Cvetković, V. M., & Filipović, M. (2019). Percepcija rizika od zemljotresa u Republici Srbiji: teorijsko-empirijska studija [Earthquake risk perception in the Republic of Serbia: Theoretical-empirical study]. Vojno delo, 71(2), 142–159

ПЕРЦЕПЦИЈА РИЗИКА ОД ЗЕМЉОТРЕСА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ – ТЕОРИЈСКО-ЕМПИРИЈСКА СТУДИЈА

 

Владимир М. Цветковић, Марина Филиповић Универзитет у Београду, Факултет безбедности

Предмет квантитативног истраживања представља испитивање нивоa перцепције ризика од земљотреса и његовe повезано-

сти са демографским, друштвеним и психолошким факторима. При- меном стратегије испитивања у домаћинствима спроведено је анкет- но испитивање у којем је анкетирано 1.018 грађана техником личног интервјуа. Резултати истраживања показују да на перцепцију веро- ватноће настанка земљотреса статистистички значајно утичу године старости, ниво образовања, брачни статус, власништво над објектом, приходи домаћинства и запосленост. У циљу унапређења безбедно- сти грађана Србије, неопходно је осмислити стратегије и кампање за унапређење припремљености грађана за реаговање у природним ка- тастрофама изазваним земљотресом.

 

Кључне речи: вероватноћа, грађани, земљотрес, перцепција ри- зика, последице, Србија

Увод

М

 

ногобројна истраживања из области катастрофа су од свог зачетка у људској еколошкој традицији па све до данас, наглашавала значај јавне перцепције о природним катастрофама (Burton, 1993). Сама перцепција ризика представља субјек- тивни суд појединца о карактеристикама и озбиљности ризика (Slovic, 1992). Она игра најзначајнију улогу у процесу ефикасног планирања и припремања за реаговање на катастрофе. Перцепција ризика и способност пружања адекватног одговора у природ- ним катастрофама условљена је индивидуалним разумевањем природних опасности (Anderson-Berry and King 2005; Miceli, Sotgiu, and Settanni 2008). Поједини истраживачи посебно истичу да пажљиве анализе перцепције ризика не унапређују само припре- мљеност за реаговање већ утичу на краткорочан и дугорочан опоравак једне локалне

 

 Рад је резултат истраживања на пројекту Безбедност и заштита организовања и функционисања васпитно-образовних система у Републици Србији (основна начела, принципи, процедуре и средства), бр. 47017, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије а реализује НИО Факултет безбедности. Поред тога, рад је и резултат научног истраживања спроведеног у оквиру Научно-стручног друштва за управљање ризицима у ванредним ситуацијама (www.upravljanje-rizicima.com).

заједнице (Duclos and Ting 1989). Вебер истиче да постоје три приступа у испитивању перцепције ризика: аксиоматка парадигма, социо-културна парадигма и психометриј- ска парадигма, од којих се у друштвеним наукама понајвише користи последња (We- ber, 2006). Сам термин ризик има различита значења у различитим дисциплинама као што су медицина, финансије, безбедност, сигурност, итд. Једна од најприсутнијих де- финиција која се учестало користи у теорији катастрофа је Анселова и Вартонова пре- ма којој ризик је производ вероватноће и последица догађаја (Ansell and Wharton, 1992). Дефиниција имплицира да ризик може да буде управљан кроз утицање на ве- роватноћу (кроз акције ублажавања и припремљености) или на последице катастрофе (кроз акције ублажавања, припремљености, одговора и опоравка).

Постоје два начина сагледавања ризика – објективан (статистички) став и субјек- тиван став (сагледавање). У једном екстрему, објективна перцепција се дешава када су ризици већ научно процењени на непристрасан начин. Сви ризици и њихове по- следице се претпостављају да се тачно оцењују без пристрасности. На другом крају скале налазе се субјективне тачке гледишта ризика када појединац одређује степен ризика на основу сопственог искуства, без било које научне валидације резултата (Smith and Petley 2009). Управо зато, Kирквуд (Kirkwood, 1994) наглашава да постоји разлика између објективне и научне евалуације ризика са једне и перцепције јавно- сти о ризицима са друге стране. Шира и нестручна јавност не поседује довољно стручног знања како би свеобухватно сагледала и разумела ризике од катастрофа.

Словић (Slovic, 1987; 1993) истиче да људи реагују на катастрофе које запажају, и ако су такве перцепције погрешне, онда ће њихове акције највероватније бити погрешно усмерене. Већина научника и практичара истиче да су грађани лоше информисани о по- стојећим ризицима од катастрофа и да често они захтевају ,,родитељске инструкције“ како би се одбранили од последица таквих догађаја (Fischhoff, Slovic and Lichtenstein, 1982). Грађани ће предузети превентивне мере уколико претпостављају да ће катастро- фа њима лично нанети одређене последице (Olympia et al., 2010). Такође, подршка спровођења одређених мера за смањење ризика у локалној заједници је у директној ве- зи са перцепцијом високог ризика од стране грађана (Armaş, 2006). Истраживања пока- зују да је издавање специфичних упозорења о постојећим сеизмичким претњама ди- ректно утицало на унапређење нивоа припремљености грађана исто као и њихово иску- ство са конкретним земљотресом (Farley et al., 1993; Mileti and DeRouen Darlington, 1995; Mileti and O’Brien, 1992; Mulilis, Duval and Lippa, 1990; Showalter, 1993). Томио и сарадни- ци (Tomio et al., 2014) указују да су старији, припадници женског пола и боље образова- ни појединци у позитивној вези са вишим нивоом спремности за земљотресе на нивоу домаћинства, док на нивоу локалне заједнице таква веза постоји с дужином пребивали- шта, брачним статусом, присуством старијег члана породице. Шо и сарадници (Shaw, Sharma and Takeuchi, 2009) истичу да да претходно искуство са земљотресом не допри- носи у већој мери развоју свести о земљотресима. Свакако, они посебно истичу да је школско образовање круцијално у подизању нивоа знања и припремљености грађана. У теорији о катастрофама и ризицима постоје неконзистентни резултати постојања пове- заности пола и година старости са перцепцијом ризика. Мицели и сарадници (Miceli et al., 2008) у резултатима истраживања показују да су становници Аосте у Италији попри- лично не спремни, а уз помоћ корелационе и регресионе анализе су указали да је спремност за катастрофе у позитивној корелацији са перцепцијом ризика.

Коегзистентно са здраворазумским размишљањем истраживања показују да је перцепција ризика грађана о вероватноћи настанка земљотреса у директној корелаци- ји са унапређењем отпорности и припремљености за такве догађаје (Mulilis and Duval, 1995; Mulilis and Lippa, 1990). Уколико људи формирају мишљење да је ризик реалан, они ће се понашати у складу с тим (Slovic, 2000). Свакако, научници и доносиоци од- лука перципирају ризике другачије од јавности и зато је веома важно испитати перцеп- цију ризика коју има већина грађана (Dwyer et al., 2004). Линдел (Lindell, 1994) je утвр- дила да је перцепција ризика повезана с карактеристикама опасности и перципираним личним последицама које су са друге стране повезане са психичким предиспозиција- ма људи. Џексон и Мукурје (Jackson and Mukerjee, 1972) у резултатима истраживања указују да је 86% испитаника имало искуства са земљотресом, да 43% мисли да ће се догодити други наредних година и само једна трећина испитаника сматра да би то мо- гло да погоди њих. Надаље, они указују да од оних који очекују последице од будућих земљотреса, само половина мисли да ће последице бити озбиљне.

