Popović, M., & Cvetković, V. (2012). Žene u mirovnim operacijama i odlučivanju u sektoru bezbednosti [Women in peacekeeping operations and decision-making in the security sector]. Kultura – Polis, 1(1), 201–214.

ЖЕНЕ КАО УЧЕСНИЦИ У МИРОВНИМ ОПЕРАЦИЈАМА И ДОНОСИОЦИ ОДЛУКА У СЕКТОРУ БЕЗБЕДНОСТИ

Сажетак: Савет безбедности Уједињених нација усвојио је 2000. годи- не Резолуцију 1325, која се залаже за процес интеграције жена у сферу безбед- ности и њихово учествовање у основним операцијама достизања и очувања мира и безбедности. Процес интеграције жена у ту област подразумева равноп- равно учешће жена у конфликтним ситуацијама, ради превенције насиља, из- грађивања мира и спровођења хуманитарних операција. Резолуција 1325 је такође и документ којим је гарантована родна равноправност и заштита права жена у конфликтним подручјима. Потреба заштите права жена као пасивних или активних учесника оружаних сукоба произлази, с једне стране, из њихове рањивости и угрожености последицама оружаних сукоба, а са друге стране, из чињенице да жене као доносиоци одлука у сектору безбедности по природи теже ненасилним и неоружаним начинима решавања проблема. Међутим, спровођење Резолуције 1325 у пракси наилази на многобројне проблеме, па се улога жена у сектору безбедности занемарује, и често се своди само на фор- мално присуство у различитим структурама, без могућности жена да равнопра- вно учествују у процесима планирања, одлучивања и спровођења одлука. Циљ

 

 marija.popovic@kpa.edu.rs

 vladimir.cvetkovic@kpa.edu.rs

 Овај рад је резултат реализовања научноистраживачког пројекта под називом „Развој институционалних капацитета, стандарда и процедура за супротстављање организова- ном криминалу и тероризму у условима међународних интеграција”. Пројекат финанси- ра Министарство просвете и науке Републике Србије (бр. 179045), а реализује Кримина- листичко-полицијска академија у Београду (2011–2014). Руководилац пројекта је проф. др Саша Мијалковић.

овог рада је да укаже на реално стање заступљености жена у сектору безбедно- сти у свету и у Републици Србији, нарочито на највишим позицијама, и њихову улогу у мировним операцијама и процесу доношења најважнијих безбедносних одлука.

Кључне речи: феминистичка теорија, мировне операције, родна равноп- равност

Увод

Модерно доба донело је многе промене. У не тако давној прошло-

сти, индустријска револуција учинила је да свет почне другачије да функционише, мењајући основне претпоставке радног процеса, што је отворило пут за промену улоге жена у њему. Први талас развоја феми- нистичке мисли везује се управо за XIX век и индустријску револуцију, као процес који је смањио јаз између жена и мушкараца захваљујући замени радне снаге машинама. Догађаји који ће уследити само ће још прогресивније развијати идеју једнакости жена и мушкараца, а један од њих је и давање права гласа женама, први пут у историји, 1893. године, на Новом Зеланду. Међутим, право гласа није задовољило очекивања феминисткиња да ће њиме нестати сви други проблеми дискриминације и предрасуда, па се борба за права жена распламсава у XX веку, на- рочито шездесетих година. Са поља остварења политичких права, фе- министкиње су прошириле своју активност и у правцу општедруштве- них промена и креирања миљеа у коме жена може потпуно самостално и равноправно да доноси одлуке. У савременом окружењу, феминис- тичким идејама се често упућује приговор да су добиле радикалну ди- мензију, и готово све феминистичке идеје данас постају синоним за радикал- ни феминизам. То што је феминизам данас од родне равноправности кренуо да залази у њену супротност, и то на штету мушке популације, може се нега- тивно одразити на овај покрет и читаво теоријско промишљање феминис- тичких идеја.

Чињеница је да феминизам игра значајну улогу, и то кроз прогре- сивне идеје о решавању друштвених проблема које виде улогу жене као доминантну, нарочито у пољу очувања мира и безбедности и решавања криза. Ослањајући се у највећој мери на Резолуцију 1325, али и на до- маће законодавство, овај рад има за циљ да прикаже значајну улогу коју жене имају и могу имати у сектору безбедности. Посебно се треба освр- нути на учешће жена у операцијама успостављања и очувања мира, зас- тупљеност жена у сектору безбедности (пре свега на руководећим и

управљачким позицијама) и значај укључивања жена у процес доноше- ња одлука у сектору безбедности, те импликације тих одлука на свеобу- хватно стање безбедности.

