.

[430]

2000

Било која мера предузета у циљу предвиђања и где је могућа превенција, ублажавања утицаја катастрофа на рањиву популацију; ефикасаног одговора и суочавања са насталим последицама.

9.

[279]

2001

Активности предузете у циљу јачања способности и могућности друштвених група за реаговање у ситуацијама изазваним катастрофама.

10.

[193]

2004

Припремљеност за катастрофе на нивоу домаћинства обухвата следеће активности: развијања хитног план за домаћинство, разматрање плана приправности (евакуације) са породицом, складиштење хране и воде, обезбеђивање куће и садржаја у кући, обезбеђивање комплета прве помоћи у кући, обавеза ношења батеријског радија на руци, и предузима друге кораке да припреми и предвиди и друге ситуације и проблеме које могу да настану са настајањем катастрофе.

11.

[93]

2006

Припремљеност за реаговање на катастрофе је генерално дефинисана од стране Америчког црвеног крста у оквирима пет кључних корака које је потребно да се предузму на индивидуалном нивоу, нивоу домаћинства и заједнице: развој и тестирање планова заштите и спасавања; обезбеђивање залиха

хране и воде у домаћинствима; тренинзи; волонтирање и давање

крви.

12.

[150]

2007

Такав процес обухвата успостављање системе за детектовање и упозоравање; идентификацију евакуационих праваца и склоништа; обезбеђивање адекватних залиха хране и воде; успостављање процедура за обавештавање и мобилизацију припадника значајних служби; образовање и увежбавање

грађана, лидера локалних заједница и припадника интервентно-

спасилачких служби.

13.

[308]

2007

Припремљеност објашњавају као сет самозаштитних активности које се директно/индиректно предузимају ради смањења

утицаја катастрофа. При томе, они посебно наглашавају да је припремљеност за катастрофе зависна варијабла.

14.

[251]

2008

Припремљеност представљају активности и унапред предузете мере уз помоћ којих се осигурава ефикасан одговор и опоравак од негативних утицаја катастрофа.

19.

[239]

2009

Припремљеност се може дефинисати као знање, спосбности и активности предузете од стране Владе, организација, друштвених група и грађана са циљем ефикасног учествовања, одговора и опоравка од разноврсних утицаја катастрофа.

15.

[428]

2009

Припремљеност представља основу осигурања ефективног одговора на катастрофу. У теорији, подразумева планирање и тестирање мера за смањивање опасности на свим временским скалама рангирајући је од секунде (одговор на упозорења о земљотресима или цунамију) до деценије (одговор на боље планирање земљишта или на борбу против климатских промена).

16.

[331]

2009

Знања и способности, развијена од стране Владе, професионалаца и организација за опоравак заједница и појединаца како би

се ефикасно предупредило, одговорило или опоравило од катастрофа или услова који су вероватни, близу или који се тренутно догађају.

17.

[257]

2010

Под мерама припремљености пре урагана подразумевају се следеће активности: састанак са члановима домаћинства; успостављање телефонске везе и разговор са другим члановима домаћинства/заједнице; помагање комшијама да се припреме

за негативне ефекте урагана; набавка залиха хране, воде и медикамената; заштита куће од ветра; припремне активности за спровођење евакуације итд.

18.

[93]

2010

Припремљеност за катастрофе подразумева познавање локалних ризика од катастрофа, развијање плана заштите и спасавања, поседовање залиха и опреме у домаћинствима које садрже храну, воду и медикаменте за преживљавање наредна 72 часа.

19.

[257]

2010

Аутори дефинишу припремљеност домаћинства као било коју превентивну активност предузету од стране појединца, домаћинства, заједнице или државе пре и током катастрофе,

укључујући тражење, обраду и дељење значајних информација о превентивним активностима, поседовање планова, залиха и опреме.

20.

[402]

2011

Под спремношћу, подразумевају се активности као што су планирање, свеобухватно идентификовање и набављање ресурса, системи упозорења, тренинзи, сагледавање ризика, подизање нивао свести и образовања о катастрофама, увежбавања предузете са циљем унапређивања безбедности током катастрофа.

21.

[264]

2012

Иако концизна дефиниција о припремљености не постоји, у стручној литератури се наглашавају два конститутативна елемента: обезбеђивање залиха у виду хране и воде,

медикамената, као и одређене опреме; и усмено, односно писмено доношење планова домаћинства за заштиту и спасавање њених чланова.

22.

[389]

2013

Индивидуална припремљеност је реципрочно детерминисана кроз доступне материјале и интелектуалне ресурсе (залихе; благовременост и доступност знања и рута), друштвене мреже подршке (породице, цркве, локалне организације), ниво припремљености заједнице (повезаност између јавних служби, не владиних организација, локалних администрација) и способност заједнице да обезбеди одговарајуће ресурсе.

11.
Квалитативна истраживања катастрофа

К

валитативна истраживања се спроводе са циљем адекватног приступа проблему истраживања, али и да би се стекла шира слика о начину

на који нека особа посматра одређене појаве, процесе и стања. Емоције особа у вези са последицама катастрофа, мисли и намере само су неки од примера података до којих се може доћи искључиво методама прикупљања квалитативних података. Квалитативне методе су лошије структуриране, али су интензивније од стандардних интервјуа базираних на упитницима. Како постоји један дужи однос са испитаником и резултирајући подаци су богатији садржински. Код ових истраживања бројеви испитаника су мали и само су делимично репрезентативни за било који циљани део попула- ције, што их чини уводом [1].

Појам и карактеристике квалитативних истраживања

Термин „квалитативно истраживање“ има незнатно различита зна- чења, с тим да се највише употребљава од стране истраживача из области друштвених наика. Често се користи као синтагма која описује истражи- вања која су фокусирана на сагледавање начина на који појединци и групе схватају свет и појаве око себе [57]. Шевкушић [488] истиче да сваки по- кушај једнообразног дефинисања квалитативног истраживања наилази на неколико потешкоћа. Наиме, с обзиром на то да квалитативна парадигма има своју специфичну историјску традицију и да је везана за различите историјске периоде, они су сваки на свој начин обележили развој квалита- тивне методологије у друштвеним наукама. Управо зато, истиче Шевкушић то је разлог што она представља скуп различитих теоријских парадигми, истраживачких стратегија, метода и техника, па је тешко издвојити је у један посебан ентитет. Са друге стране, Паркер [60] одређује квалитатив- на истраживања као: покушај да се разуме смисао који је у основи онога што говоримо и који структурира оно што радимо; експлорацију, елабора- цију и систематизацију значења идентификоване појаве; и илуминативну

репрезентацију значења одређеног питања или проблема. Полазећи од кон- цептуализације научног истраживања и његових циљева: идентификације, дескрипције, објашњења, тестирања и контроле, Милер и сарадници исти- чу да су прва три споменута истраживања својствена квалитативној док су преостала два својствена квантитативној истраживачкој традициjи [306].

Акер истиче да постоје велика ограничења која доводе до смањења мо- гућности коришћења квалитативног истраживања: количина података, комплексност анализе, детаљи о документацији са појашњењима, нео- пходнаје административна подршка која је по својој природи дуготрај- на [1]. У области катастрофа најчешће коришћени метод квалитативних истраживања јесте без сумње интервјуисање, док су мање заступљенија посматрања и опсервације, видео снимања и анализе докумената и белеш- ки [46]. Бренда Филипс је истражујући трендове квалитативних истражи- вања у области катастрофа указала на то да се квалитативна истраживања морају више користити како би се унапредио теоријски фонд сазнања о катастрофама. Квалитативни истраживачи морају више користити интер- дисциплинарне приступе како би свеобухватније поставили основне ме- тодолошке, теоријске претпоставке својих истраживања [366]. Од метода прикупљања података користе се три основне технике: опсервација, разго- вори и анализа писаних докумената [407]. Опсервација подразумева при- купљање података непосредним посматрањем предмета, људи или појава и тиме се добија увид у контекст предмета истраживања а карактерише га физичко, друштвено или психолошко окружење. Истраживање ката- строфа се годинама ослањало на стратегије квалитативног истраживања, укључујући посматрања, разговоре и анализе докумената. Такав приступ је допринео опширном и богатом опису друштвене стварности и дозволио истраживачима да боље разумеју поглед на свет оних који су проучавани, а они су од велике важности за проучавање популарне културе катастро- фа. С.Ђурић [169] у својој књизи „Истраживање безбедности – квалита- тивни приступ“ сумира главне разлике квалитативних и квантитативних истраживачких приступа.

Табела 8. Преглед упоредних карактеристика квалитативних и квантитатив- них истраживања, извор [169].

Циљеви

Експлорација – Конфирмација

Испитивање перцепције, – Тражење узорачних мишљења, живота субјеката објашењења

Разумевање значења – Тестирање хипотеза

– Предикција

Квалитативна истраживања Квантитативна истраживања

Приступ

Индуктиван

Претпоставља вишеструку и динамичку друштвену стварност

Утемељен, оријентисан на откриће

Холистички оријентисан

Контекстуалан

Широко фокусиран

Усмерен на процес

Подаци претходе теорији

Подаци су ваљани, богати

Дедуктиван

Претпоставља стабилну стварност, дељиву на засебне фрагмент

Оријентисан на верификацију, образложен, редукционистички

Партикуларистички оријентисан

Усмерено фокусиран

Оријентисан на резултате

Контролисано посматрање

Теорија претходи подацима

– Субјекти, учесници,

Узорак

информанти

–

Намерни и теоријски узорак

– Флексибилан план узорка

Испитаници

Случајан узорак

Унапред фиксиран план узорка

Подаци су поуздани

Прикупљање података

Истраживач као главни истраживачки инструмент

Дубински неструктурисани интервјуи

Групни интервјуи и дискусије

Теренски рад

Учесничко посматрање

Анализа података

Секвенцијална, траје током – Засебна фаза истраживања, целог истраживачког процеса почиње по завршетку

Тематска, компаративна прикупљања података анализа – Статистичка анализа

Велики значај интерпретације – Мале могућности за

интерпретативно мишљење

Квалитативна анализа докумената, фотографија, видео и аудио записа

Стандардизовани истраживачки инструменти (упитници, скале, тестови)

Анкетирање

Стандардизовани интервјуи

Квантитативна анализа докумената

Строгост

– Веродостојност, аутентичност, типичност и трансфербилност

Унутрашња/спољашња ваљаност

Уопштивост

Халми [218] истиче основна начела односно смернице квалитативне методологије: оснаживање субјективног односа у истраживању (пред- мет квалитативних истраживања увек су људи и зато су они полазиште и циљ истраживања); наглашавање јасних и богатих дескрипција и ин- терпретација у резултатима истраживања (увек полази од проучавања

појединачног случаја, како би се формулисале хипотезе и опште теорије о проучаваном проблему); заступање принципа отворености у процесу истраживања (истраживач поседује и развија сензибилитет за неочеки- ване и споредне ефекте); наглашавање натуралистичко интерпретативног приступа субјектима истраживања (квалитативна истраживања спроводе се у породици, друштвеној групи којој припадају субјекти, организацији у којој раде или локалној заједници у којој живе); анализа целокупног процеса истраживања (генерализација резултата истраживања не дешава се након финалне анализе, већ се успоставља индукцијом која започиње на појединачном случају).

У литератури се истиче да постоји четири велика ограничења која до- воде до смањења мoгућности коришћења квалитативних истраживања: количина података, комплексност анализе, детаљи о документацији са појашњењима и непходност административне подршке која је по својој природи дуготрајна [1]. Пре спровођења квалитативних истраживања, потребно је имати на уму следеће: истраживачи су превасходно заинте- ресовани за процесе, а мање за резултате и закључке; фокус таквих ис- траживања је на значењу; истраживач представља основни инструмент за прикупљање, анализу и интерпретацију добијених резултата; одлазак у стварно окружење и теренски рад су предуслов таквог истраживања; де- скрипција је основна црта таквих истраживања будући да су истраживачи посебно заинтересовани за процесе, значења и разумевање речи; сам про- цес закључивања је индуктиван [57]. У литератури о катастрофама при- метна је незаступљеност квалитативних истраживања иако она пружају веома корисне истраживачке алате. Полазећи од предности и недостата- ка квантитативних и квалитативних истраживања, Стеклер и сарадници

[439] истичу значај интеграције ова два приступа и нуде следеће моделе: у првом моделу, квалитативни метод доприноси развоју квантитативног ин- струмента истраживања нпр. коришћењем фокус-група у развоју упитни- ка; у другом приступу, развија се примарно квантитативно истраживање док квалитативни подаци служе за бољу интерпретацију и разумевање квантитативних података; трећи приступ се односи на предоминантно квалитативно истраживање, а квантитативни подаци се користе у интер- претацији резултата; на основу четвртог приступа, оба модела истражи- вања су подједнако заступљена у паралелном процесу крос-валидације и интерпретације резултата.

Интервју

Интервју представља начин испитивања кога карактерише интервјуи- сање субјеката посебно одабраних да би се дошло до информација које служе да се формулишу идеје и мишљења у вези са одређеним пробле- мима истраживања [55]. Представља врсту разговора у оквиру којег се постављају питања и добијају одговори. Основне предности интервјуа су флексибилност, могућност адаптације индивидуалним захтевима, до- бијање повратних информација и могућност поновног постављања пи- тања. Индивидуални интервјуи се обично обављају лицем у лице са испи- таником и могу бити недиректни (дата је максимална слобода испитанику

да даје одговоре) и полуструктурирани (испитивач је фокусиран на посеб- не теме; када ће се нешто рећи и како ће се питање формулисати избор је самог испитивача). У литератури се спомиње и дубински који представља је врсту интервјуа у којој испитивач на основу невербалног понашања и одговора интервјуисаног закључује о дубинским структурама и динами- ци (несвесне жеље, комплекси, конфликти, механизми одбране) личности испитиваног [437].

Успешност интервјуисања као методе прикупљања квалитативних пода- така значајно зависи од мотивације и ставова испитаника: позитивни (зна- тижеља, пристојност) и негативни (несигурност, страх од злоупотребе). Поред индивидуалног интервјуа, постоји и фокус-групни интервју у којем се може доћи до одређених идеја и одговора на основу дискусије међу испи- таницима. Сам израз „фокус-групни“ интервју алудира да се прикупљање података обавља у групи која има отприлике од 6 до 8 чланова [149], а уко- лико има више чланова, назива се учесничка фокус-група. Усредсређеном међусобном интеракцијом испитаника на низ тема долази се до одређених квалитативних сазнања. Сваки од учесника се подстиче да изложи своје гледиште и детаљније елаборира или реагује на ставове. За фокус-групни интервју бирају се субјекти који имају одређене заједничке карактеристике и који окупљени заједно учествују у одређеним дискусијама. Препоручљи- во је да група буде хомогена барем по одређеним критеријумима (пол, го- дине старости, образовање итд.). Пре сваког фокус-групног интервјуа по- требно је конципирати водич који представља врсту писаног документа за вођење интервјуа и чине га опште напомене. Сам поступак конципирања водича пролази кроз следеће кораке: избор проблема о коме се желе прику- пити подаци; пописивање свих питања која су у вези са проблемом; избор кључних питања и превођење изабраних питања у практичне вежбе [355]. Томас [209] у свом раду о успешном фокус-групном интервју даје сле- деће савете: никада не можете претерати са планирањем када је у питању фокус-група; управљање процесом регрутовања требало би да буде актив- ност како бисте били сигурни да имате праве људе у групи; унапред се не сме судити о учесницима на основу њиховог физичког изгледа; најбољи модератори фокус-група уносе објективност и стручност у пројекат у току процеса; и модератор и субјекат би требало у свим фазама процеса да ус- клађују своје напоре како би се истраживањем постигли циљеви; једна од најзначајнијих услуга коју модератор може да пружи је брз преокрет у из- вештајима; највреднија услуга коју модератор може да пружи су објектив- ни закључци засновани на интерпретацији истраживања, не узимајући у

обзир оно што се жели чути.

С обзиром на то да интегрисано управљање природним катастрофама предлаже проактиван приступ управљања који иде у сусрет потенцијалним природним катастрофама, могу се спровести серије полуструктурисаних интервјуа са кључним представницима локалне самоуправе и надлежних институција са подручја која су била захваћена последицама природних катастрофа. Током разговора са представницима оријентација ће се извр- шити према припремљеном водичу са слободом формулисања питања и накнадном усклађивању њиховог редоследа према току разговора. У том циљу биће припремљена и шира листа питања са које ће се бирати она која ће се постављати сваком појединачном испитанику.

Узорковање у квалитативним истраживањима

Најшире схваћено, квалитативно истраживање представља сваки онај вид истраживања у којем се налази не добијају и не представљају статис- тичким мерилима или било којим видом квантификације [441]. Проуча- ва богатство, дубину и комплексност феномена као што су и катастрофе. Узорковање у квалитативном истраживању не подразумева случајно би- рање јединица из популације, већ се често ради о намерном узорковању. Патон [354] посебно истиче да, за разлику од квантитативних, код квалита- тивних истраживања не постоје посебна правила у погледу величине узор- ка. Величина узорка зависи од тога шта истраживач жели да сазна, сврхе истраживања, ресурса и времена који су на располагању итд. Линколн је приликом разматрања узорачког оквира у квалитативним истраживањима нагласио да је узорковање завршено када се више не добијају нове инфор- мације од узоркованих јединица [276]. С Ђурић [169] истиче пет типова намерног узорка према Патону: екстремни или девијантни случајеви (при- мењује се када су ограничени ресурси и време), типични случајеви (лако се могу идентификовати нормални случајеви), максимално варијантни случајеви (обухватити случајеве који садрже максималан број варијаната), критични случајеви (коришћење логичке генерализације – чланови зајед- нице са највишим нивом образовања), политички значајни или осетљиви случајеви (према политичкој значајности).

Приликом намерног одабира јединица узорака полази се од њихових по- себних особина које омогућавају свеобухватно сагледавање и разумевање централих идеја, тема и истраживачких питања. Свакако, мора се водити- ти рачуна да се намерни узорак не претвори у пригодни узорак што чини лакши пут истраживачима. Поред наведеног, постоји и „квота узорак“. Према Ристићу [401] поступак се састоји из следећих корака: претходно дефинисана популација о којој се закључује дели се на подскупове према одређеним одабраним својствима као што су пол, старост, степен образо- вања, након чега се одређује величина сваког од тако добијених скупова и одређује се величина потребног узорка и квоте које би требало да обезбе- де да сваки подскуп у узорку буде заступљен пропорционално. Постоји и узорковање по принципу „снежне грудве“. Примера ради, у квалитативном истраживању припремљености грађана за реаговање користио се препору- чени намерни узорак, по принципу снежне грудве, који је подразумевао да сами интервјуисани на нивоу своје улице, локалне заједнице препоручују испитанике. На самом почетку, одабрао је неки почетни број испитани- ка који је потом указао на нове испитанике које би требало укључити у узорак. Полазећи од чињенице да намерно узорковање подразумева да се јединице узорка бирају јер имају посебне особине које ће омогућити де- таљно истраживање и разумевање централних тема, интервју је обављен са информантима и сарадницима на подручју локалних заједница у којима су спроведена квантитативна истраживања [135].

Квалитативна истраживања у пракси

У раду „Модел припремљености домаћинства за земљотрес: које зна- чење појединци дају информацијама о земљотресу и на који начин оне утичу на припремљеност“ Бекер и сарадници [34], коришћењем симбо- личке интеракционистичке перспективе, испитали су припремљеност за земљотрес коришћењем серије квалитативних интервјуа са члановима домаћинстава који се налазе на три локације у Новом Зеланду. Аутори су посебу пажњу усмерили анализи утицаја когнитивних, емотивних и друштвених фактора на припремљеност за земљотрес. Резултати истра- живања указују на то да традиционални образовни програми о катастро- фама који су фокусирани на пасивне информације омогућују веома низак ниво свести и мотивације за припремљеност. Веровања која се налазе у основи припремљености могу бити подељена на веровања у вези са опас- ношћу, припремљеношћу и лична.

Са друге стране, Бекер [24] у раду „Припремљеност домаћинства за по- следице урагана на Флориди“ спровео је 2006. квалитативно истраживање. Интервјуисање је спроведено коришћењем телефона и узорковање је из- вршено тако што је целокупна територија Флориде подељена на географ- ске регионе и евакуационе зоне. Испитаницима су постављана два сета питања у вези са припремљеношћу њиховог домаћинства за катастрофе: први се односио на квалитет припремљености у тренутку позива, док се други односио на припремљеност током 2004. и 2005. године. Питања су се односила на осам димензија припремљености.

Ким и Канг [257] у раду „Комуникација, припадност суседству и при- премљеност домаћинства за ураган“ спровели су 2004. квалитативно ис- траживање коришћењем телефонског интервјуа обухватајући 187 станов- ника Тускалоса у Алабами. Просечно трајање разговора је било од 20 до 30 минута. Питања су се односила на активности пре и за време катастрофе. У раду „Индивидуална припремљеност и акције ублажавања предвиђеног земљотреса у Истанбулу“ коришћене су методе фокус-групног и дубинског интревјуа. Испитаници су били из сличних друштвених група, пунолетни, сличног економског и образовног статуса. Коришћен је полуструктуриса- ни интервју. Испитаници су били подељени у 12 група: две мушке и једна женска, осталих 9 су биле комбиноване [449].

Цветковић [135] истиче у својој докторској дисертацији да је стицање квалитетнијих увида, који би послужили за што адекватнију интерпрета- цију налаза добијених анкетним испитивањем грађана о припремљености за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом, незамисливо без спровођења одређених интервјуа. Посебно напомиње да је спровођењем квалитативног истраживања могуће створити општу и ширу слику о од- носу који грађани имају према припремљености за реаговање. У делу који се односи на квалитативно истраживање реализовано је 10 полуструкту- рисаних интервјуа са учесницима (грађанима) из локалних заједница који су више пута доживели последице поплава. Интервјуи су спроведени са сарадницима из Лознице, Шапца, Сремске Митровице, Прибоја, Бато- чине, Сечња, Новог Сада, Лапова, Рековца и Крушевца. Учесницима је био постављен идентичан сет основних питања, након чега су разговори били усмеравани сходно проценама о заинтересованости, искрености и

озбиљности. Полуструктурисани интервју подразумевао је конципирање водича за разговор који је пратио концептуални оквир анкетног упитника. Водич је садржао отворена питања која су се односила на различите аспек- те припремљености грађана за реаговање. И на крају, учесници су упита- ни да ли имају још нешто додатно да кажу о припремљености грађана за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом у РС. Пре почетка интервјуа, испитаницима је био дат упитник о њиховим основним демо- графским, социо-економским и психолошким карактеристикама. На самом почетку интервјуа, објашњен је циљ разговора са посебним истицањем да се ради о прикупљању мишљења обичних људи, а не експерата. Посебно је наглашено да нема погрешних одговора и да буду што је могуће искре- нији и отворенији. Након тога, упознати су са разлогом аудио-снимања, а то је да се уместо вођења белешки истраживач може посветити разговору. Затражена је њихова дозвола за снимање разговора и гарантована им је анонимност. Посебно им је наглашено да ће се у раду водити под шифром. Током интервјуа уписиване су кључне идеје и вођене су белешке о невер- балним реакцијама интервјуисаног.