Перцепција ризика о земљотресима зависи од различитих демографских – пол (Cvet- ković et al., 2017;2018; Fordham, 2000; Granger et al., 1999; Spigner, Hawkins and Loren, 1993), године (Davidson and Shah, 1997; Pelling, 2003); друштвених – висина прихода (Dwyer et al., 2004), запосленост (Buckle, 2000), врста власништва над објектом (Bolin and Stanford, 1991) и психолошких кaрактеристика грађана – образовање (Cvetković et al., 2015; Cvetković and Stanišić, 2015; Griffin, Dunwoody and Neuwirth, 1999), поверење у над- лежне органе, разумевање опасности (Kates, 1971; King and MacGregor, 2000) итд. Истра- живања показују да жене много озбиљније схватају претње од природних катастрофа не- го мушкарци (Davidson and Freidenburg, 1996; Palm, 1995). При томе, утврђено је и да осо- бе женског пола до информaција о природним катастрофама најчешће долазе преко дру- штвених мрежа, а не преко званичних извора информација којe се могу наћи преко интер- нета (Drabek, 1989). Кон и сарадници указују да постоје значајне варијације међу резулта- тима истраживања која се односе на утицај образовања на ниво припремљености грађа- на (Kohn et al., 2012). У појединим истраживањима се указује да су појединци са високим нивоом специфичног знања вероватније спремнији за такве догађаје (Mishra and Suar, 2007). Шау и сарадници истичу да претходно искуство са земљотресом не доприноси у значајној мери свести о тој катастрофи, већ да помаже ученицима да знају шта је земљо- трес (Shaw et al., 2004). Џексон и Мукурје (Jackson and Mukerjee, 1972) су утврдили да очекивања око будућих последица земљотреса не утичу на усвајање мера припремље- ности за реаговање. Свакако и страх је један од значајнијих фактора утицаја на перцеп- цију ризика и припремљеност за земљотресе (Cvetković, 2016a).

Јавност је највише способна да се заштити од последица катастрофа уколико су информисани да постоји опасност, а затим едуковани о томе шта могу да предузму како би умањили ризике. Управо зато сваки грађанин има право и обавезу да буде информисан о свим потенцијалним ризицима који постоје на подручју локалне зајед- нице где живи или ради те је потребно омогућити ефикасан приступ тим информаци- јама (Smawfield, 2012). Иако је земљотресе немогуће предвидети, постоје многоброј- ни начини да се смање ризици: избегавање градње у сеизмички угроженим подручји- ма, изградња асеизмички пројектованих објеката, осмишљавање и имплементација одговарајућих система упозорења који могу неколико секунди пре него што се потрес и осети да алармирају становнике локалних заједница и друге неструктурне мере као

што су едукација и обучавање грађана (Gasparini, Manfredi and Zschau, 2011; Kerr et al., 2003; Satriano et al., 2011). Свакако, припремљеност домаћинства и грађана за ре- аговање у катастрофама изазваним земљотресима подразумева поседовање одре- ђених залиха за преживљавање (нпр. вода, храна, радио-транзистор, прибор прве помоћи), план за поступање укућана, развој одређених вештина.

Земљотреси као природне катастрофе су изазвани изненадним слагањем вели- ких плоча стена дуж фрактура унутар земље (Marlene and Carmichael, 2007: 97). Ко- лико је земљотрес озбиљна претња безбедности грађана Србије сведочи чињени- ца да само један јачи потрес може да убије стотине хиљада људи, да изазове ми- лијарде долара штете на имовини за мање од минут, да прекине десетине хиљада пословних операција и остави стотине хиљада људи без куће, посла и других еле- ментарних услова за живот (Thouret, 1999). Доносиоци одлука у заједници често траже смернице од научника и инжењера приликом процене ризика од земљотреса и питају: где се може догодити и колико ће јак земљотрес бити?; колико ће се често они догађати и на који начин и колико ће коштати да се донесу и спроведу мере превентивног ублажавања и припремљености (Stolman, Lidstone and Dechano, 2004). У периоду од 1900. до 2013. године, догодило око 2.000 земљотреса, погину- ло је око пет милиона људи, повређено око шет милиона, погођено око 300 милио- на, и без дома остало око 45 милиона људи људи у светском геопростору (Cvetko- vić, Milojković and Stojković, 2014).

Полазећи од претходно споменутих чињеница, мотивисаност за спровођење квантитативног истраживања о перцепцији ризика о земљотресима огледа се у неопходности утврђивања свести грађана о ризицима (перцепција вероватноће и последица) као основном предиктору припремљености за реаговање.

Mетод

Применом квантитативне истраживачке традиције, у току 2017. године испитан је ниво перцепције ризика грађана о земљотресима и његова повезаност са одређеним демографским, социо-економским и психолошким факторима. Полазећи од операцио- нализације теоријског одређења ризика по којој он представља производ вероватноће и последица испитана је перцепција грађана у вези нивоа вероватноће да ће доживети земљотрес и перцепција њихових очекиваних последица услед таквог догађаја.

За потребе истраживања спроведено је анкетно испитивање применом стратегије испитивања у домаћинствима. Вишеетапним случајним узорковањем, најпре су одре- ђене локалне заједнице у којима је спроведено истраживање: Краљево (330–34,4%), Лазаревац (190–19,8%), Јагодина (150–15,6%), Мионица (50–5,2%), Врање (80–8,3%),

Пријепоље (100–10,4%), Лапово (60–6,2%) и Копаоник (58–6,5%) (Kарта 1). Након од- ређивања делова заједница у којима ће се обавити анкетирање, одабране су улице и домаћинства у њима. Том приликом, анкетирање је спроведено у сваком другом домаћинству са десне стране од почетка до краја улице. У конкретним домаћин- ствима анкетиран је мушки и женски члан породице по принципу следећег рођенда- на. Применом споменуте процедуре анкетирано је 1.018 испитаника спровођењем личног интервјуа (face to face).

Анкетни упитник и структура узорка

Анкетни упитник се састojao из два дела: подаци о демографским, социо-еко- номским и психолошким карактеристикама испитаника и питања у вези перцепције вероватноће настанка и последица земљотреса. Током јануара 2017. године спро- ведено је пилот истраживање у Краљеву (50 испитаника) са циљем утврђивања ра- зумљивости и перформанса анкетног упитника са циљем његовог унапређења.

Од укупног броја испитаника, узорком је обухваћено 46,9% жена и 50,1% мушкараца што је у односу на популацију у Србији веома репрезентативно (51,3% жена и 48,7% му- шкараца) (Републички статистички завод, 2016). Просечна старост испитаника је 36 годи- на (минимум 18, максимум 75) и највише испитаника је у категорији млађих особа (474 – 46,6%). Већина испитаника (28,9%) има завршену средњу школу, затим факултет (19,1%), вишу школу (10%) и мањи број има само основну школу (1,2%). Ожењених/уда- тих је 45%, удоваца/ица (0,4%) и неожењених/неудатих (2,9%). Највећи број испитаника су незапослени (56,2%) и испитаници са приходима на нивоу домаћинства преко 75.000 динара (37,5%). У кући/стану у власништву члана породице живи највећи број испитаника (61,1%), затим у личном власништву (29,7%) и у изнајмљеним (8,8%) (Tабела 1).