Феминистички приступ у проучавању безбедности

Феминистички приступ данас је нашао своје место у оквиру сту- дија безбедности. Пораст интересовања за родна питања учинио је да се смањи раније јако видљив раскорак који је постојао између феминис- тичког и других приступа по питањима међународних односа и безбед- ности. Та продубљеност интересовања резултирала је и институционал- ним одговором у виду усвајања Резолуције 1325 Савета безбедности Уједињених нација у октобру 2000. године, под називом „Жене, мир, безбедност”. Тиме је уобличен један циклус укључивања рода у студије и праксу међународне политике. Потреба да се укаже на позитивну уло- гу жена у достизању и очувању мира подстакла је теоретичаре да разви- ју феминистички приступ у оквиру студија безбедности. Неки теоре- тичари тврде да постоје извесна друштвена понашања условљена родом која произилазе директно из биолошке предодређености женског пола, по природи мирољубивијег пола од мушког. Схватања да су мушкарци агресивнији од жена називају се есенцијалистичким, јер тврде да посто- ји основа која код мушкараца, тј. жена, детерминише понашање без обзира на социјализацију. С друге стране, постоје они који тврде да је пол биолошка категорија, а род социјално-културна, па стога родна по- нашања треба посматрати као продукт социјализације која то понашање конструише кроз интеракцију са друштвом и варира у зависности од друштвеног и историјског контекста (Beeson & Bisley, 2010: 178). Поред тог схватања, које називају конструктивистичким, постоји и трећи прис- туп схватању појма род, постструктуралистички или перформативни приступ који род посматра као перформативан, јер произилази из поли- тичких и културних расправа које креирају слику, понављају је и тако креирану осигуравају унутар социјалне свести. Теорија Јудит Батлер (Judith Butler) о перформативности рода заступа тезу да род није израз нечега што неко јесте, већ нечега што неко чини (Lyod, 1999).

Свакако, једно од кључних питања теоретичара феминистичког приступа јесте на који начин род прожима сферу безбедности. Фемини- стички приступ је још једно од теоријских промишљања савременог доба које своју пажњу фокусира на људе и њихове вредности, уместо традиционалних промишљања усмерених ка заштити државе и њене

територије. Његов циљ је да допринесе превазилажењу дискриминације и занемаривања женског пола приликом решавања безбедносних проб- лема и укаже на потребу заштите жена као рањиве категорије од свих облика угрожавања.

Као и у другим сферама, и у теорији међународних односа и без- бедности прави се разлика између либералног феминистичког приступа и радикалног феминистичког приступа. Либерални феминистички прис- туп залаже се за достизање стварне једнакости жена и мушкараца, и концентрисан је на прикупљање података о заступљености жена у обла- стима кључним за достизање и очување мира и безбедности – војсци, полицији, приватном сектору безбедности и међународним институци- јама. Либерални феминистички приступ нарочито трага за одговорима на питање зашто су жене недовољно заступљене, а када су заступљене у руководећим и управљачким органима и телима, какав је значај њихо- вог присуства. Суштина тог приступа је да укаже на позитиван исход решавања кризних, конфликтних и других ситуација уз учешће жена, и на нелогичности изостављања жена из оних области деловања у којима је у савременом свету њихово присуство прерогатив – област војске, полиције и читав сектор безбедности. За либералне феминисте, неопхо- дно је идентификовати баријере које су постављене према учешћу жена у сфери безбедности, како би се оне отклониле, допуштајући тако же- нама, које су заинтересоване за једнакост, могућност да прихвате изазо- ве политичког и јавног живота (Whitworth, 2008: 105).

Радикални феминистички приступ, супротно либералном, излази из оквира борбе за једнакост и равноправност, и потенцира своју усред- сређеност на разлике у друштвеном третману жена у односу на муш- карце и на непожељност патријархата као начина организовања друштва које тиме ускраћује шансе женама и доводи их у инфериорнији положај. За разлику од либералних феминисткиња, које у моћи виде позитиван друштвени ресурс који треба да буде праведно расподељен, код ради- калних феминисткиња присутна је тенденција разумевања моћи у смис- лу дијадичних односа доминације/субординације, често кроз аналогију односа између господара и поданика. Такође, док либералисти желе заступљеност жена у сфери безбедности због природне тежње за једна- кошћу, радикални феминисти то желе због идеја и предубеђења да жене имају у основи другачији приступ решавању безбедносних и поли- тичких проблема од мушкараца, заснован на сарадњи и миру. Наравно, као и сваки радикалан облик одређене мисли и идеје, ни радикални фе- министички приступ није најпожељнији, нити некритикован начин представљања проблема какав је родна равноправност у сектору безбе-