Анализа и интерпретација података

Сваки истраживач мора имати у виду да се спровођењем полуструктури- саног интервјуа прикупља обимна грађа чијасе анализа и интерпретација започиње скидањем транскрипта интервјуа. Шта то заправо значи? У том процесу аудио снимак обављеног разговора се уз помоћ одређених програ- ма или прекуцавањем претвара у писани текст који се даље обрађује. Пре- ношење података у текст се може извршити уз употребу текст процесора. Транскрипти разговора могу бити допуњени скенираним белешкама које су се водиле током интервјуисања а односиле су се на сва запажања о не- вербалним реакцијама испитаника, њиховим гестикулацијама итд. Често се може догодити да се преко невербалне реакције приликом постављања питања утврди: неозбиљност субјекта приликом давања одговора, бес или неслагање са постављеним питањем итд. Ако то околности допуштају пре- поручљиво је да се у форми прилога раду прикажу транскрипти интервјуа. Након скидања транскрипта интервјуа потребно је да се изврши ин- дексирање података. У том процесу потребно је да се поседује солидан фонд претходних сазнања како би индексирање података могло да се оба- ви на прави начин: податке који су се односили на одређене теме треба објединити у јединствене целине, како би били подесни за кодирање. За квалитативну анализу могу се користити различити програми, а најпре- поручљивији је ATLAS/ti. Наиме, развијени су бројни софтверски паке- ти у циљу смањивања оптерећења истраживача, бржег процесуирања података и систематизовања задатака. Најпознатији су: AnSWR (Analysis Software for Word Based Records, CDC, 2005), ATLAS/ti (Qualitative data analysis software), Nudist, Computer assisted qualitative data analysis software (CAQDAS) и могу се искористити да се сваком сегменту података доделе

одређени кодови који ће омогућити њихову адекватну организацију.

Примера ради, Цветковић [135], у својој докторској дисертацији по- датке је груписао и анализирао према тематској категорији на коју су се

односили: перцепција припремљености за реаговање: појмовно одређење припремљености; индивидуална припремљеност за реаговање; при- премљеност домаћинства за реаговање; мотивисаност за унапређење при- премљености; баријере за непредузимање мера припремљености; мода- литети унапређења припремљености за реаговање; локална самоуправа и унапређење мера припремљености; знање у вези са реаговањем: знање у вези са поплавама; обавештеност грађана; увежбавање одређених актив- ности; залихе и планови за реаговање: поседовање залиха и воде; усмени/ писмени планови за реаговање.

Анализа и интерпретација података подразумева да се опише и узорак, тј. субјекти који су обухваћени процесом интервјуисања те је потребно истаћи број интервјуисаних субјеката и дати преглед њихових основних карактеристика. Примера ради, Цветковић [135] истиче да је узорком било обухваћено 10 учесника, од тога осам мушкараца и две жене и да су учес- ници били из Лознице, Шапца, Сремске Митровице, Прибоја, Баточине, Сечња, Новог Сада, Лапова и Рековца. Пре анализирања датих одговора описао је узорак који је обухватио. Нпр. он указује на то да двоје учесника имају завршену средњу школу, двоје мастер студије, двоје факултет и двоје вишу школу. Приходе до 40.000 динара има троје учесника, а преко 7. Када је реч о годинама старости, до 30 год. интервјуисан је један учесник, до 50 њих петоро и преко 50 њих четворица. Интервјуисање је у просеку траја- ло 55 минута. Карактеристике субјеката који су интервјуисани приказао је у виду табеле која садржи следеће колоне: шифра испитаника, датум спровођења, трајање интервјуа, пол, године, место, образовање, приходи и брачни статус. У самој анализи података, почевши од истраживачког пи- тања Шта по вама представља припремљеност (припремљеност) грађа- на за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом? Шта по вама она обухвата? резултате анализе података приказао је табеларно у виду изношења кључних сегмената датих одговора.

Теоријски оквири истраживања катастрофа
12.

Ч

есто се у научним круговима могу чути озбиљне дискусије о коришће- ним теоријским оквирима за конкретна истраживања. Студентима по- стдипломских студија „теоријски оквири“ често представљају најтежи део у припреми пројекта мастер рада или докторске дисертације. Шта је то теорија и који је њен значај за конкретно истраживање? Сама реч теорија потиче од грчке речи „theoria“ што значи разматрање. Постоји више зна- чења: уопштено знање о некој појави; основни научни појмови који се, за разлику од појединачних примера из праксе, посматрају уопштено; део науке који се бави принципима и методама, али и не њиховом применом; потврђена хипотеза; апстрактно размишљање, претпоставка [261]. Тако постоји теорија бројева (област математике која се бави проучавањем це- лих бројева), теорија вероватноће (област математике која се бави проу- чавањем законитости остварења случајних догађаја) итд. Према Ристићу

[401] израз теорија се употребљава са различитим значењима: за означа- вање неког „гледишта“ или неке „концепције“; за означавање једног или већег броја хипотеза; јединствени систем закона и хипотеза са моћи да се нешто објасни. Брејтвејт теорију одређује као строги дедуктивни сис- тем који се састоји из неких почетних хипотеза на врху и емпиријски про- верљивих генерализацијија у основи [330].

Карактеристике истраживања

Интердисциплинарност је основна одлика истраживања у области ка- тастрофа. У квантитативно-квалитативним истраживањима аутори ко- ристе приступе научних дисциплина које се односе на безбедност или још прецизније на дисциплине у којима се катастрофе проучавају као безбедносне претње по живот, здравље и имовину грађана. Користе се становишта најопштијих друштвених наука (социологија, психологија или конкретније социјална психологија), затим природних (у првом реду географије, математике и статистике), али и организационих наука, пра- ва, економије итд. Катастрофе су стално присутна тема у литератури и

историји, иако су социолози катастрофе сматрали својим стратегијским подручјем истраживања.

Како су истраживања у овој области по својој природи мултидисцпли- нарна, социолози, најпре у САД, били су у центру развоја критичне масе истраживања. Поља истраживања не морају нужно бити опширна, али имају дубок утицај на друштвену политику. Уз такве промене, друштва могу бити охрабрена да усвоје проактивне одговоре и да мобилишу људ- ство и материјалне ресурсе у спровођењу мера предострожности прили- ком самог деловања. Такав приступ је променио правац деловања социјал- не политике и у националним и у међународним службама [166].

Стварање нових модела и формалних теорија или проширење постојећег теоријског рада у друштвеној науци ради описа катастрофа су мере које по- мерају истраживање катастрофа у правцу објашањавања и предвиђања. У стварању типологија, како би се помогло са друштвено-научном специфи- кацијом значења катастрофе, истраживачи раде на теоријском развоју. Део корисности типологије је тај што чак и ако научник не успе да класификује емпиријске налазе, под условом да је довољно информација дато, теоре- тичари или други научници могу накнадно да сместе налазе у постојеће типологије [59, 146, 168]. У том смилу они су оријентисани унапред (могу да служе као водич за то шта може да се проучава) и уназад (омогућа- вају организацију налаза истраживања генерисаних у прошлости). Како се развијају и прерађују дефиниције и елаборирају идентификују се параме- три за истраживање катастрофа, а и шири се теоријски капацитет области, чиме се доприноси теоријској надградњи.

Социолози који користе исту узрочну логику показују шири распон тума- чења катастрофе посматрајући је као социјалну конструкцију, иако сви ук- лапају свој поглед унутар концепта катастрофе ендогеног или унутрашњег типа. Неколико њих третира катастрофу као резултат социјалних процеса или социјалне последице који стварају (стварају изворе опасности) или повећавају угроженост социјалног система од опасних утицаја [279, 361, 451]. Венгер [474] указује на то да друштва или њихове веће субјединице могу одговорити на катастрофе на различите начине. Он истиче да друштва могу апсорбовати ударе катастрофе уз мало или никакво унапред осмиш- љено деловање и осонити се на импровизацију како би задовољили непо- средне или дугорочне потребе. Ипак, како свест о потенцијалним елемен- тарним непогодама у оквиру дате друштвене јединице расте, могућност планираних и формално усмераваних „прилагођавања“ (тј. покушаја да се дистрибуира ризик, модификују утицаји, или спрече појаве елементарних непогода) такође расте. Степен свести о ризику, као и врсте и мешавине одговора које је друштво усвојило, широко варирају са врстама ризика са којима се суочавају, културним оријентацијама, количином знања о овим ризицима или искуства са овим ризицима и ресурсне базе различитих ни- воа друштва [302, 305].

Национални истраживачки центар у САД [87] истиче следеће прет- поставке у вези са катастрофама и опасностима: а) како су сви концепти у науци номинални, сагласност око објеката испитивања је есенцијална ради развоја и примене знања о њима; б) катастрофе имају физичке ути- цаје и повлаче субјективне дефиниције формиране од стране појединаца и друштвених ентитета; в) катастрофе су разарачи друштвених система од

малих до великих нивоа и испреплетане су са широким опсегом проме- на; г) карактеристике самих катастрофа морају бити разликоване од онога што им претходи, као и од последица; разумевање последица и онога што је претходило катастрофама је део конструктивних, описних и објашња- вајућих модела опасности и катастрофа; д) давање ширег ранга опасности и катастрофа, што могу бити изучавање, развијање типологија и таксоно- мија, јесте есенцијална компонента изградње теорије. Класификационе шеме су често биле засноване на дефинисаним карактеристикама катастро- фе, као што су њихова дужина или упозорење, опажајност, брзина настан- ка и магнитуда, обим и трајање удара. Овакве карактеристике омогућавају поређење више катастрофа, тако премошћавајући јаз између друштвених научника који изучавају катастрофе природног, техничко-технолошког или намерног порекла; ђ) истраживање опасности и катастрофа захтева апел научној логици открића и објашњења, без обзира на суштинске теме и без обзира на то да ли је истраживање једнодисциплинарно, мултидисципли- нарно или интердисциплинарно. На крају, пре, када и након што се појаве, катастрофе су физички и друштвени катализатори заједничке акције.

Систем подобласти катастрофа је прилично млад у историји социоло- гије, али је база емпиријских истраживања довољно велика и као после- дица тога настале су различите теорије [29]. Катастрофе могу допринети социолошким теоријама јер представљају једну врсту неизвесности која открива основне облике друштвених процеса и структурае пружају увид у друштвену структуру и функционисање исте под стресним ситуацијама. На одређени начин, катастрофе представљају јединствене лабораторије, етички прихватљиве природне експерименте. Посматрано на овај начин, катастрофе су јединствени социјални експерименти за скоро све уже об- ласти у оквиру социологије, а не тривијалне појаве у друштву [438].

Врсте теоријских оквира

У литератури постоје различити теоријски оквири који потичу из раз- личитих научних дисциплина. У области катастрофа примењују се тео- ријски оквири различитих научних дисциплина условљени самим пред- метом истраживања. Најпознатије су: теорија угрожености, отпорности, припремљености, планираног понашања, симболичког интеракционизма, система, одлучивања итд. У тексту који следи биће поменуте неке значај- није са циљем њиховог приближавања заинтересованој стручној јавности.

Теорија угрожености

Теорија угрожености свеобухватно објашњава подложност појединаца, група, организација, локалних заједница и држава губицима услед ката- строфа. Почела је са развојем седамдесетих година XX века када се уви- дело да су последице катастрофа у порасту упркос стагнацији или смањи- вању њиховог броја [341, 342]. Идеја о угрожености људи препозната је као кључна претпоставка у смањивању последица катастрофа. Зачетници су теоретичари из области катастрофа: Хевит [224], Кани [95], Викман и Тиберлејк [476] и остали. Истраживачи из области социологије имали су

посебну мотивисаност за теорију угрожености из више разлога: 1. не по- стоје превентивне мере помоћу којих се могу избећи природне опасности;

2. угроженост је повезана са свим опасностима и катастрофама; 3. угро- женост подразмева и позитивне и негативне аспекте друштвених система;

4. истраживањима многобројних научних дисциплина; 5. угроженост је динамичка и променљива категорија, потребно ју је стално испитивати;

6. различите мере се могу предузети од ублажавања до реконструкције како би се ублажила угроженост људи и њихових заједница [48, 483].

Угроженост представља резултат недовољног нивоа безбедности: небез- бедне локације, незаштићене структуре и објекти, недовољна припремље- ност за катастрофе. Домаћинства са нижим нивом прихода су угроженија полазећи од чињенице да често живе у кућама или зградама које су грађе- не на небезбедним подручјима. Према теорији угрожености неки људи су угроженији од последица катастрофа у већем степену него други (класа, занимање, етничка припадност, пол, старосна доб, итд.). У литератури по- стоји неколико праваца теоријског промишљања угрожености: неке сту- дије стављају већи нагласак на „капацитет“ људи да се заштите, него само на „угроженост“ која их ограничава (више пажње је посвећивано друштве- ним, економским и политичким процесима који људе чине „рањивим“; да- нас постоји повећано интересовање за квантификовање угрожености као алатке за планирање и вођење политике; све већи број аутора нас подсећа на културолошке, психосоцијалне и субјективне последице катастрофа. Утицај катастрофа се мери помоћу једне лепезе етичких (спољашњих) и објективно верификованих индикатора, као што су смртност, морбидност, оштећење имовине и физичких средстава; постоји отклон од простих так- сономија или спискова „рањивих група“ у правцу бављења „ситуацијама угрожености“. Угроженост се односи само на људе, а не и на зграде, еко- номије итд. [20, 42, 76, 97].

Полазећи од чињенице да све теорије почивају на одређеним прет- поставкама значајно је споменути 12 најзначајнијих за теорију угроже- ности: прве три односе се на дефиниције угрожености, дистрибуцију и димензионалност, док су преосталих девет део ширег узрочног оквира. Наведени оквир идентификује променљиве које проузрокују угроженост од катастрофа. Све претпоставке су базиране на теоријским идејама из ли- тературе о катастрофама или друге сродне литературе. Рецимо, прва прет- поставка је заснована на идејама политичке екологије и развојних идеја [292]. Остале претпоставке су [483]: 1. угроженост друштвених система су умањене способности за адаптацију на одређене околности у живот- ној средини; 2. угроженост није равномерно распоређена међу људима и заједници; 3. концепт угрожености је мултидимензионалан; 4. доступност и виши ниво ресурса у локалној заједници умањује угроженост и подиже ниво отпорности; 5. угроженост је резултат подложности; 6. друштвене и демографске карактеристике људи су повезане али нису узрок угро- жености од катастрофа; 7. небезбедна средина у којој људи живе и раде представља друштвени узрок катастрофа; 8. главни узроци настанка ката- строфа су друштвено-културолошке карактеристике локалних заједница;

9. катастрофе се догађају у процесу интеракције структурних притисака који стварају небезбедне средине итд.

Теоретирачи угрожености захтевају да се концентришемо на људске животе, са делимичном концентрацијом на оне са високим ризиком и најрањивије. Најкраће речено, теорија угрожености указује на чињеницу да друштвена дистрибуција ризика није подједнака међу различитим гру- пама [42, 43]. Теорија угрожености може бити коришћена са циљем бржег опоравка локалних заједница од последица природних катастрофа. Јасно указује на то да су поједине групе људи више изложене ризику него друге. Теорија угрожености усмерава све оне који су укључени у опоравак зајед- нице да децентрализују своје напоре, укључујући заједницу у решавање проблема и интегришући локално знање за боље резултате. Јасно указује на неопходност суживота са природом. Због диференцијалне угрожености, катастрофе се више не посматрају као чисто природни конструкти са ге- офизичким феноменима који служе као искључиви агенти деструкције и смрти. Неки аутори тврде да је посматрање опасности као природних до- гађаја категорична грешка и наглашавају потребу да се иницира „вокабу- ларна промена“ да би се обратила повећана пажња на социјалне димензије угрожености [248].

Како се катастрофе могу посматрати унутар ширих друштвених модела и како њихова анализа на тај начин може да представља много ефикаснији начин стварања смерница које могу да ублаже катастрофе и смање ризике, уз истовремено побољшање општег животног стандарда и животних при- лика. Не смеју се одвајати природне катастрофе од друштвеног оквира од којег зависи како опасност утиче на људе, чиме се ставља превелик нагла- сак на саме природне опасности, а недовољно на друштвени амбијент који их окружује. Пре теорије угрожености, постојао је алтернативни приступ који не пориче значај природних ризика као покретачких појава; главни нагласак ставља на различит начин функционисања друштвених система у генерисању катастрофа, тиме што чини људе рањивим; покренут је уз одбијање претпоставке да катастрофе настају на неки једноставан начин као последица природних појава. Све до појаве теорије угрожености која објашњава катастрофе, претходна мишљења се нису бавила проблемом начина на који друштво ствара услове у којима се људи различито суоча- вају са ризицима – нпр. натуралистичан приступ сву кривицу сваљивао је на разбеснелу природу; други посматра човека и природу укључујући еколошки детерминизам у којем границе људске рационалности и после- дичног погрешног схватања природе доводе до трагично погрешних за- кључака у нашој интеракцији са њом. Поред теорије угрожености постоји и феминистичка теорија која је тек у скорије време доведена у везу са ката- строфама, кроз истраживања утицаја катастрофа на различите категорије становништва [175] и нуди различита објашњења утицаја природних ката- строфа на децу и жене.

Теорија отпорности

Свака локална заједница има потенцијал да ефикасно функционише за време и да се успешно прилагоди након настанка катастрофа. Теорија от- порности обухвата савремена схватања стресних ситуација, адаптације и динамике ресурса [334]. Сама реч отпорност представља метафору и по- рекло води од физичких и математичких наука. Први пут је употребљена да се опишу способности материјала или система да се врате у равнотежу након одређених физичких утицаја [214]. Рецимо, отпоран материјал који се изложи утицајима одређених сила пре ће се савити него пући.

Једна од значајнијих карактеристика појма отпорности је њена ви- шезначност која се креће у распону од скока и поновног рађања, људ- ске сналажљивости и издржљивости, до еластичности и отпорности као својсатва материјала попут челика. Осим тога, енглеска реч resilience по- тиче од латинског глагола resilire који означава скакање уназад или опо- рављање [357].

Према Александру, отпорност означава снагу и способност људског друштва изложеног различитим стресовима, да осмисли средство за от- пор катастрофи уз одржавање интегритета (повезаности). Дакле, отпор- ност је саздана од способности друштва да се прилагоди околностима које продукује катастрофа, као и минимизирању њеног утицаја [17]. Иако се у литератури у великој мери теорија отпорности примењује, постоје и критике природних и друштвених наука које не пружају довољно чиње- ница да се отпорност одбаци као промашени аналитички концепт [249]. Концепт отпорности се користи да опише адаптивне способности тј. спо- собности прилагођавања појединаца [49, 400], локалних заједница [432] и

градова [205].

Отпорност појединаца на последице катастрофа не представља гаран- цију отпорности локалних заједница на те исте последице [363]. У литера- тури постоје различите дефиниције отпорности: способност примања не- гативних енергија без утицаја на континуитет функционисања или његова оштећења [189]; лично својство схваћено кроз динамичан процес позити- вног прилагођавања у контексту ризика, трауме, трагедије или значајних извора стреса [343]; позитивна адаптација као одговор на катастрофе, која не представља одсуство угрожености и инхерентних карактеристика [470]; способност система који је био изложен разноврсним утицајима да се опо- рави и врати у првобитно стање, тј. просечни поремећај који систем може апсорбовати, а да и даље настави са својим функционисањем [262]; капа- цитети, вештине и знања локалних заједница да се у потпуности опораве од катастрофа [79]; способности чланова заједнице да се организовано и смислено отклоне утицаји разноврсних проблема, укључујући и способ- ност да се настави даље [363]; добра адаптација појединаца и локалних заједница под посебним околностима [66].

Анализом приказаних дефиниција, примећује се да се отпорност кон- цептуализује као способност или процес или као прилагођавање или ста- билност. Дефиниција отпорности се може применити на различите ни- вое од појединца до државе, али и на различите секторе од политике до безбедности итд. У литератури је развијен теоријски модел отпорности, који према Норису и сарадницима [334] постаје актуелан када се догоде

стресори као што је катастрофа. Они под стресорима подразумевају нега- тивне околности које представљају директну или индиректну претњу на благостање људи, организација и друштва. У њиховом моделу посебно се разматрају: карактеристике стресора; одговор на стресор и разни услови који утичу на међусобну повезаност наведених елемената. Стресори посе- дују велики број димензија укључујући озбиљност, трајање и изненадност катастрофа. Отпорност локалних заједница зависи и од економских ресур- са. Унапређење отпорности заједница на катасторофе подразумева: развој адекватног нивоа економских ресурса, смањење ризика и друштвене угро- жености; у процени друштвеног капитала, примарни ресурс сваке локалне заједнице су људи који морају бити укључени у процес ублажавања опас- ности; формирање организација које су кључне у процесу мобилизације и подршке преживелима; заједнице морају поседовати планове, али такође планирати своје активности и за догађаје за које немају планове [334].

Под друштвеном отпорношћу подразумева се капацитет различитих друштвених ентитета да позитивно одговоре на све недаће нпр. катастро- фе. При томе, под капацитетом се подразумевају елементи отпорности, опоравка и креативности. Дакле, отпорност се тиче напора једне заједнице да издржи катастрофу и њене последице, опоравак се односи на спосб- ност заједнице да превазиђе катастрофе, а креативност је способност да се са више аспеката убрза и оптимизује опоравак на свим нивоима зајед- нице и достигне ниво функционисања пре катастрофе [283]. Сазнања о друштвеној отпорности умногоме доприносе јачању отпорности поједи- наца и друштва који коегзистирају као међусобно зависни елементи. Сту- дије друштвене отпорности фокусирају се на описивање бихевиоралног одговора друштвених субјеката, укључујући и економске, демографске и институционалне факторе у оба временска и просторна контекста [356]. При томе, кључни економски индикатори друштвене отпорности су при- рода економског раста и стабилности, и дистрибуција прихода. Теорија от- порности укорењена у теорију сложености самоорганизовање подразумева као најбитнији елемент дискурса отпорности [190].

Поред теорије отпорности, Сусман и сарадници [443] истичу да теорија маргинализације може допринети разумевању зашто неке групе, заједнице и земље трпе више од других када се догоде природне катастрофе. Ова тео- рија је веома релевантна у смањивању угрожености људи у опасностима и катастрофама. Аутори истичу да је угроженост степен у коме су различите класе у друштву на различите начине у опасности, како у условима веро- ватноће појаве екстремног догађаја и физичких степена у којем заједни- ца апсорбује ефекте екстремних физичких догађаја и помаже различитим класама да се опорави. Они признају да су сиромашни људи генерално најугроженији у катастрофама. Смањење отпорности и угрожености ком- патибилни су са циљевима одрживог развоја, које је широко дефинисала Светска комисија за животну средину и развој као развој који задовоља- ва потребе садашњости без угрожавања способности будућих генерација да задовоље сопствене потребе [356]. Управо зато, отпорност је постала суштински концепт у истраживању катастрофа у последњих неколико го- дина и од централног је значаја за развој смањене катастрофе на локалним, националним, регионалним и глобалним нивоима. Отпорност као таква одражава бригу за побољшање капацитета и физичких и људских система

да реагују и да се опораве од катастрофа. Адгер [5] истиче да друштвена еластичност има три особине: отпорност, опоравак, и креативност.