 

Варијабла Категорија Апсолутни бројеви %

 

Пол	Мушки Женски	476 540	46,9 50,1
	18–28	474	46,6
	29–38	90	8,8
Године старости	39–48	212	20,8
	49–58	142	13,9
	Преко 59	100	9,8
	Основна	12	1,2
Средња		294	28,9
Ниво образовања Виша		102	10,0
Факултет		194	19,1
Постдипломске		42	4,1

 

Табела 1 – Основне демографске и социо-економске карактеристике испитаника (n=1,018)

(n= 644)

Брачни статус (n= 786)

Није у вези 294 28,9

Ожењен/удата 458 45,0

Разведен/а 30 2,9

Удовац/ица 4 0,4

Лично		302	29,7
Власништво куће/стана Члана породице		622	61,1
	Изнајмљено	90	8,8
Статус запослења	Запослен	442	43,4
(n=1,014)	Незапослен	572	56,2
	До 25.000	152	14,9
Месечни приходи домаћинства	До 50.000	304	29,9
(n=968)	До 75.000	382	37,5
	До 90.0000	130	12,8

 

(n=1,014)

Подручје истраживања

Подручје Србије карактерише умерена сеизмичка активност обзиром на број, уче- сталост и магнитуду земљотреса (Marovic et al., 2002). У периоду од 1956 до 2009. го- дине догодило се 7407 земљотреса интензитета VI степени по MCS–64 скали, 284 земљотреса интензитета V степени, 20 земљотреса интензитета VII i 4 земљотреса интензитета VIII (Abolmasov et al., 2011). Од укупног геопростора Србије, 38% терито- рије изложено је ризику од земљотреса максималног интензитета између VII и VII степени по МCS скали, 14% изложено је ризику од земљотреса макскималног интен- зитета од VIII до IX и само 0,3% је изложено ризику између IX и X степени по MCS (Dragicevic et al., 2011). Маровић (Marovic et al., 2002: 282) је утврдио да су се у перио- ду од 1900 до 1970. године догодили јачи земљотреси у Руднику, Лазаревцу, Јухору, Крупњу, Светозареву, Врању, Витини и након 1970. године 3 умерена на Копаонику, Мионици и Трстенику. У току 2010. године у близини Краљева у којем живи око 100 хиљада становника догодио се земљотрес магнитуде 5,4 степени по Рихтеровој ска- ли. Наведени земљотрес био је праћен са додатних 650 удара већих од једног степе- на по Рихтеровој скали (Antonijevic, Arroucau and Vlahovic, 2013). Од последица зе- мљотреса погинуло је двоје људи, повређено је више стотина људи. Наведеног дана у Краљеву није било грејања, делимично ни струје, вода се није препоручивала за пиће, операционе сале у клиничким центрима нису радиле и снабдевање грађана на- мирницама је било отежано. Велики број објеката је претрпео огромне штете и улице су биле прекривене комадима стакла, бетона и малтера што је онемогућавало нор- мално одвијање саобраћаја (Report of seismological bureau, 2010).

Резултати и дискусија

У циљу испитивања природе и карактера перцепције ризика о земљотресима код грађана Србије испитаницима је постављено следеће питање: ,,На скали од 1 (у апсо- лутној мери невероватно) до 5 (у апсолутној мери вероватно) оцените ниво вероват- ноће да ћете доживети последице земљотреса?“. Наведеним питањем испитане су преференције сагледавања могућности настанка земљотреса полазећи од претпо- ставке њиховог утицаја на предузимање превентивних мера. Резултати дескриптив- них статистичких анализа показују да највећи проценат испитаника (30,8%) мисли да је апсолутно невероватно да доживе земљотрес, док са друге стране само 13,6% ис- тиче да је то апсолутно вероватно. Од укупног броја испитаника, 24,6% мисли да је ве- роватно, 23,6% да је нити вероватно нити невероватно и највећи број 51.9% мисли да је невероватно да доживе земљотрес. Посматрано на ликертовој скали, средња вред- ност перцепције вероватноће доживљавања земљотреса износи 2,55 од укупно 5.

Низак ниво оцене вероватноће суочавања са земљотресом може бити сагледан кроз недовољну развијену свест о ризицима настанка таквих догађај, или кроз претходно позитивно искуство са земљотресима слабијег интензитета. У истражи- вању које су спровели Милети и Фицпатрик (Mileti and Fitzpatrick, 1993) утврђено је да у највећем проценту испитаници верују да ће доживети земљотрес, али само једна трећина испитаника сматра да би он могао повредити њих и нанети им мате-

ријалну штету. Полазећи од ниског нивоа перцепције ризика односно вероватноће настанка земљотреса може се рећи да ће то имати озбиљне импликације на ниво припремљености грађана за реаговање. Иако Солберг истиче да је перцепција ри- зика слабо повезана са припремљеношћу домаћинства за земљотресе (Solberg, Rossetto and Joffe, 2010), информисаност грађана о ризицима подиже њихову свест и знање што је у директној вези са унапређењем процеса припремљености за реа- говање у земљотресима (Lindell and Prater, 2000; Mileti and Fitzpatrick, 1993; Paton, 2003; 2006; 2007; Wood et al., 2012).

 

Графикон 1 – Процентуална дистрибуција перцепције вероватноће и очекиваних последица

Полазећи од немогућности предвиђања земљотреса, директне и индиректне по- следице земљотреса су веома озбиљне по људе и њихова материјална добра. Свакако свест о последицама земљотреса је важан предуслов унапређења припре- мљености грађана за реаговање. Грађани који су упознати са последицама земљо- треса мотивисанији су за унапређење своје припремљености (Hurnen and McClure, 1997; McClure, Walkey and Allen, 1999). Након детаљне анализе перцепције веро- ватноће настанка земљотреса, приступило се испитивању перцепције грађана о могућим последицама. Руководећи се тиме, постављено им је питање: ,,На скали од 1 (минимална) до 5 (катастрофална) оцените ниво последица које бисте могли да доживите услед земљотреса?“. Резултати дескриптивних статистичких анализа показују да највећи проценат испитаника (38,3%) истиче да ће доживети умерене последице земљотреса, док најмањи број испитаника истиче минималне последи- це. Посматрано из другачијег угла 35,1% испитаника мисли да ће доживети после- дице, 38,3% нити хоће нити неће доживети и 26,5% мисли да ће неће доживети по- следице. Средња вредност перцепције последица, посматрано на ликертовој скали износи 3,20. Полазећи од чињенице да Србија припада региону кога карактерише умерена сеизмичка активност са не тако великим потресима, добијени резултати су и очекивани полазећи од њихове информисаности и претходних искустава. Свака-

ко, то упућује на питање каква је међусобна повезаност перцепције озбиљности по- следица и предузимања одређених мера припремљености. Добијени резултати ис- траживања су слични резултатима истраживања спроведеног у граду Дака (Dhaka) у којем су испитаници означили низак ниво вероватноће да ће доживети озбиљне последице земљотреса (Paul and Bhuiyan, 2010). Такви резултати су објашњени претходним искуством грађана са земљотресима слабијег интензитета који није проузроковао озбиљне последице по људе и њихову имовину.