дности. Најзад, обиље примера кроз даљу и ближу историју може опо- вргнути став да жене увек подржавају мирољубиве начине решавања сукоба, јер су оне, иако малобројне, као учесници политичких процеса и доносиоци важних безбедносних одлука често показивале већи степен бруталности и одлучности да се бројни проблеми решавају оружаном силом.1

Поред тога, социјалне феминисткиње покушале су да уплету ове различите приступе заједно у неку врсту разумљивог објашњења о жен- ској дискриминацији и потлачености. По њима, позиција жена у друш- тву одређена је, с једне стране, продукцијом у сфери економије, а са друге стране, репродукцијом у домаћинству. Елиминисање неједнакости у статусу жена у тим структурама, основни је услов постизања њихове потпуне једнакости и укључења у све друге области живота. Њихов приступ, дакле, покушава да разуме позицију жене у њеним многоброј- ним улогама, ради заузимања једног становишта са кога ће објашњавати услове који доводе до дискриминације (Tickner, 2011: 48).

Феминисткиње које се баве односом родних питања и безбеднос- ти у међународним односима покушавају да дају својеврстан допринос елиминисању стереотипа да је патриота и храбри војник који штити своју породицу од непријатеља увек мушкарац. Међународна политика је поље интересовања традиционално резервисано за мушкарце, а фе- министкиње у савременом свету истичу потребу за променама у начину на који се међународна политика спроводи. Оне подразумевају више уважавања женског искуства и знања у међународној политици, за раз- лику од ситуације у којој се жене обично налазе на маргинама друштве- них и међудржавних политика (Tickner, 2011: 49).

Феминистички приступ у проучавању безбедности даје значајан допринос ширењу димензије безбедности и осветљавању питања безбе- дности која укључују родну равноправност, међу којима су и учешће жена у процесу доношења одлука у сектору безбедности и учешће жена у операцијама достизања и очувања мира. Та питања треба да буду пре- дмет интересовања и других студија, јер родна анализа није ексклузиви- тет феминистичких студија и не мора да подразумева феминистичку позицију (Дулић, 2006: 234). Родна анализа је неопходна у свакој рас- прави о људској безбедности, а нарочито на пољу учествовања жена у

 

1 Као један од примера може се навести и бивша државна секретарка САД, Медлин Олбрајт, позната по реченици: „У чему је сврха поседовања овакве супериорне војне силе ако не можемо да је употребимо?”, образлажући свој став према употребе војске у решавању сукоба на Балкану и Блиском истоку.

мировним операцијама и преговорима о миру, јер су жене у припреми и потписивању мировних споразума углавном маргинализоване.

Жене као учесници у мировним операцијама

Оружани сукоби су и данас, као и у било ком периоду историје, константа међународних односа.2 Након Другог светског рата уведен је у употребу термин „мировна операција”, да означи активност одаши- љања мировних снага Уједињених нација у различите регионе у којима постоје оружани сукоби, у циљу спровођења услова мировних прегово- ра и како би онемогућили даљи наставак борби. Термином мировне опе- рације означава се читав спектар операција за које су Уједињене нације дале сагласност да надгледају споразум о прекиду ватре и/или као подршку имплементацији обухватних мировних споразума, укључујући и аспекте изградње мира и постконфликтне реконструкције који потпадају под домен новог концепта Уједињених нација – интегрисаних мисија. Интегрисане мисије, заједно са операцијама одржања мира, обухватају и политичке, ху- манитарне и развојне компоненте (Дулић, 2008: 103).

Након доношења Резолуције 1325, жене су добиле формално пра- во да учествују у мировним операцијама. Потреба жена као учесника у мировним операцијама проистиче из закључка о различитом утицају који оружани конфликти врше на жене у односу на мушкарце, и тежње да се лакше успостави контакт и изгради поверење са особама женског пола у току мировне операције. Сматра се да реализовање мировних операција са групама састављеним и од мушкараца и од жена даје боље резултате, јер само такве групе могу задовољити хетерогеност потреба који долазе од стране особа учесника у сукобима, како женског, тако и мушког пола. Ангажман жена у борби за мир није једнообразан и варира од чисто политичког, као што је скупљање потписа за петиције, органи- зовање демонстрација, кампања и истраживања, до „социјалног рада” који жртвама рата обезбеђује услуге лечења и опоравка (Hill, 2005: 112).