Отпорност се односи на напоре друштвене групе да издржи утицај ката- строфа и може се схватити у смислу до ког се степена поремећаја друштве- на група може прилагодити а да сама не пролази кроз дугорочне проме- не. Опоравак се односи на способност друштвене групе да се повуче кроз катастрофе и могу се разумети у смислу времена потребног за опоравак друштвене групе од негативних утицаја катастрофе. Коначно, креативност представља добитак у отпорности постигнут као део процеса опоравка и може се постићи прилагођавањем на нове околности и учењем из иску- ства стеченим у току катастрофе. У теорији о катастрофама истраживачи су дошли до четири различите теме у студијама отпорности: отпорност као биофизички, друштвени, социјално-еколошки и атрибут за специфич- не области [487]. У теорији, одређени истраживачи за предмет свог истра- живања имали су испитивање отпорности биофизичких или технолошких система, бавили су се физичким особинама система, укључујући способ- ност да се системи одупру штети и губе функцију. За разлику од њих, ис- траживачи који су испитивали отпорност као социјално-еколошки атрибут испитивали су различите механизме учења да се живи са одређеним про- менама и неизвесностима.

Теорија припремљености

Теорија припремљености представља теоријско становиште које служи као оквир за објашњење начина на који се заједница мења и на који је на- чин могуће променити је у погледу њене припремљености за превенцију. Дакле, ради се о теорији припремљености коју је као модел (Community Readiness Model) развио 1995. године Центар за превентивна истраживања (Tri-Ethnic Center for Prevention Research) Универзитета у Колораду [144]. Као модел, најпре је развијен у истраживачке сврхе за потребе планирања превенције злоупотребе психоактивних супстанци и био је намењен рурал- ним заједницама [370]. Мери Ан је прва употребила термин припремље- ност заједнице и поставила изворне оквире концепта који су се односили на чињеницу да, уколико заједница није спремна, мала је вероватноћа да ће превентивни програм бити инициран, а уколико програм стартује упркос чињеници да заједница није спремна, велика је вероватноћа да ће његова иницијација водити ка неуспеху. Као и Мери Ан, истраживачи споменутог Центра су на основу сопствених искустава у реализацији две независне ис- траживачке студије дошли до сличних сазнања. Прва студија односила се на иницирање, развијање и тестирање медијских кампања које подржавају активности превенције злоупотребе у малим заједницама. Друга студија обухватала је консултације и тренинг стручњака из мексичко-америчких, америчко-индијанских заједница и заједница на територији Аљаске о пла-

нирању и примени превентивних програма [369].

Као теоријски модел, припремљеност заједнице се заснива на четири пре- мисе: заједнице се налазе на различитом нивоу припремљености у погледу решавања специфичних проблема; ниво припремљености заједнице може се прецизно проценити; заједнице могу да напредују кроз низ стадију- ма развијања, имплементације, одржавања и унапређивања ефективних

превентивних програма, и идентификовање нивоа припремљености је од кључног значаја за избор стратегија побољшања нивоа припремљености које се разликују од стадијума до стадијума. Након прерастања у широко прихваћено практично средство пружања помоћи заједници у организо- вању, примени и одржавању различитих превентивних програма и интер- венција, почео је да се успешно користи у процени припремљености зајед- нице за превенцију читавог спектра различитих проблема (здравствени, животне средине, проблеми, безбедности) [172].

Као научно утемељен модел, имплементиран је и у званичну национал- ну платформу за планирање превенције коју су сачинили Министарство здравља САД, Сервисна управа за злоупотребу супстанци и ментално здравље и Центар за превенцију злоупотребе супстанци. Уопште узев, при- премљеност заједнице обухвата обавештеност, заинтересованост, способ- ност и вољу одређене средине да иницира и подржи активности превен- тивног карактера у вези са различитим друштвеним појавама. Успешност превентивног деловања на одређене друштвене појаве зависи од усклађе- ности структуре, садржаја и начина примене са тим циљем осмишљеног програма са нивоом припремљености заједнице. Уколико не постоји ус- клађеност, повећава се вероватноћа да примењене превентивне интервен- ције буду безуспешне. Управо стога, утврђивање нивоа припремљености грађана за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом предста- вља иницијалну карику у ланцу превенције њихових последица.

Постоји 9 нивоа или стадијума припремљености, и то: незнање (зајед- ница не препознаје да проблем постоји); порицање (уверење да проблем не постоји или да промене нису могуће); препознавање (свест о постојању проблема, али не и мотивација за акцију); претпланирање (препознавање проблема и прихватање да се нешто мора учинити); припремање (актив- но планирање); иницијација (примена програма); институционализација (постојана примена једног или два програма); конфирмација и експанзија (препознавање ограничења уз покушаје да се унапреде постојећи програ- ми); професионализација (софистицираност, тренинг и ефективна евалуа- ција) [337]. За сваки од наведених нивоа постоји листа могућих стратегија унапређења за сваки стадијум припремљености заједнице.

Имајући у виду значај припремљености грађана за реаговање на ката- строфе, у одређеним државама, као што су и САД, спроводе се национална истраживања о припремљености грађана за реаговање у таквим ситуација- ма. Истраживачки фокус се уобичајено односи на знање и ставове станов- ника о катастрофама, као и на понашања која се односе на подизање нивоа припремљености грађана. У таквим истраживањима се користи модел про- мене личног понашања грађана за припремљеност за катастрофе (Citizen Corps Personal Behavior Change Model for Disaster Preparedness) који опи- сује различите факторе који могу имати утицаја на припремне активности које спроводе грађани. Сам модел се заснива на два теоријска модела, својствена друштвеним наукама, који су примењени и за процену ризика. Ради се о „проширеном паралелном процесном моделу“ (Extended Parallel Process Model) и о „стадијум промене/транстеоријском моделу“ (Stages of Change/Transtheoretical Model). Стадијум промене/транстеоријски модел демонстрира различите степене припремљености грађана за реаговање на катастрофе. Према њему појединце је могуће разврстати у пет нивоа који

указују на њихову припремљеност. То су: неразмишљање (појединац не намерава да промени или не размишља о променама у скоријој будућности – у наредних 6 месеци), размишљање (појединац није спреман у садашњем тренутку, али намерава да предузме одређене активности у наредних 6 месеци), припремање (појединац је разматрао промену свог понашања за наредни месец), акција (појединац је променио понашање у скоријој про- шлости али промене нису заживеле), одражавања (појединац је променио своје понашање и промене су заживеле) [193]. Модел промене личног по- нашања код грађана испитује мотивационе факторе и идентификује начи- не побољшања припремљености управо у односу на те исте мотивационе факторе и перцепције о баријерама.

Теорија планираног понашања

Једна од најзначајнијих теорија у проучавању људског понашања, а и врло корисна и у области катастрофа, јесте теорија планираног понашања [10]. Представља проширење теорије разумне акције од Ајзена и Фишбеј- на [412]. У њој се истиче да људско понашање коегзистира са директном и индиректном намером али и спознајом бихевиоралне контроле над пона- шањем. Објашњење људског понашања у редовним и другим околности- ма као што су катастрофе веома је комплексно и захтева озбиљне напоре. Теорија планираног понашања уз помоћ одређених традиционалних про- менљивих објашњава и предвиђа понашање појединаца. Централни фак- тор у теорији је намера појединца да врши одређено понашање. Испитује мотивационе факторе који директно или индиректно утичу на понашање, а посебно конкретне индикаторе на основу којих се може предвидети по- нашање [282].

Ставови о специфичном понашању формирају се на основу одређених уверења о том понашању. Важан фактор у објашњавању намере одређеног понашања је субјективна норма која се односи на перципиран друштвени притисак везан за обављање одређеног понашања тј. да ли је препоручљи- во и оправдано реализовати одређене активности [83]. Субјективне норме представљају утицај који на понашање појединца има друштвени амбијент. Значајна променљива теорије је перцепцирана контрола понашања која се односи на перцепцију појединца о присутности или изостанку преко по- требних ресурса или могућноси да би се реализовало одређено понашање [315]. Она се може разумети и као претпостављена једноставност преду- зимања испланираног понашања са посебним утемељењем у чињеници да појединци неће бити мотивисани да предузму одређене активности ако процењују да не располажу довољном количином ресурса, чак и у ситу- ацијама када њима блиске особе одобравају такво понашање. Састоји се из два међусобно повезана елемента: доживљена могућност надзора (мо- гућност контроле над понашањем) и доживљена самоучинковитост (уве- реност у своје способности). Она такође објашњава како одређени фак- тори (лични, демографски и средински) проузрокују одређно понашање кроз утицаје на уверења о понашању „перципирану контролу понашања, субјективне норме итд.“ [10].

У теорији се посебно елаборира да су намере често под утицајем неколико концептуалних фактора: став према понашању, субјективни критеријуми,

спознајна контрола понашања и претпоставка да постоји међусобна инте- ракција између споменутих елемената [10]. Значајно је истаћи да је теорија врло ефикасна у предикцији понашања људи у катастрофама и помаже ис- траживачима да предвиде реаговање и пронађу начин да га.

Теорија симболичког интеракционизма

Теорија симболичког интеракционизма представља социолошки тео- ријски оквир и перспективу међусобних интеракција појединаца у друштву. Херберт Блумер је 1937. године први употребио овај термин указујући на нарочита својства, карактеристична за људске интеракције, а то је спо- собност да се интерпретирају или дефинишу узајамне акције [45]. Посма- трано из угла социологије, интеракционизам означава посебну теоретску перспективу која изводи друштвене процесе из међусобних интеракција људи и представља проучавање понашања појединца у оквиру друштва, са следећим главним правцима: симболички интеракционизам, теорија улога и теорије референтне групе [75].

Термин „интеракција“ означава друшвене интеракције, односно инте- ракције људи током међусобне комуникције. Основно полазиште не пред- ставља појединац, већ друштвени процес анализиран из угла интеракције појединаца у групи. Управо зато, понашање друштвених група се не ела- борира из перспективе појединаца, већ из међусобних комплексних актив- ности групе. Понашање појединца је условљено следећим променљивама: структура личности, улога и референтна група [393]. Теорија наглашава важност симбола, значења и дефиниција ситуације. Полазећи од чињенице да симболични интеракционизам има своје корене на Универзитету у Чика- гу, где су спроведене прве студије у области катастрофе, није изненађујуће да је ова теорија утицала на област истраживања катастрофа. За разлику од функционалистичке перспективе, која наглашава социјалну структуру, симболички интеракционализам препознаје важност културе [394].

Иако се област проучавања катастрофа није у потпуности окренула кул- тури, она се креће у том смеру, те постоји историјска основа јер постоји значајан, али у одређеним границама игнорисан, културолошки траг у изу- чавању катастрофа. Схватање по којем друштво утиче и обликује поједин- ца је према симболичком интеракционизму нетачно – појединци директ- но или индиректно уче и усвајају обрасце понашања од друштва и у исто време модификују друштво употребом разума. Зато појединац поседује моћ и способност да проналази, ствара и користи своје способности како би разложио сам друштвени поредак из којег потиче [152]. Теорија сим- боличког интеракционизма је на различите начине повезана са следећим теоријама: етикетирања, друштвених улога, персоналистичким, социјалне акције, социолошком феноменологијом и егзистенцијализмом, опсерва- цијама друштвених интеракција, квалитативном социологијом итд.

Блумерова теорија симболичког интеракционизма може се изложити у виду три премисе: чин људских бића према одређеним стварима условљен је значењем које оне имају за њих; значење одређених ствари је изведено или произлази из друштвене интеракције коју човек мора имати; значења се обрађују или модификују кроз интерпретативни процес појединца пре- ма стварима [45]. Са друге стране, Сноу [429] наглашава да је симболички

интеракционизам конципиран око четири принципа: интеркативне одређе- ности, симболизације, настанка и принцип људскости [429]. Антрополош- ки и социолошки приступи проучавања ритуала као симболичне акције чине важну карику за истраживаче катастрофа између физичких или би- олошких статуса смрти и социјалне интеграције. С обзиром на природу и значење ритуала након катастрофа, потребно је размотрити њихово дубље значење и сврху и прелазак који они обележавају између једног стања ин- дивидуалног и друштвеног бића.

Теорија система и социо-политиколошка теорија

Теорија система наглашава интеракцију три система који су кључни за настанак катастрофе и почива на претпоставци да неколико сектора или система у интеракцији могу да произведу катастрофу. За катастрофу најзначајнији системи су: изграђени, физички и људски [302]. Катастрофе представљају резултат неподобности система. Потребе за опоравком су ге- нерисане када опасности у физичком окружењу нанесу штету изграђеном окружењу проузрокујући последице по људско преживљавање и опоравак. Дакле, до катастрофе долази када је повезаност између природног, људског и изграђеног система нарушена.Теорија система показује да се природа и њени закони не могу победити. Поплаве, пожари, олује и друге природне катастрофе догађају се без обзира на све могуће напоре да се они спрече.

Поред теорије система, постоји и теорија ургентних норми (Еmergent Norm Theory) која мотивише истраживаче катастрофе да развију модел назван „хитни људски ресурси“ који објашњава како катастрофе онемо- гућавају нормалну бирократску процедуру. Управо стога, такви системи су у немогућности да одговоре свим потребама и захтевима који пристижу. Теорија јасно сугершише да постојећа бирократска структура која функ- ционише не може учествовати у пуном обиму потреба и обавеза неопход- них да се изврше у циљу опоравка заједнице од природних катастрофа. По- стоји и потреба за истраживањима која би следила различите парадигме да би се унапредило наше разумевање управљања катастрофама укључујући: примену теорије хаоса и сложености на катастрофе; позитивистички приступи да би се квантификовали нивои припремљености и реаговања на катастрофе и помогло у предвиђању катастрофа путем моделовања кроз компјутерске симулације; феноменолошки приступ да би се истражили ставови и мишљења менаџера у јавном и приватном сектору о управљању катастрофама; студије случаја ради тестирања модела и концепата који ок- ружују управљање катастрофама.

Са друге стране, социо-политиколошка-еколошка теорија тражи да се фокусирамо на интеракцију са друштвеним системом, посебно са друштвеним системом заступљеним у локалној заједници [358]. Према њој, катастрофе представљају догађаје који нарушавају интеракцију уну- тар друштвеног система, преоптерећују индивидуална домаћинства која захтевају помоћ од других елемената друштвеног система за опоравак и претпоставља неравноправан процес опоравка. Заједница мора обезбедити подршку и отклонити баријере које спречавају опоравак: дискриминација, сиромаштво, корупција итд. Теорија се заснива на следећим кључним прет- поставкама: катастрофе нарушавају друштвене интеракције; интеракција

са друшвеним системима утиче на начин опоравка људи; да се опораве, људима су потребни ресурси али су они ограничени; време опоравка ло- калних заједница је често отежано несташицом ресурса; учешће свих људи погођених катастрофаама у процесу опоравка је од кључног значаја.

Истраживања катастрофа су почела након седамдесетих година дваде- сетог века да се развијају ка социјално оријентисаним контекстима чему је претходило наглашавање утицаја социјалних структуралних фактора на диференцијални приступ ресурса, одакле долази до креирања различитих осетљивости на екстремне догађаје [327]. Следбеници и заговорници по- литичке еколошке теорије (познатија као структурни приступ опасности- ма), истичу да се индивидуална изложеност неког појединца катастрофама

„разликује по његовој класи (која утиче на њихову зараду, како живи и где), полу, етничке припадности, старости, итд. [479]. Овај приступ је обезбе- дио алтернативно објашњење људског понашања у односу на природне и друштвене промене. Такође, истиче се да људи који су погођени катастро- фама одговорају на различите начине и њихове способности да се носе са губитком услед екстремног природног догађаја се такође разликују у зависности од њиховог економског положаја, као и на било које друштвене (социјалне) и политичке везе у које су укључени.

Присталице политичке еколошке перспективе верују да су одговори на опасности под утицајем постојећих услова изван локалних нивоа [347]. Са друге стране, политичко-економска перспектива створила је приступ социјалној угрожености који је доминирао истраживањима опасности у последње две деценије – фокус је био померен из саме опасности на комбинацију и интеракцију угрожености људи од екстремних догађаја. Политичка економска перспектива такође је допринела развоју других перспектива коришћених у студијама опасности. Супротно истраживачи- ма из бихевиоралне и политичке економске перспективе, истиче се да како су важни физичке особине опасности и аспекти друштвеног, политичког, просторног, временског, организационог и економског миљеа (амбијента) у којима се екстремни природни догађаји одвијају. Овај приступ је познат као „контекст опасности“, користи и емпиријске и социјалне анализе и признаје да су опасности инхерентно комплексни физички и друштвени феномени [356].

Теорија одлучивања

Једна од значајнијих теорија у разумевању понашања људи у катастро- фама је и теорија одлучивања [173]. Испитивање процеса доношења одлу- ка је данас најпопуларнија истраживачка област у менаџменту. Сам процес доношења одлука је веома компликован и интердисциплинарног карактера и стога је теоријско изучавање повезано са неколико научних дисципли- на: математика, статистика, психологија и социологија. Постоје два тео- ријска правца са становишта процеса доношења одлука: рационалистички и бихевиористички [448]. Рационалистички је заснован на прописивању рационалних процедура за одлучивање, док је бихевиористички усмерен на на начине на који људи доносе одлуке, било на рационалној или ира- ционалној основи.

Теорија одлучивања се бави решавањем сложених проблема од највећег интереса за организацију који се не могу решити конвенционалним ме- тодама и основа свих квантитативних процеса одлучивања се састоји из следећих корака [143]: дефинисање система и његових параметара; утврђивање критеријума одлучивања, односно циљева који се желе по- стићи; формулисање фаза између параметара и критеријума; генерисање алтернатива, односно акција и избор акције која највише задовољава по- стављене критеријуме. Само одлучивање је процес у којем се врши избор једне из скупа могућих акција користећи технике одлучивања (процедуре за решавање проблема у процесу доношења одлука); правила одлучивања (претходно дефинисани водичи за просуђивање) и вештине одлучивања (коришћење нечијег знања у решавању проблема) [419].

Доношење одлука одвија се поступком решавања низа проблема, ко- ришћењем три принципа: 1. избегавање неизвесности; 2. одржавање пра- вила одлучивања и 3. коришћење једноставних правила. Дескриптивна теорија одлучивања, иако пружа велики допринос изучавању процеса до- ношења одлука, има бројна ограничења. Ограничења се односе на чиње- ницу да таква теорија превише пажње усмерава ка ономе што се дешава у реалности при доношењу одлука, а премало ка томе како би требало да се одвија тај процес [448]. Теорија одлучивања је врло погодна за ко- ришћење у области доношења одређених одлука за време катастрофа. Лоше одлуке у критичним тренуцима у процесу управљања у катастро- фама могу проузроковати озбиљне и далекосежне последице. Разумевање фактора који утичу на доношење одлуке о пристанку на евакуацију веома је важно како би се предупредили проблеми. У таквим истраживањима фокус је на људима и њиховој одлуци да ли ће се или не евакуисати након савета да то учине.

Истраживачки дизајн

Експлоративна истраживања из области катастрофа била су дуго најза- ступљенија јер се није располагало знатним научним сазнањима о пробле- мима којима су аутори директно или индиректно приступали. Ово истра- живање се користи када је потребно доћи до одређених сазнања о општем карактеру проблема, могућим алтернативама у одлучивању и релевантним варијаблама које треба узети у обзир [1]. У великом броју случајева, истра- живачи из области катастрофа увиђају да постоји врло мало информација о проблему који они желе да истраже. Сходно томе они одлучују да у првом кораку спроведу експлоративно истраживање како би обезбедили прели- минарне податке и боље сагледали сам проблем односно питање на које желе дати одговор.

Иако су таква истраживања веома неструктурисана, истраживачи кон- ципирају одређене хипотезе са циљем категоризације свих информација о проблему [438]. Наравно, хипотезе у таквим истраживањима не могу бити прецизне и довољно јасне полазећи од недовољног знања о посматраном проблему. Таква истраживања била су типична у области катастрофа јер се предузимају у почетним етапама проучавања области које садрже ве- ома много непознатог. Планови таквих истраживања су према Ристићу

неформални, флексибилни и осетљиви за откривање неочекиваног и непо- знато. Од таквих истраживања се очекује да обезбеде информације неоп- ходне за идентификацију и прецизно објављивање проблема [401].

Истраживачки дизајн зависи од великог броја карактеристика самог истраживања које је потребно спровести. Разликоваће се истраживачки дизајн квантитативних, квалитативних и мултиметодских истраживања. Може се рећи да дизајн или пројекат истраживања представља детаљно разрађен план или нацрт који осмишљава и усмерава истраживање ка ост- варивању задатих циљева.

Уколико дизајн истраживања не буде ваљан и концизан резултати ис- траживања неће бити научно и практично употребљиви. У том процесу потребно је испланирати спровођење од квалитетног прегледа литературе, формулисања хипотеза, избора врсте истраживања, начина прикупљања и анализе података па све до извођења закључака. Посебну пажњу треба усмерити која врста истраживања (анкета, експеримент итд.) омогућава најбољи приступ питањима која су предмет истраживања. Свака врста ис- траживања има својих добрих и лоших страна [346]. Генерално, сви ис- траживачки приступи се могу сврстати у једну од три опште категорије истраживања: експлоративно, дескриптивно и и узрочно (односно узроч- но-последично). Робсон и МекКартен [392] дају следећу поделу истра- живања: према обухвату примене (фундаментална, примењена, услужна и акциона), према својим импликацијама (дескриптивна, предиктивна и дијагностичка) и према степену контроле (лабораторијска и библиотеч- ка). Наведене врсте истраживања међусобно се разликују по начину спро- вођења истраживања, истраживачким питањима, прецизности дефинисања хипотеза и методама прикупљања података. Акер [1] истиче да су типична питања у процесу пројектовања односно дизајнирања истраживања: Треба ли се ослонити на секундарне изворе као што су подаци из пописа ста- новништва?; Шта је адекватније, експлоративно истраживања са дис- кусионим групама, или анкетирање?; Да ли је за постојећи проблем боља анкета поштом, телефоном, факсом или путем личног интервјуисања? На слици 2 дат је преглед структуре емпиријског истраживања.