Након дескриптивних статистичких анализа приступљено је испитивању утицаја одређених демографских, социо-економских и психолошких фактора на перцепцију вероватноће и последица земљотреса. Инференцијалне статистичке анализе биле су засноване на следећем истраживачком питању: ,,Да ли постоји разлика у пер- цепцији вероватноће и последица земљотреса код испитаника различитог пола, го- дина старости, нивоа образовања, брачног статуса, запослености, страха и власни- штва над објектом“.

Пол је једна од значајнијих демографских варијабли која је у многобројним ис- траживањима довођења у везу са перцепцијом ризика. Према Катеру и сарадници- ма мушкарци и жене посматрају свет различито што упућује и на различито перци- пирање ризика (Cutter, Tiefenbacher and Solecki, 1992). Линдел истиче да постоји подједнак број истраживања у којима се потврђује повезаност и неповезаност пола и перцепције ризика (Lindell, 2013). Резултати истраживања показују да не постоји статистички значајна разлика (p = 0,421) између мушкараца и жена у погледу њихо- ве перцепције вероватноће настанка земљотреса: мушкарци – 25,6%, жене – 23,7%; али и перцепције могућности доживљавања последица (p = 0,271): мушкар- ци – 37%, жене – 33%. (Tабела 2). Густафсон (Gustafsod, 1998) је прегледом лите- ратуре квантитативне и квалитативне истраживачке традиције утврдио да родне разлике о перцепцији ризика могу бити веома различите обзиром на врсту ката- строфе. Тако су мушкарци су забринутији око безбедносних ризика, индустријских хаварија, насиља, док су жене забринутије за еколошке ризике, инфективне боле- сти. Mногобројне студије су конзистентно потврдиле да жене имају виши ниво пер- цепције ризика у односу на мушкарце у погледу еколошких опасности (Fothergill, 1996; Greenberg and Schneider, 1995; Lindell and Hwang, 2008), што није случај у из- нетим резултатима истраживања. Родне разлике у перцепцији ризика нису засно- ване само на биолошким и психолошким предиспозицијама већ на њих утичу дру- штвени и културолошки фактори (Boholm, 1998).

Mногобројна истраживања су потврдила да су старији грађани спремнији за ре- аговање, да поседују више знања, али и да доживљавају озбиљније последице услед физичке слабости (Melick and Logue, 1986; Murphy, 1994). У корпусу научних сазнања о катастрофама много више је резултата приказано о перцепцији ризика старијих у односу на млађе људе (Sattler, Kaiser and Hittner, 2000). Резултати истра- живања показују да испитаници различитих година старости на другачије начине перципирају вероватноћу настанка земљотреса (p = 0,001): млађи испитаници – 25,3%, средовечни – 50%, старији – 70%; али и могућности доживљавања последи- ца (p = 0,000): млађи испитаници – 24,9%, средовечни – 30,2%, старији – 62%). Старији испитаници у највећем проценту истичу да је вероватно да се догоди зе- мљотрес, што је вероватно резултат њихових претходних искустава. Такође, они у

највећем проценту истичу да ће доживети последице таквог догађаја (табела 2). До сличних резултата дошли су Хелер и сарадници (Helle et al., 2005) који истичу да су старији грађани емотивно отпорнији на последице земљотреса, имајући у виду да поседују претходна искуства и да су научили да ће такви догађаји проћи и људи преживети. Дакле, може се претпоставити да старији грађани потенцијалне после- дице земљотреса доводе у везу са њиховим ограниченим здравственим способно- стима али и способностима за реаговање.

Образовање је такође један од значајних фактора утицаја на перцепцију ризика и припремљености за земљотресе. Рецимо, Финис и сарадници (Finnis et al., 2010) су испитујући повезаност између учешћа у образовним програмима о опасностима и нивоа свести о опасностима, перцепције ризика, знања и спремности домаћин- ства, указали да постоји значајна повезаност између учешћа у образовним програ- мима и вишег нивоа спремности домаћинства и саме перцепције ризика. Са друге стране Кон и сарадници (Kohn et al., 2012) указују да постоје значајне варијације међу резултатима истраживања која се односе на утицај образовања на ниво при- премљености грађана за реаговање и њихову перцепцију ризика. У појединим ис- траживањима се указује да су појединци са високим нивоом специфичног знања вероватније припремљенији за такве догађаје (Mishra and Suar, 2007; 2012). Резул- тати истраживања показују да испитаници различитог нивоа образовања такође на различите начине перципирају вероватноћу настанка земљотреса (p = 0,000): oсновно – 33,3%, срeдње – 18,4%, виша школа – 25,5%, факултет – 29,9%, факул- тет – 29,9% и последипломске – 9,5%; али и могућности доживљавања последица (p = 0,000): oсновно – 100%, срeдње – 29,9%, виша школа – 58,8%, факултет – 28,9%, факултет – 27,9% и последипломске – 9,5% (Tабела 3). И Бохолм (Boholm, 1998) потврђује да постоји повезаност образовања са перцепцијом ризика истичући да испитаници са вишим нивоом образовања боље сагледавају ризике. Судећи према добијеним резултатима испитаници са најнижим нивоом образовања у најве- ћој мери истичу да је вероватно да их задеси земљотрес и да ће доживети после- дице, док са друге стране у најмањој мери то истичу испитаници са завршеним постдипломским студијама. Може се претпоставити да испитаници са завршеним постдипломским студијама јесу боље упознати да чињеницом да Србија припада региону којег карактерише умерена сеизмичка активност и да земљотреси нису учестали. Испитаници са најнижим нивоом образовања највероватније мисле да ће се јаки земљотреси догодити и у Србији као и у региону. Полазећи од чињенице да је знање о земљотресу у корелацији са свим апспектима припремљености па и перцепцијом ризика (Hurnen and McClure, 1997) потребно је посебну пажњу посве- тити едукацији грађана Србије о земљотресима.

Поред образовања, на перцепцију вероватноће и последица може утицати и брачни статус. Томио и сарадници (Tomio et al., 2014) истичу да постоји повезаност између брачног статуса и нивоа припремљености грађана и да су припремљенији ожењени (удати) грађани. Канг и Чен (Kung and Chen, 2012) у свом истраживању нису утврдили повезаност брачног статуса и перцепције ризика о земљотресима код грађана. Резултати нашег истраживања показују да испитаници различитог брачног статуса на другачије начине перципирају вероватноћу настанка земљотре- са (p = 0,001): није у вези – 27,9%, ожењен/удата – 22,3%, разведен/а – 33,3%, удо-

вац/ица – 50%; али и могућности доживљавања последица (p = 0,000): није у вези – 31,3%, ожењен/удата – 47,2%, разведен/а – 20%, удовац/ица – 53% (Tабела 2). Анализом добијених резултата утврђено је да у највећој мери истичу да је вероват- но да доживе земљотрес и озбиљне последице испитаници који су удовци/ице. По- лазећи од чињенице да се удовци/ице осећају најусамљеније (Gudac-Dodić, 2013), објашњења у вези наглашене перцепције ризика код удоваца/ица би се могла по- тражити у специфичним животним околностима наведене категорије људи. При то- ме, удовиштво је статус особе након смрти брачног партнера која није поновно склопила брак. Дакле, удовица је жена чији је муж умро, док је удовац мушкарац чија је жена умрла (Cicak, 2010).