Сексуално насиље, присилна проституција, убијања, сакаћења и трговина женама само су неки од облика насиља коме су жене изложене током оружаних сукоб. Такве последице рата су дуго занемариване и сматране „колатералном штетом”. Током ратних сукоба, жене постају

 

2 Оружани сукоб подразумева организовану употребу оружја и физичке силе од стране држава или других друштвених група (http://sh.wikipedia.org/wiki/Rat). Може бити унутардржавни (грађански рат) или међудржавни (рат схваћен у међународноправном смислу).

жртве чак и оних којима је додељена улога да се старају о њиховој си- гурности – чувара мира, хуманитарних радника и полиције (Whitworth, 2008: 109). Осим тога, жене и деца су посебно погођени последицама сукоба какве су недостатак економских средстава, инфлација, глад, не- доступност здравствене неге и осталих социјалних сервиса, јер у току сукоба мало ко обраћа пажњу на утицај који такве последице врше на жене и децу. Активно учешће жена у мировним операцијама такву пра- ксу треба да мења и зато се инсистира на укључењу жена у све мировне операције, као на претпоставци њихове успешне реализације. Жене се све чешће у оружаним сукобима јављају и као непосредни актери, а неретко и саме жене војници постају жртве истог бруталног насиља. Међутим, улога жена у мировним операцијама у стварности се своди на неформалне кампање које бивају игнорисане када формалне мировне операције започну, и готово увек су искључене из програма за разору- жање, демобилизацију и реинтеграцију који бившим борцима треба да омогуће приступ образовним, тренажним и могућностима за запослење. Пракса је показала да малобројни случајеви укључености жена у откла- њање последица оружаних сукоба дају веома повољне резултате, јер се жене као полицијски официри залажу управо за решавање проблема насиља и стварање подношљивијих услова за оне који су најмање заш- тићени.

На челу сваке мировне мисије УН налази се специјални представ- ник генералног секретара УН. У шесдесетогодишњем „стажу” мисија очувања мира (1948–2008) само седам жена је заузимало ту позицију (Conaway, 2008: 27). Иако све више жена поседује карактеристике које су неопходне за обављање различитих дужности у процесу мировних операција, као што су језичке способности, карактерне особине, изра- жене дипломатске и преговарачке вештине и доказано искуство у руко- водећим структурама, догађа се да их у преузимању одговорности за овакве деликатне дужности спречава више околности. Једна од њих, свакако не пресудна, иако феминисткиње широм света на њу углавном указују, јесте и предубеђење да мушкарци поседују већи степен способ- ности и одлучности да се изборе са проблемима које процес креирања и очувања мира и стабилности захтева. Осим тога, својеврстан процес самоелиминације је јако битна околност која утиче на изузетно ниску бројку жена у процесу изградње мира, нарочито на управљачким и ру- ководећим позицијама. Наиме, многе жене, упркос испуњењу свих пре- двиђених услова, одустају од ступања на позицију из разлога традицио- нално својствених жени – породице. Без обзира на еволуцију улоге жене у друштву, од мајке и домаћице, до жене која учествује у креирању

друштва и доношењу најважнијих политичких одлука, пракса показује да у моментима одлуке већина жена предност и даље даје својој тради- ционалној улози, а самоафирмацију оставља за период након изградње чврсте и стабилне породичне основе. Да би се ублажиле последице неу- саглашености личног и професионалног живота, неопходно је да и ин- ституције безбедности дају свој допринос у циљу елиминације тих теш- коћа и олакшавања интеграције жена у сектор безбедности. До сада ни- једна институција безбедности код нас није интегрисала родну перспек- тиву у интерне процедуре и политику која промовише задржавање жена запослених у тим институцијама на послу, као и њихово напредовање у каријери, нити је донела мере које би омогућиле успостављање баланса између професионалног и породичног живота (Стојановиц, 2010: 76).

Учешће жена у процесу изградње мира је од изузетно великог значаја за успех мисије, не само због лакшег успостављања комуникаци- је и поверења са особама женског пола, већ и због могућности да у кон- такту са својом локалном заједницом лакше од мушкараца сакупе ин- формације које указују на раст тензија или на могућност избијања суко- ба (Одановић, 2010: 73). На жене се у операцијама изградње мира гледа другачије него на мушкарце, и указује им се већи степен поверења од стране локалног становништва, јер оне показују знатан ниво стрпљења, разумевања и мирољубивости у ставу и наступу са људима. Искуства показују да информације које особе женског пола дају члановима тима у присуству мушкараца могу веома пуно варирати у односу на информа- ције које од њих прикупљају чланице мировне операције одвојено (Lin- dback, 2007: 22). Повећање процента жена у мировним операцијама сма- тра се корисним јер ће охрабрити жене жртве да пријављују кривична дела, нарочито сексуално и родно засновано насиље, што Уједињене нације виде као добар начин да се смањи стопа насиља над женама то- ком оружаних сукоба и створи за њих безбедније окружење.