На самом почетку потребно је детаљно ишчитати постојећу домаћу и страну литературу; препоручљиво је водити систематизоване белешке о резултатима истраживања, методолошком оквиру, препорукама за будућа истраживања. На тај начин остварује се одређена врста комуникације са ауторима који су се бавили одређеним истраживањима. Управо тад, истра- живач запажа постојеће проблеме истраживања који представљају сазнање да је нешто непознато, недовољно разјашњено или испитано. Формула- ција проблема као први корак у процесу истраживања обухвата: оквирни преглед литературе са циљем систематизације постојећих сазнања; ут- врђивање непостојања одговора на одређена научно истраживачка питања; утврђивање одређене празнине у постојећем систему научног знања. По- требно је имати у виду да је значајно прецизно дефинисати питање на које не постоји одговор у постојећем научном сазнању, а које је са друге стране поткрепљено аргументацијом из прегледа литературе. Примера ради, на- кон прегледа литературе о понашању грађана у природним катастрофама, утврђено је да многи аутори истичу неиспитаност утицаја пола на начин реаговања у таквим ситуацијама. Или, установљено је да су резултати

испитивања утицаја година старости на припремљеност за реаговање у природним катастрофама неконзистентни те је препоручљиво да се детаљ- није испита таква врста повезаности.

Слика 2. Структура емпиријског истраживања (адаптирано према литера- тури [401])

Након тога, на основу претходно постављеног питања (нпр. Да ли по- стоји повезаност између пола и припремљености грађана за реаговање у природним катастрофама) потребно је формулисати хипотезе. Шта је хипотеза – то је пробно решење односно мисаона претпоставка одговора на постављено питање. Дакле, потребно је да се понуде сви могући одго- вори на постављено питање. Значајно је истаћи да се постављање хипотеза разликује у статистици и другим друштвеним наукама. У статистичком за- кључивању постоје нулта и алтернативна хипотеза, док у истраживањима из области безбедности нису уобичајене. Примера ради, могуће је поста- вити хипотезе на следећи начин: у складу са предметом и циљем истра- живања полази се од једне опште и три посебне хипотезе: општа хипотеза односиће се на проверавање тврдње да демографске, социо-економске и психолошке карактеристике грађана утичу на њихову припремљеност за реаговање на поплаву као природну катастрофу у Републици Србији; прва посебна хипотеза односиће се на проверавање тврдње да постоји утицај демографских карактеристика грађана на њихову припремљеност за реа- говање на поплаву као природну катастрофу; друга посебна хипотеза од- носиће се на проверавање тврдње да постоји утицај социо-економских ка- рактеристика грађана на њихову припремљеност за реаговање на поплаву као природну катастрофу и трећа посебна хипотеза односиће се на прове- равање тврдње да постоји утицај психолошких карактеристика грађана на њихову припремљеност за реаговање на поплаву као природну катастрофу. На основу датог примера може се рећи да хипотезе представљају однос између две или више променљивих.

Да би се испитала претпоставка о односу између одређених променљи- вих приступа се емпиријском истраживању које може бити квантитативне и квалитативне истраживачке традиције. Тако се испитује истинитост одређеног исказа нпр. да су мушкарци припремљенији за реаговање у при- родним катастрофама у односу на жене. Спровођењу емпиријског истра- живања претходи одређивање методолошког оквира истраживања тј. начи- на на који ће се оно спровести. Потребно је да се конструише инструмент, рецимо анкетни упитник. О томе је већ било речи у претходном делу моно- графије. Пре спровођења истраживања препоручује се спровођење проб- ног истраживања. Свакако томе, као што је и споменуто, претходи одређи- вање популације и одабирање узорка, обрада и анализа података добијених истраживањем, извођење истраживања и анализа добијених података. На- лаз истраживања мора бити приказан јасно и недвосмислено, са посебним наглашавањем потврде или оповргавања постављене хипотезе.

13.
Модели и катастрофе

А

пстрактна слика стварности приказује се помоћу модела, док је мо- делирање процес стварања ових апстракција. С обзиром на то да је стварност скоро бесконачно комплексна, а са свим емпиријским подацима се поступа у складу са оваквом врстом комплексности, модел изградње обухвата поједностављење стварности, пошто се подаци трансформишу у знање. Створени модели представљају веома важне облике кодифико- ваног знања и користе се да представе „стварност“ о стварима које нису познате помоћу ствари које су познате [468]. Моделирање је основ науке. Практично све научне активности захтевају моделирање на одређени на- чин, а свака научна теорија захтева овакав начин система представљања. Структура модела може бити симболична (нпр. једначина), аналогна (нпр. графикони који представљају физичке везе) или она која користи иконе (физичко представљање попут модела мерења). Модели се обично сма- трају квантитативним, те се као такви представљају математички. Па ипак, квалитативни модели су чешћи, иако то питање представља предмет кри- тике [87]. Постоје различити модели катастрофа: статистички, концепту-

ални, математички, визуелни итд.

Интегрисани модел управљања

Интегрисани модел управљања у катастрофама развијен је 1980. године. То је свеобухватан и интегрисан приступ који обухвата све врсте природ- них катастрофа (биосферске, литосферске, атмосферске, хидросферске) и фазе (припрема, ублажавање, одговор и опоравак) управљања. Дакле, то је итеративан процес доношења одлука у вези са превенцијом, одговором и опоравком од природних катастрофа и као такав даје шансу заједница- ма погођеним катастрофама да уравнотеже различите потребе за заштиту живота, имовине и животне средине и да размотре начин на који њихове кумулативне акције могу допринети дугорочнијој одрживости погођеног подручја. Слободно се може рећи да су водећи принципи таквог процеса:

систематски приступ, партнерство, неизвесност, географски фокус, ос- лањање на науке и поуздане податке [142].

Темељни задаци управљања у природним катастрофама су: процена ри- зика и последица те предузимање превентивно и нормативно утврђених мера; планирање, организовање, увежбавање и припремање ресурса за реа- говање; реаговање (организационо пружање помоћи у заштити и спасавању након настанка катастрофе); санација (опоравак и обнова након престанка катастрофе) [459]. Може се рећи да је управљање једна од најсложенијих људских делатности која је усмерена на што брже успостављање редовног, односно уобичајеног стања у заједници [338]. Генерално, састоји се од два сегмента: планирања и деловања. У фази планирања се израђују процене опасности, капацитета и могућности за спречавање настанка природне ка- тастрофе, процењују се могућности за деловање и за ублажавање последи- ца које се не могу избећи. У фази деловања спроводе се мере и активности на отклањању последица, те управљање поступцима за повратак у редовно (претходно) стање [459].

Логички модел обезбеђује јединствену дефиницију фаза катастрофа и наглашава основне догађаје и акције које конституишу катастрофу. У њега спадају: традиционални, проширени, Кимберлов и Тускалосов мо- дел. Интегрисани модел карактеришу фазе које сагледавају катастрофе кроз стратегијско планирање и праћење и означава ефикасну организа- цију повезаних активности и субјеката са циљем свеобухватног деловања на последице катастрофа. Дакле, у таквом моделу, догађаји и акције су испреплетани. У њега спадају: Манитобов и Вајзелгартнер модел. Узроч- ни модел није заснован на дефинисању фаза у катастрофама, он предлаже основне узроке катастрофа. У њега спадају: модел крцкања и притиска– ослобађања [80]. Анализом наведених модела у циљу њиховог бољег разумевања и сагледавања примећује се следеће: дизајн већине модела се врти око четири главне фазе управљања у катастрофама: превенција, ублажавање, одговор и опоравак; не постоји један модел који сажима већину главних активности управљања катастрофама; наведени модели не сагледавају еколошке услове који могу утицати на тежину катастро- фе; поједини модели не пружају свеобухватан опис свих активности уп- рављања. Уколико су и наведене, нису дате у логичном редоследу; пошто су евалуација и анализа информација актуелних катастрофа веома важне у ублажавању будућих катастрофа, у постојећим моделима оне се адек- ватно не разматрају. Као што се може видети из анализе, поједини модели немају све потребне функције које ће им омогућити управљање катастро- фама на свеобухватан начин. Стога, свеобухватан модел који подржава различите фазе катастрофе и самог управљања може да попуни празнину која се јавља. Модел интегрисаног управљања природним катастрофама представља најперспективнији избор [142].

Језгро интегрисаног управљања природним катастрофама су фазе: при- према, ублажавање, одговор и опоравак чији су главни циљеви [142]: реша- вање релевантних проблема и празнина у различитима фазама управљања природним катастрофама са холистичке и свеобухватне тачке гледишта; превенција, ублажавање, припрема и одговор на природне катастрофе кроз јачање локалних капацитета и способности, посебно у сегменту уп- рављања ризиком од природних катастрофа (препознавање, управљање и

смањење ризика од природних катастрофа, обезбеђење доношења добрих и ефикасних одлука приликом ублажавања и одговора на природне катастро- фе); промовисање мултидимензионалног, мултидисциплинарног приступа у координацији и сарадњи субјеката и снага заштите и спасавања у циљу пружања ефикасног одговора и коришћења ограничених ресурса. Ефикас- ност управљања је кључни елемент управљања природним катастрофама. Генерално, управљање катастрофом обухвата пет генеричких фаза: пред- виђање, упозорење, хитне олакшице, рехабилитацију и реконструкцију [275]. У фази предвиђања, активности ублажавања и припреме се спроводе комплементарно; предузимају се структурне мере како би се ограничили штетни утицаји природних катастрофа као и неструктурне мере као ефика- сан одговор, укључујући издавање благовремених и ефикасних упозорења, привремена евакуација људи и имовине. Следи фаза упозорења која се од- носи на пружање правовременог и ефикасног информисања кроз унапред идентификоване институције, које омогућавају појединцима изложеним утицајима природних катастрофа да предузму мере како би избегли или ублажили последице. У фази која се односи на хитне олакшице спрово- ди се пружање помоћи у току или непосредно после природне катастрофе како би се сачували животи односно основне егзистенцијалне потребе тих људи. Оне могу бити непосредне, краткорочне или продужене. Рехаби- литација обухвата одлуке и акције предузете после катастрофе са циљем враћања или побољшавања животних услова пре катастрофе. Посебна пажња се усмерава прилагођавању заједнице на будуће катастрофе. На- кон завршетка природне катастрофе следи фаза реконструкције и обухвата активности које се односе на ублажавање, припрему у фази предикције,

активности одговора и хитне помоћи и активности опоравка [142].

Имајући у виду немогућност ублажавања сваке природне катастрофе, припремне мере имају недвосмислен задатак да директно/индиректно смање њихове утицаје предузимањем одређених мера и радњи пре него што се догоди природна катастрофа. Припремне мере обухватају знање и капацитете које су развили субјекти заштите и спасавања, како би ефикас- но предвидели, одговорили и опоравили се од утицаја предвиђених при- родних катастрофа [415]. Припремне мере подразумевају израду плано- ва заштите и спасавања у природним катастрофама, регрутовање и обуку особља, идентификовање залиха, означавање објеката за коришћење у так- вим ситуацијама итд. [21]. Пример може бити набавка опреме и средстава, њихова правилна евиденција и остале активности које омогућују ефикасну реакцију у самом догађају. Уколико има снага и средстава за правовремено реаговање у случају шумског пожара спречиће се његово ширење у најра- нијој фази те ће се избећи значајне последице.

Ублажавање последица природних катастрофа се састоји од напора/ акција с циљем минимизирања степена ризика, спречавања катастрофа и смањења угрожености и еколошког и социјалног система, односно зајед- нице [13]. Односи се на активности које су осмишљене да смање или ели- минишу ризике по становништво, њихову имовину и животну средину и умање последице природних катастрофа. Мере ублажавања се често при- мењују пре догађаја и планирају на бази анализе природних опасности. Стратегија ублажавања обухвата мере превенције, мере за заштиту мате- ријалних добара и мере за пружање услуга у природним катастрофама.

Мере одговора на последице природних катастрофа се састоје од радњи у управљању и контроли разних последица и минимизирању људских гу- битака и имовинских губитака. Главне функције су евакуација, збриња- вање, медицинска заштита, потрага и спасавање, заштита имовине и кон- трола штете [223]. Почетна реакција на природне катастрофе има за циљ суочавање са првим последицама. Сарадња, координисање и комуникација су од суштинског значаја. У случају изненадних природних катастрофа, почетни одговор нормално долази од интервентно-спасилачких служби и, као што је то неопходно, од одговарајућих локалних власти и могућих во- лонтерских организација [456, 457]. Приликом процењивања и планирања оквира за прикладну реакцију у случају природних катастрофа које лагано почињу, кључно је идентификовање почетних тачака које ће подстакнути организацију да активира своје механизме за случај катастрофа.

Опоравак од природних катастрофа се састоји од радњи које доводе по- гођену област назад у често побољшано нормално стање [142]. Организа- ције и заједнице треба да планирају, управљају и предузму оне активности које ће омогућити што бржи повратак стању нормалности и за заједницу и за оне који учествују у пружању одговора. Лекције из прошлости наг- лашавају потребу да се заједница у потпуности укључи у сопствени опо- равак. Промовисање и подршка активности пружања самопомоћи су од великог значаја. Подразумева скуп (комплекс) мера за нормализацију ус- лова, који су настали приликом природне катастрофе и враћању ситуације у почетно стање [103]. Односи се на објекте (зграде, објекте, мостове, тунеле, путеве итд.), комуникације (веза, системи снабдевања електрич- ном енергијом и гасом, водом и грејањем итд.), системе за снабдевање и материјално обезбеђивање спасилачких формација за потрагу и интер- вентно-спасилачких служби, на опоравак њихове борбене способности; на опоравак природних ресурса, територија, управљања у природној ката- строфи, система за одржавање живота људи, као и на неке друге аспекте који рефлектују степен враћања објекта, ситуације, појаве и стања у поло- жај до настанка природне катастрофе.

Модел притиска и попуштања

Модел притиска и попуштања се користи да би се прво показао прити- сак како од ризика тако и од услова небезбедности који доводе до ката- строфе, а затим да се покаже на који начин промене угрожености могу да ослободе од ризика. Основна идеја је да катастрофа представља пресек супротних сила: процеса који генеришу угроженост, са једне стране, а са друге, појаву природне опасности. Може да укаже на то да је ризична појава изолована и да је у односу на услове који стварају угроженост за- себна. Не може доћи до катастрофе ако постоји опасност, а не постоји угроженост, бар теоретски; ни у случају када је становништво осетљиво, а да не постоји ризична појава. Опасност се односи на природне појаве које могу поједично или у комбинацији да погоде различита места у различита времена. Александар каже да угроженост представља потенцијал изази- вања жртава, уништења, штете итд. Модел се илуструје сликом кљешта за орахе, са притиском који се на људе јавља са обе стране – од њихове

угрожености и од утицаја опасности. Идеја ублажавања је уграђена у циљу концептуализације умањења катастрофе: да би притисак попустио, мора се смањити угроженост.

У приступном моделу анализира се способност људи да се изборе са последицама природних катастрофа са којима се суочавају у смислу сте- пена приступа који имају или немају ресурсима потребним за живот пре и после наступа природних катастрофа. Представља проширену анализу основних фактора и односи се на угроженост људи и њихову изложеност природним опасностима, а усмерен је на процес којим природна појава утиче на становништво и на њихове реакције. Анализира начине на које се угроженост иницијално генерише од стране економских, друштвених и политичких процеса, и шта се дешава док катастрофа траје. Конкретније и детаљније указује на то како да се промене природни услови да би се угроженост ублажила и на тај начин побољшала заштита и способност за опоравак. Допуњује ПАР модел и уједињује две стране ПАР дијаграма у један детаљан процесни модел.

Објашњење угрожености има три скупа веза које катастрофу повезују са процесима који су специфични за становништво које је погодила нека при- родна катастрофа. Први по специфичности су корени узрока који предста- вљају један међусобно повезани след широко распрострањених и општих процеса унутар друштва и светске економије. Они су „удаљени“ у једном, два или у сва три наредна смисла: просторно (јављају се у неком удаљеном центру економске или политичке моћи), временски (у далекој прошлости) и у смислу што су дубоко укорењени у културолошким претпоставкама, идеологији, веровањима и друштвеним односима стварности у којој живе људи које брине то што су невидљиви или нису схвваћени озбиљно. Најва- жнији корени узрока због којих долази до угрожености су: економски, де- мографски и политички процеси који утичу на алокацију и дистрибуцију ресурса између различитих група људи. Повезани су са функционисањем државе и са природом контроле коју врши полиција и војска, као и добром владом, добрим законом и способном администрацијом.

Динамички притисци су процеси које „преносе“ ефекте корена узрока, како временски тако и просторно, на услове неизвесности. Они каналишу корене узрока у одређене облике услова несигурности које је затим потреб- но разматрати у односу на различите врсте опасности са којима се људи суочавају. Услови небезбедности представљају специфичне облике угро- жености становништва у времену и простору у конјункцији са опасношћу. Пример – људи који морају да живе на опасним местима, који не могу себи да приуште безбедне куће, који не уживају у ефикасној заштити државе. Модел функционише у различитим временским оквирима. Корени узрока, динамички притисци и услови небезбедности су подложни променама, а у многим случајевима процеси који су ту укључени мењају се брже него што су се мењали раније.

Катастрофе се јављају као последица утицаја опасности на угрожене људе. За објашњење таквог односа између природних појава и друштве- них процеса који генеришу услове небезбедности предлажу се два оквира. Први оквир је модел притиска и попуштања, који у облику дијаграма при- казује како се узроци угрожености могу пратити од услова небезбедности па уназад, кроз економске и друштвене процесе, па све до основних корена

узрока. То је организациони оквир који описује хијерархију узрочних фак- тора који заједно чине предуслов за катастрофу. Представља низ фактора и процеса који нас од катастрофалне појаве и њених непосредних узрочника воде натраг до све удаљенијих фактора и процеса који у почетку не изгле- дају тако да би могли да изазову катастрофу. Аспект попуштања настаје из схватања да је у циљу попуштања притиска који изазива катастрофе потребно да цео ланац узрочника пратимо све до њиховог корена и није до- вољно да се бавимо само непосредним узрочницима самих опасности или условима неизвесности који изазивају угроженост. Не пружа нам детаљну и теоретски доказану анализу прецизних интеракција средине и друшт- ва у „тачки притиска“. Модел је развијен у циљу разумевања сложених и разноликих скупова друштвених и еколошких догађаја који се могу пове- зати са одређеном појавом коју називамо катастрофом. Катастрофу може- мо описати и означити према природној опасности која ју је покренула. Најкраће речено, опасности имају своје одређене временске и просторне карактеристике, које могу да резултирају „окидачком појавом“. Домаћин- ства у нормалним временима зарађују средства за живот, подложна су ус- ловима небезбезбедности, а политичка економија у којој живе обликована је друштвеним односима и структурама доминације. Долази до окидачке појаве која делује на друштвене односе и структуре доминације, као и на сама домаћинства.

Модел система командовања

Модел система командовања у катастрофама представља системску алатку помоћу које се врши руковођење и командовање, контрола и ко- ординација снага заштите и спасавања током инцидената, односно свих врста катастрофа [467]. Велики број персоналних и интерперсоналних фактора може допринети неадекватној примени наведеног модела коман- довања: непоштовање унапред дефинисаних процеса и процедура или њи- хов недостатак [219]; нерасполагање важним информацијама о катастрофи или њихово преношење и превремено откривање неадекватном термино- логијом и недовољно обезбеђеним каналима комуникације; неразумевање основних принципа на којима се базира модел; искључење могућности да су снаге заштите и спасавања индиректне мете у току процеса санирања катастрофа; пропусти при укључењу и координацији специјалних тимова и служби што не доводи до максималног искоришћења њихове стручно- сти и способности; урушавање ланца команде и управљања укључивањем нових субјеката у његов рад; неадекватан први одговор на последице ката- строфа; неразвијање акционог-оперативног плана; неодржавање система управљања и командовања и током акција санирања последица и друго.

Модел система командовања првобитно je развијен као систем који је адекватан за примену у случају великих пожара, с временом се мењао и усавршавао да би данас представљао систем који се може користити у свим катастрофама [311]. Увођење јединствене организационе структуре, принципа из области менаџмента и стандардизација допринеле су његовој ефикасној експанзији. Он обухвата следеће међусобно условљене кораке

[92]: успостављање команде; процену приоритета у катастрофама; развој

и примену оперативних планова; одржавање оптималног распона контро- ле; координацију активности свих учесника; прослеђивање неопходних информација медијима; праћење трошкова; координацију активности које се одвијају од стране екстерних организација; управљање расположивим ресурсима; развијање одговарајуће организационе структуре; одређивање оперативних циљева; осигурање безбедности.

У теорији се наглашавају и следеће карактеристике наведеног модела [219]: систем командовања морају установити интервентно-спасилачке службе које прве стигну на место катастрофе и мора се одржавати да би при пристизању других служби и јединица могла адекватно да се изврши координација свих тренутно и накнадно расположивих ресурса уз неоп- ходне инструкције учесницима; неопходно је успоставити јединствену ор- ганизацију кључних служби и у зависности од природе катастрофе нагла- сити која од њих представља главну односно водећу службу; успоставити јединствено командно место које мора бити познато свим субјектима и које је погодно за употребу у дужем временском периоду уколико се за тим јави потреба; потребно је стално имати на уму да сваки пропуст у безбед- ности може довести до људских жртава; дефинисати основне стратешке циљеве и приоритете и постарати се да су они познати свим субјектима и ангажованим службама који раде на њиховој реализацији; фокусира- ти се на тријажу пацијената, проналазак и идентификацију свих жртава и успостављање система приоритета при лечењу пацијената и њиховог транспорта; спроводити контролу над жртвама, објектима и одговорним службама на јединствен начин и уз употребу јединствених метода; ниједна служба не може сама да ефикасно руководи катастрофом, спроводити про- граме обуке на регионалном и ширем нивоу; поштовати систем управљања и контроле не само у катастрофама, већ и свакодневно.

Потребно је имати на уму да се организациона структура на месту ка- тастрофе успоставља по принципу „bottom-up“ и од стране субјеката који први пристигну на место догађаја, дакле од доле ка врху. С временом се врши активирање и других функционалних области и одељења [311]. Мо- дел система командовања у катастрофама заснива се на следећим прин- ципима: коришћење јединствене терминологије од стране различитих ан- гажованих интервентно-спасилачких служби; установљавање основних функција, планирање, логистика, оператива и администрација/финансије и дефинисање њиховог међусобног односа; успостављање јединственог ланца командовања и адекватног распон контроле; флексибилност и при- лагодљивост система командовања [103].

Моделирање катастрофа

Широм света предузимају се одређене превентивне мере како би се убла- жиле последице природних катастрофа. Ипак, пракса показује да оне нису често довољне за адекватан степен заштите када су се штетна дејства ката- строфа испољила. Моделирање представља важан алат у процени ризика од природних катастрофа. За моделирање су потребне информације у вези са четири елемента: опасности, материјална добра, угроженост и губици. Наиме, свака природна опасност има себи својствене карактеристике које

представљају њен идентитет, нпр. земљотрес карактерише његова испоље- на снага подрхтавања изражена на Рихтеровој или Меркалијевој скали.