Табела 2 – Резултати хи квадрат теста (x2) перцепције вероватноће и последица

Независне варијабле	Перцепција вероватноће Перцепција последица
	Value p Value p

Пол	1,73	0,421	2,61	0,271
Године старости	26,8	0,001*	204,7	0,000*
Ниво образовања	33,65	0,000*	56,23	0,000*
Брачни статус	30,46	0,001*	106,3	0,000*
Власништво над објектом	23,5	0,000*	83,8	0,000*
Приходи домаћинства	21,7	0,001*	57,8	0,000*
Запосленост	9,7	0,008*	113,9	0,000*
Страх	4,5	0,105	8,4	0,014*

* Статистички значајна повезаност

Мулилис и сарадници (Mulilis, 1999) у резултатима истраживања показују да су грађани који живе у сопственим некретнинама спремнији за реаговање на природ- не катастрофе од оних који се налазе у изнајмљеним. Свакако, разлог за то се мо- же пронаћи у чињеници да су грађани који живе у сопственим објектима мотивиса- нији да заштите своју имовину. Резултати истраживања показују да испитаници различитог власништва над објектом у којем живе на другачије начине перципирају вероватноћу настанка земљотреса (p = 0,001): лично – 20,5%, члана породице – 25,1%, изнајмљено – 35,6; али и могућности доживљавања последица (p = 0,001): лично – 51,7%, члана породице – 31,5%, изнајмљено – 6,7% (Tабела 2). Према до- бијеним резултатима у највећој мери истичу испитаници који живе у изнајмљеним кућама или становима истичу да ће доживети земљотрес. С друге стране, да ће до- живети озбиљне последице уколико се земљотрес догоди у највећој мери истичу испитаници који живе у кући или стану личног власништва. Може се претпоставити да испитаници који живе у објектима личног власништва боље познају недостатке објеката који могу бити директни или индиректни узрочник последица.

Приходи које једно домаћинство остварује представља важан фактор приликом доношења одлука о усвајању одређених мера припремљености за реаговање и са- ме перцепције ризика (Cvetković, 2016b; Kahn, 2005). У истраживању спроведеном на подручју Сједињених држава утврђено је да су грађани са нижим приходима у већој мери верују да би их у наредних 12 месеци могла задесити нека природна ка- тастрофа; грађани са вишим приходима у већој мери верују да ће им предузимање мера спремности, планирања и набављања залиха помоћи у природним катастро- фама; надаље, они су самоуверенији у своје способности да се изборе са последи- цама природне катастрофе; грађани са нижим приходима у већој мери не предузи- мају ништа како би се ниво спремности подигао на виши ниво; домаћинства са ни- жим приходима у већој мери припремљена у протеклих 6 месеци у односу на дома- ћинства која зарађују много више. Запослени са пуним радним временом забеле- жили су виши ниво спремности за реаговање, посебно истичући да им едукација и обуке спроведене на послу пуно значе (CEG, 2006). У раду је утврђено да испита- ници различитог нивоа прихода на другачије начине перципирају вероватноћу на- станка земљотреса (p = 0,001): до 25.000 динара – 26,3%, до 50.000 динара – 19,7%, до 75.000 динара – 25,7, преко 76.000 динара – 53,8; али и могућности до- живљавања последица (p = 0,001): до 25.000 динара – 46,1%, до 50.000 динара – 34,2%, до 75.000 динара – 32,5, преко 76.000 динара – 36,9 (Tабела 2). Испитаници са приходима преко 76.000 динара у највећој мери истичу да ће доживети земљо- трес. Са друге стране, испитаници са приходима до 25.000 динара у највећој мери истичу да ће доживети озбиљне последице уколико се земљотрес догоди. Претпо- ставља се да су испитаници са нижим приходима изложенији свакодневном стресу и да им то проузрокује честа негативна размишљања о последицама природних ка- тастрофа. Свакако, потребно је спровести додатна истраживања и дубље сагледа- ти такву корелацију. Слични резултати забележени су у истраживању перцепције еколошких ризика где је утврђено да су испитаници са вишим приходима мање за- бринутији у вези хемијских и биолошких ризика (Slimak and Dietz 2006).

Статус запослености као социо-економска независна варијабла често се доводи

у везу са перцепцијом ризика (Heckert and Gondolf, 2004; Naoi, Seko and Sumita, 2009). Запослени грађани у већој мери сматрају да ће им предузимање одређених превентивних мера, планирања и набављања залиха помоћи у природним ката- строфама; такође, они у већој мери сматрају да ће им подизање нивоа спремности помоћи да се изборе са последицама природне катастрофе (FEMA, 2009). Резулта- ти истраживања показују да испитаници који су запослени и они који то нису на дру- гачије начине перципирају вероватноћу настанка земљотреса (p = 0,008): запослен – 23,5%, није запослен – 26,8; али и истичу да ће доживети озбиљне последице (p

= 0,000): запослен – 45,2%, није запослен – 26,9% (Tабела 2). Незапослени испита- ници у незнатно већој мери истичу да је вероватно да их задеси земљотрес, док за- послени испитаници у већој мери истичу да би уколико се земљотрес догоди могли доживети озбиљне последице. Може се претпоставити да вишак слободног време- на утиче на размишљања о различитим животним приликама. Наравно, резултате је потребно сагледати и кроз призму да је код незапослених испитаника у односу на запослене јаче изражена депресивност, анксиозност, осећај безнађа, виши ниво изолација али и нарушено физичко и психичко здравље (Majstorović 2011).

Свакако, значајно место у теорији о катастрофама заузимају истраживања ути- цаја страха на перцепцију ризика (Lerner and Keltner, 2001; Slovic, Fischhoff and Lic- htenstein, 1980). Сâм страх представља емотивно искуство у доживљавању одређе- них претњи и опасности. Термин се често повезује са негативним осећањима као што су немоћ или беспомоћност коју људи могу искусити када размишљају о ризич- ним догађајима (Terpstra, 2011). Кирквуд (Kirkwood, 1994) сугерише да људи могу имати лажан осећај сигурности ако природа ризика одређених катастрофа није ја- сна и разумљива. Са друге стране, он истиче да прецењен ризик води стварању претераног страха код људи. Цветковић (Cvetković, 2016a) истиче да страх значајно утиче и на предузимање превентивних мера са циљем ублажавања последица на- сталих катастрофа. Свакако, обавештеност грађана о природним катастрофама кроз успостављене системе обавештавања и упозорења у комбинацији са специ- фичним знањима и вештинама умањује ниво страха код грађана (Paul, 2011). Ре- зултати истраживања показују да испитаници различитог нивоа страх на другачије начине истичу да ће доживети озбиљне последице (p = 0,014): има страх – 45,2%, нема страх – 26,9 (Табела 2). Као што је и било очекивано, грађани који имају страх од земљотреса у највећој мери истичу да ће доживети озбиљне последице.