Треба напоменути и то да су жене полицијски официри уочиле тешкоће идентификовања специфичних потреба жена у многобројним приликама, између осталог и приликом евакуације. Наиме, када се ради у условима стреса, постоји ризик да се одговорно особље несвесно фокусира на потребе мушкараца између 25 и 35 година, јер они гласније изражавају своје потребе и постају агресивнији.

Увођење саветника за родна питања је један од механизама који је након усвајања Резолуције 1325 поставио за циљ едуковање и информи- сање војске, цивила и других надлежних институција о специ- фичностима потреба, најпре жена и деце, у ситуацијама након окончања неког конфликта, као и о забрани полне дискриминације у сектору безбед-

ности. Саветници за родну равноправност имају за задатак да се ангажују у процесу израде политике и стратегија за укључивање родне перспективе. То подразумева залагање за повећање броја жена у полицији, војсци, и нарочито међу онима који су добровољци за учествовање у мултинационалним опера- цијама. Уз то, они дају практичне савете, спроводе анализе и истраживања о родним темама, прикупљају податке итд. (Одановић, 2011: 3).

Присуство саветника за родну равноправност је неопходно, јер је подручје оружаних сукоба простор на коме се и даље занемарује тешка позиција и повећан степен виктимизације жена. Многобројни акти на- сиља извршени над женама у току сукоба доприносе њиховој виктими- зацији и општој небезбедности и након окончања тих сукоба, што се манифестује кроз њихову друштвену неприлагођеност, економску осла- бљеност и зависност, тешкоће њиховог укључења у радни процес и слично. Ангажовање жена у програмима разоружања, демобилизације и интеграције још је један од круцијалних фактора у обезбеђивању њихо- ве сигурности. Улога жене посебно је значајна у процесу репарације и трагања за правним лековима, реформи институција и другим области- ма деловања које пружају помоћ женама жртвама насиља рата и омогу- ћавају им успешну интеграцију у друштво.

Без обзира на многобројне предности, процес интеграције жена у операције изградње мира у пракси је далеко тежи јер наилази на велики број препрека и изазова. Међу често помињанима су политичка обоје- ност читавог процеса укључења у мировне мисије, његова нетранспа- рентност и чињеница да се предност даје кандидатима који су добро познати унутар система УН, попут амбасадора или сталних представни- ка при УН, чиме су жене аутоматски дискриминисане због недовољне заступљености у тим круговима. Приоритет у процесу изградње мира јесте укључење жена у све политичке процесе повезане са њим, али се и на том пољу јављају извесни проблеми. Као разлози за искључење жена из политичког живота наводе се економска депривација, родни стереотипи који омаловажавају углед политички активних жена, претње физичкој безбеднос- ти жена, нижа образовна достигнућа и временска ограничења која намеће неједнака подела породичних и кућних одговорности.3

Поље безбедности се и данас сматра ареном којом доминирају мушкарци, па као последицу тога још увек имамо претпоставке да су мушкарци главни учесници оружаних сукоба, главне жртве и, најзад,

 

3 Women’s participation in peacebuilding – Report of the Secretary-General, General Assembly Security Council of United Nations, A/65/354–S/2010/466, September 7, 2010, pp. 6–7.

они који одлучују о изградњи мира. Без обзира на то што је процес еманципације направио изванредне резулате када су место и улога жене у области безбедности у питању, тај став је широко прихваћен и међу њима. Оне занемарују свој положај жртава оружаних сукоба, а показују и знатну дозу сумње у своје способности и вредности. Многи теоре- тичари феминизма сматрају да је то последица дугог периода патријар- хата који је променио свест жена, укоренио убеђење о традиционалној подели улога која се, свесно или несвесно, одражава на спремност и одлучност жена да се ухвате у коштац са изазовима које су до скоро биле у искључивој надлежности мушкарца. С друге стране, чак и код феминисткиња постоји расцеп мишљења у погледу укључења жена у све сфере безбедности и одбране, а војска се наводи као најкритичнија институција. Једни учешће жена у војним формацијама виде као могућ- ност запошљавања и једнак приступ моћи, чиме се врши „демократиза- ција” војске. Други, пак, излазе са антимилитаристичким ставом, проти- већи се учешћу жена у војним формацијама, уз образложење да се њи- ховим учешћем не мења насилни карактер војске и да се тиме заправо постиже само „једнакост” у убијању и насиљу, која је супротстављена основи феминистичке идеје. Иначе, војни контингент Републике Србије у мултинационалним операцијама има 13% жена (Стојковић, 2011: 45). Као проблем са којим се жене суочавају приликом интеграције у сферу безбедности, феминисткиње наводе и недоречености Резолуције 1325 због необавезујућег карактера свих одредби, али и непостојања механи- зама за примену оних које су обавезујуће. Уз то, сматра се да би позици- ја жене била знатно снажнија да постоји више средстава, ресурса и по- дршке међународних актера државног и недржавног карактера женским мировним иницијативама.