Поред карактеристика природних опасности потребно је сагледати, категоризовати имовину људи према угрожености од природних опас- ности. Зато је веома важно сагледати геопросторну димензију имовине укрштену са геопросторном димензијом природних опасности. Битно је сагледати и одређене карактеристике самих објеката: врста конструкције, старост, реновираност и адаптација итд. Наведени подаци о опасностима и материјалним добрима омогућавају израчунавање нивоа угрожености односно подложности оштећењима и настанку директних и индиректних штета. Дакле, долази до квантификације физичког утицаја катастрофа на материјална добра. Полазећи од непходности ефикасније процене ризи- ка развијен је софтвер познат као „Хазус“ (значење опасности, САД) од стране Федералне агенције за управљање у катастрофама заједно са На- ционалним институтом грађевинских наука [404] са циљем стандардиза- ције методологије процене националних губитака изазваних природним катастрофама [183]. Прва верзија настала је 1997. године и односила се на процене сеизмичких штета, да би 2004. била проширена за поплаве и олујне ветрове. Свакако, рад софтвера се заснива на платформи „ArcView“ а касније и ГИС технологије (ArcGIS). Такав алат превасходно је развијен за подручје САД, и сви формати података, објеката не могу се једноставно употребити за друге државе. Полазећи од наведене технологије, развијени су и други софтвери за процене губитака као што је „Селена“ (сеизмичке процене губитака коришћењем приступа логичког дрвета) коју је развио Интернационални центар за геолошке опасности из Норвешке и Универ- зитет Аликанте у Шпанији [314].

Порекло настанка моделирања катастрофа не треба тражити у једној дисциплини или научној области. Научни приступи процене и управљања ризицима од катастрофа имају своје корене у области осигурања имовине и науке о природним опасностима. Осигуравајуће компаније су за своје по- требе развијале одређене моделе предикције штета које настају услед раз- личитих катастрофа. Њихови стручни тимови спроводили су пописивање ризика на одређеним подручјима на самом почетку развоја моделирања да би касније користили савремене географске информационе системе [211]. Поред осигуравајућих компанија, сеизмолози и метеоролози истичу да се порекло моделирања катастрофа може пронаћи у модерној науци разуме- вања природе и утицаја природних опасности. Они често истичу значај ме- рења интензитета земљотреса и интензитета урагана као кључних подата- ка за моделирање катастрофа. Након 1980. године долази до наглог развоја картирања ризика и мерења опасности. Такође, почиње масовна употреба компјутерских технологија за мерење будућих штета од различитих ката- строфа које повезују научна мерења и историјске податке догађања преко географских информационих технологија.

Еколошки модели

У литератури, велики број аутора разматра природне катастрофе из еко- лошке перспективе наглашавајући интеракцију друштва и природе [192]. Према појединима, природне катастрофе су дефинисане као резултат међусобне просторне интеракције између опасних еколошких процеса и становништва које је на њих осетљиво [148]. Катастрофе директно или индиректно ремете живот људи – нпр. цунами у Индијском океану 2004. уназадио је развој Малдива за 20 година [84, 85]. У моделу, природне ка- тастрофе и одговор људи су раздвојени у два засебна поља. Стрелицама су означене интеракције у виду плусева и минуса; А представља друштвену угроженост природним катастрофама, а Б експлоатацију природних ресур- са. Експлоатација природних ресурса доводи до економског раста са једне стране и са друге деградације животне средине која доводи до девалвације ресурса и повећања опасности.

Moже се рећи да постоји тесна спрега између економског развоја и жи- вотне средине који су укорењени у исти текући процес промена. Како ниво светске популације расте, тако су људи више изложени опасностима. Како људи постају богатији, посебно у развијеним земљама, тако је све више лично и корпоративно богатсво у опасности. Како се пољопривреда интен- зивира и урбанизација шири, тако је сложенија и скупља инфраструктура изложенија потенцијалним штетама и постоји страх од великих губитка. Ови трендови подупрети су високо по глави становника за исхрану, намећу тешке обавезе за драгоцена природна средства, као што су земља, шуме и воде, и такође подижу ниво страха за заштиту животног квалитета [428]. Пошто су природа и друштво повезани, свака промена у једној има утицаја на другу. Такви односи су веома важни јер људске активности деградирају природне ресурсе кроз процесе као што су крчење шума и глобално загре- вање, и појачавају се ризици од поплава и раста нивоа мора.

Закључак 14.

И

мајући у виду одређене светске трендове, катастрофе ће и даље бити у фокусу примењених социолошких истраживања. Будућност може до- нети веће и горе катастрофе. Овако охрабрујућа предвиђања будућности катастрофа нужно не означавају да ће сама истраживања аутоматски по- стати део теоријских темеља унутар дисциплине нити да ће све области пронаћи сродну дисциплину која ће бити извор идеја у разумевању људ-

ског фактора у случају катастрофа.

Кварантели [379] наводи низ друштвених чињеница као повод за све већи број катастрофа: долази до пораста броја техничко-технолошких ка- тастрофа које у прошлости нису постојале; постоје технолошке предно- сти које могу ублажити одређене катастрофе, али узроковати сложеност у сузбијању других, као што су велики пожари и авионске незгоде; појава нових верзија развила је нове и старе опасности, као нпр. појава суше у градовима пре него у руралним насељима; постоји опасност од појаве нове врсте техничко-технолошких катастрофа које могу довести до катастрофе, нпр. биотехнологија, компјутерске незгоде; може доћи до повећања броја истовремених или синхронизованих катастрофа у виду више тешких уда- ра, нпр. појава торнада и радиоактивних облака; запослени у областима управљања у ће имати већу улогу у одређеним областима; угрожене попу- лације ће бити на удару нпр. у многим областима; у великом броју случаје- ва, најугроженије су метрополе. Њихова комплексност и диверзитет умно- жавају проблеме; извори катастрофа који су врло удаљени могу довести до катастрофалних последица.

У непосредној будућности, могућности за истраживања катастрофе су веома охрабрујуће. У следећој деценији доћи ће до знатног пораста пажње коју менаџери у катастрофама посвећују областима истраживања које су у прошлости биле од утицаја. И тако повећана технолошка независност, урбанизација и друштвена комплексност ће довести до повећања броја и размера катастрофа. У таквом окружењу истраживачи неће траћити своје могућности и ова друштвена кретања ће се одразити на улогу и статус бу- дућих истраживања. Од када је истраживање катастрфоа постало посеб- но поље истраживања, од истраживачи је све више тражено да упореде

проблеме који произлазе из природних и техничко-технолошких катастро- фа, уз то да су ове последње социолози чешће проучавали. Руководиоци интервентно-спасилачких служби у катастрофама и јавно мњење имали су добре разлоге да воде рачуна о тим поређењима. Прво, постоје и користи и ризици повезани са развојем технологије. Друго, превенција било које катастрофе, без обзира на врсту, веома је важна. Треће, уколико превенција закаже, важна су питања у вези са физичким и друштвеном утицајима и опоравком од њих.

Почевши од 1950. године када је објављено прво социолошко истражи- вање из области катастрофа, па све до данас, успостављени су многобројни концепти и прилагођене многе теорије за потребе истраживања катастро- фа. Истраживања катастрофа наставиће да се развијају кроз разноврсне дисциплинарне, мултидисциплинарне и интердисциплинарне перспекти- ве. Потребно је наставити са спровођењем емпиријских истраживања како би се многе теорије и хипотезе у што већој мери потврдиле или оповргле. Посебну пажњу је потребно усмерити унапређењу научног подмлатка у овој области.

Литература 15.

Aaker, D. A., Kumar, V., & Day, G. S. (2008). Marketing research: John Wiley & Sons.

Able, E., & Nelson, M. (1990). Circles of Care: Work and Identity in Women’s Lives, Albany, NY: SUNY Press.

Adcock, R. (2001). Measurement validity: A shared standard for qualitative and quantitative research. Paper presented at the American Political Science Association.

Adem, Ö. (2011). The Relationship between Earthquake Knowledge and Earthquake Attitudes of Disaster Relief Staffs. Disaster Advances, 4(1), 19-24.

Adger, W. N. (2000). Social and ecological resilience: are they related? Pro- gress in human geography, 24(3), 347-364.

Adger, W. N. (2006). Vulnerability. Global environmental change, 16(3), 268-281.

Adger, W. N., & Kelly, P. M. (1999). Social vulnerability to climate change and the architecture of entitlements. Mitigation and adaptation strategies for global change, 4(3), 253-266.

Ajzen, I. (1991). The theory of planned behaviour. Organisational Behaviour and Human Decision Processes, 50, 179-211.

Ajzen, I. (1998). Models of human social behaviour and their application to health psychology. Psychology and Health, 13.

Ajzen, I. (2011). Theory of planned behavior. Handb Theor Soc Psychol Vol One, 1(2011), 438.

11 Aleksandar, I., Cvetković, V., & Sudar, S. (2016). Theoretical foundations related to natural disasters and measuring the resilience of the communities be- fore disasters happens – Establishing proposal variables. Paper presented at the 7th International Scientific Contemporary Trends in Social Control of Crime. 12 Alexander, D. (2000). Confronting catastrophe. New York: Oxford Univer- sity Press.

Alexander, D. (2000). Scenario methodology for teaching principles of emergency management. Disaster Prevention and Management: An Interna- tional Journal, 9(2), 89-97.

Alexander, D. (2003). Towards the development of standards in emergency management training and education. Disaster Prevention and Management, 12(2), 113-123.

Alexander, D. (2005). Towards the development of a standard in emergency planning. Disaster Prevention and Management, 14(2), 158-175.

Alexander, D. E. (1993). Natural disasters: Springer Science & Business Media.

Alexander, D. E. (2013). Resilience and disaster risk reduction: an etymolog- ical journey. Natural Hazards and Earth System Sciences, 13(11), 2707-2716.

Alexander, G. C., & Wynia, M. K. (2003). Ready and willing? Physicians’ sense of preparedness for bioterrorism. Health Affairs, 22(5), 189-197.

Anderson-Berry, L., & King, D. (2005). Mitigation of the impact of tropical cyclones in Northern Australia through community capacity enhancement. Miti- gation and adaptation strategies for global change, 10(3), 367-392.

Asgary, A., & Halim, M. A. (2011). Measuring peopl’s preferences for cy- clone vulnerability reduction measures in Bangladesh. Disaster Prevention and Management, 20(2), 186-198.

Asghar, S., Alahakoon, D., & Churilov, L. (2006). A comprehensive concep- tual model for disaster management. Journal of Humanitarian Assistance, 1-15.

Asghar, S., Alahakoon, D., & Churilov, L. (2006). A comprehensive con- ceptual model for disaster management. Journal of Humanitarian Assistance, 1360(0222), 1-15.

Bagozzi, R. P. (1992). The self-regulation of attitudes, intentions and behav- iour. Social Psychology Quarterly, 55, 178-204.

Baker, E. J. (2011). Household preparedness for the aftermath of hurricanes in Florida. Applied Geography, 31(1), 46-52.

Baker, L. R., & Baker, M. D. (2010). Disaster preparedness among families of children with special health care needs. Disaster medicine and public health preparedness, 4(03), 240-245.

Balluz, L., Schieve, L., Holmes, T., Kiezak, S., & Malilay, J. (2000). Pre- dictors for people’s response to a tornado warning: Arkansas, 1 March 1997. Disasters, 24(1), 71-77.

Barrows, H. H. (1923). Geography as human ecology. Annals of the Asso- ciation of American Geographers, 13(1), 1-14.

Barton, A. H. (1963). Social organization under stress: A sociological review of disaster studies: National Academy оf Sciences – National Research Council Washington DC.

Barton, A. H. (1969). Communities in disaster: A sociological analysis of collective stress situations (Vol. 721): Garden City, NY: Doubleday.

Barton, A. H. (2005). Disaster and collective stress. What is a disaster, 125-152.

Barton, L. (1994). Trauma in the Aftermath of Organizational Catastrophe: The Short- and Long-term Impact on Employees and their Supervisors. Disaster Prevention and Management, 3(3), 18-26.

Basolo, V., Steinberg, L. J., Burby, R. J., Levine, J., Cruz, A. M., & Huang,

C. (2009). The Effects of Confidence in Government and Information on Per- ceived and Actual Preparedness for Disasters. Environment and Behavior, 41(3), 338-364.

Becker, J. S., Paton, D., Johnston, D. M., & Ronan, K. R. (2012). A model of household preparedness for earthquakes: how individuals make meaning of earthquake information and how this influences preparedness. Natural Hazards, 64(1), 107-137.

Becker, J. S., Paton, D., Johnston, D. M., & Ronan, K. R. (2013). Salient beliefs about earthquake hazards and household preparedness. Risk Analysis, 33(9), 1710-1727.

Becker, N. (2009). Raising preparedness by risk analysis of post-disaster homelessness and improvement of emergency shelters. Disaster Prevention and Management, 18(1), 49-54.

Below, R., Wirtz, A., & Guha-Sapir, D. (2009). Disaster category classifica- tion and peril terminology for operational purposes. CRED – MunichRE work- ing paper, 264.

Bennett, P., & Murphy, S. (1997). Psychology and Health Promotion. Buck- ingham: Open University Press.

Benson, C., & Clay, E. J. (2004). Understanding the economic and financial impacts of natural disasters. World Bank Publications.

Berke, P. R., Kartez, J., & Wenger, D. (1993). Recovery after disaster: achiev- ing sustainable development, mitigation and equity. Disasters, 17(2), 93-109.

Berren, M. R., Beigel, A., & Ghertner, S. (1980). A typology for the classifi- cation of disasters. Community Mental Health Journal, 16(2), 103-111.

Birkmann, J., & Birkmann, J. (2006). Measuring vulnerability to natural hazards: towards disaster resilient societies.

Blaikie, P., Cannon, T., Davis, I., & Wisner, B. (2004). At risk: natural haz- ards, people’s vulnerability and disasters. Routledge.

Blaikie, P., Cannon, T., Davis, I., & Wisner, B. (2014). At Risk II: Natural Hazards, People’s Vulnerability and Disasters. London: Routledge.

Blanchard, B. (1999). Appendix: hazard and disaster definitions. http://166.112, 200.

Blumer, H. (1986). Symbolic interactionism: perspective and method. Uni- versity of California Press.

Bogdan, R., & Biklen, S. K. (1997). Qualitative research for education. Al- lyn & Bacon Boston.

Bolin, R., & Stanford, L. (2006). Northridge Earthquake: Vulnerability and Disaster. Routledge.

Bonanno, G., & Gupta, S. (2009). Resilience after disaster. Mental health and disasters. 145-160.

Bonanno, G. A. (2004). Loss, trauma, and human resilience: Have we under- estimated the human capacity to thrive after extremely aversive events? Ameri- can Psychologist, 59(1), 20.

Bosher, L., Dainty, A., Carrillo, P., Glass And, J., & Price, A. (2007). Inte- grating disaster risk management into construction: a UK perspective. Building Research and Information, 35(2), 163-177.

Бошковић, Д., & Цветковић, В. (2016). Процена ризика у спречавању извршења кривичних дела експлозивним материјама. Криминалистичко- полицијска академија, Београд.

Botzen, W., Aerts, J., & van den Bergh, J. C. (2009). Willingness of home- owners to mitigate climate risk through insurance. Ecological Economics, 68(8), 2265-2277.

Brenkert, A. L., & Malone, E. L. (2005). Modeling vulnerability and re- silience to climate change: a case study of India and Indian states. Climatic Change, 72(1), 57-102.

Briguglio, L., Cordina, G., Farrugia, N., & Vella, S. (2009). Economic vul- nerability and resilience: concepts and measurements. Oxford development studies, 37(3), 229-247.

Brinkmann, S. (2014). Interview. Encyclopedia of Critical Psychology. Springer, 1008-1010.

Brown, B. J. (1979). Disaster preparedness and the United Nations; ad- vance planning for disaster relief, Pergamon Press.

Bryman, A. (2006). Integrating quantitative and qualitative research: how is it done? Qualitative research, 6(1), 97-113.

Bubeck, P., Botzen, W., Suu, L., & Aerts, J. (2012). Do flood risk percep- tions provide useful insights for flood risk management? Findings from central Vietnam. Journal of Flood Risk Management, 5(4), 295-302.

Buckle, P. (2005). Disaster: mandated definitions, local knowledge and com- plexity. What is Disaster.

Burman, E. (1999). In P. Banister, E. Burman, I. Parker, M. Taylor, & C. Tindall. Qualitative research methods in psychology: A research guide.

Burton, I., Huq, S., Lim, B., Pilifosova, O., & Schipper, E. L. (2002). From impacts assessment to adaptation priorities: the shaping of adaptation policy. Climate policy, 2(2-3), 145-159.

Burton, I., & Kates, R. (1963). Perception of Natural Hazards in Resource Management, The. Nat. Resources J., 3, 412.

Burton, I., Kates, R., & White, G. (1978). The environment as hazard. New York: Oxford University Press.

Burton, I., & Pushchak, R. (1984). The status and prospects of risk assess- ment. Geoforum, 15(3), 463-475.

Busan, B., Waever, O., & De Wilde, J. (2007). Security: A New Framework for Analysis, translated by Alireza Tayyeb. Tehran: Strategic Studies Research Institute.

Butler, L., Morland, L., & Leskin, G. (2007). Psychological resilience in the face of terrorism. Psychology of terrorism, 400, 417.

Calvi, G. M., Pinho, R., Magenes, G., Bommer, J. J., Restrepo-Vélez, L. F., & Crowley, H. (2006). Development of seismic vulnerability assessment meth- odologies over the past 30 years. ISET journal of Earthquake Technology, 43(3), 75-104.

Cardona, O. D. (2004). The need for rethinking the concepts of vulnerability and risk from a holistic perspective: a necessary review and criticism for ef- fective risk management. Mapping vulnerability: Disasters, development and people, 17.

Cardona, O. D. (2005). Indicators of Disaster Risk and Risk Management: Program for Latin America and the Caribbean: Summary Report. Inter-Ameri- can Development Bank.

Carr, L. (1932). Disasters and the sequence-pattern concept of social change

American Journal of Sociology, 38, 207–218.

Castillo, C. (2005). Disaster preparedness and business continuity planning at Boeing: An integrated model. Journal of Facilities Management, 3(1), 8-26.

National Research Council. Committee on Disaster Research in the Social Sciences (2006). Facing hazards and disasters: understanding human dimen- sions. National Academies Press.

Chaplin, S. (2000). The psychology of time and death. Steve Chaplin.

Chapman, D. (1999). Natural Hazards. New York–Oxford: Oxford Univer- sity Press.

Charon, J. M., & Cahill, S. (1979). Symbolic interactionism: An introduc- tion, an interpretation, an integration. Prentice-hall Englewood Cliffs, NJ.

Choobineh, M., Ansari, B., & Mohagheghi, S. (2015). Vulnerability assess- ment of the power grid against progressing wildfires. Fire Safety Journal, 73, 20-28.

Cisin, I. H., & Clark, W. B. (1962). The methodological challenge of disaster research. Baker, Chapman. Man and society in disaster. New York: Basic Books.

Cohen, J. W. (1988). Statistical power analysis for the behavioral sciences (2nd edn). Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.

Coles, E., & Buckle, P. (2004). Developing community resilience as a foun- dation for effective disaster recovery. Australian Journal of Emergency Man- agement, 19(4), 6.

Collins, L. R. (2000). Disaster management and preparedness. CRC Press.

Combs, J. P., Slate, J. R., Moore, G. W., Bustamante, R. M., Onwuegbuzie,

A. J., & Edmonson, S. L. (2010). Gender differences in college preparedness: A statewide study. The Urban Review, 42(5), 441-457.

Committee, N. C.-T., & Committee, N. C.-T. (2004). Critical infrastructure protection in Australia.

Conner, M., & Armitage, C. J. (1998). Extending the theory of planned be- havior: A review and avenues for further research. Journal of Applied Social Psychology, 28(15), 1429-1464.

Coppola, D. P. (2006). Introduction to international disaster management. Butterworth-Heinemann.

Coppola, D. P. (2015). Introduction to International Disaster Management. Butterworth-Heinemann.

Corps, C. (2006). Citizen preparedness review, community resilience through civic responsibility and self-reliance.

Council, N. R. (2006). Facing hazards and disasters: Understanding human dimensions. National Academies Press.

Cowles, E., & Nelson, E. (2015). An Introduction to Survey Research. Busi- ness Expert Press.

Creswell, J. W. (2013). Research design: Qualitative, quantitative, and mixed methods approaches. Sage publications.

Cretikos, M., Eastwood, K., Dalton, C., Merritt, T., Tuyl, F., Winn, L., & Durrheim, D. (2008). Household disaster preparedness and information sources: Rapid cluster survey after a storm in New South Wales, Australia. BMC public health, 8(1), 195-202.

Cretikos, M., Eastwood, K., Dalton, C., Merritt, T., Tuyl, F., Winn, L., & Durrheim, D. (2008). Household disaster preparedness and information sources: Rapid cluster survey after a storm in New South Wales, Australia. BMC public health, 8(1), 195.

Cromp, R. F., & Suberri, G. (2011). Incident command system: Google Patents.

Cross, A. R. (2006). International preparedness for disaster. Retrieved from www.redcross.org

Cumming, G. S., Barnes, G., Perz, S., Schmink, M., Sieving, K. E., South- worth, J., Van Holt, T. (2005). An exploratory framework for the empirical measurement of resilience. Ecosystems, 8(8), 975-987.

Cuny, F. C. (1983). Disasters and development. Oxford University Press.

Cutter, S. L. (1993). Living with risk: the geography of technological haz- ards. Edward Arnold London.

Cutter, S. L. (1996). Vulnerability to environmental hazards. Progress in hu- man geography, 20(4), 529-539.

Cutter, S. L. (2002). American Hazardscapes:: The Regionalization of Haz- ards and Disasters. Joseph Henry Press.

Cutter, S. L., Barnes, L., Berry, M., Burton, C., Evans, E., Tate, E., & Webb,

J. (2008). A place-based model for understanding community resilience to natu- ral disasters. Global environmental change, 18(4), 598-606.

Cutter, S. L., Boruff, B. J., & Shirley, W. L. (2003). Social vulnerability to environmental hazards. Social science quarterly, 84(2), 242-261.

Cutter, S. L., & Emrich, C. (2005). Are natural hazards and disaster losses in the US increasing? EOS, Transactions American Geophysical Union, 86(41), 381-389.

102 Cvetkovic, V., & Mijalkovic, S. (2013). Spatial and temporal distribution of geophysical disasters. Journal of the Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 63(3), 345-359.

Цветковић, В. (2013). Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић.

Цветковић, В., Филиповић, М. (2017). Припремљеност за реаговање на ризике од природних катастрофа. Београд: Задужбина Андрејевић.

Cvetković, V. (2014). Analiza geoprostorne i vremenske distribucije kli- matskih katastrofa Tranzicija i ekonomski kriminal II. Beograd: Kriminalističko- policijska akademija, 163-183.

Cvetković, V. (2014). Geoprostorna i vremenska distribucija vulkanskih erupcija NBP – Žurnal za kriminalistiku i pravo, 2/2014, 153-171.

Cvetković, V. (2014). Zaštita kritične infrastrukture od posledica prirodnih katastrofa. Sedma međunarodna znastveno-stručna konferencija „Dani kriznog upravljanja“, Hrvatska.

Cvetković, V. (2015). Faktori uticaja na znanje i percepciju učenika sred- njih škola u Beogradu o prirodnim katastrofama izazvanim klizištima. Bezbed- nost, 17(1), 32-51.