Закључак

Перцепција ризика грађана има једну од значајнијих улога у процесу доношења одлука о предузимању превентивних мера значајних за ублажавање последица зе- мљотреса. Иако су се грађани Србије, као што је и споменуто, више пута суочава- ли са последицама земљотреса оцена нивоа вероватноће испитаника да ће дожи- вети земљотрес је неочекивано врло мала. Узроци такве перцепције вероватноће настанка земљотреса би се могли довести у везу са преокупираношћу грађана сва- кодневним егзистенцијалним и другим учесталим безбедносним проблемима. Тако- ђе, перцепција вероватноће може бити сагледана кроз призму недовољне развије- не свести о ризицима настанка таквих догађај, или кроз претходно позитивно иску- ство са земљотресима слабијег интензитета.

Када је реч о перцепцији последица земљотреса утврђено је да највећи број гра- ђана очекује да ће доживети умерене последице земљотреса. Очекивање таквих по- следица може позитивно и негативно утицати на безбедност грађана. Позитиван ути- цај се може довести у везу са одсуством евентуалног страха односно забринутости око последица земљотреса. С друге стране, полазећи од претходно изнетих конста- тација у вези међусобне повезаности нивоа очекиваних последица и припремљено- сти грађана за реаговање приликом земљотреса може се рећи да грађани неће бити у великој мери мотивисани за унапређење своје безбедности. Посебан проблем могу представљати неуспели напори надлежних државних органа да се грађани убеди у неопходност предузимања превентивних мера полазећи од њихове перцепције да ће доживети незнатне последице. Свакако, грађане би требало упознати да се не може са апсолутном сигурношћу предвидети интензитет будућег земљотреса. Забрињава- јућа је и чињеница да добар део изграђених објеката није асеизмички пројектован, а посебно објекта изграђених у приватном власништву.

Научна спознаја природе утицаја одређених демографских, социо-економских и психолошких фактора може бити од пресудног значаја свим релевантним субјекти- ма и организацијама који се баве управљањем у катастрофама изазваним земљо- тресом. Сходно томе, врло је значајно знати да на перцепцију вероватноће настан- ка земљотреса код људи, на нивоу статистичке значајности од 5%, утичу године старости, ниво образовања, брачни статус, власништво над објектом, приходи до- маћинства и запосленост. На перцепцију очекиваних последица утичу све претход- но споменуте варијабле али и страх код којег је утврђено да не утиче на перцепцију вероватноће. Интересантно је споменути да пол не утиче на перцепцију вероватно- ће и последице настанка земљотреса.

Резултати истраживања су показали да у највећој мери истичу да ће се суочити са земљотресом старији грађани, затим они с нижим нивоом образовања, удов- ци/ице, који живе у изнајмљеним објектима, с приходима преко 76.000 динара, и незапослени. Код наведених категорија грађана, полазећи од високог нивоа пер- цепције ризика лакше ће се утицати на имплементацију превентивних мера јер они очекују да ће се земљотрес догодити. Свакако, може се само претпоставити да су они и припремљенији за реаговање, што је потребно испитати у наредним истражи- вањима. Када је реч о перцепцији последица земљотреса, утврђено је да у највећој мери оцењују да ће доживети последице старији грађани, с нижим нивоом образо- вања, удовци, који живе у кућама/становима личног власништва, с приходима до

25.000 динара, запослени и испитаници који имају страх.

Полазећи од добијених резултата истраживања потребно је спровести додатна научна истраживања којим би се свеобухватније испитала перцепције ризика о при- родним катастрофама и њеним предикторским варијаблама. У циљу унапређења безбедности грађана Србије, неопходно је полазећи од научних чињеница изнетих у раду осмислити стратегије и кампање унапређења свести грађана о непредвиди- вости догађања земљотреса, његове снаге и последица. Када је реч о утицају на перцепцију вероватноће настанка земљотреса, кампање би требало да се односе на млађу популацију, високо образовану, ожењене/удате, грађане који живе у кућа- ма/становима личног власништва и запослене. Кампање утицаја на перцепцију мо- гућих последица земљотреса би требало да се односе на млађу популацију, високо образовану, ожењене/удате што је споменуто и код перцепције вероватноће, али и на грађане који живе у изнајмљеним кућама или становима, с приходима преко

26.000 динара, незапослене и испитанике који немају страх.

Литература

1. Abolmasov, B., Jovanovski, M., Ferić, P., & Mihalić, S. (2011). Losses due to historical earthquakes in the Balkan region: Overview of publicly available data. Geofizika, 28(1), 161-172.

2. Anderson-Berry, L., & King, D. (2005). Mitigation of the impact of tropical cyclones in Northern Australia through community capacity enhancement. Mitigation and adaptation strategies for global change, 10(3), 367-392.

3. Ansell, J. & Wharton, F. (1992). Risk: analysis, assessment, management: John Wiley & Sons Inc.

4. Antonijevic, S., Arroucau, P., & Vlahović, G. (2013). Seismotectonic model of the Kraljevo 3 November 2010 Mw 5.4 earthquake sequence. Seismological Research Letters, 84(4), 600–610.

5. Armaş, I. (2006). Earthquake risk perception in Bucharest, Romania. Risk Analysis, 26(5), 1223-1234.

6. Boholm, A. (1998). Comparative studies of risk perception: a review of twenty years of research. Journal of Risk Research, 1(2), 135-163.

7. Bolin, R. & Stanford, L. (1991). Shelter, housing and recovery: a comparison of US disasters. Disasters, 15(1), 24-34.

8. Bradford, M., Carmichael, R. (2007). Notable Natural Disasters. California: Salem Press.

9. Buckle, P. (2000). Assessing resilience and vulnerability in the context of emergencies: guidelines. Victoria, Australia, Department of Human Services.

10. Burton, I. (1993). The environment as hazard: Guilford Press.

11. Cicak, M. (2010). Obitelj i udovištvo. Ljetopis socijalnog rada, 17(1), 109-127.

12. Council for Excellence in Government (CEG) (2006). Introducing the Public Readiness Index: A survey – based tool to measure the preparedness of individuals, families and communities. Washington, DC: CEG.

13. Cutter, S., Tiefenbacher, J., Solecki, W. (1992). En-gendered fears: Femininity and technological risk perception. Industrial Crisis Quarterly, 6(1), 5-22.

14. Cvetković, V. (2016a). Fear and floods in Serbia: Citizens preparedness for responding to natural disaster. Matica Srpska Journal of Social Sciences, 155(2), 303-324.

15. Cvetković, V. (2016b). Influence of Income Level on Citizen Preparedness for Response to Natural Disasters. Vojno delo, 68(4), 100-127.

16. Cvetković, V., & Stanišić, J. (2015). Relationship between demographic and environmental factors with knowledge of secondary school students on natural disasters. Journal of the Geographical Institute Jovan Cvijic, 65(3), 323-340.

17. Cvetković, V., Ristanović, E., & Gačić, J. (2018). Citizens Attitudes about the Emergency Situations Caused by Epidemics in Serbia – Stavovi građana o vanrednim situacijama izazvanim epidemijama: studija slučaja Srbije. Iranian Journal of Public Health, 47(8), 1213-1214.

18. Cvetković, V., Kevin, R., Shaw, R., Filipović, M., Mano, R., Gačić, J., & Jakovljević, V. (2018). Household earthquake preparedness in Serbia – a study from selected municipalities. Acta Geographica, 59(1).