Тиме се не завршава низ проблема и изазова са којима је процес укључења жена у активности изградње и одржавања мира суочен. Чак и када су укључене у сферу безбедности, њихово присуство се и даље често сматра само нужном бројком која учествује због наметнуте одлу- ке, без стварног признавања значаја улоге жене у процесу изградње ми- ра и других активности у сектору безбедности. Учешће жена у миров- ним операцијама треба потенцирати и због креирања друштвеног амби- јента будућности у коме ће се активност жена сматрати нужном и кори- сном, како би одредбе Резолуције 1325 у потпуности заживеле и тако утабао пут несметаном, неопходном и подразумеваном учешћу жена у изградњи мира. На тај начин би се само даље продубљивао процес улас- ка жена у сферу безбедности, јер би се стварали ефекти учења по моделу и друге жене подстакле да самоуверено теже каријери у јавном животу.

Жене као доносиоци одлука у сектору безбедности

Под сектором (системом) безбедности једне државе подразумевају се, у најширем смислу, сви потенцијали једне земље који су ангажовани на очувању виталних националних и државних, али и међународних и глобалних вредности и интереса. У ужем смислу, то су делови природ- них, људских, материјално-техничких, нормативно-политичких и ин- ституционалних ресурса једне земље који су специјализовани и профе- сионално, легално и легитимно, директно или индиректно, реализују функцију националне безбедности (Тендлер, 2010: 17).

Учешће жена у сектору безбедности манифестује се двојако. По- ред ангажмана жена за обављање административних, аналитичких и других послова и задатака из домена безбедности, и то са позиције из- вршиоца, све чешће се говори и о значајној улози жена у процесу доно- шења одлука и обављању послова са командне, тј. руководеће позиције. Укључивање жена у сектор безбедности основни је услов за достизање родне једнакости.4

Један од главних показатеља стварне родне једнакости и ук- ључености жена у све сфере друштвеног и државног живота, јесте и број руководећих и командних (управљачких) радних места на којима се оне налазе. Стереотипи о неједнаким способностима жена да се нађу у улози доносиоца одлука данас су све неоснованији, пре свега захваљу- јући једнаким образовним могућностима, које су један од битних услова за обављање најодговорнијих послова и задатака. Упркос томе, и упркос све већем проценту жена у популацији, истраживања потврђују да је увођење родне једнакости у сектору безбедности Републике Србије још увек активност у свом зачетку. И даље не постоји родно одговорна ана- лиза политике, планова, буџета. Родно одговорна евиденција кадрова не ажурира се благовремено, не постоје практичне могућности за једнако напредовање жена и мушкараца у сектору безбедности, итд. (Стојковић, 2011: 165).

Зашто је битна заступљеност жена на руководећим и управ- љачким позицијама? Многе жене које се налазе на руководећим мести- ма сматрају да својим учешћем доприносе променама у сфери безбедно- сти. Те промене се огледају у томе што оне улогу руководиоца посмат- рају као улогу у чијој је основи допринос, а не демонстрирање моћи.

 

4 Родна једнакост је начело социјалне филозофије које подразумева једнакост мушкара- ца, жена и особа другачијих родних идентитета у друштвеном и политичком животу (http://sh.wikipedia.org/wiki/Rodna_ravnopravnost).