Cvetković, V. (2016). Fear and floods in Serbia: Citizens’ preparedness for responding to natural disaster. Matica Srpska Journal of Social Sciences, 155(2), 303-324.

Cvetković, V. (2016). The relationship between educational level and citi- zen preparedness for responding to natural disasters. Journal of the Geographi- cal Institute “Jovan Cvijić” SASA, 66(2), 237-253.

Cvetković, V., & Milašinović, S. (2017). Teorija ugroženosti i smanjenje rizika od katastrofa. Kultura polisa, 14(33), 217-228.

Cvetković, V. (2017). Krizne situacije – pripremljenost države, lokalne za- jednice i građana. Vojno delo (u štampi).

Cvetković, V. (2017). Percepcija rizika od prirodnih katastrofa izazvanih poplavama. Vojno delo (u štampi).

Cvetković, V., & Bošković, D. (2014). Analiza geoprostorne i vremenske distribucije suša kao prirodnih katastrofa. Bezbednost, 3/2014, 148-165.

Cvetković, V., & Dragicević, S. (2014). Spatial and temporal distribution of natural disasters. Journal of the Geographical Institute “Jovan Cvijic”, SASA, 64(3), 293-309.

Cvetković, V., Dragićević, S., Petrović, M., Mijaković, S., Jakovljević, V., & Gačić, J. (2015). Knowledge and perception of secondary school students in Belgrade about earthquakes as natural disasters. Polish Journal of Environmen- tal Studies, 24(4), 1553-1561.

Cvetković, V., Filipović, M., Popović, D., & Ostojić, G. (2017). Činioci uticaja na znanje o prirodnim katastrofama. Ecologica, 24(85), 115-121.

Cvetković, V., Gačić, J., & Jakovljević, V. (2015). Geoprostorna i vremen- ska distribucija šumskih požara. Vojno delo, 67(2), 108-127.

Cvetković, V., Gačić, J., & Jakovljević, V. (2017). Household supplies for natural disaster: factor of influence on the possession of supplies. Paper present- ed at the 8th International Scientific Conference – Security concept and policies – New generation of risks and threats, Ohrid, FYR Macedonia 4–5 June, 2017.

Cvetković, V., Gaćić, J., & Petrović, D. (2015). Spremnost studenata Kriminalističko-policijske akademije za reagovanje na prirodnu katastrofu izaz- vanu poplavom u Republici Srbiji. Ecologica, 22(78), 302-308.

Cvetković, V., & Ivanov, A. (2016). Analiza faktora uticaja na znanje i per- cepciju učenika srednjih škola u Beogradu o epidemijama. Deveta međunarodna znastveno-stručna konferencija „Dani kriznog upravljanja“ Veleučilište Velika Gorica, Hrvatska.

Cvetković, V., Ivanov, A., & Sadiyeh, A. (2015). Knowledge and percep- tions of students of the Academy of Criminalistic and Police Studies about Natu- ral Disasters. Paper presented at the International scientific conference Archiba- ld Reiss Days, Belgrade.

Cvetković, V., Jakovljević, V., Gačić, J., & Filipović, M. (2017). Obuka građana za reagovanje u vanrednim situacijama. Ecologica (In press).

Cvetković, V., Janković, B., & Banović, B. (2014). Analiza geoprostorne i vremenske distribucije cunamija kao prirodnih katastrofa. In V. Milanko, M. Laban, & E. Mračkova (Eds.), Četvrta međunarodna naučna konferencija „Bez- bednosni inženjering, požar, životna sredina, radna okolina, integrisani rizici“ i Četrnaesta međunarodna konferencija zaštita od požara i eksplozija. (352-361). Novi Sad: Visoka tehnička škola strukovnih studija u Novom Sadu.

Cvetković, V., Lipovac, M., & Milojković, B. (2016). Knowledge of sec- ondary school students in Belgrade as an element of flood preparedness. Journal for social sciences, TEME, 15(4), 1259-1273.

Cvetković, V., Milojković, B., & Stojković, D. (2014). Analiza geopros- torne i vremenske distribucije zemljotresa kao prirodnih katastrofa. Vojno delo, 66(2), 166-185.

Cvetković, V., Ocal, A., Roder, G., Ronan, K., & Tarolli, P. (2017). Young adults’ fear of disasters: a comparative study among Turkey, Serbia and Mac- edonia. Disaster Prevention and Management (in press).

Cvetković, V., Roder, G., Tarolli, P., Öcal, A., Ronan, K., & Dragićević,

S. (2017). Flood risk perception and preparedness: a gendered perspective in Serbia. Disasters (in process).

Cvetković, V., & Sandić, M. (2016). The fear of natural disaster caused by

flood. Ecologica, 23(82), 203-211.

Cvetković, V., & Stanišić, J. (2015). Relationship between demographic and environmental factors with knowledge of secondary school students on natural disasters. SASA,. Journal of the Geographical Institute “Jovan Cvijic”, 65(3), 323-340.

Cvetković, V., & Stojković, D. (2015). Analysis of geospatial and temporal distribution of storms as a natural disaster. International scientific conference – Criminalistic education, situation and perspectives 20 years after Vodinelic. Skopje: Faculty of Security, University St. Kliment Ohridski – Bitola in collabo- ration with Faculty of Detectives and Security, FON University.

Cvetković, V., & Stojković, D. (2015). Knowledge and perceptions of sec- ondary school students in Kraljevo about natural disasters. Ecologica, 22(77), 42-49.

Цветковић, В. (2015). Феноменологија природних катастрофа – теоријско одређење и класификација природних катастрофа. Безбједност, полиција и грађани, 3–4, 311-335.

Цветковић, В. (2012). Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање (мастер рад), Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Цветковић, В. (2015). Припремљеност грађана за реаговање на природну катастрофу изазвану поплавом у Републици Србији (докторска дисертација). Београд: Универзитет у Београду, Факултет безбедности.

Цветковић, В. (2016). Полиција и природне катастрофе. Београд: Задужбина Андрејевић.

Цветковић, В. (2017). Ниво припремљености грађана за реаговање у природним катастрофама изазваним поплавама у Републици Србији. Војно дело (у штампи).

Цветковић, В., Бошковић, Д., Јанковић, Б., & Андрић, С. (2017). Перцепцијаризика од катастрофа. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Цветковић, В., Вучић, С., & Гачић, Ј. (2015). Климатске промене и национална одбрана. Војно дело, 67(5), 181-203.

Цветковић, В., & Гачић, Ј. (2016). Евакуација у природним катастрофама. Београд: Задужбина Андрејевић.

141 Цветковић, В., Гачић, Ј., & Јаковљевић, В. (2016). Геопросторна и временска дистрибуција шумских пожара као природних катастрофа. Војно дело, 2/2016, 108-127.

Цветковић, В., & Петровић, Д. (2015). Интегрисано управљање природним катастрофама. Ин С. Мијалковић (Ед.), Супротстављање савременом организованом криминалу и тероризму (291-325). Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Чупић, М. Е., & Сукновић, М. (1994). Вишекритеријумско одлучивање: методе и примери. Београд: Универзитет Браћа Карић.

Ћитић, Б. П., & Павловић, В. Ж. (2007). Концепт припремљености заједнице за превентивно деловање. Социологија, 49(2), 128-145.

Davidson, D. J., & Freidenburg, W. R. (1996). Gender and environmental risk concerns: a review and analysis of available research. Environment and Behavior, 28, 302-339.

De Boer, J. (1990). Definition and classification of disasters: introduction of a disaster severity scale. The Journal of Emergency Medicine, 8(5), 591-595.

De Leeuw, E. D., & Hox, J. J. (2011). Internet surveys as part of a mixed- mode design. Social and Behavioral research and the internet, 45-76.

Degg, M. (1992). Natural disasters: recent trends and future prospects. Ge- ography, 77(3), 198-209.

Denzin, N. K., & Lincoln, Y. S. (1994). Handbook of qualitative research: Sage publications, Inc.

Diekman, S. T., Kearney, S. P., O’Neil, M. E., & Mack, K. A. (2007). Qualitative study of homeowners’ emergency preparedness: experiences, per- ceptions, and practices. Prehospital and disaster medicine, 22(06), 494-501.

Dilley, M. (2005). Natural disaster hotspots: a global risk analysis (Vol. 5): World Bank Publications.

Dionysiou, D. D., & Tsoukas, H. (2013). Understanding the (re) creation of routines from within: A symbolic interactionist perspective. Academy of Man- agement Review, 38(2), 181-205.

Dooley, D., Catalano, R., Mishra, S., & Serxner, S. (1992). Earthquake Preparedness: Predictors in a Community Survey 1. Journal of Applied Social Psychology, 22(6), 451-470.

Douglas, J. (2007). Physical vulnerability modelling in natural hazard risk assessment. Natural Hazards and Earth System Science, 7(2), 283-288.

Dovers, S., Norton, T., & Handmer, J. (1996). Uncertainty, ecology, sus- tainability and policy. Biodiversity and Conservation, 5(10), 1143-1167.

Drabek, T. (1997). Multi Hazard Identification and Risk Assessment, Fed- eral Emergency Management Agency, Washington, DC.

Drabek, T. E. (1969). Social processes in disaster: family evacuation. So- cial problems, 16, 336-349.

Drabek, T. E. (1969). Social processes in disaster: Family evacuation. So- cial problems, 16(3), 336-349.

Drabek, T. E. (1986). Human system responses to disaster: An inventory of sociological findings, Springer-Verlag, New York.

Dragićević, S., & Filipović, D. (2016). Prirodni uslovi i nepogode u plan- iranju i zaštiti prostora. Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Drabek, T. E., & Boggs, K. S. (1968). Families in disaster: Reactions and relatives. Journal of Marriage and the Family, 23(3), 443-451.

Durkin, M., Aroni, S., & Coulson, A. (1983). Injuries in the Coalinga earth- quake. The Coalinga earthquake of May 2.

Dynes, R. (1969). Organized Behavior in Disaster. Analysis and Concep- tualization. (No. DRC-Monograph Ser-3). Ohio State Uuniv Columbus Disaster Research Center.

Dynes, R., & Drabek, T. (1994). The Structure of Disaster Research: Its Policy and Disciplinary Implications. International Journal of Mass Emergen- cies and Disasters, 12(1), 5-23.

Dynes, R. R. (1998). Coming to terms with community disaster. In E. L. Quarantelli (Ed.), What is a disaster: Perspectives on the question (109-126). London: Routledge.

Dynes, R. R., & Drabek, T. E. (1992). The structure of disaster research: Its policy and disciplinary implications. University of Delaware Disaster Research Center.

Dynes, R. R., Quarantelli, E. L., & Kreps, G. A. (1981). A Perspective on Disaster Planning, 3rd Edition. University of Delaware: Disaster Research Center.

Dynes, Y., & Russell, R. (1976). Definition of Disaster: Initial Considera- tion (Unpublished paper).

Ђурић, С. (2013). Истраживање безбедности: квалитативни прис- туп. Београд:Факултет безбедности.

Edward, B. (2005). Natural hazards. New York: Cambridge University Press.

Edwards, M. (1993). Social location and self-protective behavior: Implica- tions for earthquake preparedness. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 11(3), 293-303.

Edwards, R. W., Jumper-Thurman, P., Plested, B. A., Oetting, E. R., & Swanson, L. (2000). Community readiness: Research to practice. Journal of community psychology, 28(3), 291-307.

Einhorn, H. J., & Hogarth, R. M. (1981). Behavioral decision theory: Pro- cesses of judgement and choice. Annual review of psychology, 32(1), 53-88.

Enarson, E., & Hearne, B. (1997). A gendered perspective. Hurricane An- drew: Ethnicity, gender and the sociology of disasters, 52-74.

Enarson, E., & Phillips, B. (2008). Invitation to a new feminist disaster sociology: integrating feminist theory and methods. Women and disasters: From theory to practice, 41-74.

Eshghi, K., & Larson, R. C. (2008). Disasters: lessons from the past 105 years. Disaster Prevention and Management, 17(1), 62-82.

Etkin, D. (1999). Risk transference and related trends: driving forces to- wards more mega-disasters. Global Environmental Change Part B: Environ- mental Hazards, 1(2), 69-75.

Etkin, D. (2014). Disaster theory: An interdisciplinary approach to con- cepts and causes. Butterworth-Heinemann.

Falkiner, L. (2006). Impact analysis of the Canadian Red Cross Expect the Unexpected Program. Institute for Catastrophic Loss Reduction. Retrieved October, 31. 2016

Faupel, C. E., Kelley, S. P., & Petee, T. (1992). The impact of disaster edu- cation on household preparedness for Hurricane Hugo. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 10(1), 5-24.

Faupel, C. E., & Styles, S. P. (1993). Disaster education, household pre- paredness, and stress responses following Hurricane Hugo. Environment and Behavior, 25(2), 228-249.

Fell, R. (2000). Landslide Risk Management Concepts and Guidelines – Aus- tralian Geomechanics Society Sub-Committee on Landslide Risk Management. Landslides, International Union of Geological Sciences, Cardiff, UK, 51-93.

FEMA (2004). HAZUS-MH. FEMA’s Methodology for Estimating Poten- tial Losses from Disasters. US Federal Emergency Management Agency. http:// www.fema.gov/plan/prevent/hazus/index.shtm.

FEMA. (2009). Personal Preparedness in America: Findings from the Citi- zen Corps National Survey.

FEMA. (2011). Personal Preparedness in America: Findings from the Citi- zen Corps National Survey.

Finnis, K. K., Johnston, D. M., Ronan, K. R., & White, J. D. (2010). Haz- ard perceptions and preparedness of Taranaki youth. Disaster Prevention and Management, 19(2), 175-184.

Fischhoff, B., Slovic, P., & Lichtenstein, S. (1982). Lay foibles and expert fables in judgments about risk. The American Statisticion, 36(3b), 240-255.

Flint, C., & Brennan, M. (2006). Community emergency response teams: From disaster responders to community builders. Rural realities, 1(3), 1-9.

Folke, C. (2006). Resilience: The emergence of a perspective for social- ecological systems analyses. Global environmental change, 16(3), 253-267.

Folke, C., Carpenter, S. R., Walker, B., Scheffer, M., Chapin, T., & Rock- strom, J. (2010). Resilience thinking: integrating resilience, adaptability and transformability.

Fox, M. H., White, G. W., Rooney, C., & Rowland, J. L. (2007). Disas- ter Preparedness and Response for Persons With Mobility Impairments Results From the University of Kansas, Nobody Left Behind Study. Journal of Disabil- ity Policy Studies, 17(4), 196-205.

Fraser, M. W. (1997). Risk and resilience in childhood: An ecological per- spective, NASW Press Washington, DC.

Freeman, P., Martin, L., Mechler, R., & Warner, K. (2004). A methodology for incorporating natural catastrophes into macroeconomic projections. Disaster Prevention and Management, 13(4), 337-342. doi:10.1108/09653560410556564

Fritz, E. (1961). Disasters. In R. K. M. a. R. A. Nisbet (Ed.), An introduc- tion to the sociology of deviant behavior and social disorganization (651-694). New York: Harcourt, Brace & World.

Frosdick, S. (1997). The techniques of risk analysis are insufficient in themselves. Disaster Prevention and Management: An International Journal, 6(3), 165-177.

Füssel, H.-M. (2007). Vulnerability: a generally applicable conceptual framework for climate change research. Global environmental change, 17(2), 155-167.

Gad-el-Hak, M. (2010). Facets and scope of large-scale disasters. Natural Hazards Review, 11(1), 1-6.

Gallopín, G. C. (2006). Linkages between vulnerability, resilience, and adaptive capacity. Global environmental change, 16(3), 293-303.

Garrick, B. J. (2008). Quantifying and controlling catastrophic risks. Aca- demic Press.

Gillespie, D. F., Colignon, R. A., Banerjee, M. M., Murty, S. A., & Rogge,

M. (1993). Partnerships for community preparedness. US University of Colo- rado. Institute of Behavioral Science.

Gillespie, D. F., & Streeter, C. L. (1987). Conceptualizating and measuring disaster preparedness. International Journal of Mass Emergencies and Disas- ters, 5(2), 155-176.

Given, L. M. (2008). The Sage encyclopedia of qualitative research meth- ods. Sage Publications.

Godin, G., & Kok, G. (1996). The theory of planned behaviour: a review of its applications to health- related behaviours. American Journal of Health Promotion, 11, 87-97.

Godschalk, D. R. (1991). Disaster mitigation and hazard management. In

T. A. H. Drabek, G. (Ed.), Emergency management: principles and practice for local government. Washington, DC: International City Management Associa- tion. 131-160.

Godschalk, D. R. (2003). Urban hazard mitigation: creating resilient cities.

Natural Hazards Review, 4(3), 136-143.

Гојков, Г. (2007). Квалитативна истраживачка парадигмаупедагогији.

Вршац: Висока школа струковних студија за образовање васпитача.

Gollwitzer, P. M. (1993). Goal achievement: the role of intentions. Paper presented at the European Review of Social Psychology.

Gravetter, F. J., & Wallnau, L. B. (2004). Statistics for the behavioral sci- ences (6th edn). Belmont, CA: Wadsworth.

Greenbaum, T. Tips for running successful focus groups. Quirk’s Market- ing Research Review.

Greenberg, J., Pyszczynski, T., Solomon, S., Pinel, E., Simon, L., & Jor- dan, K. (1993). Effects of self-esteem on vulnerability-denying defensive distor- tions: Further evidence of an anxiety-buffering function of self-esteem. Journal of Experimental Social Psychology, 29(3), 229-251.

Grossi, P. (2005). Catastrophe modeling: a new approach to managing risk

(Vol. 25): Springer Science & Business Media.

[212] Gubrium, J. F., & Holstein, J. A. (2002). Handbook of interview research: Context and method. Sage.

Guha-Sapir, D., Hargitt, D., & Hoyois, P. (2004). Thirty years of natural disasters 1974–2003: The numbers. Presse Univ. de Louvain.

Gunderson, L. H. (2000). Ecological resilience – in theory and application.

Annual Review оf Ecology And Systematics, 31(1), 425-439.

Gunderson, L. H. (2001). Panarchy: understanding transformations in hu- man and natural systems. Island press.

Gwartney, P. A. (2007). The telephone interviewer’s handbook: how to con- duct standardized conversations (Vol. 7). John Wiley & Sons.

Haddow, G., Bullock, J., & Coppola, D. P. (2007). Introduction to Emer- gency Management. New York: Butterworth-Heinemann.

Halmi, A. (2005). Strategije kvalitativnih istraživanja u primjenjenim društvenim znanostima: Naklada Slap.

Hawley, C., Noll, G. G., & Hildebrand, M. S. (2002). Special Operations, for Terrorism and Hazmat Crimes. Chester, MD: Red Hat Publishing.

Heller, K., Alexander, D. B., Gatz, M., Knight, B. G., & Rose, T. (2005). Social and Personal Factors as Predictors of Earthquake Preparation: The Role of Support Provision, Network Discussion, Negative Affect, Age, and Educa- tion. Journal of Applied Social Psychology, 35(2), 399-422.

Helsloot, I., & Ruitenberg, A. (2004). Citizen response to disasters: a sur- vey of literature and some practical implications. Journal of Contingencies and Crisis Management, 12(3), 98-111.

Hémond, Y., & Robert, B. (2012). Preparedness: the state of the art and future prospects. Disaster Prevention and Management, 21(4), 404-417.

Henderson, L. J. (2004). Emergency and disaster: pervasive risk and public bureaucracy in developing nations. Public Organization Review, 4(2), 103-119.

Hewitt, K. (1983). Interpretations of calamity from the viewpoint of hu- man ecology. International information system for the agricultural science and technology.

Hewitt, K. (2014). Regions of risk: A geographical introduction to disas- ters. New York: Routledge.

Hirose, H. (1986). The psychological impact of the Tokai Earthquake pre- diction: Individual’s responses and the mass media’s coverage. Japanese Psy- chological Research.

Hollenstein, K. (2005). Reconsidering the risk assessment concept: Stand- ardizing the impact description as a building block for vulnerability assessment. Natural Hazards and Earth System Science, 5(3), 301-307.

Holling, C. S. (1973). Resilience and stability of ecological systems. An- nual Review of Ecology And Systematics, 4(1), 1-23.

Homer-Dixon, T. F. (1994). Environmental scarcities and violent conflict: evidence from cases. International security, 19(1), 5-40.

Horney, J., Snider, C., Malone, S., Gammons, L., & Ramsey, S. (2008). Factors associated with hurricane preparedness: Results of a pre-hurricane as- sessment. J Disaster Res, 3(2), 1-7.

Hromada, M., & Lukas, L. (2012). Critical Infrastructure Protection and the Evaluation Process. International Journal of Disaster Recovery and Busi- ness Continuity, 3.

Huerta, F., & Horton, R. (1978). Coping behavior of elderly flood victims.

The Gerontologist, 18(6), 541-546.

Hurnen, F., & McClure, J. (1997). The effect of increased earthquake knowledge on perceived preventability of earthquake damage. Australas. J. Disaster Trauma Stud. (3).

Hurnen, F. R. (1997). Perceived Damage Preventability, Knowledge, and Preparation for Earthquakes (Unpublished MA thesis), Victoria University of Wellington, Wellington.

Ikeda, K. (1995). Gender differences in human loss and vulnerability in natural disasters: a case study from Bangladesh. Indian Journal of Gender Stud- ies, 2(2), 171-193.

Ildir, B. (1995). Distribution of landslides in Turkey and applications re- garding the Natural Disaster Regulation. Paper presented at the Proceedings of 2nd National Landslide Symposium. Sakarya University, Turkey.

Ireland, D. (2001). Disaster Risk Management from a Remote Shire’s Per- spective. Centre for Disasters Studies, JCU. Australia.

ISDR, U. (2005). Hyogo framework for action 2005–2015: building the resilience of nations and communities to disasters. Paper presented at the Ex- tract from the final report of the World Conference on Disaster Reduction (A/ CONF. 206/6).

ISDR, U. (2009). UNISDR terminology on disaster risk reduction. Geneva, Switzerland, May.

Иванов, А., & Цветковић, В. (2016). Природне катастофе – геопросторна и временска дистрибуција. Скопље: Факултет за безбедност.

Jackson, E. L., & Mukerjee, T. (1972). Human adjustment to the earth- quake hazard in San Francisco, California. International conference in USA about natural hazards.

Јаковљевић, В. (2011). Цивилна заштита Републике Србије. Београд: Универзитет у Београду, Факултет безбедности.

Јаковљевић, В., Цветковић, В., & Гачић, Ј. (2015). Природне ката- строфе и образовање. Београд: Универзитет у Београду, Факултет безбед- ности.

Johnson, A., Ronan, R., Johnston, M., & Peace, R. (2014). Evaluations of disaster education programs for children: A methodological review. International Journal of Disaster Risk Reduction, 9, 107-123. doi:10.1016/j.ijdrr.2014.04.001

Johnson, R., Johnston, M., & Peters, E. (1989). At a competitive disadvan- tage? The fate of the elderly in collective flight. Paper presented at the annual meeting of the North Central Sociological Association, Akron, OH.

Johnston, D., Becker, J., & Paton, D. (2012). Multi-agency community en- gagement during disaster recovery: Lessons from two New Zealand earthquake events. Disaster Prevention and Management, 21(2), 252-268.