19. Cvetković, V., Noji, E., Filipović, M., Marija, M. P., Želimir, K., & Nenad, R. (2018). Public Risk Perspectives Regarding the Threat of Terrorism in Belgrade: Implications for Risk Management Decision-Making for Individuals, Communities and Public Authorities. Journal of Criminal Investigation and Criminology/, 69(4).

20. Cvetković, V., Dragićević, S., Petrović, M., Mijalković, Vladimir Jakovljević, Jasmina Gačić (2015). Knowledge and perception of secondary school students in Belgrade about earthquakes as natural disasters. Polish journal of environmental studies, 24(4), 1553-1561.

21. Davidson, D., & Freudenburg, W. (1996). Gender and environmental risk concerns: a review and analysis of available research. Environment and Behavior, 28(3), 302-339.

22. Davidson, R., & Haresh, S. (1997). An urban earthquake disaster risk index: John A. Blume Earthquake Engineering Center Standford University.

23. Drabek, T. (1989). Social processes in disaster: family evacuation. Social problems, 16(3), 336-349.

24. Dragicevic, S., Filipovic, D., Kostadinov, S., Zivkovic, N., Andjelkovic, G., Abolmasov, B. (2011). Natural hazard assessment for land-use planning in Serbia. International Journal of Environmental Research, (5)2: 371–380.

25. Duclos, P., & Ting, R. (1989). Injuries and risk factors for injuries from the 29 May 1982 tornado, Marion, Illinois. International journal of epidemiology, 18(1), 213-219.

26. Dwyer, A., Zoppou, C., Nielsen, O., Day, S., Stephen Roberts (2004). Quantifying Social Vulnerability: A methodology for identifying those at risk to natural hazards: Citeseer.

27. Farley, J., Barlow, H., Finkelstein, M., & Riley, L. (1993). Earthquake hysteria, before and after: A survey and follow-up on public response to the Browning forecast. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 11(3), 271-277.

28. Federal emergency management agency (2009). Personal Preparedness in America: Findings from the Citizen Corps National Survey.

29. Finnis, K., Johnston, D., Ronan, K., & White, J. (2010). Hazard perceptions and preparedness of Taranaki youth. Disaster Prevention and Management, 19(2), 175-184.

30. Fischhoff, B., Slovic, P., Lichtenstein, S. (1982). Lay foibles and expert fables in judgments about risk. The American Statistician, 36(3b), 240-255.

31. Fordham, M. (2000). The place of gender in earthquake vulnerability and mitigation: Anglia Polytechnic University.

32. Fothergill, A. (1996). Gender, risk, and disaster. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 14(1), 33-56.

33. Gasparini, P., Manfredi, G., Zschau, J. (2011). Earthquake early warning as a tool for improving society’s resilience and crisis response. Soil Dynamics and Earthquake Engineering, 31(2), 267-270.

34. Granger, K., Jones, T., Leiba, M., Scott, G. (1999). Community risk in Cairns: a multi- hazard risk assessment. Australian Journal of Emergency Management, 14(2), 25-38.

35. Greenberg, M., & Schneider, D. (1995). Gender differences in risk perception: Effects differ in stressed vs. non‐stressed environments. Risk Analysis, 15(4), 503-511.

36. Griffin, R., Dunwoody, S., & Neuwirth, H. (1999). Proposed model of the relationship of risk information seeking and processing to the development of preventive behaviors. Environmental research, 80(2), 230-245.

37. Gudac-Dodić, V. (2013). Једнородитељске породице: друштвена пракса и свакодневица током друге половине двадесетог века. Tokovi istorije, 16(3), 207-231.

38. Gustafsod, P. (1998). Gender Differences in risk perception: Theoretical and methodological erspectives. Risk Analysis, 18(6), 805-811.

39. Heckert, A., & Gondolf, E. (2004). Battered women’s perceptions of risk versus risk factors and instruments in predicting repeat reassault. Journal of interpersonal violence, 19(7), 778-800.

40. Heller, K., Alexander, D., Gatz, M., Knight, B., & Rose, T. (2005). Social and personal factors as predictors of earthquake preparation: the role of support provision, network discussion, negative affect, age, and education1. Journal of Applied Social Psychology, 35(2), 399-422.

41. Hurnen, F., & Mcclure, J. (1997). The effect of increased earthquake knowledge on perceived preventability of earthquake damage. Australas. J. Disaster Trauma Stud.(3).

42. Jackson, E., & Mukerjee, T. (1972). Human adjustment to the earthquake hazard in San Francisco. California.

43. Kahn, M. (2005). The death toll from natural disasters: the role of income, geography, and institutions. Review of economics and statistics, 87(2), 271-284.

44. Kates, R. (1971). Natural hazard in human ecological perspective: hypotheses and models. Economic Geography, 47(3), 438-451.

45. Kerr, J., Nathan, S., Van Dissen, R., Webb, P., & Brunsdon, A. (2003). Planning for development of land on or close to active faults. Wellington, Ministry for the Environment.

46. King, D., & MacGregor, C. (2000). Using social indicators to measure community vulnerability to natural hazards. Australian Journal of Emergency Management, 15(3), 52-58.

47. Kirkwood, S. (1994). Why Do We Worry When Scientists Say There Is No Risk? Disaster Prevention and Management, 3(2), 15-22.

48. Kohn, S., Eaton, J., Feroz, S., Ainbridge, A., Hoolachan, J., Barnet, D. (2012). Personal disaster preparedness: an integrative review of the literature. Disaster medicine and public health preparedness, 6(03), 217-231.

49. Kung, Y., & Sue-Huei, Ch. (2012). Perception of earthquake risk in Taiwan: effects of gender and past earthquake experience. Risk Analysis, 32(9), 1535-1546.

50. Lerner, J., Keltner, D. (2001). Fear, anger, and risk. Journal of personality and social psychology, 81(1), 146-154.

51. Lindell, M. (2013). North American cities at risk: household responses to environmental hazards Cities at Risk (109-130): Springer.

52. Lindell, M. (1994). Perceived characteristics of environmental hazards. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 12(3), 303-326.

53. Lindell, M., & Hwang, S. (2008). Households’ perceived personal risk and responses in a multihazard environment. Risk Analysis, 28(2), 539-556.

54. Lindell, M., & Prater, C. (2000). Household adoption of seismic hazard adjustments: A comparison of residents in two states. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 18(2), 317-338.

55. Majstorović, N. (2011). Efekti nezaposlenosti i faktori aktivizma u ponovnom zapošljavanju. Primenjena psihologija, 4(3), 205-227.

56. Marovic, M., Djokovic, I., Pesic, L., Radovanovic, S., Toljic, M. (2002). Neotectonics and seismicity of the southern margin of the Pannonian basin in Serbia. EGU Stephan Mueller Special Publication Series, 3, 277-295.

57. McClure, J., Walkey, F., Allen, M. (1999). When earthquake damage is seen as preventable: Attributions, locus of control and attitudes to risk. Applied Psychology, 48(2), 239-256.

58. Melick, M., & Logue, J. (1986). The effect of disaster on the health and well-being of older women. The International Journal of Aging and Human Development, 21(1), 27-38.