Пракса је показала да жене стога лакше изграђују поверење у заједници у којој делују, јер их сматрају доступнијим, и да таква политика изград- ње поверења доноси добре резултате. Присуство жена у сектору безбед- ности по Резолуцији 1325 гарантује им право и да учествују у мировним преговорима и тако помогну заштити права жена. Осим тога, сама чињеница да у сектору безбедности постоји известан проценат жена, намеће потребу да и известан број руководилаца буду жене. Тиме се осигурава недискриминација извршилаца женског пола по родној осно- ви од стране надређених, и смањује могућност сексуалног насиља и других типова мобинга над женама. Долазак жена на руководеће пози- ције је дуг процес, јер захтева прво укључивање жена у структуре без- бедности, као и доказивање успешности у обављању послова из домена безбедности и одбране са позиције извршилаца. Феминисткиње често потенцирају да је ангажовање жена у сектору безбедности и одбране

„под лупом” и да се много више прати и оцењује у односу на мушкарце, што ствара додатни притисак и утиче на квалитет њиховог рада. Један од разлога зашто жене себе често изузимају из разматрања за преузима- ње лидерских позиција, јесте и недовољна сигурност да ће заиста успети да на задовољавајући начин одговоре захтевима такве позиције, и у том погледу су више самокритичне у односу на мушкарце, страхујући да ли ће задовољити очекивања (Conaway & Shoemaker, 2008: 31). Многе же- не у сектору безбедности, нарочито оне које учествују у мировним ми- сијама, често прихватају ниже позиције од оних које се могу очекивати сходно њиховим способностима, а повлаче се из посла пре него што успеју да дођу на руководеће и управљачке позиције, углавном због тешких и напорних услова рада. Доласком жене на позицију лидера не само да се остварују повољнији резултати у радном окружењу, већ се жене ослобађају додатног притиска који код њих може стварати терет доказивања у свету мушкараца, и подстичу на усавршавање ради даљег професионалног напре- довања.

Истраживања из 2011. године показују да заступљеност жена у сектору безбедности у Републици Србији износи 27,4%. У Министарс- тву одбране и Војсци Србије запослено је око 19% жена, при чему свега 0,5% чине жене официри од укупног броја официра и 0,4% жене подо- фицири од укупног броја подофицира (Стојковић, 2011: 42). У Минис- тарству унутрашњих послова запослено је 20,96% жена, а само 10,95% се налази на руководећим позицијама. У Министарству финансија, Уп- рави царина, жене се налазе на 33,33% руководећих позиција. У Управи за извршење кривичних санкција у Министарству правде жене се налазе на 7,14% руководећих позиција, а у Безбедносно-информативној аген-

цији жене се налазе на 10,95% руководећих позиција (Стојковић, 2011: 166).

Осим на националном нивоу, улога жена–лидера препознаје се као изузетно корисна и у решавању глобалних безбедносних проблема, попут тероризма, кршења људских права, климатских промена, економ- ске несигурности. Од жена лидера се очекује да повећају политичку вољу за решавање проблема које људским заједницама стварају климат- ске промене, приволе приватни сектор безбедности да одустане од са- мовољних иницијатива и подреди се променама које у пракси захтева легислатива, помажу заједницама погођеним климатским променама у одређивању приоритетних циљева и пружају им помоћ за ублажавање последица тих промена. На пољу сузбијања сиромаштва и економске несигурности играју важну улогу у развијању стратегија и механизама и померању граница од класичних економских реформи ка дубљој, одр- живој глобалној трансформацији.5 Супротстављање проблему сиромаш- тва за жене има нарочиту важност, јер је недостатак материјалних сред- става један од чинилаца који отежава укљученост жена у процес доно- шења одлука. Оне су често осујећене у намери да присуствују семина- рима, самитима и осталим дешавањима за активно укључивање жена у мноштво безбедносних питања, и то управо услед недостатка матери- јалних средстава. Процењује се да око 70% сиромашних у свету чини женска популација и да економска зависност од мушкараца изазива код жена осећај стида и понижености, која води даљем губљењу самопоуз- дања и даљем изолационизму.6

Наравно, питање могућности и права жена да се нађу на руково- дећој или командној позицији ни само није ослобођено стереотипа. По- стоје многобројне тврдње да су жене отвореније за сарадњу и надмета- ње идеја, уместо оружаног сукобљавања и решавања проблема силом, одговорније, мирољубивије и мање се налазе у улози заговарача рата. Неки аутори те тврдње сматрају готово идентичним стереотипима које се износе против жена и које оне сматрају „кривцима” њихове дискри- минације у сфери безбедности. Тачније, говори се да су они као слика у огледалу свих аргумената које против жена износе мушки шовинисти. Најзад, да ли у тражењу једнакости заиста треба ићи чак и против при- роде које је физичке предиспозиције за обављање одређених послова оставила на страни мушкараца? Суштинска једнакост, заправо, треба да

 

5 International Women Leaders Global Security Summit – report (prepared by Antonia Potter and Jaime Peters), New York City, 2008, p. 5.