Kapucu, N. (2008). Culture of preparedness: household disaster prepared- ness. Disaster Prevention and Management, 17(4), 526-535.

Kapur, A. (2010). Vulnerable India: a geographical study of disasters. SAGE Publications India.

Keck, M., & Sakdapolrak, P. (2013). What is social resilience? Lessons learned and ways forward. Erdkunde, 5-19.

Kedar, B. (1970). Again: Arabic risq, medieval Latin risicum, studi medi- evali. Spoleto: Centro Italiano Di Studi Sull’ Alto Medioevo.

Keim, M. E. (2008). Building human resilience: the role of public health preparedness and response as an adaptation to climate change. American Jour- nal of Preventive Medicine, 35(5), 508-516.

Кековић, З., & Кешетовић, Ж. (2006). Кризни менаџмент и превенција кризе. Београд: Универзитет у Београду, Факултет безбедности.

Keller, A. Z., & Al-Madhari, A. F. (1996). Risk management and disasters.

Disaster Prevention and Management, 5(5), 19-22.

Kelly, C. (1999). Simplifying disasters: developing a model for complex non-linear events. Paper presented at the International Conference on Disaster Management: Crisis and Opportunity: Hazard Management and Disaster Pre- paredness in Australasia and the Pacific Region, Cairns, Australia,.

255, Kennedy, P., Ressler, E., Rodriguez, H., Quarantelli, E. L., & Dynes, R. (2009). Handbook of disaster research. Springer Science & Business Media.

Killian, L. M. (1954). Some accomplishments and some needs in disaster study. Journal of Social Issues, 10(3), 66-72.

Kim, Y. C., & Kang, J. (2010). Communication, neighbourhood belonging and household hurricane preparedness. Disasters, 34(2), 470-488.

Kirkwood, A. S. (1994). Why Do We Worry When Scientists Say There Is No Risk? Disaster Prevention and Management, 3(2), 15-22.

Kirschenbaum, A. (2005). Preparing for the inevitable: Environmental risk perceptions and disaster preparedness. International Journal of Mass Emergen- cies and Disasters, 23(2), 97.

Kirschenbaum, A. (2006). Families and disaster behavior: a reassessment of family preparedness. International Journal of Mass Emergencies and Disas- ters, 24(1), 111.

Клајн, И., & Шипка, M. (2006). Велики речник страних речи и израза.

Нови Сад: Прометеј.

Klein, R. J., Nicholls, R. J., & Thomalla, F. (2003). Resilience to natural hazards: How useful is this concept? Global Environmental Change Part B: Environmental Hazards, 5(1), 35-45.

Knocke, E. T., & Kolivras, K. N. (2007). Flash flood awareness in south- west Virginia. Risk Analysis, 27(1), 155-169.

Kohn, S., Eaton, J. L., Feroz, S., Bainbridge, A. A., Hoolachan, J., & Bar- nett, D. J. (2012). Personal disaster preparedness: an integrative review of the literature. Disaster medicine and public health preparedness, 6(03), 217-231.

Kreibich, H., Seifert, I., Thieken, A. H., Lindquist, E., Wagner, K., & Merz,

B. (2011). Recent changes in flood preparedness of private households and busi- nesses in Germany. Regional environmental change, 11(1), 59-71.

Kreps, G. A. (1984). Sociological inquiry and disaster research. Annual review of sociology, 10(1), 309-330.

Kreps, G. A. (Ed.). (1989). Social Structure and Disaster. Symposium on Social Structure and Disaster, College of William and Mary, Williamsburg, Vir- ginia, 15-16 May 1986. University of Delaware Press.

Kurita, T., Nakamura, A., Kodama, M., & Colombage, S. R. N. (2006). Tsunami public awareness and the disaster management system of Sri Lanka. Disaster Prevention and Management, 15(1), 92-110.

Lang, K. (2002). Seismic vulnerability of existing buildings. VDF Hochs- chulverlag AG.

Lehman, D. R., & Taylor, S. E. (1987). Date with an earthquake: Cop- ing with a probable, unpre-dictable disaster. Personality and Social Psychology Bulletin, 13, 546-555.

Leik R. K., Leik S. A., Ekker K., & Gifford G.A. (1982). Under the Threat of Mount St. Helen’s, A Study of Chronic Family Stress. Minneapolis: Family Study Center. University of Minnesota.

Leon Abbott, P. (2005). Natural Disasters, 5th ed. New York, NY: McGraw- Hill Science.

Lettieri, E., Masella, C., & Radaelli, G. (2009). Disaster management: find- ings from a systematic review. Disaster Prevention and Management, 18(2), 117-136.

Lidstone, J. (1990). Geography and hazard education: Same content, dif- ferent agendas. Asian Geographer, 9(2), 99-111.

Lin Moe, T., Gehbauer, F., Senitz, S., & Mueller, M. (2007). Balanced scorecard for natural disaster management projects. Disaster Prevention and Management: An International Journal, 16(5), 785-806.

Lincoln, Y. S., & Guba, E. G. (1985). Naturalistic Inguiry. Beverly Hills: Sage.

Lindell, M. K. (1994). Perceived characteristics of environmental hazards.

International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 12(3), 303-326.

Lindell, M. K., & Perry, R. W. (2000). Household adjustment to earthquake hazard a review of research. Environment and Behavior, 32(4), 461-501.

Lindell, M. K., Tierney, K. J., & Perry, R. W. (2001). Facing the Unex- pected: Disaster Preparedness and Response in the United States. Joseph Henry Press.

Lukić, T., Gavrilo, M. B., Marković, S. B., Komac, B., Zorn, M., Mlađan, D., Vujičić, M. D. (2013). Classification of natural disasters between the legisla- tion and application: experience of the Republic of Serbia. Geografski zbornik/ Acta Geographica Slovenica, 53(1).

Macaulay, J. (2004). Disaster education in New Zealand. International Perspectives on Natural Disasters: Occurrence, Mitigation, and Consequences. Springer. 417-428.

Madden, T. J., Ellen, P. S., & Ajzen, I. (1992). A comparison of the theory of planned behavior and the theory of reasoned action. Personality and Social Psychology Bulletin, 18(1), 3-9.

Maguire, B., & Hagan, P. (2007). Disasters and communities: understand- ing social resilience. Australian Journal of Emergency Management, 22(2), 16.

Majkić, J. K., Milošević, M. V., Panić, M., Miljanović, D., & Ćalić, J. (2014). Risk education in Serbia. Geografski zbornik/Acta Geographica Slovenica, 54(1).

Malaysian National Security Council. Directive (2005). Policy and mecha- nism of national disaster management and relief

Mann, P. S. (2007). Introductory statistics. John Wiley & Sons.

Mano-Negrin, R., & Sheaffer, Z. (2004). Are women “cooler” than men during crises? Exploring gender differences in perceiving organisational crisis preparedness proneness. Women in Management Review, 19(2), 109-122.

Manyena, S. B. (2006). The concept of resilience revisited. Disasters, 30(4), 434-450.

Марковић, Д. Ж. (2003). Општа социологија. Београд: Савремена администрација.

Matsuda, Y., & Okada, N. (2006). Community diagnosis for sustainable disaster preparedness. Journal of Natural Disaster Science, 28(1), 25-33.

McClure, J., Walkey, F., & Allen, M. (1999). When earthquake damage is seen as preventable: attributions, locus of control and attitudes to risk. Applied Psychology: An International Review, 48, 239-256.

292 McEntire, D. A. (2004). Development, disasters and vulnerability: a discus- sion of divergent theories and the need for their integration. Disaster Prevention and Management: An International Journal, 13(3), 193-198.

McLoughlin, D. (1985). A framework for integrated emergency manage- ment. Public Administration Review, 165-172.

Mehta, M. (2007). Gender matters: Lessons for disaster risk reduction in South Asia. International Centre for Integrated Mountain Development (ICI- MOD), 2007.

Meissner, A., Luckenbach, T., Risse, T., Kirste, T., & Kirchner, H. (2002). Design challenges for an integrated disaster management communication and information system. Paper presented at the The First IEEE Workshop on Disas- ter Recovery Networks (DIREN 2002).

Melick, M. E., & Logue, J. N. (1985). The effect of disaster on the health and well-being of older women. The International Journal of Aging and Human Development, 21(1), 27-38.

Miceli, R., Sotgiu, I., & Settanni, M. (2008). Disaster preparedness and perception of flood risk: A study in an alpine valley in Italy. Journal of Environ- mental Psychology, 28(2), 164-173.

Mijalković, S., & Cvetković, V. (2013). Vulnerability of critical infrastruc- ture by natural disasters. In Z. Keković, D. Čaleta, Ž. Kešetović, & Z. Jeftić (Eds.), National critical infrastructure protection, regional perspective (91- 102). Belgrade: University of Belgrade, Faculty of Security Studies.

Миладиновић, С., Цветковић, В., & Милашиновић, С. (2017). Управљање ризицима у кризним ситуацијама изазваним клизиштима. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Милашиновић, С., & Кешетовић, Ж. (2011). Кризни менаџмент у ис- торијској перспективи. Београд: Криминалистичко полицијска академија.

Милашиновић, С., & Јевтовић, З. (2014). Социологија. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Mileti, D. (1999). Disasters by Design: A Reassessment of Natural Haz- ards in the United States. Joseph Henry Press.

Mileti, D., & Fitzpatrick, C. (1993). The great earthquake experiment: Risk communication and public action. Westview press.

Mileti, D. S. (1975). Natural Hazard Warning Systems in the Unites States: A Research Assessment. Retrieved from Center for disaster research.

Mileti, D. S., Drabek, T. E., & Haas, J. E. (1975). Human systems in ex- treme environments: A sociological perspective (Vol. 21): Institute of Behavio- ral Science, University of Colorado.

Miller, W. L., & Crabtree, B. F. (1992). Primary care research: A multi- method typology and qualitative road map. In B. F. Crabtree & W. L. Miller (Eds.), Research methods for primary care, Vol. 3. Doing qualitative research. Thousand Oaks, CA: Sage Publications, 3-28.

Милошевић, В., Ковачевић-Мајкић, Ј., & Панић, М. (2012). Природне непогоде и настава географије у Србији – тренутно стање. Зборник радова са научног скупа: Проблеми и изазови савремене географске науке и наставе, 161-167.

Mishra, S., & Suar, D. (2007). Do lessons people learn determine disas- ter cognition and preparedness? Psychology & Developing Societies, 19(2), 143-159.

Mitchell, J. T. (2009). Hazards education and academic standards in the Southeast United States. International Research in Geographical and Environ- mental Education, 18(2), 134-148.

Mlađan, D., & Cvetković, V. (2013). Classification of emergency situa- tions. In Ž. Nikač (Ed.), International scientific conference Archibald Reiss days (275-291). Belgrade: The Academy of Criminalistic and Police Studies.

311, Млађан, Д. (2015). Безбедност у ванредним ситуацијама. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

Moe, T. L., Gehbauer, F., Senitz, S., & Mueller, M. (2007). Balanced score- card for natural disaster management projects. Disaster Prevention and Man- agement, 16(5), 785-806.

Mohamed Shaluf, I. (2007). Disaster types. Disaster Prevention and Man- agement: An International Journal, 16(5), 704-717.

Molina, S., Lang, D., & Lindholm, C. (2010). SELENA – An open-source tool for seismic risk and loss assessment using a logic tree computation proce- dure. Computers & Geosciences, 36(3), 257-269.

Montano, D. E., & Kasprzyk, D. (2008). Theory of reasoned action, theory of planned behavior, and the integrated behavioral model. Health behavior and health education: Theory, research, and practice, 4(1), 67-95.

Mooney, H. A., Canadell, J. G., & Munn, T. (2002). The Earth system: biological and ecological dimensions of global environmental change. Wiley.

Moore, H. E. (1958). Tornadoes over Texas: a study of Waco and San An- gelo in disaster. University of Texas Press.

Mulilis, J.-P., Duval, T. S., & Lippa, R. (1990). The effects of a large de- structive local earthquake on earthquake preparedness as assessed by an earth- quake preparedness scale. Natural Hazards, 3(4), 357-371.

Mulilis, J. P., Duval, T. S., & Rogers, R. (2003). The Effect of a Swarm of Local Tornados on Tornado Preparedness: A Quasi Comparable Cohort Investi- gation 1. Journal of Applied Social Psychology, 33(8), 1716-1725.

Mulilis, J. P., & Lippa, R. (1990). Behavioral change in earthquake pre- paredness due to negative threat appeals: A test of protection motivation theory. Journal of Applied Social Psychology, 20(8), 619-638.

Mulilis, J. P. (1999). Gender and earthquake preparedness: A research study of gender issues in disaster management: Differences in earthquake prepared- ness due to traditional stereotyping or cognitive appraisal of threat?. Australian Journal of Emergency Management, 14(1), 41.

Murphy, B. L. (2007). Locating social capital in resilient community-level emergency management. Natural Hazards, 41(2), 297-315.

Murphy, R. (1994). Rationality and Nature: A Sociological Inquiry into a Changing Relationship. New York: Boulder, CO: Westview Press.

Murphy, S. T., Cody, M., Frank, L. B., Glik, D., & Ang, A. (2009). Predic- tors of emergency preparedness and compliance. Disaster medicine and public health preparedness, 3(2), 1-10.

Murray, A. T., & Grubesic, T. H. (2012). Critical infrastructure protection: The vulnerability conundrum. Telematics and informatics, 29(1), 56-65.

Murrell, S. A., & Norris, F. H. (1984). Resources, life events, and changes in positive affect and depression in older adults. American Journal оf Commu- nity Psychology, 12(4), 445-464.

Mustafa, D., Ahmed, S., Saroch, E., & Bell, H. (2011). Pinning down vul- nerability: from narratives to numbers. Disasters, 35(1), 62-86.

Muttarak, R., & Pothisiri, W. (2013). The role of education on disaster preparedness: case study of 2012 Indian Ocean earthquakes on Thailand’s An- daman Coast. Ecology and Society, 18(4), 51.

Myers, M. (1994). ‘Women and children first’, Introducing a gender strat- egy into disaster preparedness. Gender & Development, 2(1), 14-16.

Nagel, E. (1962). Logic, Methodology and Philosophy of Science: Pro- ceedings of the 1960 International Congress (Vol. 1). Stanford University Press. 331.UNISDR (2004). International Strategy for Disaster Risk Reduction. Unit- ed Nation Office for Disaster Risk Reduction.

Noel, G. E. (1990). The role of women in health-related aspects of emer- gency management: a Caribbean perspective. Paper presented at the The Gen- dered Terrain of Disaster: Through the Eyes of Women, Westport, Conn.

Norris, F. H. (1992). Epidemiology of trauma: frequency and impact of dif- ferent potentially traumatic events on different demographic groups. Journal of consulting and clinical psychology, 60(3), 409.

Norris, F. H., Stevens, S. P., Pfefferbaum, B., Wyche, K. F., & Pfefferbaum,

R. L. (2008). Community resilience as a metaphor, theory, set of capacities, and strategy for disaster readiness. American Journal of Community Psychology, 41(1-2), 127-150.

Nozawa, M., Watanabe, T., Katada, N., Minami, H., & Yamamoto, A. (2008). Residents’ awareness and behaviour regarding typhoon evacuation ad- vice in Hyogo Prefecture, Japan. International Nursing Review, 55(1), 20-26.

O’Brien, K., Leichenko, R., Kelkar, U., Venema, H., Aandahl, G., Tomp- kins, H., Nygaard, L. (2004). Mapping vulnerability to multiple stressors: cli- mate change and globalization in India. Global Environmental Change, 14(4), 303-313.

Oetting, E. R., Jumper-Thurman, P., Plested, B., & Edwards, R. W. (2001). Community readiness and health services. Substance use & misuse, 36(6-7), 825-843.

Ogorec, M. (2010). Izazovi kriznog upravljanja. Velika Gorica.

O’Brien, Karen, et al. (2008). Disaster risk reduction, climate change ad- aptation and human security. Report prepared for the Royal Norwegian Ministry of Foreign Affairs by the Global Environmental Change and Human Security Project, GECHS Report 3.

Oliver-Smith, A. (1988). Global challenges and the definition of disaster. In E. L. Quarantelli (Ed.), What is a disaster: Perspectives on the question. London: Routledge. 177-194

Oliver-Smith, A. (2002). Theorizing disasters: Nature, power, and culture. Catastrophe & Culture. School of American Research Press, Santa Fe, 23-47. 342.

343. Olson, M. H. (2015). An introduction to theories of learning. Psychology Press.

344- Olympia, R. P., Rivera, R., Heverley, S., Anyanwu, U., & Gregorits, M. (2010). Natural disasters and mass-casualty events affecting children and fami- lies: a description of emergency preparedness and the role of the primary care physician. Clinical pediatrics.

Page, L., Rubin, J., Amlôt, R., Simpson, J., & Wessely, S. (2008). Are Lon- doners prepared for an emergency? A longitudinal study following the London bombings. Biosecurity and bioterrorism: biodefense strategy, practice, and sci- ence, 6(4), 309-319.

Pallant, J. (2013). SPSS survival manual. McGraw-Hill Education (UK).

Palm, R. (1990). Natural hazards: An integrative framework for research and planning. Johns Hopkins University Press.

Palm, R. (1995). Communicating to a diverse population. Paper presented at the National Science and Technology Conference on Risk Assessment and Decision Making for Natural Hazards, Wash. C.

Palm, R., & Carroll, J. (1998). Illusions of safety: Culture and earthquake hazard response in California and Japan. Westview Press.

Panić, M., Kovačević-Majkić, J., Miljanović, D., & Miletić, R. (2013). Im- portance of natural disaster education-case study of the earthquake near the city of Kraljevo: First results. Journal of the Geographical Institute “Jovan Cvijic”, SASA, 63(1), 75-88.

Paton, D. (2003). Disaster preparedness: a social-cognitive perspective.

Disaster Prevention and Management, 12(3), 210-216.

Paton, D. (2003). Stress in disaster response: a risk management approach.

Disaster Prevention and Management, 12(3), 203-209.

Pattison, W. D. (1964). The four traditions of geography. Journal of Geog- raphy, 63(5), 211-216.

Patton, M. Q. (1990). Qualitative evaluation and research methods. SAGE Publications, Inc.

Patton, M. Q. (2005). Qualitative research. Wiley Online Library.

Paul, B. K. (2011). Environmental hazards and disasters: contexts, per- spectives and management. John Wiley & Sons.

Pavićević, O. (2016). Koncept otpornosti u sociologiji. Sociology: Journal of Sociology, Social Psychology & Social Anthropology, 58(3).

Peacock, W. G., & Ragsdale, A. K. (1997). Social systems, ecological net- works and disasters: Toward a socio-political ecology of disasters. Hurricane Andrew: Ethnicity, gender, and the sociology of disasters, 20-35.

Pearce, L. D. R. (2000). An integrated approach for community hazard, impact, risk and vulnerability analysis: HIRV. University of British Columbia.

Peduzzi, P., & Herold, H. D. C. (2005). Mapping disastrous natural hazards using global datasets. Natural Hazards, 35(2), 265-289.

Pelanda, C. (1981). Disaster and sociosystemic vulnerability. University of Delaware.

Perry, R. W. (2007). What is a Disaster? Handbook of disaster research. Springer, 1-15.

Pfefferbaum, B. J., Reissman, D. B., Pfefferbaum, R. L., Klomp, R. W., & Gurwitch, R. H. (2007). Building resilience to mass trauma events. Handbook of injury and violence prevention, 347-358.

Phillips, B., & Jenkins, P. (2010). The roles of faith-based organizations after Hurricane Katrina. Geographical review, 366-385.

Phillips, B. D. (1990). Gender as a variable in emergency response. Paper presented at the The Loma Prieta Earthquake: Studies in Short Term Impacts., Boulder CO.

Phillips, B. D. (1997). Qualitative methods and disaster research. Interna- tional Journal of Mass Emergencies and Disasters, 15(1), 179-195.

Pine, J. (2008). Natural hazards analysis: reducing the impact of disasters. CRC Press.

Platt, H. L., & Schott, D. (2002). Cities and catastrophes: coping with emergency in European history. Peter Lang Pub Inc.

Plested, B., Smitham, D. M., Jumper-Thurman, P., Oetting, E. R., & Ed- wards, R. W. (1999). Readiness for drug use prevention in rural minority com- munities. Substance use & misuse, 34(4-5), 521-544.

Plested, B. A., Edwards, R. W., & Jumper-Thurman, P. (2006). Commu- nity readiness: A handbook for successful change. Fort Collins, CO: Tri-Ethnic Center for Prevention Research.

Porftriev, B. N. (1998). Issues in the definition and delineation. What is a Disaster? Perspectives on the Question, 56.

Poussin, J. K., Botzen, W. W., & Aerts, J. C. (2014). Factors of influence on flood damage mitigation behaviour by households. Environmental Science & Policy, 40, 69-77.

Preet, V. (2006). Natural hazards and disaster management. A Supplemen- tary Textbook in Geography Class IX on unit 11: Natural hazards and disaster. Central Board of Secondary Education Preet Vihar, Delhi – 110092.

Prince, D. (1925). The inverter. General Electric Review, 28(10), 676-681.

Pyszczynski, T., Greenberg, J., & Solomon, S. (1999). A dual-process model of defense against conscious and unconscious death-related thoughts: an extension of terror management theory. Psychological review, 106(4), 835.

Quarantelli, E. L. (1985). What is disaster? The need for clarification in definition and conceptualization in research. University of Delaware.

Quarantelli, E. L. (1986). What should we study? Questions and sugges- tions for researchers about the concept of disasters. University of Delaware.

Quarantelli, E. L. (1988). Disaster crisis management: A summary of re- search findings. Journal of management studies, 25(4), 373-385.

Quarantelli, E. L. (1993). Converting disaster scholarship into effective disaster planning and managing: Possibilities and limitations. University of Delaware.

Quarantelli, E. L. (1997). Problematical aspects of the information/com- munication revolution for disaster planning and research: ten non-technical issues and questions. Disaster Prevention and Management: An International Journal, 6(2), 94-106.

381 Quarantelli, E. L. (1998). What is a disaster?Perspectives on the question. Psychology Press.

Quarantelli, E. L. (1999). The disaster recovery process: What we know and do not know from research. University of Delaware.

Quarantelli, E. L. (2000). Emergencies, disasters and catastrophes are dif- ferent phenomena. University of Delaware.

Quarantelli, E. L. (2005). Catastrophes are different from disasters: Some implications for crisis planning and managing drawn from Katrina. Understand- ing Katrina: Perspectives from the social sciences.

Quarantelli, E. L. (2005). What is a disaster?А dozen perspectives on the question. Routledge.

Quarantelli, E. L., & Dynes, R. R. (1977). Response to social crisis and disaster. Annual review of sociology, 3(1), 23-49.

387 Quarantelli, E. L., & Perry, R. (2005). A social science research agenda for the disasters of the 21st century: Theoretical, methodological and empirical is- sues and their professional implementation. What is a disaster, 325-396.