59. Miceli, R., Sotgiu, I., & Settani, M. (2008). Disaster preparedness and perception of flood risk: A study in an alpine valley in Italy. Journal of Environmental Psychology, 28(2), 164-173.

60. Mileti, D., & Darlington, J. (1995). Societal response to revised earthquake probabilities in the San Francisco Bay area. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 13(2), 119-145.

61. Mileti, D., & O’Brien, P. (1992). Warnings during disaster: Normalizing communicated Risk. Social problems, 39(1), 40-57.

62. Mileti, D., & Colleen Fitzpatrick (1993). The great earthquake experiment: Risk communication and public action. Boulder, Colorado: Westview Press.

63. Mishra, S., & Suar, D. (2007). Do lessons people learn determine disaster cognition and preparedness? Psychology & Developing Societies, 19(2), 143–159.

64. Mishra, S., & Suar, D. (2012). Effects of anxiety, disaster education, and resources on disaster preparedness behavior. Journal of Applied Social Psychology, 42(5), 1069-1087.

65. Mulilis, P., & Duval, Sh. (1995). Negative threat appeals and earthquake preparedness: a person‐relative‐to‐event (PrE) model of coping with Threat. Journal of Applied Social Psychology, 25(15), 1319-1339.

66. Mulilis, P., & Lippa, R. (1990). Behavioral change in earthquake preparedness due to negative threat appeals: A test of protection motivation theory. Journal of Applied Social Psychology, 20(8), 619-638.

67. Mulilis, P., Duval, Sh., Lippa, R. (1990). The effects of a large destructive local earthquake on earthquake preparedness as assessed by an earthquake preparedness scale. Natural Hazards, 3(4), 357-371.

68. Mulilis, P. (1999). Gender and Earthquake Preparedness: A Research Study of Gender Issues in Disaster Management: Differences in Earthquake Preparedness Due to Traditional Stereotyping or Cognitive Appraisal of Threat?

69. Murphy, R. (1994). Rationality and nature: A sociological inquiry into a changing relationship: Westview Press Boulder, CO.

70. Naoi, M., Seko, M., & Sumita, K. (2009). Earthquake risk and housing prices in Japan: Evidence before and after massive earthquakes. Regional Science and Urban Economics, 39(6), 658-669.

71. Olympia, R., Ruby, R., Steven, H., Uchechi, A., & Madeline, G. (2010). Natural disasters and mass-casualty events affecting children and families: a description of emergency preparedness and the role of the primary care physician. Clinical pediatrics, 49(7), 686-698.

72. Palm, R. (1995). Communicating to a diverse population. Paper presented at the National Science and Technology Conference on Risk Assessment and Decision Making for Natural Hazards, Washingotn.

73. Paton, D. (2003). Disaster preparedness: a social-cognitive perspective. Disaster Prevention and Management, 12(3), 210-216.

74. Paton, D. (2006). Disaster resilience: integrating individual, community, institutional and environmental perspectives. Disaster resilience: An integrated approach, 320.

75. Paton, D. (2007). Preparing for natural hazards: the role of community trust. Disaster Prevention and Management, 16(3), 370-379.

76. Paul, K. (2011). Environmental hazards and disasters: contexts, perspectives and management: John Wiley & Sons.

77. Paul, K., & Bhuyan, H. (2010). Urban earthquake hazard: perceived seismic risk and preparedness in Dhaka City, Bangladesh. Disasters, 34(2), 337-359.

78. Pelling, M. (2003). The vulnerability of cities: natural disasters and social resilience: Earthscan.

79. Satriano, C., Min, W., Zollo, A., Kanamori, H. (2011). Earthquake early warning: Concepts, methods and physical grounds. Soil Dynamics and Earthquake Engineering, 31(2), 106-118.

80. Sattler, D., Kaiser, Ch., & Hittner, J. (2000). Disaster Preparedness: Relationships Among Prior Experience, Personal Characteristics, and Distress. Journal of Applied Social Psychology, 30(7), 1396-1420.

81. Shaw, R., Sharma, A., Takeuchi, Y. (2009). Indigenous knowledge and disaster risk reduction: Nova Science Publishers, Inc.

82. Rajib, Sh., Kobayashi, K., Kobayashi, M. (2004). Linking experience, education, perception and earthquake preparedness. Disaster Prevention and Management: An International Journal, 13(1), 39-49.

83. Showalter, S. (1993). Prognostication of doom: An earthquake prediction’s effect on four small communities. International Journal of Mass Emergencies and Disasters, 11(3), 279-292.

84. Slimak, M., & Dietz, T. (2006). Personal values, beliefs, and ecological risk perception.

    Risk Analysis, 26(6), 1689-1705.

85. Slovic, P. (1987). Perception of risk. Science (New York, NY), 236(4799), 280.

86. Slovic, P. (1992). Convergent validation of risk taking measures. The Journal of Abnormal and Social Psychology, 65(1), 68-71.

87. Slovic, P. (1993). Perceived risk, trust, and democracy. Risk Analysis, 13(6), 675-682.

88. Slovic, P. (2000). The perception of risk London. UK: Earthscan.

89. Slovic, P., Fischhoff, B., & Lichtenstein, S. (1980). Facts and fears: Understanding perceived risk. Societal risk assessment: How safe is safe enough, 8(4), 181-214.

90. Smawfield, D. (2012). Education and natural disasters: A&C Black.

91. Solberg, Ch., Rossetto, T., Joffe, H. (2010). The social psychology of seismic hazard adjustment: re-evaluating the international literature. Natural Hazards and Earth System Sciences, 10(8), 1663-1677.

92. Spigner, C., Hawkins, W., & Loren, W. (1993). Gender differences in perception of risk associated with alcohol and drug use among college students. Women & health, 20(1), 87-97.

93. Stoltman, J., Lidstone, J., & Dechano, L. (2004). International perspectives on natural disasters: occurrence, mitigation, and consequences (Vol. 21): Springer Science & Business Media.

94. Terpstra, T. (2011). Emotions, trust, and perceived risk: Affective and cognitive routes to flood preparedness behavior. Risk Analysis, 31(10), 1658-1675.

95. The report on the results and activities of the Republic Seismological Bureau after the earthquake near Kraljevo 03.11.2010 at 01:56. Belgrade: Seismological Institute of the Republic of Serbia.

96. Thouret, J. (1999). Urban hazards and risks; consequences of earthquakes and volcanic eruptions: an introduction. GeoJournal, 49(2), 131-135.

97. Tomio, J., Sato, H., Yuji, M., Toshie, K., Hiroko, M. (2014). Household and Community Disaster Preparedness in Japanese Provincial City: A Population-Based Household Survey. Advances in Anthropology, 4(2), 68-77.

98. Weber, E. (2006). Experience-based and description-based perceptions of long-term risk: Why global warming does not scare us. Climatic Change, 77(1), 103-120.

99. Wood, M., Mileti, D., Megumi, K., Melissa, K., Rotrease, R., & Linda, B. (2012). Communicating actionable risk for terrorism and other hazards. Risk Analysis, 32(4), 601-615.

100. Републички сеизмолошки завод Србије (2017). http://www.seismo.gov.rs/. Приступљено 25. 3. 2017.

101. Републички статистички завод Србије (2017). Приступљено 20. 3. 2017. http://www.stat.gov.rs/WebSite/Default.aspx