6 Speaking out promoting women as decision-makers worldwide, Womankind Worldwide, London, 2008, p. 11.

се огледа не у инсистирању да се оствари једнакост жена и мушкараца тамо где јој и природно није место (када је у питању обављање послова који захтевају физичку снагу), већ у давању једнаких шанси да жене и мушкарци нађу себе на позицијама руковођења и управљања у складу са могућностима и доприносом који могу дати.

Закључак

Када је у питању учешће жена у сектору безбедности, операцијама изградње мира и доношењу одлука највишег нивоа, држава мора бити та која ће се, пре свега, легислативом борити против дискриминаторне политике и праксе одвраћања жена од укључивања у сектор безбедности и одбране. За сада, законски основ за унапређење родне равноправности код нас су Устав Републике Србије, Закон о равноправности полова (2009) и Закон о забрани дискриминације (2009). Поред тога, Република Србија има и један стратешки документ, Стратегију за побољшање по- ложаја жена и унапређење родне равноправности (2009) и Национални акциони план за примену Резолуције 1325 СБ УН (2010).

Државе и друштва, осим тога, морају проактивно деловати у циљу елиминисања друштвених предрасуда које негирају женама право да се баве озбиљнијим и одговорнијим пословима и активностима у свом окружењу. Велики допринос родној равноправности и подстицај ук- ључивању жена у све области безбедности и одбране, дају и медији. У будућности, активности медијског извештавања, својом садржином и квалитетом, треба значајно да оплемене питања родне једнакости и по- држе праксу активирања жена у сфери безбедности. Сматра се да ће се, бар код нас, резултати увођења родне перспективе видети тек за неко- лико година. Благи пораст процента жена у сектору безбедности треба да захвали реформи која је започела релативно скоро, и треба сачекати њене резултате. У наредном периоду се очекује пораст процента жена у сектору безбедности, нарочито на руководећим местима, јер и систем образовања који школује све већи број женских кадрова (нарочито у домену војске и полиције) подржава ту идеју.

Литература:

1. Beeson, M., Bisley, N. (2010): Issues in 21st century world politics, Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan.

2. Dulić, D. (2006): Ljudska bezbednost i rodna pravda, Ljudska bezbednost, Beo- grad: Fond za otvoreno društvo, br. 2.

3. Dulić, D. (2008): Mirovne i humanitarne operacije, Beograd: Fakultet bezbednosti i Službeni glasnik.

4. Hill, F. (2005): Od 1915. do Rezolucije 1325: Žene u organizaciji za mir, Ljudska bezbednost, Beograd: Fakultet civilne odbrane Univerziteta u Beogradu, Centar za istraživanje ljudske bezbednosti, br. III/2.

5. Hughes, C., Meng, Y. L. (2011): Security studies, London and New York: Rout- ledge.

6. Lindback, E. (2007): Women can provide valuable information, Good and Bad Examples, Gender Force.

7. Mijalković, S. (2011): Nacionalna bezbednost, Beograd: Kriminalističko-policijska akademija.

8. Odanović, G. (2011): Savetnici za rodnu ravnopravnost u sektoru bezbednosti u Srbiji, Beograd: Beogradski centar za bezbednosnu politiku.

9. Odanović, G. (2010): Učestvovanje žena u mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija, Bezbednost zapadnog Balkana, Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, br. 16.

10. Potter, A., Peters, J. (2008): International Women Leaders Global Security Sum- mit – report, New York City.

11. Speaking out promoting women as decision-makers worldwide (2008): London: Womankind Worldwide.

12. Stojanović, S., Quesada K. (2010): Rod i reforma sektora bezbednosti u Republici Srbiji, Beograd: Beogradski centar za bezbednosnu politiku.

13. Stojković, B. (2011): Položaj žena u sektoru bezbednosti Republike Srbije, Vojno delo, vol. 63, br. 3.

14. Stojković, B. (2011): Uvođenje rodne perspective u reformu sektora bezbednosti Republike Srbije, Bezbednost, vol. 53, br. 3.

15. Conaway, P. C., Shoemaker, J. (2008): Women in United Nations Peace Operati- ons – Increasing the Leadership Opportunities, WIIS and Georgetown University.

16. Williams, D. P. (2008): Security Studies: An Introduction, New York and Wolverhampton: Routledge.

17. Women’s participation in peacebuilding – Report of the Secretary-General, Ge- neral Assembly Security Council of United Nations, September 7, 2010.

18. www.wiisisrael.com
19. www.zeneucrnom.org
20. www.plato.stanford.edu
21. www.sh.wikipedia.org