Reddick, C. (2011). Information technology and emergency management: preparedness and planning in US states. Disasters, 35(1), 45-61.

Reininger, B. M., Rahbar, M. H., Lee, M., Chen, Z., Alam, S. R., Pope, J., & Adams, B. (2013). Social capital and disaster preparedness among low in- come Mexican Americans in a disaster prone area. Social Science & Medicine, 83, 50-60.

Rejeski, D. (1993). GIS and risk: a three-culture problem. Environmental modeling with GIS, 318-331.

Richardson, S. A., Dohrenwend, B. S., & Klein, D. (1965). Interviewing: Its forms and functions. Basic Books New York.

Robson, C., & McCartan, K. (2016). Real world research. John Wiley & Sons.

Rock, P. (2016). Making of symbolic interactions. Springer.

Rodríguez, H., Kennedy, P., Quarantelli, E. L., Ressler, E., & Dynes, R. (2009). Handbook of disaster research. Springer Science & Business Media.

Ronan, K. R., & Johnston, D. M. (2001). Correlates of hazard education programs for youth. Risk Analysis, 21(6), 1055-1064.

Rowland, J. L., White, G. W., Fox, M. H., & Rooney, C. (2007). Emergen- cy Response Training Practices for People With Disabilities Analysis of Some Current Practices and Recommendations for Future Training Programs. Journal of Disability Policy Studies, 17(4), 216-222.

Russell, L. A., Goltz, J. D., & Bourque, L. B. (1995). Preparedness and hazard mitigation actions before and after two earthquakes. Environment and Behavior, 27(6), 744-770.

Russo, M. R. (2013). Emergency Management Professional Development: Linking Information Communication. Technology Use and Research Approach- es for Community Education and Professional Development, 102.

Rüstemli, A., & Karanci, A. N. (1999). Correlates of earthquake cognitions and preparedness behavior in a victimized population. The Journal of Social Psychology, 139(1), 91-101.

Rutter, M. (1993). Resilience: Some conceptual considerations. Journal of Adolescent Health, 14(8), 626-631.

Ристић, Ж. (1983). Увод у методологију истраживања. Београд: Универзитет у Београду, Факултет народне одбране.

Said, A. M., Ahmadun, F. l.-R., Mahmud, A. R., & Abas, F. (2011). Com- munity preparedness for tsunami disaster: a case study. Disaster Prevention and Management, 20(3), 266-280.

Sattler, D. N., Kaiser, C. F., & Hittner, J. B. (2000). Disaster Preparedness: Relationships Among Prior Experience, Personal Characteristics, and Distress

1. Journal of Applied Social Psychology, 30(7), 1396-1420.

Schneider, P. J., & Schauer, B. A. (2006). HAZUS – its development and its future. Natural Hazards Review, 7(2), 40-44.

Schnitter, N. (1994). A history of dams: the useful pyramids. Balkema.

Schorr, J. K. (1987). Some contributions German Katastrophensoziologie can make to the sociology of disaster. International Journal of Mass Emergen- cies and Disasters. Vol. 5 (115-135). US Research Committee on Disasters; International Sociological Association; US University of Delaware. Disaster Research Center.

Schram, T. H. (2003). Conceptualizing qualitative inquiry: Mindwork for

fieldwork in education and the social sciences. Prentice Hall.

Scolobig, A., De Marchi, B., & Borga, M. (2012). The missing link be- tween flood risk awareness and preparedness: findings from case studies in an Alpine Region. Natural Hazards, 63(2), 499-520.

Shaluf, I. M., & Ahmadun, F. l.-R. (2006). Disaster types in Malaysia: an overview. Disaster Prevention and Management, 15(2), 286-298.

Shaw, R., Kobayashi, K. S. H., & Kobayashi, M. (2004). Linking experi- ence, education, perception and earthquake preparedness. Disaster Prevention and Management, 13(1), 39-49.

Shaw, R., Sharma, A., & Takeuchi, Y. (2009). Indigenous knowledge and disaster risk reduction. Nova Science Publishers, Inc.

Sheppard, B. H., Hartwick, J., & Warshaw, P. R. (1988). The theory of rea- soned action: A meta-analysis of past research with recommendations for modi- fications and future research. Journal of consumer research, 15(3), 325-343.

Shiwaku, K., Shaw, R., Kandel, R. C., Shrestha, S. N., & Dixit, A. M. (2007). Future perspective of school disaster education in Nepal. Disaster Pre- vention and Management, 16(4), 576-587.

414 Siegrist, M., & Gutscher, H. (2008). Natural hazards and motivation for mitigation behavior: People cannot predict the affect evoked by a severe flood. Risk Analysis, 28(3), 771-778.

415. Simonovic, P. (2011). Systems approach to management of disasters: meth- ods and applications. New York: John Wiley & Sons.

416. Simonović, S. P. (2011). Systems approach to management of disasters: methods and applications. John Wiley & Sons.

417 Sjoberg, G. (1962). Disasters and social change. In G. B. D. Chapman (Ed.),

Man and society in disaster (356-384). New York: Basic Books.

Slovic, P. (1993). Perceived risk, trust, and democracy. Risk Analysis, 13(6), 675-682.

Slovic, P., Fischhoff, B., & Lichtenstein, S. (1977). Behavioral decision theory. Annual review of psychology, 28(1), 1-39.

Slovic, P., Fischhoff, B., & Lichtenstein, S. (1980). Facts and fears: Under- standing perceived risk Societal risk assessment. Springer, 181-216.

Loewenstein, G. F., Weber, E. U., Hsee, C. K., & Welch, N. (2001). Risk as feelings. Psychological bulletin, 127(2), 267.

Smawfield, D. (2012). Education and natural disasters. A&C Black.

Smerić, T. (1993). Osobni strahovi i percepcija opasnih stanja – reakcije na hazardne situacije i stanja. Socijalna ekologija: časopis za ekološku misao i sociologijska istraživanja okoline, 2(1), 19-28.

Smith, D. L., & Notaro, S. J. (2009). Personal emergency preparedness for people with disabilities from the 2006–2007 Behavioral Risk Factor Surveil- lance System. Disability and Health Journal, 2(2), 86-94.

Smith, H. W. (1975). Strategies of social research: The methodological imagination. Prentice-Hall Englewood Cliffs, NJ.

Smith, K. (2004). Environmental hazards: assessing risk and reducing dis- aster. New York: Routledge.

Smith, K. (2013). Environmental hazards: assessing risk and reducing dis- aster. New York: Routledge.

Smith, K., & Petley, D. N. (2009). Environmental hazards. Assessing risk and reducing disaster. London: Routledge.

Snow, D. A. (2001). Extending and broadening Blumer’s conceptualization of symbolic interactionism. Symbolic interaction, 24(3), 367-377.

Societies, I. F. o. R. C. a. R. C. (2000). Introduction to disaster prepared- ness. Retrieved from http://www.ifrc.org/Docs/pubs/disasters/resources/corner/ dpmanual/all.pdf

Society, R. (1983). Risk Assessment: Report of a Royal Society Study Group. Royal Society.

Sonn, C. C., & Fisher, A. T. (1998). Sense of community: Community re- silient responses to oppression and change. Journal оf Community Psychology, 26(5), 457-472.

Sowina, U. (2002). Les eaux qui charrient la mort et les désastres: inonda- tions et pollution des eaux dans les villes polonaises aux XVe et XVIe siècles. Cities and catastrophes. Coping with Emergency in European History, 54-55.

Spiegel, P. B. (2005). Differences in world responses to natural disasters and complex emergencies. Jama, 293(15), 1915-1918.

Spittal, M. J., McClure, J., Siegert, R. J., & Walkey, F. H. (2008). Predictors of two types of earthquake preparation: survival activities and mitigation activi- ties. Environment and Behavior.

Spittal, M. J., Walkey, F. H., McClure, J., Siegert, R. J., & Ballantyne, K.

E. (2006). The Earthquake Readiness Scale: The development of a valid and reliable unifactorial measure. Natural Hazards, 39(1), 15-29.

Spradley, J. P. (2016). The ethnographic interview. Waveland Press.

Stallings, R. A. (2003). Methods of disaster research. Xlibris Corporation.

Steckler, A., McLeroy, K. R., Goodman, R. M., Bird, S. T., & McCormick,

L. (1992). Toward integrating qualitative and quantitative methods: an introduc- tion. Sage Publications Sage CA: Thousand Oaks, CA.

Стојаковић, М. (2007). Вероватноћа, статистика и случајни процеси.

Нови Сад: Симбол.

Strauss, A., & Corbin, J. (1990). Basics of qualitative research. Vol. 15. Newbury Park, CA: Sage.

Sudar, S., Aleksandar, I., & Cvetković, V. (2016). Environmental and so- cial management framework (esmf) for fostering environemtnal protection and security in drina river basin riparian countries. Paper presented at the Paper presented at the 7th International Scientific Contemporary Trends in Social Control of Crime.

Susman, P., O’Keefe, P., & Wisner, B. (1983). Global disasters, a radical interpretation. Interpretations of calamity, 263-283.

Szalay, L. B., Inn, A., Vilov, S. K., & Strohl, J. B. (1996). Regional and Demographic Variations in Public Perceptions Related to Emergency Prepared- ness. Bethesda. Md.: Institute for Comparative Social and Cultural Studies Inc.

Сандић, М., Млађан, Д., & Цветковић, В. (2016). Припремљеност грађана Лознице за реаговање на природну катастрофу изазвану земљотресом. Еcologica, 23(81), 40-48.

Takao K., Motoyoshi T., Sato T., & Fukuzono T. (2004). Factors determin- ing residents’ preparedness for floods in modern megalopolises: The case of the Tokai flood disaster in Japan. Journal of Risk Research, 7(8), 775-787.

Tanaka, K. (2005). The impact of disaster education on public prepara- tion and mitigation for earthquakes: a cross-country comparison between Fukui, Japan and the San Francisco Bay Area, California, USA. Applied Geography, 25(3), 201-225.

Tanjga, R., & Tanjga, M. (2014). Teorija odlučivanja. Prijedor: Visoka škola za ekonomiju i informatiku.

Tekeli-Yeşil, S., Dedeoǧlu, N., Tanner, M., Braun-Fahrlaender, C., & Obrist, B. (2010). Individual preparedness and mitigation actions for a predicted earthquake in Istanbul. Disasters, 34(4), 910-930.

Thywissen, K. (2006). Components of risk: a comparative glossary. UNU-EHS.

Tierney, K., & Bruneau, M. (2007). Conceptualizing and measuring resil- ience: A key to disaster loss reduction. TR News (250).

Tilman, D. (1997). Biodiversity and ecosystem functioning. Nature’s Ser- vices: societal dependence on natural ecosystems, 93-112.

Tiwari, A. (2015). The Capacity Crisis in Disaster Risk Management. Springer.

Tobin, G. A. (1999). Sustainability and community resilience: the holy grail of hazards planning? Global Environmental Change Part B: Environmen- tal Hazards, 1(1), 13-25.

Tobin, G. A., & Montz, B. (1997). Natural Hazards: Explanation and Inte- gration. Guilford Publishing: New York, NY.

Tobin, G. A., & Montz, B. E. (2004). Natural hazards and technology: vul- nerability, risk, and community response in hazardous environments Geography and Technology. Springer, 547-570.

Tobin, G. A., & Whiteford, L. M. (2002). Community resilience and volca- no hazard: the eruption of Tungurahua and evacuation of the faldas in Ecuador. Disasters, 26(1), 28-48.

Tomio, J., Sato, H., Matsuda, Y., Koga, T., & Mizumura, H. (2014). House- hold and Community Disaster Preparedness in Japanese Provincial City: A Pop- ulation-Based Household Survey. Advances in Anthropology, 2014.

Toth, I., Čemerin, D., & Vitas, P. (2011). Osnove zaštite i spašavanja od katastrofa. Velika Gorica: Veleučilište Velika Gorica.

Turner, B. A., & Pidgeon, N. F. (1997). Man-made disasters.Vol. 2. Ox- ford: Butterworth-Heinemann.

Turner, R. H., Nigg, J. M., & Paz, D. H. (1986). Waiting for disaster: Earthquake watch in California. Univеrsity of California Press.

Turner, R. H., Nigg, J. M., & Young, B. S. (1981). Community response to earthquake threat in southern California. Los Angeles: Institute for Social Sci- ence Research. University of California.

Twigg, J. (2004). Disaster risk reduction: mitigation and preparedness in development and emergency programming. Humanitarian Practice Network, Overseas Development Institute.

Ullman, R. H. (1983). Redefining security. International security, 8(1), 129-153.

Упутство о о методологији за израду процене угрожености од елементарних непогода и других несрећа и планова заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, Сл. гласник РС, 18/2017.

Van Westen, C. J. (2013). Remote sensing and GIS for natural hazards as- sessment and disaster risk management. Treatise on Geomorphology, edited by: Shroder, J. and Bishop, MP, Academic Press, San Diego, CA, 3, 259-298.

Wahle, T., & Beatty, G. C. (2005). Emergency Management Guide for Busi- ness & Industry: A Step-by-step Approach to Emergency Planning, Response and Recovery for Companies of All Sizes. University Press of the Pacific.

Waisel, L. B., Wallace, W. A., & Willemain, T. R. (1997). Using diagram- matic representations in mathematical modeling: The sketches of expert model- ers. Paper presented at the Proceedings: AAAI 1997 Fall Symposium on Rea- soning with Diagrammatic Representations (Technical Report No. 97-03), MIT, Menlo Park, CA: AAAI Press.

Wallace, A. (1956). Human Behavior in Extreme Situations. Washington DC National Academy of Sciences.

Waller, M. A. (2001). Resilience in ecosystemic context: Evolution of the concept. American Journal of Orthopsychiatry, 71(3), 290-297.

Waterbury, J. (1979). Hydopolitics of the Nile Valley. Syracuse, NY: Syra- cuse University Press.

Waugh, D. (2001). Geography: an integrated approach. New York: Nelson Thornes.

Welsh, S. (1994). CIMAH and the Environment. Disaster Prevention and Management, 3(2), 28-43.

Wenger, D. E. (1978). Community response to disaster: functional and structural alterations. Disasters: Theory and research, 17-47.

Werritty, A., Houston, D., Ball, T., Tavendale, A., & Black, A. (2007). Ex- ploring the social impacts of flood risk and flooding in Scotland. Scottish Ex- ecutive Edinburgh.

Wijkman, A., & Timberlake, L. (1984). Natural Disasters: Acts of God or Acts of Man? ERIC.

Williams, H. B. (1954). Fewer disasters, better studied. Journal of Social Issues, 10(3), 5-11.

Williams, P. D. (2012). Security studies: an introduction. Routledge.

Wisner, B., Blaikie, P., Cannon, T., & Davis, I. (2004). At Risk: Natural hazards, people’s vulnerability and disasters: Routledge.

Wright, J. D., & Rossi, P. H. (1981). The politics of natural disaster: state and local elites. Social science and natural hazards, 45-68.

Yang, S., & Chen, Y. (1999). Classification of Disaster Loss Based on the Fuzzy Pattern Recognition Theory. Journal of natural disasters, 8, 56-60.

Закон о ванредним ситуацијама. „Сл. гласник РС“, бр. 111/09, 92/11 и

93/12.

Zakour, M. J., & Gillespie, D. F. (2013). Community disaster vulnerability. Springer New York, New York. doi, 10(1007), 978-971.

Zaleskiewicz T., P. Z., Borkowska A.. (2002). Fear or money? Decisions on insuring oneself against flooding. Risk, Decision and Policy, 7, 221-233.

Zerger, A., & Smith, D. I. (2003). Impediments to using GIS for real-time disaster decision support. Computers, environment and urban systems, 27(2), 123-141.

Zhang, J.-Q., Okada, N., & Tatano, H. (2006). Integrated natural disaster risk management: comprehensive and integrated model and Chinese strategy choice. Journal of Natural Disasters, 15(1), 29.

Zhou, H., Wan, J., & Jia, H. (2010). Resilience to natural hazards: a geo- graphic perspective. Natural Hazards, 53(1), 21-41.

Шевкушић, С. (2006). Основне методолошке претпоставке квалита- тивних истраживања. Зборник Института за педагошка истраживања, 38(2), 299-316.

Индекс појмова

анализа података 108, 109, 110

анкетна испитивања 86, 87, 88

анкетни упитник 87, 90, 91, 93

анкетирање у пракси 96, 97, 98

безбедност 26, 34, 52, 72, 101

еволуација 62, 63

знање 83, 94, 99

интегрисани модели 40, 85, 145

интерпретација података 125, 126

интервју 88, 89, 90, 92

истраживања

– квалитативна 118, 121, 123, 124

– квантитивна 73, 82, 89, 90

истраживачка пракса 23, 75, 124

истраживачки дизајн 92, 140

карактеристике 18, 34, 109

катастрофе 18, 24, 49, 57

мапирање 47, 48

методе 62, 63, 65

методологија 43, 69, 70

модел 144, 145, 147

– катастрофа 18, 34, 49, 149

притиска и попуштања 147, 148,

149

система командовања 149, 150

опасности 11, 19, 24, 30, 31, 32

отпорност 39, 45, 51, 57

16.

појам 18, 30, 34, 49

преглед литературе 98, 113, 115

припремљеност 113, 115, 124

ризик 34, 37, 39, 47, 58, 83, 154

теорија 127, 128, 129

– отпорности 132, 133, 134

планираног понашања 136, 137

припремљености 134, 135, 136

симболичког интеракционизма

137, 138

система 138

социополитиколошке 138, 139

угрожености 129, 130

теоријски оквир 127

угроженост 49, 50, 129, 130, 131

еколошка 54

економска 54

критичне инфраструктуре 55

физичка 53

узорковање 105, 106, 107

управљање 34, 39, 84

17.
Summary
Disaster and Risk Research Methodology: Theories, Concepts

and Methods

I

n the monograph, which is systematized into a number of general and specific chapters, the author, in an accessible and understandable manner, theoreti- cally discusses and describes the most important terms, concepts and theories related to disasters and risks. The first three chapters are dedicated to the defini- tion, classification and understanding of disasters and hazards as basic concepts. Within the text related to actual concepts in the field of disaster research, the author very briefly describes the term, characteristics and dimensions of vulner- ability, resistance and risk with particular reference to the perception, models and disaster risk assessment methodology. The central part of the paper refers to disaster research methods, namely to the description of evolution and character- istics of such methods. Starting from two major research traditions, the author analyzes in detail, describes and explains the application of quantitative and qualitative research traditions to explore a disaster. The final part of the paper provides an overview of the main characteristics and possibilities for the appli- cation of theories of vulnerability, resistance, preparedness, planned behavior, symbolic interactionism, systems and decision-making in the field of disaster research. At the end, the paper discusses the management models, pressure and

relieving, command systems, environmental ones and disaster modeling.

Taking into account the specific global trends, disasters will continue to be the focus of applied sociological research. The future may bring bigger and worse disasters. This reassuring anticipation of future disasters does not neces- sarily indicate that the research itself will automatically become part of theoreti- cal foundations within the discipline or that all areas will find related disciplines that will be a source of ideas in the understanding of human factors in the event of disasters. Quarantelli [379] has recently indicated a series of social facts as a cause of the increasing number of disasters: there is an increase in the num- ber of technical and technological disasters that did not exist in the past; there are such technological advantages that can mitigate some disasters, but cause complexity in preventing others, such as major fires and plane accidents; the emergence of new versions has developed the new and old hazards, such as the occurrence of drought in cities rather than in rural areas; there is a risk of a new kind of technical and technological disasters that can lead to a disaster, for example, biotechnology, computer incidents; there may be an increase in the number of simultaneous or synchronized disasters in the form of several se- vere impacts, for example, the occurrence of tornadoes and radioactive clouds;

employees in the areas of management will have a greater role in certain areas; vulnerable populations will be threatened, for example, in many areas; in many cases, the most vulnerable is metropolis. Their complexity and diversity mul- tiply problems; disaster sources that are very remote can lead to catastrophic consequences. In the scientific literature, domestic and international, theoretical definition and classification of natural disasters is a very topical issue. Necessity and motivation of authors to establish a concise definition, stems from the need for the clear demarcation of a disaster than anything else, and the first since it averages concepts such as risk and crises. Of course, the interest from the defini- tion arises from the need to describe the field of study and create the conditions for the accumulation of knowledge and theory building. At the same time, re- searchers in the field of disaster studies meet with discussions and debates about the demarcation of the conceptual definition of a disaster. Researchers often fall into the trap that the conceptual basis of phenomena such as a disaster, replaced explanations as to what society does and how it acts in such situations. Due to the foregoing, when defining and classifying natural disasters, it is necessary to be very cautious and thorough. In particular, it is necessary to take into account the aspects of causes, characteristics and consequences of such a phenomenon. In the scientific literature, there is no clear consensus on the theoretical deter- mination, as well as ways (nature) of the impact of various factors on the pre- paredness to respond to natural disasters. Precisely with a systematic review of existing research and applied theoretical concepts, it is possible to perceive the necessity of their further systematization. The methodological research results provide a clear insight into the network of existing theoretical explanations. The search of the existing work in domestic and foreign literature was carried out with the help of service “Google scholar”, a popular network of cooperative on- line bibliographic systems and services (COBISS), Serbian Citation Index (SCI) and portal consortium of Serbian library purchase (CoBSON).

In the near future, the possibilities for disaster research are very encouraging. In the next decade there will be a significant increase in the attention paid by managers for disasters in areas of research that were influential in the past. And such increased technological independence, urbanization and social complexity will lead to an increase in the number and scale of disasters. In such an environ- ment, the researchers will not waste their opportunities and these social develop- ments will be reflected in the role and status of future research. Since disaster re- search has become a special field of research, researchers have increasingly been asked to compare problems arising from natural and technological disasters with the fact that technological disasters were more frequently studied by sociologists. Managers of first responders in disasters and public opinion had good reasons to take into account these comparisons. Firstly, there are benefits and risks associ- ated with the development of technology. Secondly, the prevention of any disas- ter, regardless of type, is very important. Moreover, if prevention fails, the issues related to the physical and social impacts and recovery of these are important.

Since 1950, when the first sociological research in the field of disaster was published, to this day, numerous concepts have been established and many theories have been adapted to disaster research. Disaster research is going to continue to evolve through a variety of disciplinary, multidisciplinary and in- terdisciplinary perspectives. It is necessary to continue with the implementation of empirical research to confirm or disprove as many theories and hypotheses as possible. Particular attention should be directed towards the advancement of young scientists in this field.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

001.891:504

ЦВЕТКОВИЋ, Владимир М., 1987-

Meтодологија истраживања катастрофа и ризика : теорије, концепти и методе / Владимир М. Цветковић. – Београд : Задужбина Андрејевић, 2017 (Београд : Instant system). – 183 стр. : илустр. ; 24 cm. – (Библиотека Educatio / [Задужбина Андрејевић], ISSN 1452-242X ; 54)

Тираж 500. – Библиографија: стр. 155-180. – Регистар. – Summary: Disaster and Risk Research Methodology

ISBN 978-86-525-0313-1

a) Катастрофе – Научноистраживачки рад – Методологија

COBISS.SR-ID 248113932